Пошто се поново и поново, покреће прича о броју Срба, жртава усташог режима, подсећамо читаоце на књигу великог српског истинољупца, Лазе М. Костића, о усташким зверствима по сведочењима њихових савезника, као и текст о Костићу. Надамо се да ће сад многе ствари бити јасније. 

Уредништво

+ + +

Неки писци дају податке из прве руке, неки из друге, али су једнако сви поуздани. Нема ниједног који би нешто изнео агитације ради, због неког претпостављеног спољног ефекта итд. И Немци и Италијани наравно настоје да своје сународнике прикажу са што мање грешака, али им није стало да Србе или Хрвате бране нити нападају. У томе је поузданост ових података комплетна (што се за друге изворе, нпр. од хрватских непријатеља) не би морало а приори тврдити.

Ако су сви подаци истинити и »објективни«, не значи то да су сви једнако звучни и громовити. Има их општих тврђења и појединачних навођења, има их који спомињу мале као и оних који спомињу највеће могуће злочине, има их који се односе на једно кратко раздобље рата а и таквих који дају суд о систематским злочинима за време читавог рата. Једни су видели један догађај, други друге; једнима је пало у очи нешто мало и индивидуално али као такво карактеристично, други су преко тога прелазили и пружали пуне слике. Итд. Тиме се ови подаци употпуњују и никад не може да их замени само један извор или једна публикација.

Моја је улога да такве податке, разноврсне и индивидуално посматране, дам у својој укупности, не изузимајући ништа, не додајући ништа. Тада ће се добити једна јединствена слика, потресна и скоро инфернална, али нажалост сасвим истинита. Јер сви ови разни писци се ипак у једноме слажу: да су Хрвати починили зверства незапамћена у новој историји и непозната самом овом рату. Они су добили оцену и осуду које се не могу више никад опрати. Један или два оваква извештаја могли би се оспорити; кад их има више и кад се сви у суштини слажу, нико их не оспори. Они морају да уђу у историјске трактате и у школске уџбенике. Овај рад ће то омогућити.

У извештајима италијанских и немачких »службених места«, у описима зверстава констатованих у »НДХ« од стране немачких или италијанских аутора, осећа се велика разлика. Не толико у дескрипцији самих догађаја (мада је и то каткад различито: једни постављају акценат на појаве једне врсте, други друге), већ више у тону и начину приказивања онога што су утврдили.

Италијани, и званични и приватни, и војни и цивилни, кад описују злочине, то чине са унутрашњим учешћем, са жалбом, са осудом. Скоро да се не заплачу! Немци, пак, дају сувопарне административне извештаје, без трунке саучешћа: кад пребројавају мртве људе, исто као да приказују угинуће коња или волова. Нема код њих ни најмање неке осуде са хуманости. Они те појаве осуђују, јер оне ометају немачку политику мира и економског искоришћавања на Балкану.

Италијани свуда испољавају, што рекли Хрвати — своју »сућут«: ако говоре о патњама Срба, као да то саосећају, као да и сами пате. Пуни су жаљења, бола, индигнације. Они злочине осуђују једнако као да су почињени над њиховом конационалима, над њиховим члановима породица. Немци оштро, војнички, осуђују те злочине, сматрајући да ће они ометати њихов војнички поход и исход њихове борбе. Они једнако о томе реферишу као о неком војном сусрету, као о некој саобраћајној несрећи, о некој стихијској непогоди.

И стил им је такав, и тон, и цела композиција. Мало се разликују писци књига од писаца војничких извештаја (рапорта) нижих војних органа својим старешинама. Али језгро они погоде и често истакну боље, иако сувопарније и нелитерарније, него Италијани.

У томе се ове две нације допуњују и добро је што нису исте: гледају нешто друкчије и виде не сасвим једнако. Са нашег, српског, гледишта то је добитак.

Код Италијана има таквих описа који би могли да непосредно уђу у књижевност. То је еманација једног доброг и племенитог народа, једне осећајне нације, која бол ублажава, злочине осуђује.

То је требало одмах у почетку рећи. Читаоци ће се уверити у то, и са мном заједно биће захвални по духу великој и племенитој италијанској нацији и за спасавање Срба од крвничког хрватског ножа и за осуду дивљаштва и нељудства, макар оно од »савезника« потицало.

Прво ћемо међу немачким вестима изнети саопштење неколико лица од посебног ауторитета у тадашњој Немачкој, као и лица која су хрватске подвиге могла сасвим из близине да прате, у сваком случају која су знала више од других и преко чијих изјава нико у свету неће моћи олако да пређе.

1.

Као први од свих биће цитиран један такорећи очевидац и лице на врло високом степену хитлеровске хијерархије. То је др Херман Нојбахер, нациста и лични пријатељ Хитлера. Он је, по аншлусу Аустрије био градоначелник Беча, а после лични Хитлеров пуномоћник за »Југоисточну Европу«, у ствари за Балкан. Био је координатор војне и цивилне немачке власти и то у окупираним и савезничким земљама Балкана. Имао је огромна пуномоћства и велику власт.

У великом немачком Брокхаусу стоје ови подаци: »Херман Нојбахер, аустријски управни и привредни стручњак. Рођен у Велсу 1893. Од 1925 старешина аустријско-немачког привредног савеза. Од 1938. градоначелник Беча, од 1940. посланик Министарства спољних послова са нарочитим задатком. После одржане казне у Југославији поверио му је цар Хаиле Селасије реорганизацију Адис-Абебе«.

Тек последњу годину рата, од јесени 1943. до јесени 1944. почео се специјално бавити српским питањем, резидирао је тада највише у Београду (уколико се код њега о резидирању уопште може говорити, јер је он стално летео од једне до друге балканске престонице, и себе назива у наслову књиге »летећим дипломатом«).

Био је предат Југославији, осуђен на 20 година робије, издржао седам и по, после се борио за парче хлеба по разним државама и сад стигао да напише своје кратке али значајне успомене под насловом »Специјални задатак на Југоистоку, 1940—1945. Извештај једног летећег дипломате« Књига је изашла на немачком крајем 1956. у Гетингену.

По личности која је књигу писала и по изворима који су му стојали на располагаау, једва могу да се замисле неки поузданији и ауторитативнији подаци. Само један мали део се бави хрватским злочинима и њега ћемо пренети.

На стр. 18 пише Нојбахер да је »после њеног распада (тј. »српско-централистички вођене Југославије«), букнуо хрватски ратни поход освете и уништења православног Српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје; то је била балканска освета према омрзнутом Балкану«.

На стр. 31 стоји: »Православни рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, потсећа на верске ратове најкрвавије успомене: Трећина мора постати католичка, трећина мора да напусти земљу, трећина мора да умре. Последња тачка је извршена. Кад водећи људи усташког покрета тврде да су заклали милион Срба (укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце), то је по мом мишљењу самохвалисаво претеривање. Према извештајима који су мени стигли, ја ценим број закланих без одбране на три четврти милиона«.

Овај став треба овековечити оригиналним текстом:

»Das Pravoslavenrezept des Ustaschaführers und Poglavnik Kroatiens, Ante Pavelic, erinnert an Religionskriege blutigen Andenkens: »Ein Drittel muss katholisch werden, ein Drittel muss das Land verlassen, ein Drittel muss sterben«. Der letzte Programmpunkt wurde durchgeführt. Wenn führende Ustascha Männer behaupten, dass eine Million pravoslavische Serben (einschiesslich der Säuglinge, Kinder, Frauen und Greise) geschlachtet wurden, so ist das nach meiner Meinung eine ruhmredige Übertreibung. Auf Grund der mir zugekommenen Berichte schätze ich die Zahl der wehrlos Abgeschlachteten auf drei viertel Millionen«.

