АНТИПРАЗНИК СРБОЦИДА

Година 2018, август месец. Хрватска, по ко зна који пут, слави „Олују“,  дан када се, са благословом римског папе и Империје Вашингтон – Брисел, „ослободила“ својих Срба и кренула путем у НАТО и ЕУ. Био је то антипразник србофобије и србоцида, на коме су учествовали сви – од Американаца до Монтенегрина. Оргијање је имало и свог појца – Марка Перковића Томпсона, који пева химне Црној легији и Лубурићу. У Србији се о томе писало, углавном таблоидно, али као да није схваћено шта се заиста збило. А збило се много тога страшног, што је легло у темељ србоцидне будућности, која ће постати садашњост ако се не не вратимо себи и ако се не промене светско – историјске околности.

Идеје за ове тезе добио сам, између осталог,  из разговора са драгим саговорником, историчарем др Милошем Тимотијевићем.

ШТА ЈЕ СЛАВЉЕНО АВГУСТА 2018. У ХРВАТСКОЈ И ШТА ТО НАГОВЕШТАВА?

1. Хрватска је добила признање свог најважнијег државног и националног празника од западне међународне заједнице. До сада је то била само унутрашња национална, локална прослава.

2. Потврђена је исправност хрватског конститутивног националног мита, односно „неупитна етичност ’Олује’, војно-редарствене акције”.

3. Све жртве на србској страни у „Олуји” нису више релевантне чак ни за расправу.

4. Потврђене су одредбе суда у Хагу, а одликовања Чермаку и Готовини подваче њихову „невиност“.

5. Снажно се истиче апсолутна одговорност Срба и Србије за распад Југославије, ратове и злочине. То је рекао Хаг, подржавају све западне земље (НАТО и ЕУ), а њихово присуство на прослави „Олује” додатно оснажује став Хрватске.

6. Присуство Израела на прослави релативизује НДХ и сећање на злочине усташа.

7. Присуство Црне Горе говори шта се очекује од Србије у блиској будућности, тачније шта практично значи „суочавање са прошлошћу, злочинима и потреба за помирењем у региону”.

8. Говор Пленковића јасно је показао да се такви кораци захтевају, а не само очекују, од Србије.

9. Бурна реакција Хрватске на говор Александра Вучића и најава повлачења амбасадора из Србије још јасније показују снажан став Хрватске и непопустљивост на којој ће истрајавати.

10. Средња и виша средња клaса у Србије и део југоносталгичног интелектуалног пролетеријата подржаће став Хрватске због потребе нормализације односа, избегавања рата и сукоба, као и због очекиваног „бољег живота“ у процесу придруживања ЕУ. Компромиси србијанске „елите“ на своју штету, а у очекивању индивидуалног добитка, јесу опробана шема која је често дала много поена Хрватској.

11. Снажни пристисци на Србију у процесу уласка у ЕУ значиће и признавање става Хрватске према „Олуји” и распаду Југославије.

12. Мoже се очекивати да се званична политика Србије усклади са оваквим ставом Хрватске који је подржан од НАТО, ЕУ и Израела.

13. Промена става Србије и усклађивање са ставовима Хрватске значиће измену културе сећања на ратове 1991-1995 и 1999.

14. Хрватска ће имати закон којим је кажњиво истицати негативне ставове према „Олуји” и било каквим злочнима Хрватске у ратовима. Од Србије ће се очекивати да такве законе подржи, а затим и спроводи на својој територији.

15. Школски програми, државни празници, комеморативне свечаности и музејско-галеријске презентације мораће да се ускладе са новим и исправним погледом на распад Југославије.

16. Таква пракса биће законски регулисана и етички подржана пресудама у Хагу, потом и усвојеном политиком ЕУ и потребом помирења у региону.

17. Одступање од такве агенде биће законски кажњиво.

18. Јавни говор бићe под пристиском такве политике.

19. Државне агенције, независне од јавности и грађана Србије, а зависне од ЕУ и НАТО, указиваће на кршење такве законске регулативе и налагати да се појединци и групе извињавају ако прекрше правила, потом и новчано и затворски кажњавају. Губљење посла у државној служби се подразумева.

