„СВЕДОК“ ЕКСКЛУЗИВНО

ШТА ЈЕ У ЦРНОЈ РЕЦИ ПРОНАШЛА ЗДРАВСТВЕНА ИНСПЕКЦИЈА МИНИСТАРСТВА ЗДРАВЉА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

На предлог епископа Артемија, с благословом Божијим

ЗАПИСНИК

Прегледу присутни:

1. Зоран Севарић

2. Разуменка Вујовић

3. Гордана Ћирић

4.  свештеник Дејан Јаковљевић

5. Зоран Кнежевић

6.  Перица Шубарић, инспектори МУП-а НП Одговорно лице протојереј Бранислав Перановић

Предмет инспекцијског предмета ванредни надзор поводом натписа у часопису "Време" од 21.05.2009 у вези "лечења" зависника од опојних дрога у наведеном центру.

Започето у 10 сати.

Инспекцијским прегледом је утврђено:

На увид је стављена: потврда о извршеној регистрацији министарства финансија-пореска управа. Број 0000469772 од 24.01.2005.

Обавештење о разврставању - извод из регистра републичког завода за статистику, број: 052-89 од 27.12.2004. оснивач: епархија рашко-призренска и косовско-метохијска. Седиште Грачаница. Шифра обавављања делатности: 90. подгрупа: делатност верских организација, шифра: 91310 Ознака и назив сектора: м-др, комуналне. друштвене и личне услуге Матичниброј: 09341218

Приложен је и допис епархије рашко-призренске, број: 777 од 06.12.2004. године, о оснивању духовно-рехабилитационог Центра „Црна Река" којим се протојереј Бранислав Перановић одређује за управника овог Центра (фотокопије у прилогу записника).

Наведени простор духовно-рехабилитационог Центра састоји се од управне зграде са капелом за богослужење и собе за пријем (једне и две за смештај зависника) Седам објеката намењених за смештај штићеника (собе су једнокреветне (4), двокреветне и више креветне). Укупно постоји деведесет лежајева намењених смештају штићеника.

Засебан објекат је кухиња са пекаром и одељење за прање посуђа, трпезаријом. Постоји објекат где је смештена радионица, просторија за рекрсацију, просторија за забаву. Посебан објекат намењен за хигијену (три туш кабине, три веце шоље, два умиваоника, веш машина).

Постоји спортско игралиште за фудбал и кошарку које је у изградњи. Три бокса за смештај кучића, летњиковац за одмор.

У наведеном простору се обавља и одвикавање људи који имају проблема са зависношћу од: опојних дрога, коцке, алкохола, и пушења.

Сва лица која долазе у Центар, обавезно су у пратњи родитеља, родбине или других лица која су овлашћена да доведу зависнике у Центар.

Када зависник дође у Центар са пратњом (претходи информисање, договор о термину доласка, пратњи телефоном) прво се одлази у капелу. Након тога се приступа пријему који се састоји у:

- Потписивању сагласности од стране штићеника, родитеља, пратиоца и управника центра, а који формулар је стављен на увид. У сагласности стоји да: "којом пацијент (име и презиме) својим потписом повтрђује да је упознат са условима боравка у овом центру, да исти разуме и прихвата својом слободном вољом. Такође је упознат и сагласан, они пратиоци са тиме да се у овом центру у неким ситуацијама, као што су: бежање из Центра, неовлашћено држање лекова, туче и свађе у Центру, крађа, као и други облици дрскости и непоштовања кућног реда, породице, сарадника и других пацијената, примењују и могу применити и физичка кажњавања, у случају да комисија установи да је исто потребно...

Уз ову сагласност попуњава се и формулар са личним подацима укључујући и податке о здравственом статусу: сида, хепатитис ц, стање зуба, друго, телесна тежина, висина, повреде: где и код кога се лечио, донети лекови, осуђиван за на казну, да ли се тренутно води поступак, која је оптужба, датум пријаве, јављања, оквирно време доласка, да дође, датум пријема, управник. Зависници обавезно доносе анализу на сиду и хепатитис Ц, Б. Зависници се смештају у привремени смештај, у посебној соби са шест лежајева. У случају да су у стању кризе примају прописану терапију од стране својих лекара (коју су донели са собом). Сви психиј. лекови су смештени у посебну металну касу са две браве. Кључеве од брава имају свештеник Дејан и бивши зависник, а сада сарадник Владимир. Терапију - поделу лекова - врши зависницима у прописано време, а према лекарским извештајима поменути Владимир. Лица која су прошла детоксикацију у здравственим установама, одмах сс укључују у колектив. У Центру не постоји ни један здравствени радник и према зависницима се не спроводе никакви медицински поступци и методе. У случају болести, било које врсте, чланови заједниие се одводе у здравствене установе у Рибарићима, Новом Пазару и даље. Радни дан изгледа: обавезно устајање у 06:30 за све, након тога, после распремања кревета и собе је јутарња служба која није обавезна, а којој присуствује око 30-35 људи, од тренутно присутник 70 зависника. Након кафе, чаја, деле се радне обавезе за тај дан, а које се састоје од рада у кухињи, пекари, одржавању и чистоће у просторијама, прања посуђа, припреме хране, занатских послова, одржавања баште и воћњака и друго.