Даље наставља Нојбахер:

»Кад сам ја, после више пута, још једном говорио у главном стану о збиља грозним догађајима у мојем хрватском суседству, рече ми Адолф Хитлер: 'Ја сам казао поглавнику да се оваква мањина не може просто истребити: она је превелика'.

Да, кад би се знала тачна граница докле је слободно истребљивање. Зар се она не прекорачује већ са једним уморством?...«

Ето, то су текстуелно преведене речи Хермана Нојбахера. Има у његовој књизи још доста веома интересантних податаха које ћемо постепено пренети. Овде су само неколико мањих коментара.

Злочине према Србима за последњег рата Нојбахер карактерише као »хрватски ратни поход против православног Српства«. Тиме он лично даје за право онима који те злочине квалификују као хрватске злочине, а такође и онима који тврде (тих је већ знатно више, док би се они први на прсте избројали), да је објекат злочина био Српски народ, одн. Српство као такво. Он те злочине квалификује као најсвирепије целе светске историје. А он није задојен мржњом против Хрвата и представља ствари какве су. Ја не видим зашто би Срби морали да ублажавају изразима злочине извршене према њима, сем оних који их одобравају (а канда има и таквих, на шта ћемо се вратити једном приликом).

Број убијених Срба: мушкараца, жена, стараца, деце, одојчади, цени Нојбахер на 750.000 лица. Ја сам их ценио на 700.000.

Разуме се, тај број се не може тачно утврдити. Али нико на свету нема више подлога за приближну процену него што их је имао Нојбахер. И она се слаже скоро потпуно са мојом проценом изведеном кабинетски, али уз помоћ принципа статистичке науке.

Још једна фама је овим растерана, једна гадна фама којом се кривци желе оправдати и соколити да продуже где су стали. Тј. фама да су злочини вршени по наређењу Немаца. Ја сам одувек тврдио да то није истина и да не може бити истина. Али сам такође тврдио (то стоји у мојим књигама) да Немци нису Хрватима строго и одсудно забранили злочине према Србима. Као што су нпр. запретили Павелићу да не сме ништа да се деси др Мачеку, јер је он, Павелић, за то лично одговоран. Иначе би хрватски злочини били далеко мањи.

Из мемоара др. Нојбахера испада да се Хитлер није сасвим слагао са тим злочинима. Истина, његови аргументи су мизерни, ако су искрени. Хитлер је против убијања Срба као мањине јер је њих много. Кад би их било мање, био би, ваљда, за.

Можда. Но главно је да је Хитлер био некако против убијања Срба. Мусолини још пре и још више. Њиховим органима било је наређено да се не смеју мешати у »унутрашње прилике« »Југословена«, и тиме су Хрвати добили од окупатора карт бланш, али не плен пувоар. То је правнички различито.

Нојбахер завршава ове информације:

Стр. 156: »Моју борбу против прогањања Срба у усташкој Хрватској ја сам започео код Рибентропа и Хитлера већ кад ми је поверен био задатак августа 1943. Ова борба, која је несумњиво била уперена против даљег постојања режима Анте Павелића у Хрватској, није могла остати сакривена у загребачким владиним круговима...«.

2.

Прво лице овде наведено било је политичар по струци (политичар у пуном смислу: и споља и унутра). Сад изјаве једног од шефова обавештајне службе на »Југоистоку«, лица које је по званичној дужности пратило догађаје и бележило их (одн. слало извештаје, на основу којих је после настала његова књига).

Валтер Хаген, један од главних шефова политичке шпијунаже за »Југоисток Европе« издао је 1950. у Цириху своју књигу »Тајни фронт«. Ова књига је прилично цитирана од наше емигрантске штампе, али није увек навођено оно што је битно са српског гледишта и наше националне борбе. Чак је то као намерно пренебрегнуто било. Ја сам се подухватио да овде изнесем неколико Хагенових изјава о прогонима Срба у оном руглу од хрватске државе, јер је и он један од најаутентичнијих сведока тих зверстава.

Овим речима сам започео свој приказ Хагенове књиге пре више од десет година у чикашкој »Слободи«, па то преносим овде, једнако као што сам учинио и са претходним приказом Нојбахерове књиге (такође из чикашке »Слободе«, кад је први пут, непосредно после изласка из штампе, Србима приказана)... Тако ће остати и неки журналистички изрази намењени читалачкој публици листа.

После сам утврдио да је »Валтер Хаген« уствари псеудоним за правог шефа немачке обавештајне службе који се звао др Вилхелм Хетл (Dr Wilhelm Hoettl). Тиме се ви најмање веродостојност његових исказа не ремети. Напротив!

На стр. 236, пише Хаген како је »Павелић, вођа усташа, стигао у Загреб неколико дана после конституисања нове државе заједно са усташком емиграцијом и преузео целокупну власт. Ових укупно 360 емиграната заузеше сва важнија места у новој држави«.

Ето, толико је било усташа. А многи Срби, далеко више него странци, сва злодела њима, усташама, импутирају! Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа. То признају многи страни писци, као што ће се из даљих страна књиге видети: неки директно а неки индиректно.

»Валтер Хаген« ректе Др Хетл пише пре овога:

Стр. 232. Травањ 1941: »Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао је да је дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословенске заједнице«.

Стр. 236: »Хрватски сељаци које је Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше — са развијеним заставама — у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружавања војних јединица верних Београду«.

Хаген пише да су властодршци нове Хрватске њу »у кратко време претоворили у крвав хаос«.

Sie überantworteten das Land binnen kurzem in einem blutigen Chaos.

Каже како је »млади Кватерник«, син »војсковође«, тзв. Дидо Кватерник организовао полицију и »у том циљу наоружао без одабира све што се понудило и од режима сматрано као поуздано, чак ако се радило о људима са најгором криминалном прошлошћу. Тада су хрватске чете народне заштите разоружане и распуштене...« (стр. 237).

Говорећи о збивањима после преузимања пуне власти од стране »усташа« маја 1941. Хаген каже на стр. 238. дословно: »Једна заиста смртна мржња била је уперена против Јевреја и против Срба, који су управо службено проглашени за фогелфрај«. (То значи да их може свак убити — ЛМК.) Говори онда о прогањању Јевреја иако су скоро сви усташки шефови били у браку са Јеврејкама или проистицали од њих. А затим наставља: »Бројно далеко обимније него испади према Јеврејима беше организовано масовно уморство Срба«. (Ја сам употребио хрватску реч »уморство« за немачки »морд«, као што заиста преводе ту реч. То значи најодвратнија врста убиства, ЛМК.) Даље каже писац: »Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били присиљени да беже у Србију. Пошто се, по старој традицији, изједначује хрватство и католичка вера, као и српство и православна вера, то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно 'прекрштавање' беше управо форма по којој се вршило хрватизирање«.