20. Политичка коректност по усвојеним стандардима мораће да се угради у праксу испита приликом запошљавања у државну службу, као и отпуштања већ запослених ако неће писмено да пристану на усвојену регулативу.

Дакле, имамо на делу колективну и индивидуалну издају у зачетку, јер ће наши послови и живот у друштву, јавни наступи, и све што нам падне на памет, бити унапред ограничени и контролисани.       

Таква пракса ће наићи на леп пријем код људи са већ укалупљеном свешћу у процесу вишедеценијскe индоктринације комуниста, титоиста и глобалиста. Наш „нормалан” живот и живот наших породица, зависиће од усвојених „позитивних” норми.

ПРИМЕР ЦРНЕ ГОРЕ 

Којим путем ће ићи Србија показује савремена Црна Гора и саопштење њеног Министарства одбране поводом присуства војног аташеа монтенегринске НАТО војске на хрватској прослави „Олује” у Книну 2018. године, односно одбрана од критика јавности због таквог чина (ово је намерно латиницом, писмом ђуканоидних усташоида на власти у Подгорици): “Ta retorika i smeštanje ovog bezazlenog civilizacijskog čina u kontekst suludog rata devedesetih, ne priliči dvadesetim godinama ovog veka, novom vremenu u kojem su i Crna Gora i Srbija zemlje kandidati u pregovaračkom procesu sa EU – navodi se u saopštenju./…/ Danas je okrenuta sigurnoj evropskoj budućnosti, i odlučno ide u korak sa razvijenim demokratskim zemljama, oslobođena balasta prošlosti. Bez obzira na bilo čija očekivanja, Crna Gora ne želi nikad više da bije tuđe bitke, već je okrenuta svom razvoju i napretku, i izgradnji dobrosusedskih odnosa sa svim zemljama u okruženju, što je najbolji put za jačanje regionalne stabilnosti“.

ДАКЛЕ, ПРИСТУПАЊЕ ЕУ И НАТО ЗНАЧИ ПОТПУНУ ИЗМЕНУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА СРБА, И ТО ПРИЛИЧНО ГРУБИМ И УБРЗАНИМ МЕТОДАМА, ОЧЕКИВАНУ УНУТРАШЊУ САМОИЗДАЈУ СВАКОГ ПОЈКЕДИНЦА КОЈИ ЖЕЛИ „НОРМАЛАН” ЖИВОТ И УНУТРАШЊИ ОБРАЧУН СА „РЕТРОГРАДНИМ СНАГАМА ПРОШЛОСТИ”. 

Овакав приступ измени културе сећања аутоматски ће се пренети на НДХ и објашњење да су злочини усташа били испровоцирани устанком Срба, који ће од жртве постати кривци.

ПЕСМА О ОФИЦИРУ КОЈИ ЈЕ ПЉУНУО НА СЕБЕ И СВОЈ НАРОД 

Присуство црногорског официра на прослави усташлука навело је Шавничанина Славка Перошевића да напише следеће стихове: „Ја ти ово писмо, пуковниче/Ноћас пишем из малог Шавника/Да те питам због чега си ишо/ У скут српског да љубиш крвника//Због чега си ишо пуковниче/Ђе је Србин вјечито лелеко/Због чега си понизио себе/Губало те мајчино млијеко//Мјесто почаст да жртвама одаш/Вјечне снове што у гробу снују/Ти с душманом православног рода/Вино пијеш и славиш „ОЛУЈУ“//Кано крило гладног лешинара/Шаховница над тобом се вије/Леле мајци твојој мој Иване/Боље да те ни рађала није//Док род српски на дан овај клети/Над хумкама своје ђеце плаче/Ти на понос Српске Спарте пљујеш/И поздрављаш усташке кољаче//Ни Секула Дрљевић се није/Вјеруј тако понизно понаша/Што је силног Ђуришића Павла/Предо жива у руке усташа//Те године Градишка је Стара/Црногорске ђеце била рака/Па сам због тог гледајућ те с њима/Вас дан дуги од жалости плака//Јасеновац ни помињат нећу/Клете јаме и стратишта многа/Сву ноћ себе с невјерицом питам/Како с њима славити си мога//На вратима српског града Книна/Ђе барјаци сад виоре њини/Ти пуковник црногорске војске/Пружаш руку Анту Готовини//Ако ти је наређено било/Што не скину с руку еполете/Да те кано ЖУГИЋ БОЖИДАРА/Вјечно славе писци и поете//Да се Сердар Јанко спуштит може/Црној земљи из плавих висина/Кунем ти се у крст и у вјеру/Да се не би наносио чина//Петар би те Цетињски проклео/И за тебе посло перјанике/Да те пита што си полетио/У скут српске да љубиш крвнике//Зар нијеси у дубини душе/Чуо вапај јауке и крике/И под ножем усташким ђе плачу/Српска ђеца с Кордуна и Лике//Вако радећ никад ући нећеш/У „Примјере чојства и јунаштва“/Нит ће неко за тебе да каже/„Да си родит имао се рашта“//Јеси л имо кога да ти каже/„Чист кроз мјеста прљава пролази/И да на свјет све се опрат може/Само црни не могу образи“.

