Надам се да ће се наћи неко ученији да одговори господину Михаилу Марковићу на његово писмо о трансплатацији органа (овде:) него ли ја. Ја сам вам раније већ и писао указујући на зло које се зове трансплатација органа и на богохулне изјаве наших епископа, конкретно је повод била изјава митрополита Амфилохија у којој је поздравио скоро доношење закона о узимању органа од свих људи који се нису експлицитно изјаснили да су против тога и гдје се и сам понудио да се његови органи донирају након његове смрти (овде:) .

 Ова његова изјава је изазвала смутњу код већине људи. Ја сам чак и контактирао једног политичара пред неке од задњих избора са надом да ће се у скупштини борити против оваквих и сличних наопаких закона на шта ми је он одговорио да је за њега Амфилохијева изјава оно чиме ће се он водити. Главу доље, руку горе, а хришћанска и људска права под ноге.

   Господин Марковић тврди да је трансплантација таква тековина медицине да уколико се боримо против тога „поставља се шире питање неопходности постојања медицине“. Али баш напротив, медицинска етика каже да “…Не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације. “ - Увод у Медицинску етику, 95 стр. Дакле не постоји морална оправданост за трансплатацију. Треба знати да се за трансплантацију могу користити само живи органи, мртви не могу. Свак зна да се не може јести месо лешине, то јест месо животиње која се почела распадати. Тим прије не могу се користити органи особе која је мртва, чије се тијело почело распадати. Пошто се органи могу користити само од још живих људи онда су се медицински радници досјетили и измислили нешто што се зове „мождана смрт“ која се константује на сличан начин као што се добијала борачка пензија. Довољно је да вас два љекара прогласе за мртвог и зачас одоше бубрези. Медицинска наука се и раније у историји компромитовала невиђеном суровошћу и сатанистичким односом према човијеку и његовом тијелу. Врхунац те бесстијалности (да ли је то био врхунац?) је био за вријеме Другог свјетског рата када су вршени масовни медицински експерименти над људима, сјетимо се само по злу чувеног доктора Менгелеа. Након тог рата су управо донесене разне међународне конвенције које су ограничавале самовољу љекара и гарантовале права пацијената, а чији су акти нашли мјеста и у Уставима цивилизованих држава па и СФРЈ и њезиних насљедница. Ради се о чувеном члану 25 Устава Србије: „Физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.“ Свједоци смо да се управо овај члан Устава бесрамно гази са законима о присилној вакцинацији и законом о отимању органа.

   Јесам ли ја једини власник мога тијела? Ако сам једини власник моје коже могу ли је истетовирати како год хоћу? Могу ли дати да се моје тијело кремира након моје смрти? Могу ли дати своје органе другима „након моје смрти“? Да ли је то самоубитство? Додуше са добром намјером, али ипак самоубитство. Ко рече да је пут у пакао поплочан добрим жељама? Мислим да ни држава не може да донесе закон о отимању органа нити било ко може да буде добровољни донор органа, а да је то морално оправдано. Господин Марковић се сакрива иза дјеце којима је неопходно срце да би живјели. Да ли је то оправдање да се другој особи узме срце. Да ли је „Жута кућа“ наша будућност? Ипак већина срца тих несретника чија тијела служе као резервни дијелови, завршавају код богате клијентеле, а то углавном нису дјеца него старци попут непоменика Рокфелера који је седам пута себи срце мјењао.

   И на крају нешто што би морали знати и Амфилохије, и Иринеј, и Лаврентије, наводим епископе за које знам да су се јавно изјаснили за трансплантацију органа, а чије мишљење очигледно цијени г. Марковић, будући да је то за њега став Цркве (не дао Бог).  Ко год да је прочитао Свето Јеванђеље зна како је Господ васкрсао Лазара четвродневног. Четвородневни је јер је четири дана био у гробу и почело је тијело да му се распада. Да ли би сви ови епископи и са њима господин Марковић потрчали да те скупоцијене Лазареве органе поваде и подијеле дјеци која једва чекају трансплантацију или би питање живота и смрти свакога од нас оставили да ријешава ипак Онај који нам је тај живот дао и који је једини прави Господар наше душе и тијела.