Извесне реченице тих констатација најмеродавнијег човека не могу а да се не пруже у оригиналу. Тако почетак:

»Der wahrhaft tödliche Hass der neuen Herren richtete sich gegen die Juden und gegen die Serben, die geradezu offiziell für vogelfrei erklärt wurden... Za-hlenmässig noch weit umfangreicher als die Ausschleitungen gegen die Juden war der organisierte Massenmord an den Serben. Bereits im Sommer 1941 nahmen diese entsetzlichen Greueltaten unerhörte Ausmasse an. Ganze Dörfer, wie zum Beispiel Vojnic, ja ganze Landstriche wurden systematisch ausgemordet oder es wurden die Einwohner zur Flucht nach Serbien getrieben...«

Читаоци ће сами увидети да један Немац употребљава речник који није у том језику уобичајен. Кад се узме у обзир да то чини шеф шпијунаже, који је научио да свакодневно третира злочине, па ипак овде не може а да не буде пренеражен, то ће још јасније доћи до изражаја. Напослетку, кад се има у виду да то чини савезник Хрвата, онда, свакако, неће бити читаоца, сем Хрвата, који се неће зграњавати.

Да пређемо опет на самог Хетла, алијас »Хагена«. Он пише на стр. 234: »Масакри Срба од стране усташа, последица предавања целокупне државне власти Павелићу и његовом кругу, и систем преверавања српских православаца у католичку веру, многе нагна у шуму«.

Стр. 251: »Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава...«.

Ова последња реченица мора такође у оригиналу да се пренесе. Она гласи:

»Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt...«

Слобоштинa, споменик палим жртвама и храм Преноса моштију

св. оца Николаја из 1781. Овде је злoгласни Лубурић са усташама

18. 8. 1942. извршио геноиид над народом Слобоштине

Даље каже да су се герилци огорчено борили, али је главна њихова констатација да су усташе извршиле »почетак бескрајних страхота (зверстава«, из чега произилази да су други били у одбрани.

У моме чланку у »Слободи« од новембра 1957. стоји:

Може ли бити јаснијег приказа зверстава над Србима у тој криминалној држави, и то од једног савезника? Ја сам више пута писао да ће савезници један за другим да се дистанцирају од зверстава за која заиста нису криви. Остаће она чисто дело хрватства у име чије су чињена.

Хаген наводи и став Немаца и признаје доста кривицу немачког посланика у Загребу Сигфрида Кашеа (што смо и ми у Београду знали још у пролеће 1941). И дословно каже: »Његово (Кашеово) понашање беше највећа, управо несавладива препрека других немачких места да се учини притисак на Павелића да престане са политиком уморства од усташа... Кад су немачка војска и немачка тајна служба протестирале код Хитлера против ових бесмислених и опасних масовних уморстава, Каше је успевао преко Рибентропа да те оптужбе обескрепи тврђењем да се ради о појединачним револуционарним изгредима, који су неминовни и разумљиви, кад се ради о преобиљу силе која се преузима. Овај аргумент је, сасвим разумљиво, изгубио сваки изглед оправдања кад је преврат извршен. Пошто недела усташа нису имала крај, Каше је налазио увек нова оправдања и изговоре, и тиме је имао увек успеха. Само једанпут, кад су 1942. године, неки усташки прваци у Славонији извршили ужасна масовна убиства на тамошњем становништву, успело је генералу Глезу толико учинити да ови терористи буду удаљени од очију јавности. Али Павелић није ни помишљао на то да кривце казни него их је још задржао у својој околини и примао њихове савете... Ипак све до краја није било могуће да се усташке формације васпитају на правилно вођење рата; акције умирења које је немачка војна сиага предузимала увек су осујећене бесмисленим изгредима усташких формација које су у њима учествовале, а ови изгреди произвели су више партизана него што су их војничке акције могле да баце ван борбе«. 

3.

Овде би било место да се наведе и немачки дипломата Улрих Фон Хасел који је пратио наше ствари приљежно и оставио књигу својих дневних бележака. У њој, нажалост, има веома мало података о нама. Има један ванредан податак, који је заслужио да се књига набави. То је једна кратка изјава немачког генерала у Загребу фон Хорстенауа, али се она наводи даље, код извештаја војних лица Немачке. Овде само нека сасвим узгредна бележења фон Хасела. Али прво неколико речи о њему.

Улрих фон Хасел био је потомак старе хановеранске племићке породице. Рођен је тамо 1881. и, по свршеним правним наукама, посветио се дипломатији. Заступао је Рајх у консуларној и посланичкој улози на више места, па и у Београду као посланик од 1930. до 1932. (годину дана пре доласка Хитлера). Био је саучесник у завери против Хитлера јула 1944. па је осуђен на смрт и стрељан 8. септембра 1944. Своје Забелешке успео је да склони у Швајцарској. Њима су дали наслов »О друкчијој (о једној другој) Немачкој«. Ту стоји из ос. (књига је по датумима састављена):

Септембра 1941. фон Хасел описује стање у разним окупираним државама и каже (стр. 226):

»отворен устанак у Србији, гротескна стања у Хрватској...«. Гротескан значи: чудноват, ужасан, невиђен.

На стр. 249. пише фон Хасел да је 15. јануара био на једном састанку Немачко-мађарског удружења, ту је нашао генерала Глеза фон Хорстенауа који је опет »причао гротескне ствари о развитку на Југоистоку«.

На страни 261. пише фон Хасел (под датумом 28. марта 1942): »Нови хрватски посланик Будак причао ми је о радости што је Хрватска слободна; у ствари је већ опет један велики део земље у рукама устаника«.

На страни 274. фон Хасел каже (августа 1942) да »хрватсхи посланик Будак, рабијатни хрватски националиста, не крије ни најмање да је директно учествовао у убиству краља Александра«.

4.

После политичара, дипломата, шефова обавештајне службе, ево података из сасвим другог извора. Сваки друкчије каже, али се сви у суштини слажу.

Међу званичним подацима Немачког рајха о злочинима Хрвата мене је необично импресионирао један извештај доскорашњег и вишегодишњег председника немачког Бундестага др Евгена Герстенмајера. Он је у политичкој јерархији Немачке био 15 година на другом месту као председник њиховог парламента (одмах иза будесканцелара).. Он је рођен 1906, теолог је по струци и као такав је обишао средином септембра 1941. православне земље Балкана, настојећи да православне цркве анимира за борбу против комуниста. О својим запажањима је поднео 24. септембра 1941. извештај и немачком министарству иностраних послова до чијег је званичног текста дошао бонски дописник »Политике« и објавио га делимично са својим комунистичким коментарима у више бројева тога листа.

У 4. наставку тога дописа кореспондента Б. Дикића, даје се аутентичан текст (делом и факсимил оригинала) оног дела Герстенмајеровог извештаја о хрватским злочинима у вези питања цркве. Ту стоји:

Др Герстенмајер је у извештају Рибентроповом министарству, писаном 24. септембра 1941. године у Берлину навео:

»По налогу 1624/1821/41 културно-политичког одељења Министарства иностраних послова путовао сам у времену од 2. до 22. септембра у Србију, Бугарску, Грчку и Румунију, да поново ступим у везу са православним црквеним властима тих земаља и да у оквиру немачких курсева за школовање странаца расположиве стипендије расподелим православним стипендистима.

