ДРУГА – СВЕТЛА СТРАНА МИСИОНАРСКОГ ЦЕНТРА „ЦРНА РЕКА“

                                                + + +

Не тврдим да је аутор текста "Убијање Бога лопатом" злонамерно манастир Црну Реку и поменути камп поистоветио. То се види из крупног наслова којим текст започиње, јер по овом новинару испада да је узрок наркоманије Бог, па ако га лопатом убијемо, онда ћемо добити коначно модерног Србина модернистичких уверења.

Очито, ко год мало озбиљније и трезвеније приступи многобројним, теледиригованим текстовима о наводном скандалу такозване "Црне Реке" схватиће да је наручен медијски линч поприлично захватио многе "демократизоване" главе које су видно, своје узбуђење, у својој површности експонирали на многим телевизијама, продубљујући наводно своју бригу за стварање српског ненасилног друштва у сутрашњим још површнијим чланцима скоро свих дневних листова.

Да је медијска кампања са прикривеним циљем за десакрализацијом једног од најстаријих српских манастира у којима је вековима одгајано часно српско монаштво и из којих редова је изникао Његово преосвештенство владика Артемије имала за циљ велику ствар, показуја управо речено, да већина нашег православног света ову чињеницу није знала.

И док се не разликује камп од манастира и притом приказује крајње злонамерно и тенденциозно делић једне истине целокупном српском народу, усмеравајући му пажњу само на зло таквом методом да се суштинско зло прикрива.

Новинар чије име не бих желео ни да спомињем, јер не мислим да је у питању новинар, већ наручени снајпериста, ни једног секунда се није позабавио озбиљно мисијом духовно-рехабилитационог мисионарског центра који се налази изнад места Рибарића у непосредној близини поменутог манастира на отприлике 1100 м надморске висине.

Човек који је започео ово дело под благословом и оснивачком сагласношћу Његовог преосвештенства епископа Артемија, је свештеник Бранислав Перановић којег сам са великом жељом сагледавао и пратио његов рад последње три године. На изнајмљеној земљи на којој је подигао свој породични дом, након многих година душобрижничког рада са душевно поремећеним особама, поменути свештеник је рад са наркоманима започео у склопу своје породичне куће.

Схватајући колико наркоманија и болести зависности (алкохолизам, коцка итд.) узимају маха у Србији, заветно одлучује да се ухвати у коштац са наступајућим злом које долази са свим транзиционим процесима у српском друштву, делујући као нова пошаст по православно, а и неправославно становништво.

Радећи годинама и уз помоћ оних које је прихватио као унесрећене у окриље своје породице, излажући се притом свим неугодностима и опасностима, овај часни свештеник упорно ради и развија своју мисију доживљавајући успехе и падове, али никако позитивну промоцију и подршку. Како се камп развио у својих неколико етапа и како је исти преузео многе клијенте од разочараних родитеља својом децом, а коју су претходно слали у хрватске католичке кампове или друге кампове неправославне провинијенције, очито због успеха који је отац Бранислав обнародовао долази до овог медијског линча.

Неколико пута (најмање пет пута) присуствовао сам пријему нових клијената. Јасно се данас сећам да је отац Бранислав Перановић наглашавао да се неколико кључних прекршаја у овом кампу кажњава батинама, а то су:

- неовлашћено напуштање кампа, јер се за њих преузела одговорност пред родитељима,

- изазивање туче у кампу

- и најцрње; уношење и коришћење наркотика у камп.

Што се тиче прекршаја попут свесно изречене лажи, почињене крађе и др. прекршаја нарушавања моралног типа, знало се опраштати по неколико пута и упозоравати да се штићеник може наћи пред најгрубљом казном. Пре потписивања докумената за пријем који у стварности представља исцрпни исказ клијента, као и сагласност о условима под којима се прима клијент, господин Бранислав је наглашавао да пред потписивање размисле и боље не потпишу, него да се данас – сутра нађу супротстављени као клијенти могуће парнице пред судом.

