Будући да сам сва ратна безумља, масакре, разарања, трибалне одмазде и др. детаљније описао у своје четири књиге,* гдје сам емпиријски спознао, као рурални социолог и истраживач, да на подручју Војно-редарствене акције „Олуја“ нисам нашао српског села гдје нетко није убијен или нестао, ти су ме злочини толико саблазнили да сам једва сачувао човјека у себи.

Јер свеопћа сотонизација Срба довела је до њихове потпуне негације као људи. Због тога сам одлучио да то илустрирам једним МЕГАЗЛОЧИНОМ, који је у нашој јавности потпуно прешућен, рекао бих игнориран, иако је објављен у једном нашем угледном гласилу, нажалост данас угашеном. Тај злочин надмашује све до сада масовне злочине грађанске стране рата у Хрватској. Открили су га два горе наведена новинара, аутори чланка у часопису Идентитет, у архивској грађи хашког трибунала, који су интервјуирали Т. М., заштићеног свједока Хашког суда. Ево те најморбидније исповијести коју сам икад прочитао (интегрални текст чланка из часописа Идентитет, стр. 28–29).

+ + +

„Господин Т. М. је свједок који би се ускоро требао појавити пред једним од судова што се баве простором бивше Југославије. Претходни договор са званичним посредницима у овом разговору обавезује нас да, засад, не наводимо о којем је суду ријеч, да ни по коју цијену не откривамо идентитет свједока, да не износимо детаље који би га могли учинити препознатљивим евентуалним прогонитељима или осветницима за убојства недужних жртава… У таквим околностима, ауторима ових редака наметнула се темељна дилема: да ли уопће пристати писати под оваквим ригорозним увјетима? Да ли прихватити нечију цензуру? Да ли је новинарски коректно прешутјети дио података који ће нам бити доступни, не објавити детаљне скице мјеста догађаја, аутентичне фотографи је које се могу вјештачити, поспремити под тепих неке од доказа, прецизне податке о другим учесницима, часнички чин и звање заштићеног свједока, број његове војне поште, име јединица у којима је службовао, његов идентифи кацијски број…?

На крају је, ипак, превагнула новинарска радозналост. Пристали смо.

Састали смо се у стражњој соби једног старинског сецесијског уреда чији су зидови били прекривени умјетничким сликама с краја прошлог стољећа. Кад је након несигурног куцања Т. М. укорачио у собу били смо изненађени: изгледао је знатно млађи у односу на своју доб. У нелагодној тишини сјео је, крзмајући се, насупрот нас. За сваки случај, замолили смо га да се идентифи цира. Невољко је из унутрашњег џепа извадио све своје особне документе и дао нам да их прегледамо. На наше питање да ли се слаже да разговор магнетофонски снимимо, шутке је слегнуо раменима и промрмљао: ’Ма, радите све што мислите да треба. Мени је свеједно. То више није моја ствар. Уосталом, могу ме убити само једном.’ Током једносатног разговора Т. М. био је видно узбуђен. Прсти су му подрхтавали, глас треперио, нервозно је испод стола тресао ногама. Кад се мало ослободио треме, проговорио је металним, монотоним гласом складиштара што гласно набраја робу у инвентури. Текст, који слиједи, у цијелости је његова исповијест.

’Тиха србизација’ бригаде

Рођен сам у Загребу средином 60-тих година. По националности сам Хрват. Одмах на почетку Домовинског рата активно сам се укључио у обрану Хрватске, па сам убрзо промакнут у часнички чин. У рату сам учествовао до конца 1995. године. Почетком 1994. године премјештен сам у 2. гардијску бригаду ’Громови’ која је била стационирана у војарни Петрушевац. Да бисте схватили контекст догађаја о којима ћу вам говорити, морам се вратити годину дана унатраг, како бих вам објаснио атмосферу у бригади. Тијеком 9. мјесеца 1994. године сатник СИС-а Винко Задро почео је отворено говорити о процесу ’тихе србизације’ наше гардијске бригаде. Кренуо је истраживати персоналне досјее припадника бригаде, и тражити по крсним листовима војника и часника оне, који међу прецима имају понеког Србина. Како испрва није нашао ни једног Србина у бригади, осим Милорада Кечена из Сиска, он је заједно са својим заповједником СИС-а у бригади, Славком Галићем, почео ’дубинско’ истраживање. Све досјее припадника ’Громова’ разврставали су по опћинама, па су преко матичара и матичних књига прекопавали етничко поријекло својих војника – има ли нетко каквог дједа, или бабу, који су српске националности. На тај су начин добили око 500 припадника бригаде чије је етничко поријекло било ’сумњиво’.