Међу православним нациовалним црквама југоистока, српско-православна црква је ратом најтеже погођена. То је пре свега природна последица политике патријарха Гаврила која је потпуно анти-немачки оријентисана, чиме је он у знатној мери допринео катастрофи своје земље и своје цркве. Гаврило је засад смештен у једном манастиру близу Београда, не обавља своју службену дужност али прима честе посете својих свештеника. Даље је црква тешко погођена због истискивања српске мањине у Хрватској. Критеријум што је хрватско или српско одређује се према томе којој религији ко припада. Према тим појмовима »православни« или »католик« одређује се данас у Хрватској ко се сматра Србином а ко Хрватом. Православни кругови у Србији су дубоко огорчени због поступка Хрвата. Усташе су приморале десетине хиљада Срба у Хрватској да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло (ово треба буквално схватити) или им је сва имовина одузета и онда су без ичега протерани из земље. О снажном узбуђењу због зверских поступака Хрвата говорено ми је и у немачким круговима у Београду. При том се негодује и због тога што се Хрвати позивају да та убиства врше под окриљем, односно по одобрењу немачког рајха. Срби који су масовно и без икаквог иметка протерани из Хрватске, изгледа да се у свом очајању највећим делом придружују бољшевистичким устаницима, чијем ће покрету, ако ce ствари буду даље овако развијале, вероватно прићи и национални кругови, који услед многобројних кружећих вести о злочинствима почињу да губе главу.«

Овај извештај је од необичне важности не само према личности која га је послала и надлештву коме је послат (дакле и према адресанту и према адресату) већ и због времена у коме је послат и због садржаја. Није се ту могло ни лагати ни увијати. (Извештај је био про форо интерно, не намењен јавности.)

Послат је 24. септембра 1941. године, кад су, истина, прогони Срба у злочиначкој »НДХ« били у јеку, али још не на врхунцу. Извештач каже да су српски кругови били »дубоко огорчени због поступака Хрвата«, а не усташа. Па и он сам говори о »снажном узбуђењу з6ог зверских постуиака Хрвата«. Саме поступке назива без улепшавааа зверским, и ставља их на терет Хрвата, као целине а не усташа.

У званичним круговима окупатора Србије, међу којима се он кретао »негодује се и због тога што се Хрвати позивају да та убиства врше под окриљем одн. по одобрењу немачког рајха«.

Да ли би он то смео написати надлештву самог Рибентропа кад би то била истина?

Он се жали и на преверавања, о чему сам ја писао још 1945. у Паландачићевом »Уједињеном Српству«, да је то немогуће да Немци одобравају. Њима (нацистима) није било стало ни до какве вере а највише су после јеврејске мрзели католичку.

5.

Границу између цивилних и војних приказивача криминала који је вршен у »НДХ« за све време њеног постојања чине кратке али језгровите изјаве једног лица које је било у немачкој униформи, али је вршило претежно »цивилну функцију«, а у грађанству је било представник најцивилнијег звања. За разлику од осталих Немаца који се у овој књизи наводе, ово лице је знало одлично и српски и хрватски: нико га није могао обманути.

На више места је, махом успут, спомињао хрватске одн. »усташке« злочине професор Славистике на Универзитету у Грацу Јосеф Матл, научник највишег домета. Он је рођен у Штајерској 1897. и као професор чинио је част немачкој науци. Био је аустријски официр у Првом рату, где је тешко рањен; у Другом је био као капетан Вермахта великим делом на служби у Београду (код немачке војне команде). Он је у сваком погледу »класичан« извештач. Нажалост, ја не располажем свим његовим изјавама ове врсте, али и оно мало што их имам биће у стању да дају слику револта немачких научника над ординарним злочинима једног народића коме је после девет векова први пут дата слобода да код куће газдује како зна и коју је он крајње и нечовечно злоупотребио.

У опису Југославије великог Источно европског приручника изашлог 1954. пише проф. Ј. Матл о Југославији у Другом светском рату, па прелази на »НДХ«, описује њен прекарни међународни положај да настави (стр. 106): »Поред спољнополитичких ограничења новог државног бића било је пре свега радикално политичко поступање усташа које је убрзо довело нову власт у озбиљне кризе... Усташка полиција организована од стране сина Кватерниковог Еугена названог Дидо приђе изразитим терористичким мерама. Она је најпре разоружала потенцијалну противтежу усташа, хрватску сељачку заштиту, која им је (усташама) при задобијању независности од Београда била сарадник. Онда Кватерник преузе најоштрије мере против Јевреја. У лето 1941. изведе усташка стрељања међу Србима који у Хрватској живе. Ова борба против 'православних' вођена је као неки верски рат католичких Хрвата против ортодоксних Срба са оштрицом верског разрачунавања. 'Прекрштавање' силом изведено значило је у исто време 'похрваћење'. Овом политиком је хрватска влада сама допринела у великој мери порасту устаничких покрета, који су стварни опсег хрватске власти сводили на све мањи простор.

Опуномоћени немачки генерал у Загребу генерал Глез фон Хорстенау, који се још испочетка окренуо против усташке диктатуре... није успео код Хитлера својим све новијим и новијим претставкама против политике Павелићеве групе...« (док је немачки посланик Каше био за ту политику, што смо сви ми знали).

Говорећи о крају усташке владавине (стр. 108), проф. Матл истиче њен све »радикалнији курс«: »Напослетку је ново радикализирање имало за последицу пораст дезертирања Титовим формацијама, које је довело до појава расула скоро свих хрватских делова трупа, тим пре што један Титов ултиматум загарантова сваком дезертеру до 15. децембра 1944. некажњив пријем у "народноослободилачку војску'«.

У истом Приручнику, описујући стање католичке цркве за време II светског рата, пише проф. Матл: »Тежак положај је настао у питању прелаза православних на католичку веру. Православна црква није била призната од НДХ до оснивања "хрватске православне цркве' почетком 1942. Прелаз је у највећој мери вршен од државних органа, при чему се нису устручавали да употребе насиља...«. Писац наглашава да је то прекрштавање било против канонских прописа.

У »Лексикону за теологију и цркву«, у тому изашлом 1960. године пише проф. Матл, говорећи о Југославији: »Окупација одн. подела Југославије у II светском рату различито се одразила на поједине верске заједнице и у појединим областима.

Хрватски режим 'поглавника' А. Павелића подупирао је католичку цркву, али је ту цркву морално оптеретио тиме што ју је увукао у крваве националистичке ексцесе терора против становништва српско-православног и у принудно католицизирање православних — делом уз добровољну колаборацију католичког клира, делом под притиском....

За православно становништво је Павелићев режим имао непреболне последице, нарочито у Хрватској, Славонији и Босни... Њихови губици цене се на више стотина хиљада...«

У минхенској »Искри« од 1. новембра 1958. саопштава професор др Јосип Матл писмо упућено др Иву Омрчину у Америци, где између осталога стоји:

»Свакако, ја нисам никада — нити за време светског рата, кад сам из непосредне близине посматрао масовна убиства невиног српског сељачког становништва од стране хрватских усташа, нити пак после рата, држао до тога да важим као пријатељ тих усташа и њихов симпатизер«.

