Изјава је усвојена на заседању Светог синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску.

+ + +

Свети синод Руске Православне Цркве је с највећим болом примио саопштење Цариградске патријаршије о одлукама које је Свети синод ове патријаршије донео 11. октобра 2018. године: о потврђивању намера за „давање аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ Цариградске патријаршије у Кијеву; о „враћању у архијерејски или јерејски чин“ вођа украјинског раскола и њихових следбеника и „враћању њихових верника у црквено општење“, о „укидању важења“ саборне повеље Цариградске патријаршије из 1686. године која се односи на предају Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије.

Ове незаконите одлуке Синод Цариградске Цркве је усвојио једнострано, игноришући апеле Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве, као и братских Помесних Православних Цркава и њихових поглавара и архијереја за свеправославно разматрање питања.

Ступање у општење с онима који су отишли у раскол, а тим пре с онима који су изопштени из Цркве једнако је одласку у раскол и строго се осуђује канонима Свете Цркве: „Ако... неки епископ, презвитер, ђакон или било ко од клира општи с онима који су одлучени од општења, нека сам буде ван црквеног општења као онај ко изазива смутњу у црквеном чину“ (Друго правило Антиохијског сабора; Десето и једанаесто Апостолско правило).

Одлука Цариградске патријаршије о „обнављању“ канонског статуса и примању у општење бившег митрополита Филарета Денисенка који је изопштен из Цркве игнорише низ доследних одлука Архијерејских сабора Руске Православне Цркве чије важење не подлеже сумњи.

Одлуком Архијерејског сабора Украјинске Православне Цркве донетом 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенко) је због кршења обећања која је дао заклевши се на крсту и Јеванђељу на претходном Архијерејском сабору Руске Православне Цркве свргнут с Кијевске катедре и забрањено му је да служи.

Архијерејски сабор Руске Православне Цркве је одлуком од 11. јуна 1992. године потврдио одлуку Харковског сабора и лишио је Филарета Денисенка чина, а уједно и свих свештеничких звања због следећих оптужби: „Суров и надмен однос према потчињеном клиру, диктат и уцена (Тит. 1. 7-8; Двадесет седмо Апостолско правило); саблажњавање верника понашањем и личним животом (Мт. 18:7; Треће правило I Васељенског сабора, Пето правило VI Васељенског сабора); кршење заклетве (Двадесет пето Апостолско правило); Јавна клевета и хула на Архијерејски сабор (Шесто правило II Васељенског сабора); обављање свештенодејстава, укључујући рукополагање у току важења забране (Двадесет осмо Апостолско правило); изазивање раскола у Цркви (Петнаесто правило Двократног сабора).“ Сва рукополагања која је Филарет обавио у стању забране од 27. маја 1992. године и забране које је он одредио проглашени су неважећим.

Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је након лишавања чина наставио расколничку делатност, између осталог, у границама других Помесних Цркава. Одлуком Архијерејског сабора Руске Православне Цркве 1997. године изречена му је анатема.

Наведене одлуке признале су све Помесне Православне Цркве, укључујући Цариградску Цркву. Између осталог, Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј је 26. августа 1992. године у одговору на писмо Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II поводом свргавања Митрополита кијевског Филарета написао: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу надлежности Ваше Најсветије Руске Цркве у вези с овим питањем прихвата синодалну одлуку о горе наведеном.“

У писму Његове Светости патријарха Вартоломеја Његовој Светости патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о изрицању анатеме Филарету Денисенку наводи се: „Добивши обавештење о поменутој одлуци обавестили смо о њој хијерархију нашег Васељенског Престола и молили да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“

Данас, након више од две деценије, Цариградска патријаршија је због политичких разлога променила свој став.

У својој намери да оправда вође раскола и „озакони“ њихову хијерархију Свети синод Цариградске Цркве се позива на непостојеће „канонске привилегије Цариградског патријарха да прима апелације од архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава.“ Ове претензије у облику у којем их данас спроводи Патријарх цариградски никад нису уживале подршку пуноће Православне Цркве: немају основе у светим канонима и, између осталог, директно противрече Петнаестом правилу Антиохијског сабора: „Уколико неком епископу... суде сви епископи дате области, и сви му сагласно донесу јединствену пресуду – таквом нипошто нека не суде други епископи, већ нека сагласна одлука епископа области буде чврста,“ – такође се одбацују у складу с праксом одлука Светих Васељенских и Помесних сабора и тумачењима угледних канониста из византијског о новијег времена.

