Светосавље у сенци светог расколништва

Кад и како је „наступио" тренутак који ће од три године потхрањиваног снимка батинања штићеника Црне Реке направити сензационалну вест, колико је с тим у вези Артемијево „нетрадиционално негостољубље" испољено поводом Бајденове посете Високим Дечанима, те како је у сенци овог скандала остала победа реформатора у Синоду и доношење Устава СПЦ-а у Америци

...те ја узе троструку камџију, ужедну јој у месо кошуљу, враг утече неђе без обзира, а оздрави снаха Анђелија... (П.П. Његош)

***

Снимак на коме се види како испод иконе Христа доцрквењаци Црне Реке, примењују сурову терапију Бога и батине над штићеницима доспелим својом и вољом родитеља у овај необични мисионарски центар, нашла се на ивици ножа свеколике српске јавности. Тако је, зачудо, тек после три година колико је снимак стар, обелодањена тајна лечилишта, нађен жив рецидив средњовековног истеривања ђавола, пронађен центар смештен испод сурових огранака Мокре Горе и вододерина које се строваљују у млазевима испод моста који води изгубљене на пут препорода.

Јавност је била скандализована. Након што се огласио омбудсман Саша Јанковић са кривичним пријавама против надлежних за тортуру штићеника, Министарство здравља упутило инспекцију, а посланици у складу са скромним познавањем ствари рекли да је лечење наркомана физичком тортуром недопустиво, наред је дошао и СПЦ. Синод Српске православне цркве затражио је од епископа рашко-призренског Артемија, запретивши му Црквеним судом, да без одлагања распусти нелегални стационар за лечење болести зависности у манастиру Црна Река, што је владика и учинио. У саопштењу које је објављено на сајту СПЦ-а, Синод захтева од Артемија да против својих клирика који су протагонисти насиља покрене црквено-судски поступак. Синод наводи да је са запрепашћењем примио вест о бруталном насиљу у манастиру Црна Река. Снимци приказани на телевизијама и јавно признање рашко-призренског клирика представљају несумњиви доказ насиља, потпуно страног јеванђељском духу и мисији Цркве, и зато апсолутно неприхватљивог, наводи се у саопштењу. Епископ Бачки Иринеј је такође позвао владику рашко-призренског Артемија да виновнике насиља подвргне канонској одговорности.

___________________

Опширно саопштење Синода поводом дешавања у Црној реци, ословљено са Утук на утук сведочи да су, ако је судити по језичким иновацијама, стилу изражавања, те нападачкој реторици која је до Григоријевог прошлогодишњег писма била непозната као начин писмене комуникације црквених великодостојника, промене у Цркви почеле. Иако је као аутор потписан владика бачки Иринеј, несумњиво је да је ово саопштење изашло из пера владике захумско-херцеговачког. Таксативно ређање догађаја који су претходили случају Црна река и Артемијевој оптужби да је актуелизован са циљем одмазде због његовог супростављања Бајденовој посети манастиру Високи Дечани, те јетки коментари и саркастична поентирања са позиције силе, неодољиво подсећају на Григоријев опис тока заседања јесењег Синода. То јест никако не подсеђају на црквени, још мање светосавски језик љубави и праштања. Реторика иста, нумерације проблема препознатљиве. Изрази као "невероватно", "машта", "поменути господин" "јуначка одлука" - у духу су лаке конверзације, световне препирке и значе више него што звуче - почетак краја владике рашко-призренског.

___________________

ДОЛАЗАК РЕФОРМАТОРА

Али шта је било пресудно да снимак буде пуштен у јавност у тренутку када је владика рашко призренски истурио испред чланова заседајућег мајског Сабора и ускратио благослов потпредседнику САД-а. Није ли баш неко од православне сабраће по Христу дао дозволу да се на владику рашког сручи фатва целе пастве, јер како је могуће да нико други до Артемија није био упућен у рад рехабилитационог центра, а да је доказ о „непочинствима" стар неколико година.

Делује као да је саопштење Сабора којим се дискредитује Артемијев став да је посета Бајдена Високим Дечанима неприхватљива, било протоколарне званичне природе. Права дискредитација и кажњавање таквог иступања уследило је неколико дана касније, активирањем случаја Црна река.

Ово замешатељство могло би се објаснити и чињеницом да је у време док је скандал батинања наркомана држао пажњу јавности, вест о постављању реформатора на чело Синода СПЦ прошла непримећено. У свакој другој прилици, појава епископа који се једним новим језиком обратио јавности, називајући Амфилохија паганином, владике службашима, део чачанског свештенства православним вехабијама, у телу Синода, била би скандализована. Овако је све прошло уз кратак коментар владике да „нас очекује доста посла и велика одговорност", мислећи, очито, на модернизацију цркве, а са становишта чињенице да је члан у телу задуженом за црквенозаконске прописе, уредбе и одлуке везане за рад Цркве.

Тако се прошлогодишњи рат Григорија са владикама који је умногоме подсећао на политичко препуцавање радикала и Томе Николића завршио компромисом.

Вокабулар младог епископа који је деловао застрашујуће, на кратко је постао је пригодан и прилагођен новој функцији коју је добио. Огрнут црном мантијом ловац на главе Караџића и Младића, који је грмео на државнике ратнике, проповедао империјализам, критички анализирао састав Владе Србије, избором за члана Синода означио је крај три А. Без Атанасија, који је после пада био принуђен да напусти место владике, Артемија коме би, што не би требало да чуди, могла да следи ескомуникација, остао је Амфилохије, председавајући Синодом.

ЦЕПАЊЕ ПО УСТАВУ

Још једна аномалија која би могла да запрети истинском урушавању темеља јединствене СПЦ, из неких разлога је прећутана. Нешто пре него ће бити „проказана тајна служба" Артемијевих манастирских намештеника православни живаљ у дијаспори суочио се са могућим последицама доношења засебног Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Овим актом који је обнародовао четворочлани Епископски савет, конституисан на темељу овог акта, омогућио је формално и правно одвајање америчког дела наше Цркве. Како је по њему енглески први званични језик у СПЦ, док је српски на другом месту, овакво неприкривено конституисање посебне Цркве за Северну и Јужну Америку представља отворен позив за Западну Европу, Аустралију, Хрватску, Републику Српску и Црну Гору.

Посебан Устав у америчкој цркви, која је већ конституисана Уставом СПЦ-а, те цепање по матицама јединствене православне Цркве, остао је ако не непримећен, а онда бар неразматран као погубан.

Али је зато прича о Црној Реци покренула на осуду све институције. У коначној верзији не би чудило и да на разматрањс случаја буде позван да се изјасни и неки одбор при Скупштини. Можда баш онај задужен за Алигрудића.                      

           Извор: „Печат“, бр. 65, 29. 5. 2009.