Он је даље у том свом одговору католичком свећенику Омрчину писао даље на српском језику, којим перфектно влада (73):

»... Узрок неслагања између хрватског политичког вођства и мене у овом периоду времена јесте сасвим јасан: усташка влада настојала је да, уз помоћ немачког »Вермахта«, побије и истреби Србе у Источној Босни, па да онда кривицу свали на зле Немце. Моја је тежња проистицала из мог службеног задатка, да Источну Босну, која је тада била војно-стратешки подређена заповедничкој сили немачког генерала у Србији, пацификујем и нормализујем како бих учинио крај растућој анархији, која је била последица усташког касапљења српског становништва. Ми имамо доказа о томе и знамо, и својим смо рођеним очима гледали, шта се дешавало тамо у Босни... Уосталом, један протисведок Вашим тврђењима јесте и један професор Бечког универзитета и Претседник католичке акције, који је у то време као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад се видело како ови и домобранци хоће да бацају српске жене и децу у хладну Дрину. Ја сам видео ту изгладнелу децу коју је спасла наша војска и поделио сам им и свој последњи комад хлеба. Верујете ли, као доктор теологије и католички свештеник, да је то хришћански? Или сте мишљења да је католички и хришћански само оно што Хрватима политички користи! Ви можете и даље да представљате усташке Хрвате као ваљане, невине јагањце...«.

Према претходним изјавама проф. Матла ово се односи на зиму 1941—42. Према његовим накнадним саопштењима »дало му је хрватско државно вођство 'Круну краља Звонимира III ступња са мачевима'« свакако да не би износио хрватска злодела према Србима.

У истом одговору усташи - свећенику Омрчину проф. Матл је додирнуо и питање ко је први започео. С обзиром на његову ненадмашну компетентност у овом питању, то ћемо овде пренети.

Тај пасус гласи:

»... А у вези питања о приоритету убијања: оно што Ви тврдите у вези времена између 1941. и 1945. јесте бесмислица, пошто је из хрватског националног извора, од стране Хрвата који су од 1940. до 1941—42. у Загребу активно сарађивали у националном покрету, познато, да су се месецима пре него што је уопште и постојала нека Хрватска држава, пре него су усташе дошле на власт, истицале девизе 'Србе о врбе', 'крви до кољена', а затворене усташе у Лепоглави говориле су: 'Вадићемо им дицу из утробе'. Ко је, дакле започео?...

Међу војним лицима прво место заузимају они који су били 'на лицу места', који су недела Хрвата из прве руке посматрали и саопштили. То су војни представници Рајха и команданти немачких одреда у тој 'држави'.«

6.

Прво би дошао генералоберст Едмунд Глез фон Хорстенау, који је од главнокомандујућег немачке војске фелдмаршала Кајтела био предложен и одређен од Хитлера као »опуномоћени немачки генерал у Загребу«. Он је Аустријанац, генералштабни бригадир, неко време савезни министар у Бечу, почасни доктор Бечког универзитета: племић у пуном смислу речи. За њега се вели да је у Загребу био »политички генерал« (био је близак нацистичкој странци). Рођен је 1882., умро (извршио самоубиство) 1946.

О њему су многи писци саопштили његов сасвим критичан и осуђујући став према хрватским злочинима, па смо и ми неке ставове навели (нпр. код проф. Матла, код Фон Хасела и других).

Он није објавио ништа, јер није ни могао. Био је стално у активној служби, а после од савезника интерниран, где је мало иза рата извршио самоубиство. Али он је оставио свој Дневник, као што извештава Мартин Бросат у аднотацији. Тамо стоји: »Међу најважнија немачка сведочанства (о стању и догађајима у »НДХ«) која још не стоје на расположењу спада изос. Дневник некадашњег немачког генерала у Загребу Едмунда Глеза фон Хорстенау, који се чува у аустријском кућном, дворском и државном архиву, али још није дозвољено његово објављивање или употреба«.

И ја сам се више пута обраћао Бечу питајући шта је са Успоменама Глеза фон Хорстенауа. Писмом од 17. октобра 1967. обавештава ме »Аустријски државни архив« са потписом генералног директора да се манускрипт налази код њих и да се спрема његово објављивање. Мислим да још није уследило. Неоспорно Хрвати покушавају све шта могу да спрече објављивање, а није немогуће да то помаже и хрватско-комунистичка владавина у Југославији.

Како ће изгледати Дневник генерала Глеза фон Хорстенауа показаће овај податак из забележака Улриха фон Хасела. Тамо стоји: »Хазе ми је причао о мушкој храбрости пуној дивљења Глеза Хорстенауа, који је 'маршала' (писац сам ставља под наводне знаке тај израз, ЛМК) Кватерника у најоштријој форми позвао на одговорност за сасвим нечувена зверства Хрвата према једном милиону и 800 хиљада Срба, и, што још више значи, о томе поднео извештај. Он је Кватернику казао да је нажалост много чега последње године доживео на том пределу, али ништа што би се могло мерити са неделима Хрвата«.

Белешка фон Хасела је од 2. августа 1941. Генерал Глез мора да је јула месеца позвао Кватерника на одговорност.

»Хазе« је псеудоним Ханса Остера, генерал-мајора, шефа штаба адмирала Канариса. Оба су, и Канарис и Остер, смакнути у концентрационом логору Флосенбург у пролеће 1945. Скоро 4 године пред тим, генерал Остер је ово саопштио дипломати фон Хаселу и овај непосредно забележио.

Пошто је та изјава необичне важности за извлачење даљих закључака, морамо је и у оригиналу пренети. Тамо стоји, код Хасела:

»Hase (Oster) erzählte mir von dem bemerkenswerten Mannesmut von Glaise Horstenau, der den »Marschall« Kvaternik in schärfster Form auf die ganz unerhörten Greuel der Kroaten gegenüber 1,8 Millionen Serben zur Rede gestellt, und, was noch mehr bedeutet, darüber berichtet hat. Er hat dem Kvaternik gesagt, er habe im letzten Jahre leider vieles auf diesem Gebiet erlebt, aber nichts, das sich den Untaten der Kroaten an die Seite stellen lasse.«

Генерал Глез фон Хорстенау реферише како је само један официр старе школе у стању да чини: он не увеличава, не умањује, не бира речи, сваку ствар назива својим именом. Он подноси извештај тамо где се он не очекује и не прима радо. Што је најважније, генерал Глез говори о неделима и нечувеним ужасима (зверствима) Хрвата над Србима, а не усташа или чега сличног. Да није ништа него ово рекао, ми Срби смо му морали бити захвални.

И код Бросата наводи се један извештај немачког отправника послова у Загребу, саветника Трола од 10. јула 1941. у коме се износе разна недела према Србима да би после реферисао: »Из тих разлога је генерал Глез фон Хорстенау сматрао синоћ, пошто је са мном говорио, да ово питање Срба (Serbenangelegenheit) прво расправи код маршала (мисли Кватерника), а онда, према његовој изричној жељи, код поглавника«. Даље стоји у извештају да је генерал Глез фон Хорстенау »у присуству маршала изнео поглавнику своје тешке сумње према испадима усташа, при чему је он своја саопштења поткрепио бројним конкретним наводима из најновијег времена«. (Писци наводе где се тај докуменат данас налази.) »Павелић, тако извештава саветник посланства Трол, је 'опћенито' признао оправданост тих жалби, али је једновремено указао на 'заједничке појаве свих револуција' ... Трол је даље саопштио да је Глез фон Хорстенау у једновременом извештају Врховној команди установио да је 'цела земља захваћена осећањем најтеже правне несигурности', али немачке окупационе трупе не могу, с обзиром на хрватску самосталност, да ма шта предузимају против 'недела усташа', а сем тога су и преслаби за 'полицијско стражарење у потребној мери'.«

У сасвим скорашњој књизи »минхенског историчара« Карла Хнилицке о борбама и догађајима последње време рата у Југославији наводи се један извештај »немачког опуномоћеног генерала у Хрватској« начелнику Врховне команде оружаних сила Немачке од 5. јануара 1944. на који је сместа дао свој противодговор злогласни посланик Рајха у Загребу Каше. Оба су ин екстензо изнета у реченој књизи. Не спомиње се нигде име Глеза фон Хорстенауа, али то је свакако он. Одатле се види да генерал Глез није мењао своје гледиште о стању у Хрватсхој и о њеној војсци. Неколико ставова да то потврде.