Међу њима сам се нашао и ја.

С тим су упознали и стожерног бригадира Божу Кожула из ’Тигрова’. За детаље о овим њиховим ’истрагама’ се убрзо прочуло, па се међу војницима и часницима проширио паничан страх. Знате како је: кад ти доведу у питање националну подобност, када те због ње почну политички сумњичити, а ти си војник у рату – кожа ти јако мало вриједи. Цијела је бригада била прожета страхом, паранојом, међусобним сумњичењима. У таквој атмосфери кренули смо у Олују. Кад је та војно-редарствена акција отпочела, наша је бригада добила задатке покривања праваца: Слана–Пецка (1. бојна), Суња–Петриња (2. бојна), и Слана–Мариновићи (3. бојна). Одмах на почетку уочио сам да је највећи дио од петстотињак етнички сумњивих припадника бригаде концентриран у 2. бојни. Касније смо сазнали да је од двјестотињак у Олуји несталих ’Громова’ највећи број био управо из ове ’национално сумњиве’ групације… Како је нетко могао ’нестати’ кад бригада приликом надирања није наилазила готово ни на какав отпор? Али, то је сад друга прича. Био сам стациониран у 3. бојни.

На самом почетку Олује позвао ме мој заповједник Франц Слако, и рекао да је формирао једну специјалну групу од 15 људи изван свих формација, јер нема повјерења у припаднике минобацачке битнице у својој јединици. Дао нам је четири минобацача да артиљеријски подржавамо његову бојну тијеком напредовања. Дао нам је и двије неисправне мотороле. Уочио сам да је већина припадника ове наше ’специјалне групе’ састављена од људи који су претходно апострофи рани као ’национално непоуздани’: заповједник Златко Дујмић, Србин Стипица Пушкарић који је 1991. године промијенио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац којем је мајка Српкиња… Кад смо излазили из војарне уочили смо да је у нашој моторизираној колони ишло и 35 до 40 камиона-хладњача. Тада нам је то било чудно, али се касније објаснило чему су ове хладњаче служиле.

Тко је наредио: Пуцај?!

Олуја је почела паљбом нашег далекометног и краткометног топништва по Петрињи. Врло брзо сам установио да ми ни једна веза не ради. Добили смо усмено наређење да без икаквог навођења тучемо у правцу гробља у Мариновићима. Испалили смо 15-так граната калибра 82 мм. Око 14 сати сам отишао камионом у заповједништво, како бих успоставио везу. На изласку из Слане, 100–200 метара, сусрео сам војно-путничко возило ’Дефендер’ на којем је био релеј који је нама правио радио-сметње. Како ту није било никакве непријатељске војске, схватио сам да праве радио-сметње расутим групама ’национално непоузданих Громова’, како не бисмо чули што се дешава приликом пробијања непријатељских линија. Прве ноћи Олује преноћили смо у Граберју, а другог дана кренули према Доњој Бачуги. Непријатељска војска је већ била разбијена. Оно што је од ње остало повукло се и концентрирало на Зрин гори. Тијеком пријеподнева прошли смо Бачугу, и кренули према пријевоју Вратник. Када смо прошли Јанузе, да бисмо заузели главне правце, колона се упутила према Двору на Уни.

Непосредно након изласка из Јануза, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила који су нам зашли иза леђа. Били су на 150–200 метара од нас, и лагано се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи. Вјеројатно их је било више, али у сваком случају није их било мање од 500. Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно видјети старце и дјецу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић, и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне, који је такођер био међу оним ’национално непоузданим Громовима’. Почео је над његовим тијелом викати како су ’Хргу прије пар минута убили ови исти српски цивили у близини’, те да је ’коначно дошло вријеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили тијеком рата’. Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тијело већ укочено, да му је кожа посивјела и да је готово црна, из чега ми је било сасвим јасно како је мртав већ дуже вријеме, вјеројатно од претходног дана, те да је ријеч о вјештој инсценацији. Цивили су нам се почели приближавати.

