Током посјете првог човјека извршне власти Ватикана, државног секретара Свете столице, кардинала Пјетра Паролина Подгорици изражена је нада да ће и папа Фрања ускоро посјетити Црну Гору, иако је општепознато да се долазак папе у неку државу договара са помјесном црквом у тој земљи.

После веома срдачног пријема, највиши црногорски државни званичници, премијер Душко Марковић, односно предсједник Мило Ђукановић, у разговору са кардиналом Паролином изразили су наду и да ће Свети отац папа Фрањо ускоро посјетити Црну Гору, а такође је саопштено и да је договорено отварање Апостолске нунцијатуре (дипломатског представништва Свете столице) у Подгорици.

Ипак, да је Црна Гора по много чему земља парадокса, убједљиво свједочи чињеница да је, поред веома добрих односа са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом, однос актуелних власти према Православној цркви у Црној Гори на историјском минимуму, о чему свакодневно говоре и покушаји отимања црквене имовине и перманентни напади на Митрополију црногорско-приморску у државним и парадржавним медијима.

Да је ситуација посве парадоксална, мишљења је и аналитичар Бошко Вукићевић, који примјећује како су неке, у датим околностима, посве „необичне поруке искрсле током званичне посјете државног секретара Ватикана, кардинала Паролина Црној Гори“, а прије свега се односе на могућност посјете папе Фрања, која би требало да буде договорена са помјесном црквом у тој земљи.

„Помјесна црква у Црној Гори је Српска православна црква која окупља више од 70 одсто цјелокупног вјерног народа у нашој земљи, а евидентни су изузетно компликовани односи, нарочито у последње вријеме, између црногорског режима и те цркве. Режимско негирање буџетског финансирања највеће вјерске организације у Црној Гори, док се на примјер на другој страни, и са разлогом, издвајају велика средства за Исламску заједницу (што показује случај недавно датих пола милиона за медресу у Тузима), само је један од показатеља за те компликоване односе.“

„Наиме, у току је и покушај институционалног насртаја црногорских власти на имовину Православне цркве у нашој земљи, а у ту сврху режим има у плану усвајање такозваног закона о слободи вјероисповијести. Уосталом, није никаква тајна да је управо Православна црква у Црној Гори трн у оку монтенегринском режиму и једна од последњих препрека за реализацију новог црногорског националног и вјерског идентитета који није у сладу са историјом, културом и традицијом наше земље“, додаје Вукићевић за Спутњик.

У том смислу, наш саговорник предвиђа да при актуелној „ситуацији која је изузетно деликатна, ни званичном Ватикану неће бити једноставно да се одреди поводом евентуалне посјете папе Црној Гори“.

„Иако су односи Ватикана и СПЦ често били сложени, нема никакве сумње да је Света столица заинтересована за њихово учвршћивање и строго води рачуна да не направи потезе који би били супротног смјера. У прилог тој чињеници је и досадашње одбијање Ватикана да призна независност такозване државе Косово. Имајући ово у виду сигуран сам да ће Ватикан водити рачуна и о мишљењу помјесне Православне цркве у Црној Гори“, каже Вукићевић.

Што се пак тиче поменутих покушаја режимских насртаја на имовину СПЦ, овај аналитичар закључује да ће бити изузетно интересантно посматрати на који начин ће се према њима поставити званични представници исламске и римокатоличке заједнице у Црној Гори.

„Мишљења сам да би од њиховог односа према том питању могао зависити и будући међуетнички и интерконфесионални склад у нашој земљи“, закључује Вукићевић.

Како је склопљен први Конкордат

Први Конкордат у историји између Свете столице и неке доминантно источно-православне хришћанске земље био је онај који је Ватикан 1886. године потписао са Књажевином Црном Гором, када је крајем 19. вијека дефинитивно регулисан положај римокатолика у црногорској држави.

Тај међудржавни уговор подразумијевао је слободу вјероисповијести за грађане римокатоличке вјере, претежно Словене и Албанце у Црној Гори, при чему се тадашњи папа Лав XIII обавезао да ће убудуће посредно консултовати црногорског суверена прије именовања надбискупа у Бару (Барска надбискупија), ради провјере „има ли разлога или грађанске нарави који би се томе противили“.

Тако се надбискуп барски, иако је у црквеним пословима био директно подређен Светој столици, истовремено морао заклети на вјерност и господару Црне Горе. Конкордатом из 1886. године Црна Гора се, између осталог, обавезала да убудуће признаје брак склопљен у Римокатоличкој цркви, док је Барска надбискупија била дужна појати молитву за црногорског књаза и то на „старословенском језику“, а Уговором је такође регулисано и да ће Влада Црне Горе у наредних пет година на школовање у Рим слати прво по два, а затим по једног младића, који у Риму морају учити и „српски језик“.

Ипак, Уговор који су након вишегодишњих преговора склопили књаз Никола I Петровић Његош и папа Лав XIII, уз одлучујуће посредовање хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, као једну од првих последица имао је дословце моментално раздвајање Барске од Скадарске надбискупије, јер Никола ни по коју цијену није желио духовну јурисдикцију Скадра у Црној Гори.

Са друге стране, Ватикан је Конкордат са Црном Гором посматрао у склопу своје „источне политике“ поспјешивања дијалога са православним свијетом, које би у перспективи, како наводи универзитетски професор из Пексаре Франческо Какамо, „учинило могућим уједињење двију цркава“. То несумњиво потврђује и чињеница да је један од кључних протагониста преговора између Свете столице и Цетиња био и отац Чезаре Тондини, који у то вријеме сматран за централну личност римокатоличког екуменизма и који је сматрао да „Конкордат са Црном Гором за православце значи конкордат са Русијом, и представља израз наклоности Русије према уједињењу цркава“.

Наравно, из овога није тешко закључити да је Ватикан у овом питању био увјерења да Црна Гора ништа не ради без знања и сагласности Русије, као и да се „политика“ Ватикана према православним хришћанима на Балкану пажљиво управљала у односу на Русију, односно Руску православну цркву.

Извор: „Вечерње новости“