Каже још на почетку да је »трпљење крвавих, нељудских грдоба усташке политике« нанело Немцима велике штете. Немачки:

»Die Duldung der blutigen, unmenschlichen Aus-wüchse der Ustaschapolitik...«

Даље каже генерал-оберст Хорстенау:

»Војничка способност деловања хрватског народа бива од недеље у недељу (сваке недеље) неповољније оцењена од немачких команданта (»вођа«). Одсуство људске дисциплине, борбени дух, бежање испод заставе, дезертирање читавих одреда и официра са погаженом заклетвом, издаја непријатељу и сагласност са њим јављају се сваког дана...«

»Поглавник и његова околина гледају само на то да се — коштало то колико било — задрже на власти. Чују се чак гласови да се кају што су у боља времена могли да се заведу да уопште напусте терористичке методе. За немачко вођство рата и за положај немачких војника било би просто неиздрживо кад би понова оживео усташки терор...« Заиста су били Хрвати неко време попустили у зверском гоњењу Срба, захваљујући интервенцији немачке и још више италијанске војске. Сад се кају што су то урадили: није смео ни минута терор над Србима да јењава.

Немачки:

»Маn könne sogar vernehmen. dass man bedauere, dass man sich in besseren Zeiten habe verleiten lassen, die Terrormethoden un allgemeinen aufzugeben. Für die deutsche Kriegsführung und die Stellung des deutschen Soldaten ware ein Wiederleben des Ustaschaterrors unertäglich...«

Историчар Хнилицка конклудира са своје стране: »Пре свега од 1944. немачки војни извештаји су просто прстом указивали на компромитујући режим усташки и увек изнова захтевали дистанцирање. То је морало да доведе до трвења између владе поглавника и највиших претставника немачке оружане силе у Хрватској. Хитлер је настојао у коначној фази да ова површна трвења отклони. Прва жртва ове нове политике према Павелићу био је немачки генерал у Хрватској, генерал Едмунд Глез фон Хорстенау. Генерал Глез је настојао енергично отступање немачке политике од усташког режима, као што показују његови многобројни извештаји и претставке. Он је зато био поглавнику трн у оку. Хитлер је крајем августа 1944. већ размишљао о смењивању генерала Глеза. Тада је извршена и двојна деоба задатака (војног претставника Немачке у Хрватској, ЛМК) и то према ставовима војно-политичким:

наследници Глезови постадоше генерал-лајтнант Juppe и СС генерал Бергер. Оба су имала пре свега да се старају о јединственом представљању немачке оружане силе и о интересима СС.«

Према овоме, дакле, генерал Глез фон Хорстенау је престао да буде опуномоћени представник немачке оружане силе у »НДХ« најраније крајем августа 1944. а вероватно тек у септембру. Зато је предњи извештај несумњиво његово дело.

Историчар Хнилицка говори још на више места о генералу Глезу кога назива »територијални заповедник у Хрватсхој« са титулом »Немачки опуномоћени генерал у Хрватској«. Он је »у многобројним представкама влади Рајха чинио предлоге за таква решења«, али је »у већини случајева успело Павелићевој влади, помогнутој од посланика у Загребу Сигфрида Кашеа, да њихово становиште спроведе с обзиром на суверенитет Хрватске и то у временима, кад нико сем Кашеа и поглавника није веровао у животну способност усташке државе...«

Дневник генерал-оберста Глеза није канда ни Хнилицка могао да види. Бар тако изгледа из његове књиге.

Генерал Глез фон Хорстенау слао је несумњиво честе, можда свакодневне извештаје у Берлин о стању у Хрватсхој. Највећи део је њих свакако сачуван, али ко зна где се налазе? Један део се налази у Југославији, вероватно у поверљивој архиви Гестапоа коју је Југославија купила за 50 хиљада долара одмах иза рата. Југословенске власти то објављују кад им треба и уколико им треба. Ја верујем да не фалсификују, али доносе делове који им годе. Нарочито канда избацују оне ставове који погађају хрватски народ (ако је ма шта повољно за хрватски народ, они то стављају на велика звона).

У приказу устанка у источној Херцеговини крајем јуна и почетком 1941. два новинара (по свој прилици Херцеговци), донели су у Политици и један веома скраћен извештај генерала Глеза. Он није датиран, али је несумњиво из тог времена, дакле почетка хрватске »државности«. Ево шта стоји у Политици у тексту који је комунистичка цензура Југославије дозволила:

»... Немачки војни представници у НДХ сматрали су да усташко дивљање поткопава темеље ове њихове творевине. Генерал Хорстенау у једном извештају истиче:

'... Према тачним и потврђеним вестима безбројних немачких војних и цивилних посматрача, усташе су последњих недеља безумно дивљале у граду и земљи и при томе допринеле, да се и онако не баш нарочито популарна платформа владе још више окрњи...'.

О ставу хрватског становништва према политици владе НДХ, генерал Хорстенау, поред осталог, каже:

'... Хрватско цивилно становништво, односно свако ко није усташа, одбија одлучно од себе њихова недела. Државни полицијски секретар Еуген Кватерник, син маршала, најомраженија је личност код становништва у земљи, без обзира на разлике у положају и националности. Срби, тј. православни, у основи су изван закона, али и Хрвати се налазе у великој правној несигурности и у свим друштвеним слојевима изложени су личним незгодама...'.«

Поред свег покушаја правдања Хрвата стоји да су у целој тој криминалној земљи сви »Срби, тј. православни били стављени ван закона« што значи да их је свак могао некажњиво злостављати и убијати.

*

Сад ћемо навести једног сасвим скорашњег немачког публицисту, чије име ни мени није било познато. То је Јирген Холткамп. Он је у немачком илустрованом часопису Штерн (»3везда«), дао велики приказ књиге Карла Фалконија, која ће и овде бити детаљније приказана. Дао је пет страна текстова и слика, у броју од 17. октобра 1965. под симптоматичним насловом »Буди католик — или умри!« Важност ове појаве је у томе, да се осврт на књигу Фалконија појавио у најраспрострањенијој илустрацији Немачке чији тираж износи, како сам обавештен, 1.600.000 примерака. Она иде у све делове Немачке Савезне Републике, а такође много и у иностранство.

То је страховито деловало на католичке кругове уошпте, па је КИПА (Католичка интернационална прес агенција) дала оштар деманти, тврдећи да је у овој репортажи све измишљено и фалсификовано. Лист се на то није осврнуо. Он је извршио једну поштену и солидну публицистичку дужност. Ја сам написао био писцу једно топло писмо захвалности, које ми је, нажалост, враћено. Нисам имао пишчеву тачну адресу. Писао сам и швајцарским католичким новинама које су донеле »деманти« »Кипе« да је не само све истина што се у чланку Штерна налази, већ то не представља ни један посто хрватских злочина у овом рату. Разуме се да то новине нису донеле.

