СЛАВА ВОЈВОДЕ ИВЦА                       

Данас, на Велику Госпојину, тачно је хиљаду година од крсне славе која је први пут забележена у писаним изворима. Наиме, византијски историчар Јован Скилица описао је славу војводе Ивца 1018, који је остао да, после пропасти Самуиловог царства, и даље пружа отпор византијској власти из своје тврђаве у Деволу.

Савладао га је охридски архонт Евстатије, који је, по нашем византологу Божидару Прокићу, „добро познавао обичаје македонских Словена, па се једним таквим обичајем и послужио да ухвати Ивца. Тај обичај био је слава или крсно име, које је Ивац прослављао на Велику Госпођу. Архонт Евстатије, коме је био поверен тај задатак, знао је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи. Користио се тим гостољубљем и са двојицом својих слугу отишао је Ивцу на славу, ухватио га преваром и ослепио“.                

Наши непријатељи су, вековима, ударали на Србе на дан њиховог крсног славља – ово је био почетак. На крсну славу су нарочито насртали конвертити који су желели да потру сопствено сећање на веру које су се њихови преци одрекли. Како каже Тихомир Бурзановић :“Слава и братска љубав свечарског славља, крсне славе, слика је и пројава, остварења Божијег добра у људима и међу људима. Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека и његово лице, као свету икону Божју. Убијање на крсну славу боголика у човјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвајкада циљ сатане и његових слугу.“ 

Али, слава Богу, сатана до дана данашњег није победио Христове Србе.

СЛАВА КАО ТРАЈАЊЕ

Наш истраживач, професор Универзитета у Београду, Никола Павковић, о значају крсне славе каже:“Слава је била и остала народно-црквени празник Срба кроз векове. Као култ одређеног хришћанског свеца у породици (роду, племену) заштитника и даваоца, временом су се усталили многи заједнички структурни елементи славе. Ипак, у начину прослављања, обредним јелима и временском трајању славе постоје и неке локалне разлике условљене како народно-црквеном традицијом тако и ширим (државним) и друштвено-политичким околностима. Од 13. века слава је под снажним утицајем Српске православне цркве. Данашњи начин слављења славе је онакав како га је формирала Православна црква. Сви битни ритуални предмети славе (хлеб, жито, вино, свећа, уље, тамјан, икона свеца), које је прихватила црква, познати су од старозаветних времена (Мојсије). Неки писци о слави сматрали су да је она српско национално обележје, док је на нивоу етноекспликације то схватање опште. Током векова постојала су разна ограничења, па и забране славе, посебно код Срба под млетачком и аустријском влашћу. Забране су образлагане (и/или мотивисане) како (тобоже) рационалним разлозима (прекомерна потрошња), тако и у циљу прихватања верске уније и превођења православних у католичанство. Од раног средњег века па све до 19. столећа славе је било и код католика у неким деловима Босне, средње Далмације и Славоније. Била је и код Македонаца у прошлости, а постоји данас.“            

Ко не зна своје порекло, па крене да га тражи по свету, препознаће га по матерњој мелодији. На коју мелодију задрхти, те је мајке син, каже Момчило Настасијевић. Дивна је мелодија матерња наша крсна слава.           

НАЈВЕЋА СРБСКА ТАЈНА        

Србски етнолог Драгомир Антонић забележио је реч покојног монаха Митрофаан Хиландарца о апофатичкој непобедивости и свештеној неизрецивости србске славе као праоснове једног народа:„Причао је о свом боравку у Немачкој. Њиховој посвећености послу. Темељном обављању сваког задатка. Наводио је примере. Један сам запамтио. У теренску свеску уписао. Сад га преписујем: „Пред Други светски рат Немце је интересовао живот у Краљевини Југославији. Не само у војном или привредном смислу, већ пре свега у културном. Краљевина Југославија је била велика држава, али су Немци били знатижељни да разумеју шта је важно за Србе.  Који су то елементи који држе Србе као народ на окупу? У ту сврху – рече монах Митрофан – послали су једног вашег колегу, етнографа, да изучи живот људи у Србији. Боравећи више месеци на терену немачки етнограф је закључио да код Срба постоје четири битна елемента, који су стожери српског народа. Први на списку: Коло Српских сестара. На другом месту лист „Политика“. Трећа је Српска православна црква, а на четвртом месту Крсна слава. Ове прве три институције се могу разрушити уобичајеним и познатим методама. Тиме ће се значајно ослабити снага Срба. За Крсну славу не знам начин којим би се могла разорити. Тешко ју је разумети. У истом селу о истој слави обред је другачији. Један домаћин пали свећу пред подне, други чека кум да стигне, трећи свештеника, четврти да се породица окупи… Како се борити са обичајем који има више имена. Једни кажу Слава, други Крсно име, трећи Кућна слава, четврти Светац… Укупно је набројао седам назива. За овај обичај немам решење, написао је у извештају, који је по речима Митрофана, касније преточен у књигу, приручник“.

То је србска тајна. И вековима нас је одржала – и у дому и рову. Јер, славила се слава и у кући и на ратишту, и са обилном гозбом и са војничким хлебом и воштаном свећицом на фронту одбране од непријатеља нашег постојања.                        