Сећам се када је један родитељ из Новог Сада, Д. К., са устезањем и крајње пристојно рекао да би он свакако хтео да свог сина остави ту, да се слаже са свим другим условима, осим да се због великог прекршаја његов син казни.

Господин Перановић га је питао:

"Да ли сте Ви икада њега казнили у животу за све нечасно што је учинио Вашој породици?"

Господин Д. К. је пребледевши дуго ћутао и гледао, да би на крају рекао:

"Да сам можда то чинио, данас не бих био овде".

Отац Перановић је наставио:

"Да ли Ви заиста мислите да поред мојих петоро деце ја уживам да исправљам "криву Дрину" коју сте створили?"

У наставку је додао:

"Мени је било драго да Вас упознам и мислим да Ви треба да поведете Вашег сина кући и оно што нисте на време учинили, имате прилику да сада сами учините".

Младић који је био доведен, уплашен за своју  ситуацију, инсистирао је код оца да не одустаје ни од једног услова и да је за њега једини излаз из његове животне ситуације да остане у овом кампу за којег је рекао да му је чудан и не баш прихватљив, али ипак сигурнији због изолације и реда од хаоса и опасности дилера који га вребају у Новом Саду.  Посебно је нагласио да би му православни дух оговарао, јер очито да је претходни камп у коме је боравио код Мостара у Хрватској католичке провинијенције, где је доживљавао неугодности на национално-верској основи. Након извесног времена поменути господин, заједно са својим сином, потписали су документ о условима остајања у кампу. Мимо овог случаја сви су родитељи услове прихватали као спас за своје дете и себе.

Пратио сам развој овог момка. Био је девет месеци, стриктно се држао свих захтева и прошао без икакве казне. На жалост, након пуштања из кампа кући, показало се да девет месеци рехабилитације није довољно. После девет месеци и свега три месеца живота у Новом Саду, овај младић је поново на лечењу, а његови родитељи ме свакодневно зову бојећи се шта ће бити са њиховим сином који је поново, дакле, тамо девет месеци и изражавају јасну подршку оцу Перановићу да камп опстане у нади да ће се њихов син ипак развити у човека трезвених назора.

Чуди ме, како каже човек чије име не желим да изговорим, да се бавио истраживачким новинарством, а да све ово не зна или злонамерно прикрива. Па се питам: шта му то значи "Мрачна страна Црне Реке"? Шта то нама он открива? Јел' он стварно мисли да се у Србији свест људи и интелектуални ниво спустио толико ниско да нам коначно он треба открити "топлу воду".

Многим родитељима који су мене питали, знајући да сам од оних људи који истражује овај камп, да ли се тамо физички кажњава, одговорио сам:

"Ви заиста не знате или не желите да прихватите шта се тамо дешава?"

Питао сам све те родитеље (није био мали број њих) да ли су добили батине од своје дрогиране деце.

Одговорили су ми најчешће, да су били пребијани, да су их врло често пријатељи или комшије спасили од тешких физичких повреда или смрти, уз комплетно полупане станове, ауто или уцену хладним оружјем како би дошли до дроге.

Питао сам их - да ли, можда, полиција зна за све ово што сте прошли. Најчешће, рекли су да не зна, а у случајевима када су знали, без обзира на помахниталост надрогиране деце, препуштали су да породица нађе свој излаз.