Због такве важности овог приказа, да би српски читаоци знали шта су најзад и Немци сазнали, ми ћемо тај напис пренети скоро у целини. Тамо стоји:

»Последњи крсташки поход у црквеној историји свега је 20 година удаљен од нас. И у њему су биле помешане, једнако као и у прошлим вековима, вера и политика. Католички Хрвати 'преверише' (преобратише), предвођени францисканским свештеницима, између 1941. и 1945. 240.000 православних Срба; убише око 700.000 Срба, Јевреја и Цигана. Не нацисти, противни цркви, већ католички Хрвати фашистичког 'усташког' покрета извршише неописива зверства. Цео свет је о томе говорио са гнушањем. Само врховни поглавар Цркве, чије је име злоупотребљавано приликом уморстава, није ни једну реч о томе изустио. Папа Пије XII је ћутао о томе шта се у Хрватској дешава.

Италијански аутор Карло Фалкони, писац бројних књига из историје модерног католицизма, испитивао је у својој књизи држање Ватикана према масовним мучким убиствима у Хрватсжој. Он је при томе могао да употреби још необјављене документе из архива некадашњег хрватског главног града. (Извори Ватикана, који би једини били у стању да оповргну Фалконија, остали су му недоступни, као и свима световним историчарима досад.)

Крсташки поход о коме даје Фалкони обавештења одиграо се у Хрватској. Кад је немачка војска умарширала у Загреб, прогласише тамо 10. априла 1941. хрватски националисти који се беху удружили са Хитлером и Мусолинијем 'независну државу Хрватску'. За Србе, Јевреје и Цигане није смело да буде места у тој римокатоличкој држави. Да би се њих ослободили беху две методе: или истребљење или мисионирање. Православни Срби који су хтели да измакну уништење морали су хтели-не хтели да се на силу покрсте. Или Рим или уништење — то је била за њих алтернатива!

Хрватски крсташи звали су се 'усташе', то значи устаници. Они су веровали у римо-католичку догму, у хрватску расу, у принцип вође. Са бацачима пламена и са машинским пушкама одржаваху чистом хрватску расу и преобраћиваху лица друге вере. Између 1941. и 1945. уморише скоро три четвртине милиона православних хришћана српског порекла...

Њихов модел беху СС. Једина разлика: усташе беху сви римокатолици. Они ускоро започеше да Хрватску чисте од православних Срба и да своју земљу чине римокатоличком.

Масовна уморства почињена од усташа, тако стоји у 'Британској енциклопедији' (великом лексикону англосаксонског света) само су надмашена бруталитетом којим су искорењени пољски Јевреји'.

Изговор и официјелна етикета под којима је српска мањина уништена, беше преобраћај српско-православних 'шизматика' у римокатолички обред. Са свирепом логиком беше прво православна Црква лишена својих водећих глава; 300 свештеника и 5 епископа, беху, једним делом под бестијалним тортурама, уморени.

Православни епископ Загреба Доситеј стављен је на муке док није изгубио разум; епископу Сарајева Петру Зимоњићу глава је отсечена; бањалучком епископу Платону од 80 година потковали су усташе ноге потковицама као каквом коњу и присилише га да испред мноштва блена (зијала) тако дуго трчи док није пао. Док је умирао осекоше му браду и запалише је на његовим голим прсима.

Док су секли главу православном владици Сарајева, његов римокатолички брат у звању Иван Шарић, надбискуп Сарајева, састављао је оде свом 'вођи' Павелићу. Католички часопис његове дијецезе добио је од њега упутство да као што треба употребљава револуционарне методе 'у служби истине, права и части'. Он је при томе додао: 'Није ни паметно ни достојно младог кршћанина веровати да се борба против зла може да води на частан начин и у рукавицама'.

Хрватски свештеници нису се задовољавали да се само са саветима боре против 'зла', а то је Православна црква, већ су потстицали усташе својим примером: фрањевац Мирослав Филиповић је командовао концентрационим логором Јасеновац, где су 200.000 људи нашли смрт. Његова браћа редовници Аугустин Ћевола, Јосип Вукелић, Звонимир Брекало, Јустин Медић и Хинко Прлић претварали су у дело 'поглавникову' паролу револвером и машинским пиштољем. Срби се морају или преобратити или имају да ишчезну. Хрвати су имали расну теорију посебне врсте:

Ко прими католичку веру, од тога часа важи као добар Хрват, иако је пре био Србин. Прелаз у хрватску господску класу био је свакако забрањен српским свештеницима, интелектуалцима и вишем слоју који је нешто поседовао. Они су имали да 'ишчезну'.

Они су заиста ишчезли: од 2.200.000 ранијих Срба у НДХ било је 240.000 преведено у државну религију, 700.000 убијено. Италијански генерал Марио Роата саопштава да су његове трупе II армије у последњем моменту успеле да спасу 600.000 Срба од усташког масакра претњом да ће Сарајево бомбардовати.

Нису сви хрватски свештеници следовали примеру францискана-убице. Али хрватски бискупи нису се изречно изјаснили против уморства. Они су једино жалили на сумарну форму којом су световне власти протоколисале промену вере. Или су замерили томе што су усташе, ради упрошћења, именовали по потреби 'мисионаре' из њихових сопствених редова и да не питају претходно црквене инстанције. Ниједан католички бискуп није протестовао против прогона и принудног преверавања православних.

А Ватикан? Измена писама између хрватске владе и њена оба посланика у Риму Лобковица и Рушиновића (овај последњи је био код Квиринала) пружа податке о осећањима папе Пија XII и његове најближе околине о 'крсташком походу' усташа и поновном добијању 240.000 православних Срба. Она су била — са само једним изузетком — сасвим очинска. Благоволење због верности католичких синова у Хрватској све је друго у Риму превагнуло. Па зар сад нема на Балкану један бастион против православља и комунизма? Ова корист превагнула је све извештаје о грозним злочинима.

Рушиновић саопштава о свом првом разговору са супститутом Државног секретаријата Монтини, садашњим папом Павлом VI.

Он започе разговор са пребацивањем: Шта се то догађа у Хрватској? Зашто се цео свет узбунио против вас? Да ли је могуће да је толико злочина почињено? Је ли истина да ви злостављате интернирце? ... А при крају разговора: ... Хрватски народ је досад своју мисију у историји испунио; неће јамачно ни доцније да откаже... Одједном ме изненада запита колико католика има сада у Хрватској. Кад је чуо да нас је пет милиона, напомену да је то за католичку цркву од великог значаја: Свети отац ће бити уз вас, у то можете бити сигурни. — С тиме ме је отпустио.

Лобковиц извештава о свом састанку са Монтинијем: 'Он је убеђен да Хрватска образује бастион против комунизма; наглашава да то света столица сасвим тачно зна и да је у интересу свих да Хрватска задржи своје источне границе. Ипак тада додаде: Ви не можете претставити колико протеста овде долазе против репресалија усташких власти у Хрватској, репресалија које не разликују криве од правих...

Тардини, секретар за спољне црквене прилике, цимну кривце благо за уво слично као непристојне сувише ревносне дечаке: 'Хрватска је, ето, млада нација — и још млађа држава — а младост чини свуда исте грешке: од тога правила не чини ни Хрватска никакав изузетак. За то се мора имати разумевање'.