Наиме, у међувремену су иза тих цивила наишла још нека војна возила, па претпостављам да су их они натјерали у нашем правцу. Вјерујте, било ми их је страшно гледати. Видио сам да им се спрема ликвидација, а нисам могао ништа учинити. Између 1. и 3. бојне ’Громова’ био је размак пар стотина метара, а цивили су у недоумици стајали на ливади покрај цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Нетко је јаким гласом наредио ’Пуцај!’ Тада су обје бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оружја по окупљеној групи цивила. Не знам тко је издао наређење. Војници су се бојали не пуцати јер би и у том случају и они пали под сумњу, али вјерујем да је велики дио њих пуцао у зрак или мимо њих. Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из пушкомитраљеза… Моја група није стигла пуцати, јер сам се управо у том тренутку враћао до Дујмића, да припремим елементе за гађање. Кад сам стигао до своје битнице, све је већ било готово. Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други јаукали. Неколико је њих успјело побјећи у оближњу шуму, па су се за њима сјурили војници. Не знам, да ли је на крају нетко од те групе успио побјећи и преживјети. Цијела ова стравична сцена трајала је двадесетак минута. У мени се касније пробудио страх, јер сам сазнао да је у досјеу СИС-а уписано како је по овим цивилима пуцала моја група, па ако би када дошло до каквог суђења могли би казати: ’Злочин над Србима су учинили српски припадници Громова’.

Гдје су нестали лешеви?

Предвечер тог дана, између 19 и 20 сати, позвали су ме да са својом групом дођем у заповједништво. Бригада је већ прошла Радановиће и кретала се према шуми Маји. кад смо наишли цестом до мјеста масакра, видјели смо на цести поредано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме је потресло кад сам међу побијенима уочио четверо-петеро дјеце. Остало су, углавном, биле жене и старци. Покрај лешева је стајао заповједник сатније Јосип Јанчић. Он нам је ’објашњавао’ како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их је најмање пет стотина, нестали су. Напросто, нигдје их није било. У широком кругу 100–150 метара око мјеста ликвидације, па до цесте, све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свијест. Али, гдје су нестали остали лешеви? Послије смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони-хладњаче, који су дан раније изашли с нама у колони из војарне.

Сигуран сам, да возачи тих хладњача знају гдје су лешеви осталих цивила. Међу бојовницима се спекулирало, како су их одвезли негдје далеко од било какве зоне војног дјеловања, вјеројатно у Загорје. Али, то су спекулације. Чули смо и за још једну масовну ликвидацију код Жировца, но ја томе нисам присуствовао и немам никаквих конкретних доказа. Али, гдје је нестало више од 400 лешева из Јануза? Нисам са тим сјећањима могао наставити мирно живјети. Бојао сам се за живот. Знао сам што су све ти људи у стању направити. Отишао сам у иноземство, и посјетио неколико западних конзулата. Рекао сам им: ’Ви имате сателите, разне службе, знате све о нама. Како можете тврдити да тијеком Олује није било масовних убојстава, кад смо ми на једном мјесту присуствовали ликвидацији више стотина српских цивила, и кад то можемо доказати? Нема тог политичког интереса у име којег би се тако нешто смјело заташкати.’

Ништа ми нису одговорили. Шутјели су, слијегали раменима.

Монотони глас Т. М. је утихнуо, угасио се. У старинску сецесијску собу продирали су извана звукови велеграда. Минуту, двије, гледали смо тупо пред себе. Шутјели смо.“

Аутори: Борис Павић, Иван Клобучар, ЗЛОЧИН И ШУТЊА часопис Идентитет, бр. 51, изд. СДФ, Загреб, 2001.

Из књиге:

Др Светозар Ливада и сурадници: БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880–2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса/, V специјални прилог.
Copyright © Službeni glasnik, 2018. Copyright © Prometej, 2018.

Преузето са: "Јадовно"