Како то да се новинари, који се баве истраживачким новинарством, нису позабавили насиљем у породици у коме би био представљен онај најнижи ниво моралности где деца туку своје родитеље немилице не бирајући место где ће их ударити, где за поједине случајеве знамо да су неки од родитеља завршавали на хирургијама, а они који су се дочепали излазних врата из својих станова знали су данима да спавају у ауту одакле су одлазили на посао и враћали се поново на ноћење у свој ауто, чекајући да се њихво дете -наркоман умилостиви и прими их назад у стан, притом прикривајући своју породичну срамоту. И док о овоме говорим, а знајући да је недавно на медијима било објављено да се у Србији претпоставља да имамо између тридесет и сто хиљада наркомана (што неки стручњаци који се озбиљно баве овом темом тврде да је реална цифра 300.000 наркомана у Србији), питам се зашто се државни органи, а међу њима и све невладине организације, као и часни омбудсмани нису тако узрујали над судбином свих ових родитеља који су уведени у хаос "демократске транзиције", која је поред многих других зала очито изузетна клима за развој наркоманије. Такође би ме занимало зашто нико није објаснио оно што ми сазнајемо из незваничних извора, да штићеник који се види на снимку је много горе поступао са својим родитељима, да је био неколико пута на лечењу, да му није било први пут да крши кодекс који је заједно са једним од својих родитеља потписао и да је, након премлаћивања које је претрпео због многих својих недела која је начинио у Ф., месту становања у то време, телефонски молио и тражио да га ипак приме назад у центар одакле је побегао. Сарадници се сећају, а и неки од његових другова данас потврђују, како је штићеник Д.П. говорио да без обзира шта га чека у духовно-рехабилитационо мисионарском центру из кога је побегао, он ће стоички то поднети и ипак потражити спас себи тамо, јер поред презадужености у коју је упао и испољене грубости према родитељима тих дана, схватио је да је роб дроге и да неће дуго остати у животу ако се не врати назад на рехабилитацију.

Није ли мало чудно, да од силног истраживања кршења људских права о којима се толико пише, нико, до нас из Сведока, није се заитересовао за другу страну дешавања које се види и може се упитати гледајући поменути снимак?

Такође, прозивање свештеника да је ненадлежан за лечење јер је по струци агроном, очито је блаћење Српске православне цркве, јер он није обукао одору на основу школовања за агронома (где је постигао образовање магистарског нивоа), већ је додатно завршио потребне духовне и свештеничке школе које су новинари свих ових дана игнорисали. Ако се узме у обзир духовна наобразба и искуство, као и сви искрени наступи оца Перановића у медијима, осим што смо видели начин кажњавања, све остало је био познато. Оно што и даље остаје непознато је начин кажњавања штићеника својих родитеља који са својом децом пролазе гори пакао од виђеног, док они не извуку и последњи динар из породице како би дошли до новца којим плаћању своје дилере и даље набављају дрогу која не само да   није  јефтина, него се чудимо како је тако свуда доступна.

Причао сам ових дана како ова кампања траје са неколико излечених, али и неколико наркомана које сам потражио и нашао у граду. Био сам шокиран када сам схватио да они месечно троше између 600 и 1.000 евра на наркотике, притом живећи без рада, на рачун својих родитеља. Не разумем аргуменат којим се камп жели оцрнити и приказати да смештај, храна и брига о њима је нешто прескупо када то кошта 350 евра.

Питао сам једног родитеља чије је дете управо у поменутом кампу, да ли му плаћање за сина представља превелики финансијски терет.

Рекао ми је:

"Највећи терет ми је несигурност јер никада не знам шта ће ми из куће нестати. Када приметим да је нешто нестало онда су то најчешће породичне успомене и вредности које наш син прода буд зашто".

Даље у форми тешке исповести, дотични родитељ каже:

"Није мој губитак само што ја плаћам за њега, него је још већи што он ништа не зарађује, а ја му издржавам породицу. Међутим, све је боље осим да је он кући. Ја се надам да ће се он оправославити, стећи неопходан вредносни систем, стабилизовати се као личност и једанпут бити прави отац у својој фамилији".

Наставио сам са питањем: "А шта ако се то не деси?"

