Јован Дучић:

 

ПЕСМА ЉУБАВИ

Свој једини живот ти живиш у мени;

Да будеш осећај и сан ти се сазда;

Не тражим на путу твој лик наслућени – 

Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,

И глас да молитву у срцима роди;

Сав покрет изгледа замах твоје руке;

Ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;

Твоја љубав да би било побожности;

Твоја равнодушност, да може да живи

Гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;

Твој говор почиње музику свих вода;

Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;

Идеш, ко молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће…

Ноћ да блисну звезде; замах победника,

Да буде победа… Лепота, откриће,

Пре него мом духу беше реч и слика.

Разлог мом писању је ЊЕГОВА гордост. Он, предивно биће, пуно светлости и садржине, вере и истине. 

Испричана ми је прича која ме је дотакла, и коју сам пожелела да преточим у писану реч.

Нажалост,  неки највећи и најбољи верници, не умеју да препознају гордост, јер не умеју да изађу из себе. Уче друге вери, оплемењују и обогаћују, а сами за себе желе страдање јер њихова гордост жели страдање и мученичку смрт.

Срела је узвишено биће. Вредно сваке племените намере и жеље. Вредно све љубави и жртве. Паметни ум, који ће постати мудар ако не посрне. Такав ум се обрео у телу које се естетски разболело. Та највећа и налепша памет је пожелела да се угуши у сопственом болу. Да ужива у страдању, предвиђајући најгоре исходе. Да завиди телесно здравима.  Да жуди за лепотом. Да одбија могућност да мањкавост буде његова.  Да дозволи сујети да буде велика, горда и љубоморна.  Да не дозволи да неко може да не види оно што он сматра ружним, већ да се љути због слепила других, мислећи да је важан толико да сви морају приметити.

Не препознајући гордост свог бола, видео је у страдању спас и искупљење. Искупљење за страст и блуд. За издају љубави, јер у ЊОЈ воли љубав само.

Прелепа памет, Божије биће, које саветује вернике вери и учи истини, љубав одбацује јер сматра да није леп као они лоши.

Говорио јој је о стоицима. Дефиниција из речника каже:

стоици (грч. Stoikoi, лат. Stoici), латиницом: stoici

пл. фил. старогрчки филозофи из стоичке школе, присталице стоицизма; фиг. хладни, мирни, незбудљиви и непоколебљиви људи, који све спољне недаће подносе мирно и спокојно.

стоицизам (нлат. stoicismus), латиницом: stoicizam

фил. учење Зенона, оснивача стоичке школе, и његових следбеника, које тражи живот у строгој врлини, сузбијање мекушних и слабих осећања, презирање бола и равнодушност према сваким болу и животним недаћама; фиг. душевни мир, мирноћа, равнодушност, неузбудљивост, неузрујаност, непоколебљивост.

Верниче, који охрабрујеш верне да буду у редовном посту, исповести и причести, недељној литургији и препознавању жита међу кукољем, ти си див, лав са трном у шапи. Лијеш сузе када не изливаш бес, молећи се да ти нико не дира трн, и са уживањем гледаш како гноји рана. Храмљеш и сујетом и гордошћу презиреш оне који живе без трна. Трна који ти причињава твоју горду срећу.

Изађи из себе и погледај свет без своје надмоћи. Прелепе и тужне.

Преподобни Амвросије је говорио:

“Три мале карике су повезане једна са другом: мржња за бес, а бес за гордост.”

”Сујета човеку не даје мира, подстиче га на љубомору и завист, што га чини узнемиреним, подижући у његовој души буру помисли.”

”Гледаш у људе – и обузимају те помисли, прво сујетне, а онда и оне лоше. Држи главу доле – овако, немој да гледаш у људе.”

Симонида Д.