ИСТРАГА ПРЕДАКА, ОПЕТ 

Дакле, кључ је у конвертитству. Ако хоћете у Европску Унију, морате претумачити сву своју историју, ратујући против предака, сасвим у складу са оним што је песник Иван Негришорац описао у свом огледу о истрази предака у Црној Гори, указујући на дубинске узроке и страховите последице овог процеса: “Идеја о национализацији Црногораца није ни црногорска ни српска идеја. Та идеја је обликована у центрима моћи изван српских простора, а срачуната је са намером да се целина српског народа руинира управо тамо где је у прошлости била најчвршћа. Зато смо данас дошли до парадоксалне ситуације да управо Црна Гора, као у прошлости најтврђе упориште српства, данас мирно може да донесе све одлуке које потпуно противрече основном духу Црне Горе и Црногораца. Таква је, на пример, одлука да држава Црна Гора призна као независну државу Косово. Тиме је почињен грех не само према осталим Србима који се, како знају и умеју (а то, нажалост, не значи баш много), боре да очувају оно што за све Србе, па и за Црногорце, има суштинскога значаја, него је још и више почињен грех у односу на целокупно историјско памћење Црногораца. Како ће ови нови, однарођени бизнис-Црногорци, који сматрају да је целокупна историја ствар претворива у робу за продају и препродају, како ће они изаћи пред Светог Петра Цетињског, пред Његоша, пред књаза Николу и толике друге, то је дилема до које они, сасвим сигурно, нису ни допрли. Иначе би им се одговор на питање шта су то они починили сам наметнуо са страхотном неумитношћу, а тај одговор је, наравно: издаја. Издани су не само тамо неки Срби којих се бизнис-Црногорци одричу, него је издан и основни дух Црне Горе и сви њени великани. Ти великани су, сада, на небесима постиђени због бестидности својих потомака. У овим тачкама нашег опажања долазимо и до првих одговора на питање због чега у свим овим процесима треба сагледати дејство социопатогених чинилаца. Црногорчење је замишљено и спроведено као облик пелцовања, тј. уношења у народно биће опасне и разорне клице која развојним процесом сигурно доводи до колективне шизофреније. Ови процеси разорних противуречности и нерешивих аутодеструктивних порива воде ка потпуном губљењу онога духа који је Црногорце чувао кроз историју и водио их кроз најтежа искушења кроз која су пролазили. Отуда то може да се сагледа као, пре свега, облик аутодеструкције и симболичког, културолошког самоубиства. Читав процес се реализује деловањем пирамидалне организационе схеме у чијем темељу се налази однарођена црногорска држава, као основни иницијатор и гарант ауторитативности самог чина, али и чинилац сталне претње онима који би се, евентуално, том чину супротставили. Однарођени режим, дакле, рачуна са правом државе на све елементе ауторитативности које не могу несметано бити доведене у питање, а уколико то неко покуша да учини, држава има право да спроведе легалне облике насиља. Сам чин симболичког, културолошког самоубиства или прогона и истраге сопствених предака припао је у надлежност државног апарата Црне Горе. То значи да читав правни, политички, образовни, медијски и други систем данас у Црној Гори јесте упрегнут у реализацију идеје црногорчења и расрбљивања Црногораца. Традиционална српска народна свест Црногораца постала је апсолутно несистемска појава која се жели у потпуности елиминисати из јавног живота Црне Горе. Таква свест жели се не само маргинализовати унутар друштвеног система него се жели и коначно истражити, тј. уништити до последњег трага и семена.“

КАКО СУ МОНТЕНЕГРИНИ ПОСТАЛИ ТО ШТО ЈЕСУ? 

