Као што је неопходно чувати ум од незнања тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене, али не и неопходне, мораш односити као да си већ умро. Усредсређуј свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света.

Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу.

Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања.

То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18).

Извор: "Православие.ру"