У синтези рада свакодневно и молитве (која није обавезна) део зависника успева да промени навике. Уз помоћ руководства Центра зависницима се помаже да прихвате нови систем вредности кроз духовни преображај, који изискује сусрет са реалним светом и самим собом, породииом и окружењем. Према члановима Центра се не примењују никакве насилне методе у виду тортуре, злостављања, малтретирања и слично. На крају дана служи се вечерња служба која није обавезна, празником и недељом се не ради (служи се литургија), а затим се разговара на тему Јеванђеља. Недељом су спортско-рекреативне активности.

За време боравка у Центру, дозвољено је слободно кретање зависницима који су у добром здравственом стању. Зависници који су у фази одвикавања бораве стално у кампу.

Око 14:45 у Центар је стигао протојереј Бранислав Перановић руководилац и па питање у вези снимка и текста у часопису "Време" око поступка са зависницима изјавио је: "Са минималном дозом резерве сматрам да је снимак аутентичан, а физичко кажњавање је изузетно ретко и то само у ситуацијама када је то неизбежно. Родитељи, стараоци, као и сами зависници, пре доласка у Центар су упознати да су дужни да поштују поредак у Центру и да сам Центар опстаје захваљујући унутрашњој дисциплини која у њему постоји. Такође су упознати и једни и други, да у случајима најтежег нарушавања дисциплине могу биги физички кажњени.“

Младен Питулић из Лештана, члан Центра, по други пут даје изјаву: "И први и други пут сам дошао добровољно, у пратњи родитеља, а други пут у пратњи брата. Презадовољан сам третманом у Центру. Ја сам, за време првог боравка добио неколико шамара од Немање, јер сам физички напао, претукао другог члана и ако сам знао да је то кршење кућног реда. После првог боравка, до фебруара 2005. год, сам поново почео да користим опијате, па сам помоћ потражио у Драјзеровој. Они су ми рекли: "дрогирај се месец дана мање, позваћемо те". Био сам у соби бр. 5, па сам телефоном питао да се вратим (Немању Радосављевића), на шта су ме они питали да ли имам паре за карту. Истог дана сам дошао у Центар."

Владимир Николић из Београда, члан Центра: "Сам сам дошао 2006. год, са родитељима. Овде све нормално функционише, нема малтретирања, нарочито не међу нама, Нема никакве затворске атмосфере, и ако овде бораве и лица која су била осуђивана. Углавном је нормална атмосфера "велика срећна породица". Напомињем и да сам сада здрав човек, имам здрав однос са породицом, пријатељима. Решио сам да даље живим и помогнем другим зависницима. У оквиру мојих задужења у Центру је и подела лекова, строго контролисано, а према прописаној терапији коју су зависници донели од својих лекара -психијатара и то најдуже 7 дана. У случају да не донесу извештај, лекове дајем по уобичајној пракси.

Јелена Драгићевић из Новог Сада, оснивач удружења грађана за борбу против наркоманије и мајка сина који је зависник и који се лечи у овом Центру: "Упозната сам са начином- одвикавања у овом Центру, јер је претходно мој син прошао све здр. установе и државне и приватне, које нису дале никаквог резултата. То је укупно трајало 10 год. мој син није добио ни шамар за ових 8 месеци колико је овде. Имао је излаз, после 6 месеци од 7 дана, где је био потпуно слободан без икаквих ограничења. Није узео никакав наркотик и вратио се у Центар без проблема. Физички и психички изгледа боље него икад. Када се враћао у Центар, рекао је да иде кући. Напомињем да је центар одличан, да је програм добар и да без тог духовног јачања њима нема излечења.

Списак лекова који је затечен у челичном орману:

'' Carbapin 200mb

" Trinxifen 25 mg

" Bensendin 10 mg

" Rivotril 2 mg

" Tolvon 30 mg

" Ksalol - 1  mg, 0,5 mg

" Bromazepam 6 mg " Lorazepam 25 mg " Floramidal 15 mg " Miansan 30 mg " Bedoksin 20 mg " loparamid 2 mg " Diklofen 2 mg " Rapten K 50 mg " Pipem 200 mg " Pronisan 20 mg " Boralgetas, Klometol

10 mg

" Engraptil 10 mg " Prazinq 25 mg "Svinax 10 mg

" Ranisan

Ампуле:

3x diclofenac, 75 mg, игле (7), 3 мала шприца, две боце 500 ml физиоло-шког раствора, 10 прибора.