Миладин Ћосовић у књизи „Моћ и бешчашће“ истиче: “Кад је рукопис ове књиге припреман за штампу, из Црне Горе је обнародована бомбастична вијест: Монтенегрини су дошли до закључка да им је према описаним и вреднованим прошлим догађајима, историја лажна. Припремају се да на једној од наредних монтенегринских скупштина огласе ништавном Одлуку Црногорске скупштине 1918. године о присаједињењу Црне Горе Србији. Они, наиме, сматрају да 1918. године Црна Гора није ослобођена већ окупирана од Србије. Осим тога, Монтенегрини то сада знају, Срби су им још од Дукљанске државе непријатељи: Свети Сава их је ,,присилно” из католичанства превео у православље, а Србија је Дукљу окупирала. Шта даље слиједи, шта у памети снују Монтенегрини? Слиједи ревидирање све њихове историје. Сада оцјењују да су им преци били у заблуди што су ратовали против Турака; Дукљанци, алиас Монтенегрини, Турке су требали дочекати као ослободиоце од непријатељских Срба и живјети у турској царевини мирно као у својој држави. Монтенегрини тврде да су их Срби не само присилно превели у православље већ да су их и биолошки освојили и наметнули им српско трагично памћење пораза на Косову, увели их у вјековни рат с Турцима. Томе је подлегао и Његош, плакао је за уништеном српском државом, за Српством, потлаченим народом, за све невоље оптуживао је Турке и потурке, ружно и нетачно о њима писао.

Сувишно је овакве небулозе оповргавати историјским чињеницама, јер, за Монтенегрине – ако се чињенице не слажу са њиховим увјерењем, тим горе по чињенице. Но, увјеравају нас Монтенегрини да је њихов дух био неуништив, опстајао је у вишевјековном српском тиранисању и оснажио се у црногорској држави, највише за вријеме владавине краља Николе.

Али, опет су им непријатељски Срби поменутом Црногорском скупштином, на којој су, по њиховом мишљењу, учествовали само Срби, укинули државност и Црну Гору окупирали. И Мојковачка битка против Аустроугара 1915. године, којомје црногорска војска под командомвојводе Јанка Вукотића зауставила непријатељску војску и омогућила повлачење 110 српских јединица преко Албаније, за њих је била погрешна и још једно гинуће Црногораца за рачун Срба. Мисле Монтенегрини да Црна Гора није требала да ратује против Аустроугарске већ да буде њен савезник.

Дакле, сви ратови са Србима против Турака и Аустроугара били су Монтенегринима наметнути и само су јачали српску ствар у Црној Гори. То Монтенегрини данас објављују као историјску неправду.

Али, ван историје, ван историјске свијести постоји и у Србима и у Монтенегринима нешто што је заједничко, постоји архетип, архетип смисла и тај стари мудрац чува оно што је у његову генетичку мрежу уграђено као памћење. Постоји архетип истог постанка, братства, архетип заједничког судбинског опстајања. Садашња монтенегринска памет није природно прерастање архетипа, напротив; зато ће у њима остати неравнотежа између личног и архетипског, остаће та унутрашња мука коју ће компензовати мржњом према српској нацији-мајчици. Њихова садашња унутрашња перспектива емотивно је осиромашена, у њој је згасла емпатија према Србима. Млади Монтенегрини стасавају у Црној Гори чије је одвајање од Србије Мило Ђукановић, овај владар-макијавелиста, градио на мржњи, на сталном истицању да највиша опасност Монтенегринима пријети од Срба и Србије. Код младих Монетенегрина једнострано се развија онај дио личности кога је Јунг назвао ,,персона” (тим термином означио је грађење компромиса између индивидуе и друштва) и они постају плијен усмјерене колективне свијести, дакле, немислећа маса. Њима црногорски естаблишмент на челу са Милом Ђукановићем вјешто манипулише, они постају ударна песница мржње против Срба. Свједоци смо свакодневних сукоба на црногорском приморју између српских младића и младих Монтенегрина у којима домаћини исказују нескривени шовинизам. Ових дана суди се у Котору једној младој и лијепој Српкињи која живи у Аустрији: споречкала се у холу суда са ружном и пакосном судијиницом, дошло је до кошкања и судијиница је свој напад на дјевојку преокренула као напад на себе, дакле, подлегла је мржњи и зависти према лијепој Српкињи. Сада та млада дјевојка чами у спушком затвору и чека кад ће се завршити намјерно одуговлачење суђења. На стадионима у Црној Гори при гостовању екипа из Србије чују се шовинистичке пароле позајмљене из усташоидне Хрватске. Срби у Црној Гори једнако су обесправљени као Срби у Хрватској и на окупираном Косову.