СВЕДОЧЕЊЕ ВУКА ВРЧЕВИЋА           

Познати писац и скупљач народних умотворина, Вук Врчевић, забележио је да Србин штеди током целе године, „а што о Божићу и крсном имену потроши не жали, зато што он не цијени да је само народни него управ цркви узакоњени обичај, и кад не би своје крсно име служио, чинило би му се да се он не само оном свецу него и Богу противи“. У нашим приморским крајевима и другде, каже Врчевић, сматрало се да су братственици они који славе исту славу, па су се звали Ђурђевштаци, Митровштаци, Никољштаци, Јовањштаци, итд. Људи су увек свечано позивани за славу, јер се говорило – „незнаном госту место за вратима“.

Живот нашег народа био је тежак и напоран, па су једина већа народна славља била Божић, крсна слава и свадба, када су људи могли да се виде, попричају и провеселе. За крсну славу свака кућа се нарочито спремала и чистила, а у госте нико није долазио без дара – нара, поморанџе, парчета сапуна.   

Кад се у цркву носе „пуње и проскуре“, онај који одлази у храм облачи се најсвечаније. Свештеник служи, каже Врчевић, Литургију раније но што је уобичајено, јер тог дана треба да иде од куће до куће и да чита молитву славарима. Он бележи да је „дивота погледати, и не знаш на којега ћеш више очи зауставити кад големи број званица из своју кућа једнокрсњака посједа испред цркве и чекају кад ће трећи пут звонити. Људи трснати, једри,  здрави, ођевни и под оружјем, те туђинца нема, но једно јато народњака. Ту се познати са познатим од жеље грли и целива, непознати с непознатим упознава и за здравље пита/…/ Од општег жамора побожног народа једва се свештеник чује да говори јектеније, јер сваки се на свој начин моли Богу, премда полако али се чује ( као што сам ја више пута слушао ) нпр:“Боже јаки и Богородице, ти ми помози! Данашњи велики данче свети ( нпр. Никола ) помози ми грешнику! Свете Божје молитве избавите ме од сваке муке и беде невидовне! Сви Божји угодници који сте око престола небескога учувајте моју кућу од напасти и вражје притруне! Сви свети који шједите у небесно коло дарујте ми лако умријети и да понесем на они свијет чисту душу као прави ришћанин! Свети аранђеле крилати учувај ми грешну душу од проклетога демона! итд“.    Затим, каже Врчевић, „при свршетку летурђије све два и два приступају те целивају икону свеца оног дана или оне цркве која стоји на нарочитој налоњици испред двери“.        

Сва је слава прожета молитвом. Када се гости дочекују, при другој чаши, вели Врчевић, оваква се молитва чита:“О чем год радили, ода зла се бранили, Бога се бојали и душе не огријешили, у цркву одили, православну летурђију служили, живе спомињали имртвима спомен чинили; четворо поста ришћански препостили; људима се не омразили и спрам њи свијетла образа носили да Бог да! Душману се никад не умолили ни покорили но јуначким оружјем бранили и убранили да Бог да“.  

За славу, општа је радост: људи се шале, жену причају, момци граје, деца су немирна и пуна живота:“Но све ово нити ко оће да чује  ни ко оће да пази, јер је ово права и опћа свечаност као калуђерима Ускрс кад им у типику пише разјрешеније на свја подобнаја/…/ Кад се средовјечни људи и жене при вину веселе заборавивши све домаће бриге и свој мучени живот, шта неће да раде ватрени младићи?“

Гуслар је био обавезан:“При свакој свечаности у народу су нашему гусле после јестива и пића трећи смок, а пјесма права душевна посластица“.    

Вук Врчевић додаје: “У вријеме пјевања гуслара мимогредно не дангубе нити могу мировати, момци и ђевојке погледају једно друго испод стида, особито оне непознате ни прије виђене/…/ У њима свеђ гори врућа крв, а при оваквој скупштини и преври.“ Ипак, смерност је била битна за њихово понашање:“Обичајни љуцку стид једни спрам други поставља им тјесну границу/…/једни се спрам други топи као снијег спрам љетног сунца, стидним погледом зачара тако да многим од њи оће да искочи срце кроз душњак. /…/ И момци, а камоли ђевојке, чувају свој па свачи образ, бојећи се да им не би присутни гледаоци ни најмање што примјетили, откуда би се ласно родити могла ( свађа ) између поједини отаца и браће ђевојака, па и до крви дошло, као што се то у оваковим састанцима чешће пута и догађало“.       

Док су чували образ, било је Срба. Ко год чува образ, остаје Србин, и пред свог Бога и свеца заштитника може да стане мирна срца и савести.                      

ДУХОВНО ПЛЕМСТВО СВИЈУ СРБА     

Вековима је слава, како је говорио блаженопочивши владика будимски Данило (Крстић), наш племићки грб. Свака србска породица је због тога припадник духовне аристократије, Новог Израиља, Цркве Божје. Дивни епископ браничевски Хризостом (Војиновић) нам на то духовно племство указује: “Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.

Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.         

Пред пресеченим – и црвеним вином преливеним – славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот; отклонио беду и умањио муке? Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.

"Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем – вели апостол Христов, Јаков – јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света". "Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва" – говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот. Зато, нека пламен славске свеће – воштанице – осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија. Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.“       

Јер, како рече народна песма, ко крсно име слави, њему и помаже.    

Текст објављен у часопсиу „Жрнов“