А о кардиналу Маљоне, 'министру спољних послова' Ватикана, саопштава Рушиновић:

'Напослетку ми даде на знање кардинал Маљоне да он Хрватској саветује благост, с којом се више може постићи него са силом. О све већем броју преверених света столица је јако обрадована; политички говорећи може Хрватска само да има користи од оваквог развоја, али ипак мора све да избегава што може да пружи изговор за замерке и клевете.

Само кардинал Тисеран, који се већ јуна 1940. жалио на моралну слепоћу Ватикана (видети »Штерн«, бр. 19 из 1961) није се ништа устручавао да каже што мисли:

Кад се чује шта Италијани саопштавају о догађајима у Хрватској, добије се страшан утисак. Према њиховим исказима на дневном реду су уморства и паљевине, напади банда и пљачкања. Ја не знам да ли ови извештаји одговарају стварности у свакој појединости, али ја позитивно знам да су францискани (фрањевци) лично учествовали у нападима на православно становништво и у рушењу православних цркава. Ја поуздано знам да су се францискани у Босни и Херцеговини бедно понели и то ме боли. Такве ствари не би смели култивирани и образовани људи дозволити да се то њима пребаци а најмање свештеници.

Папа је, пак, ћутао. Ниједан глас његова гнушања о злочинима у Хрватској није се чуо у јавности. Да ли је Пије ХII хтео да се сачува 'од горег зла'? Да није хтео, слично као у Немачкој да Хрватима уштеди 'конфликт савести', конфликт између човечности и прозелитизма? Да ли је он хтео да се њима на савест обрати или да им запрети екскомуникацијом — као после свима католицима ако би се повезали са комунистима?

Ако хоћемо да поклонимо веру извештајима Лобковица, није у обе аудијенције које му је Пије XII дозволио уопште било речи о томе. Папа је напротив говорио о теми која га је више тиштила него сва зверства почињена од Хитлера и његових савезника: о комунистичкој опасности...

Лобковиц је писао у Загреб: Тада ми је папа у поверењу изразио колико је незадовољан да упркос свему нико неће да позна јединога и правога непријатеља Европе и зашто се не остварује један заједнички крсташки поход на комунизам.

Ипак је једанпут Пије XII говори отворено о злочинствима у Хрватској. »У неким деловима земље имамо да се пожалимо на убијање свештеника, на депортацију цивилних личности, на стрељања грађана без правилног судског поступка, или као акт приватне освете — то су жалосне вести које су до нас допрле из Словеније и Хрватске«.

Али, то је било већ 2. јуна 1945. Ужаси, које је папа — први пут од 1941 — јавно споменуо нису били почињени од католичких усташа, већ од безбожних комуниста, који су хтели после Титове победе да се свете. За злочине непријатеља цркве није Ватикан познавао никакве ублажавајуће околности. Овде папа није више ћутао«.

У немачкој журналистици није за време рата било ни речи о хрватским злочинима. Сва публицистика на немачком језику била је глајхшалтована и писала је по наређењима Химлера. Нико не би ни очекивао да ће нацисти дозволити да се недела и злочини вршени у њиховим државним творевинама јавно жигошу. (Док је у италијанској штампи, могао да се нађе с времена на време какав напис или бар нотица, о догађајима у »НДХ«).

Кад је рат завршен често су се новине и политички часописи Немачке освртали на хрватске злочине из доба рата. То је махом бивало поводом каквог догађаја из тадашњег (новог) времена који је довођен у везу са криминалом у тој држави за време рата. Кад су нпр. »усташе« у Немачкој или Шведској или »друговђе« извршиле какав атентат или убијство и дале повода целој светској штампи да њихове поступке доведу у везу са поступцима њихових отаца у »НДХ«, Немци су баш највише реагирали јер су ти нови злочини махом у Немачкој вршени.

Повод су дали нови злочини из истог круга људи, или какви други догађаји који имају везе са овим народом. Једном је повод био долазак »Титов« у Беч. Поводом смрти архизликовца Павелића сва је светска штампа евоцирала злочине којима је он указао правац и дао благослов. Ја нажалост немам те податке, али ће се они моћи лако да накнадно набаве кад се зна датум смрти тога архизликовца. Повод је некад дао арцибискуп Степинац, некад Папа Пијус ХII итд. Било је много тих повода и једнако евоцирања на злочине у »НДХ«. Ми их, нажалост, имамо веома мало. Иако се ради највећим делом о новинским чланцима, они су одраз времена у коме су постали и средине у којој су се јавили. То је корисно знати.

У броју од 1. маја 1963. највећи немачки масовни часопис »Огледало« (»дер Шиигел«) донео је један опширан приказ хрватске терористичке делатности у 3. Немачкој. Ту изречно говори о »радикално-десничарским хрватским емигрантима« и осуђује њихову делатност на терену Савезне републике.

Лист, који излази у 850.000 примерака сваке недеље, сматра неефикасном опомену министра унутрашњих послова рајнсковестфалског Вили Вајера да се Хрвати умире и поштују законе земље у којој се налазе. Лист пише:

»Вајер превиђа да ова организација не може да прихвати његов добронамеран апел да обузда свој антикомунистички темпераменат а да не изгуби своје једино право постојања. Јер њени чланови и кадрови састављени су највећим делом од хитлерових колаборатера у тадашњој независној Хрватској, који су при слому побегли из своје домовине којом сад влада комунист Тито...«

Писац описује бедну групицу предратних »усташа« који су чекали победу Осовине да се угнезде у Хрватској, да онда каже: » Немачке окупационе трупе поставише у свеже освојеним главним градовима владе пријатељски расположене према Осовини, чији представници су једва у бруталитету и антисемитизму заостајали иза својих протектора. Из Краљевине Југославије извуче се тзв. »НДХ«, у којој је шеф фашистичког усташког покрета, »поглавник« Анте Павелић скоро равно 4 године вршио власт.

За Павелића, једног пропалог хрватског провинцијског фишкала, беше та држава испуњење најсмелијих снова. Под символима 'крста, ножа и пушке' марширали су усташе: против Јевреја, против српских мањина, против трулих западних демократија', 'зрелих за ђубриште историје' (Павелић).

Према речима Павелићевог министра спољних послова Лорковића, имао је 'један део Срба да буде побијен, други исељен, трећи преобраћен у католицизам'.

При томе су се хрватски фашисти ослонили на католички клир. У једном пастирском писму је изјавио арцибискуп Степинац 23. априла 1941. 'Ко би могао да нам замери да ми, као духовни пастири, помажемо радост и одушевљење народа... Иако су садашњи догађаји... врло компликовани, иако су фактори ... веома различити, ипак је лако увидети руку Божју у том делу'. (Тачкице између појединих ставова потичу од листа, ЛМК.)

Францискански фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић био је толико заведен својом ревношћу, да је у концентрационом логору Јасеновац заузео место џелата. Према проценама је округло 600.000 Срба за време четворогодишње хрватске Павелићеве владавине погинуло.

Са Хитлеровим трупама ишчезла је и марионетска влада. Поглавник је побегао у Аргентину, његови верни одоше у Шпанију, Аустрију и Немачку. Експоненти хрватског клира нађоше прибежиште у манастирима...«

Писац сад опет натенане описује злочиначку »делатност хрватских фашиста у Савезној републици«, што морамо овде изоставити.

Ко је Лазо М. Костић: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1999/02/article-16.html,