Хоће ли се, икад, зауставити таква погубна политика Мила Ђукановића и његове монтенегинске камариле? Зна се да су они плаћеници НАТО чланица. Ђукановић је на њиховом платном списку још од 1999. године, зна се да су Америка, Енглеска и Њемачка финансирале референдум за осамостаљење Црне Горе 2006. године. Пошто је менталном склопу Монтенегрина главна особина поткупљивост, према Србима и Србији, као и Русији, исказиваће мржњу све дотле док за то буду плаћени. Ако та помоћ Западњака изостане, окренуће се мајчици Русији и братској Србији. Но, ако се то и деси, неће им потом Русија бити мајчица, нити Србија братска. Своју отпадност од вишевјековног покровитељства Русије и мајчинске српске нације, дакле такав нагли и несумљиво патолошки заокрет, Монтенегрини ће кад-тад отплатити. Остаје им и као камен о врату клетва Светог Петра Цетињског.

Ипак, запитајмо се да ли ће се моненегрински идеолози зауставити само на ревидирању историје. Неће! Кад међу њима више не буде његовог високопреосвештенства, господина Амфилохија, монтенегринска влада ће декретом укинути српску Црногорско-приморску епархију и огласити једино важећом „црногорску цркву“ коју је основао Мираш Дедејић. Шта слиједи? Црногорска „црква“ ће се поунијатити – признаће папу за врховног црквеног поглавара. Гдје је крај однарођавања Монтенегрина? Тешко га је назрети, јер за доларе спремни су на све.

Рођен сам и одрастао на црногорским планинама, у свом размишљању о садашњој Црној Гори опхрван сам дилемама и осјећајно подвојен. Писао сам о менталитету Срба и Црногораца – на основу искуства и подстицан оним унутрашњим распећима што их у личности носим из корпуса особина и једних и других. Поред јетких критика, Монтенегринима упућујем и неке добронамјерне поруке, а могу се сажети у једној реченици: Будите оно што јесте. Ако Монтенегрини себе виде посебним, са цјеловитом националном свијешћу, онда је несхватљиво да то што јесу, ту своју посебност граде на мржњи према Србима. Зашто им је толико важно да дречећи казују како они нијесу Срби? Тиме себи скачу у уста, потиру основно својство себе као људи, а то је да буду људи, да буду оно што јесу, да имнација и култура и уопште поглед наживот буду обасјани божанском искром. Историја Црне Горе – то је вишевјековна непрекидна борба за опстанак, борба за преживљавање на љутом красу. Вишак становништва се у таласима исељавао у Србију, данас их више има у Србији него у Црној Гори. У таквим условима горштак са својим генским предиспозицијама у судару са животним изазовима градио је себе, своје личносне особине. У неким елементима те особине су морално врхунске, у другим су племенски круте и срозане у паганизам. Ипак чојство и јунаштво бијеху им примјери који су у прошлости претежно слиједили. Зашто данас Монтенегрини не уважавају оне особине које су им прецима биле примарне, кад се изгуби поноситост Црногораца те су данас одвратно сервилни према лицемјерним Западњацима – толико да су међу првима признали окупирано Косово као независну државу и Русији увели санкције? Послушност може потицати из душе, везана за божанску вриједност, и то је послушност са унутрашњим пристанком, а може бити израз подлијегања спољашњим утицајима, међу којима је ,,мамац зараде главни подстрекач” (С. Веј). Послушност која је изграђена на божанском начелу није за продају, друга јесте. Нека се Монтенегрини запитају којој су послушности подлегли. Увјерен сам да појединац и народи на искушења и изазове треба да одговоре чврстим, правилно усмјереним ставом, ставом који проистиче из њиховог људског индетитета, из религиозног и културног бића, из архетипа смисла, тог старог мудраца, како су га јунговци назвали. Управо ту су Монтенегрини застранили, подлегли су својој сјенци, свом унутрашњем негативитету, оном сталном ђаволском искушењу коме смо сви изложени, али сви му не подлијежу, и наметнули себи морални проблем. Тај проблем је однос према Србима (понављам: према попису из 1908. године сви православци опредијелили су се као Срби) и ако неки Монтенегрин мисли да презиром и мржњом Срба себе чини већим, Црногорцем сто одсто, у заблуди је, само себе заварава лажним психичким компензацијама. ,,У памет се, браћо Црногорци!” – опомена коју је Његош упутио земљацима прије двеста година, данас је још актуелнија.“