Овај Центар се обраћао разним Министарствима за помоћ. Министарство- здравља РЦ је одбило уз образложење да нису у систему здравствених установа. Министарство вера је помогло у два наврата, посетио их је и њихов министар. У склопу терапије се подразумевају и обављају појединачни и друпни разговори са зависницима.

Оделење Центра у Црној Реци је пријемно и пролазно. Након проведеног одређеног времена у Црној Реци, зависници се упућују (односно одводе, премештају у остала 3 кампа која се налазе у околини Лознице, тачније Цикоте, Дворска и Цер. Предлажу Министарству здравља РС да посете те кампове ради стицања што бољег увида у ситуацију.

Не постоји захтев Министарству Здравља РС за доделу помоћи.

+++

Доц. Др Љиљана Вујотић

Црна река

Ко су људи који бране људска права кажњених? Хуманисти, дилери, наркомани, непријатељи цркве? Родитељи штићеника сигурно нису. Они су разумели да се у Црној реци одвија процес у коме они као родитељи, породица, школа, друштво, медицина-нису успели. Они своју родитељску улогу предају центру.

Са надом и поверењем

+++

Модерна наука доказала је да употреба дрога мења људски мозак на начин који је предвидив, а да те промене доприносе променама у понашању и личности наркомана. А, 1973. откривени су опиоидни рецептори. Занимљиво је недавно сазнање да су неки људи отпорнији на развој зависности, то су они који имају ген за производњу динорфина, природног можданог опијата. Они имају много мању вероватноћу да постану зависници.

Епидемиолошке студије показују да ће свака трећа-пета особа постати наркоман, после намерно узете дозе хероина. Свака десета-двадесета особа која се експонира алкохолу, постаје алкохоличар. Ово важи за читав свет. Када особа убризга хероин, он брзо путује крвотоком и доспева у мозак, претвара се у морфин и везује за опијатне рецепторе који су концентровани око нервних путева за награђивање у мозгу (који постоје ради обезбеђења опстанка тако што производе задовољство код узимања хране, парења, бриге о потомству), и дуж путева за бол.

Три типа неурона учествују у акцији опијата. Једни који ослобађају допамин, други који садрже различите неуротрансмитере, и трећи - постсинаптички неурони који садрже допаминске рецепторе.

Морфин се везује за опијатне рецепторе, и шаље сигнал допамиснком крају неурона да ослободи још допамина. Резултат: хероин вара мозак зависника, служи као лажна награда, јер изазива надражај центара за задовољство, који су створени са потпуно супротним циљем - одржањем опстанка. Да ствар буде још гора, брзо се развија толерација, потребна је све већа доза да би се постигао исти ефекат. Код хероина (морфина) прво се развија толеранција за аналгетичке (губитак бола) ефекте, на ћелијском нивоу. Када се морфин веже за опијатне рецепторе, он покреће инхибицију ензима аденилат циклазе, који утиче на надражљивост ћелије. После неколико поновљених активација опијатних рецептора морфином ензим се адаптира. Тако је ефекат морфина-смањен. У развој толеранције на аналгетично деловање морфина, укључени су хипоталамус и кичмена мождина, зоне ван система за награђивање, а које учествују у физиологији и блокади бола. (Упадљиво је да задовољство и бол деле блиске или исте неурофизиолошке механизме). Физичка зависност настаје када се неурони навикну на понављану употребу дроге и могу нормално да функционишу само у њеном присуству. Када нема дроге јавља се апстиненцијални синдром. У случају хероина реакција је тешка и озбиљна, тако да ће зависник учинити све да поново дође до дроге. До пре 40 так година, веровало се да су наркомани морално и карактерно девијантне особе. Било је потребно време да се схвати да је наркоманија болест мозга, да ће узимање дроге изазвати исте или сличне промене код свих корисника. Паралелно се дешавају психолошке и социјалне промене. Нема прихватања одговорности, нема морала, нема карактера. Потреба за дрогом брише све. Једина мисао у мозгу зависника је како доћи до нове дозе. Породица, пријатељи, морал, друштвене норме, све је потиснуто у други план. То што желе, желе одмах и у потпуности, у противном руше све пред собом.

Има ли излаза? Не знам. Дивим се онима који покушавају. Да ли бисте ви примили у своју кућу, међу своју децу, најтеже наркомане? Тешко. Да ли бисте их (и физички) кажњавали кад прекрше правило број један - нема дроге? У то сам сигурна.

Ко су људи који бране људска права кажњених? Хуманисти, дилери, наркомани, непријатељи цркве? Родитељи штићеника сигурно нису. Они су разумели да се у Црној реци одвија процес у коме они као родитељи, породица, школа, друштво, медицина-нису успели. Они своју родитељску улогу предају центру. Са надом и поверењем.

Ко смо ми да судимо?

Извор: „Сведок“, бр. 670, 26. мај 2009.