Ћутао је једно време и рекао:

„Ипак, надам се да ће се то десити, зато се толико трудим око њега, али ако се не деси, онда ће пропасти моја и његова породица, јер све до сада указује да му је ово последња шанса". Други родитељ ми је је у свом болу и рекао:

"Мој син, да би дошао до минималног новца, скинуо је са зида породичног свеца којег су генерације часно држале и славиле нашу славу. Признао је након лечења код оца Бранислава за колико мало новаца је продао и коме, те смо успели да породичног свеца повратимо у нашу породицу".

Док сам био у Црној Реци, како се овај центар назива у новинама, приметио сам како штићеници недељом са жељом за променом свог бића одлазе у сам манастир и потрешени након обављеног обреда враћају се у свој центар. Видео сам и многе родитеље који то чине. Било ми је непријатно али сам их питао шта очекују када то чине. Углавном су штићеници говорили:

"Ако нам Бог не помогне, од другог се не надамо". Према томе, ако добро схватам овај одговор, у овим је људима снажна жеља за Богом као јединим излазом, "а поменути новинар чије име не желим да изговорим не схвата због атеизираног ума да снимци не приказују убијање Бога, па како год то брутално изгледало, него испуњавање свега онога што је унапред договорено, а за штићенике очито неопходно и прихватљиво". Да се он бавио озбиљно истраживачким новинарством, онда би сигурно знао да бруталне батине које се виде на снимку су крајње безазлене у односу на батине које исти добијају када дилерима не плаћају своје дугове на време, па због страха од дилера падају толико морално ниско да све што кажу слажу, да се цео однос са родитељима и пријатељима претвара у грубост, лоповлук и превару, а када све то не успе следе им батине у којима су им најчешће поломљене кости и тако измасакрирани најчешће су бачени у неку јаругу где свој излаз налазе у тешким кривичним делима или предозирању.

Да закључим. Да ли са много осећања говорим о овом центру? Да. Да ли стајем у одбрану истог? Да. Можда се питате зашто? Зато што сви они који су у тај центар склоњени из градова и села Србије, за толико сигурности више ће бити у свим оним местима одакле су они отишли. Такође, зато што је тамо њима дата реална шанса за излечење и зато што се ништа тамо није дешавало што родитељи и штићеници нису знали. Напротив, много њих говори да су им управо те батине помогле да се први пут у животу сусретну са собом и донесу праве одлуке о промени свог живота. Да ли се ја слажем са батинама? Интимно речено, не бих волео да будем у кожи оних који су тај пут прошли.

Али, на страну све речено. Жеља да се камп затвори је као наручена за дилере дроге који би хтели натраг своје клијенте, па се питам: ако нешто није у реду у неком кампу, као што много тога знамо да није у реду у нашем друштву, нико одмах не затвара институције које имају проблеме, него се утиче на њихово побољшање.

Ако се дешавају неправилности по болницама, школама, вртићима, где се сећамо да је последњих година било много неправилности и много трагичнијих последица, нисмо прибегли затварању, него трезвеном побољшању услова и услуга истих.

Па нека се зато чује глас родитеља, који је више вапај да се центар сачува и уз консултације добронамерних доведе до свих оних прихватљивости како би овај камп остао уточиште за све оне који су се нашли на дну друштва, а који су још увек грађани наше државе, да на све то имају право.

__________

Тома Фила и Илија Радуловић уз Црну Реку

Угледне адвокатске канцеларије Фила и Радуловић, браниће Црну Реку, оца Бранислава и епископа Артемија, уколико буде потребно, од „напада“ власти, Синода, олдбусмана, Министарства здравља, али и од разгоропађених медија и њихових налогодаваца.

Већ, колико јуче, адвокат Илија Радуловић упознао се са списима „случаја Црна Река“ и први утисак угледног браниоца је – да у тим пријавама нема - ништа.

Јер, испоставило се да Центар „Црна Река“ има сва потребна документа за рад

_____________

Извор: „Сведок“, бр. 670, 26. мај 2009., стр.32-34