Дакле, процес расрбљивања дубински је начео душе Црногораца.

НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН

Због устанка Срба против нацистичког окупатора, удружене немачко – усташке трупе крајем септембра 1941. године упадају у Шабац, скупљају све мушкарце од 14 до 70 година  (преко 5000 људи), и гоне их, у крвавом трку, скоро без заустављања, од родног града према Јарку у Срему, где ће бити смештени у логор на отвореном. Успут су им усташе псовале мајку српску и велику Србију, претећи да ће их све побити. Док су пролазили кроз католичко село Хртковце, сељаци су  довикивали: “Све их убијте! Тако вам и треба!“ Ко год је пао од умора, био је устрељен на лицу места. Последњи убијени пред улазак у логор  био је омиљени шабачки професор немачког језика, Сретен Гајић. Прота Григорије Бабовић, који  је страдање Шапчана (и своје, наравно  описао у  дневнику, вођеном од 1941. до 1945.године, посведочио је: “Водили су га испод руке колеге дуги комад пута –  али га нису могли спасти…Убише и њега, тако отменог човека – а још је усто био и професор немачког језика…За ширење његово и учење немачког језика међу ђацима – доби на домаку јарачких ледина два метка, и остаде овај фини господин – на прашњавом путу – у невиној крви својој“…  

Логор, под отвореним небом, крајем септембра. Хладно, гладно, жедно – али бар нема крвавог трчања. Злостављани  Срби скоро да су срећни. Један фолксдојчер објављује им правила живота у „новој средини“. Дајемо реч проти Бабовићу, да опише призор: “Прво нам рече име и презиме команданта лагера (а измучена Србадија поче викати „живео“!), затим да не сме нико ићи из своје групе без дозволе, не сме нико бегати, кварити ред, да се пази на чистоћу на отвореним клозетима, „латринама“, да се не сме ноћу устајати, да се мора почаст одавати официрима итд. За сваку непослушност следи казна…Кад је завршио набрајање тих правила и строгих казни, одушевљена Србадија онако седећи на земљи – поче викати „Хаил Хитлер! Живео Хитлер!“ И то не мали број гласова…“

Многи су, због крваве и страшне историје, престали да буду Срби и почели да вичу „Хајл Хитлер“. Али, хвала Богу, не сви. По речи Чика Јове Змаја: “Још нас има што певамо/ Ја сам Србин сав“.

А онима што се, користи ради, одричу свог бића, као поука песма Благоја Баковића „Олуја од Црне Горе“.

Док нечастивог ветрови хује

И носе ужасног семена зрна

Двадесет година након „Олује“

Придружи јој се и Гора Црна

Да своје душе прослави таму

Да клањем јагњета спасе овцу

Да њиме допуни Корићку јаму

Покличем над браћом у Јасеновцу

Од тог јуриша скроз ослепела

И отежала од јада земних

Изнад братскога и свога пепела

И она кличе – „За дом спремни!“

Да код очију сред слепаца

Славу Ловћена у себи здоли

Не чује колико Његоша боли

Њен нож у оку са Клепаца

Кад Страшног Суда крене жњетва

Кад семе које сејасте роди

Оствариће се с Ловћена клетва –

„Бог вас клео погани изроди!“

Извор: "Аналитички форум"