Тако Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не сматра уопште судијом свих митрополита, већ само оних који су му потчињени. Јер се ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не доводе мимо воље на његов суд, већ сиријским суди Патријарх антиохијски, палестинским – јерусалимски, а египатским суди александријски, који их рукополаже и којем су потчињени.“

О немогућности примања у општење лица које је осуђено у другој Помесној Цркви говори 116. (118) правило Картагинског сабора: „Онај ко се, након што је одлучен од црквеног општења... прикраде у прекоморске земље како би био прихваћен у општење, треба да буде избачен из клира.“ О истом се говори у канонској посланици сабора папи Келестину: „Они који су у својој епархији одлучени од општења, нека не буду прихваћени у општење од стране твоје светиње... О каквим год стварима да се ради, оне треба да се заврше на својим местима.“

Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“ који представља угледни извор црквено-канонског права Цариградске Цркве тумачи Девето правило IV Васељенског сабора одбацујући лажно мишљење о праву Цариграда на разматрање апелација од других Цркава: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха, и ово правило му не даје право да прима апелацију у вези са сваким делом у Васељенској Цркви...“ Набрајајући читав низ аргумената у корист овог тумачења и позивајући се на праксу доношења одлука на Васељенским саборима, преподобни Никодим закључује: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не и онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног следи да Синод Цариградске Цркве нема канонска права да укида судске одлуке које је донео Архијерејски сабор Руске Православне Цркве.

Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука других Помесних Православних Цркава представља само једну од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Овакво виђење сопствених права и овлашћења од стране Цариградске патријаршије налази се у потпуној противречности с вишевековном канонском традицијом на којој се гради живот Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава,“ — упозорио је Архијерејски сабор Руске Православне Цркве 2008. године у уредби „О јединству Цркава“. Истом уредбом Сабор је позвао Цариградску Цркву да „убудуће пре општеправославног разматрања горе наведених новина буде опрезна и да се уздржи од корака којима се може раскинути православно јединство. Ово се посебно односи на покушаје поновног разматрања канонских граница Помесних Православних Цркава.“

Акт из 1686. године којим се потврђује да се Кијевска митрополија налази у саставу Московске патријаршије и који су потписали Његова Светост Патријарх цариградски Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве не подлеже поновном разматрању. Одлука о његовом „укидању“ је канонски ништавна. У супротном случају могао би се анулирати сваки документ којим се одређује канонска територија и статус Помесне Цркве – независно од његове старости, угледа и општецрквеног признања.

У Синодалној повељи из 1686. године и другим пратећим документима не говори се ништа о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије у надлежност Московске патријаршије, а такође ни о томе да овај акт може бити укинут. Покушај јерарха Цариградске патријаршије да због политичких и себичних побуда поново размотре ову одлуку више од триста година након њеног доношења противречи духу светих канона Православне Цркве којима се не дозвољава могућност поновног разматрања утврђених црквених граница које се не оспоравају дуго времена. Тако правило 129. (133) Картагинског сабора гласи: „Ако је неко... обратио неко место католичанском јединству и имао га је у својој надлежности три године, и нико га од њега није тражио, нека га после не тражи, ако је притом у току ове три године постојао епископ који је требало да га тражи, а ћутао је.“ А Седамнаесто правило IV Васељенског сабора одређује рок од тридесет година застаревања за евентуално саборно разматрање спорова о припадности чак и појединих црквених парохија: „Парохије у свакој епархији... треба обавезно да буду под влашћу епископа који њима управљају – а посебно ако су их тридесет година имали неоспорно у својој надлежности и управљању.“

А и како је могуће укидање одлуке која је важила три века? То би значило покушај да се „непостојећим“ сматра цео историјски развој црквеног живота. Цариградска патријаршија као да не примећује да су се границе Кијевске митрополије 1686. године, о чијем повратку у њен састав се сад говори, битно разликовале од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је она обухватала само мањи део ове друге. Данашња Кијевска митрополија као таква данас обухвата град Кијев и неколико рејона који се с њим граниче. А највећи део епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље основан је и развијао се већ у саставу Руске Цркве, представљајући плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашња дела Цариградске патријаршије представљају покушај да украде оно што јој никад није припадало.

Чином из 1686. године окончан је период од две стотине година принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је без обзира на политичке околности које су се мењале, увек имала свест о себи као јединственој целини. Након успостављања поновног јединства Руске Цркве 1686. године преко триста година нико није сумњао у то да су православци у Украјини паства Руске Цркве, а не Цариградске патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених снага, ова вишемилионска паства сматра драгоценим јединство Цркве целе Русије и верна је овој Цркви.

Покушај Цариградске патријаршије да одлучује о судбини Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонски насртај на туђу црквену територију. Црквено правило гласи: „Нека се поштује и у другим областима и свуда у епархијама да нико од богољубазних епископа не шири своју власт на туђу епархију... нека се не крше правила отаца, нека се не поткрада под обличјем свештенодејства надменост световне власти, и немојмо постепено и неприметно изгубити слободу коју нам је Својом Крвљу даровао Господ наш Исус Христос, ослободилац свих људи“ (Осмо правило III Васељенског сабора). Под осуду овог правила потпада и одлука Цариградске патријаршије о оснивању по договору са световним властима своје „ставропигије“ у Кијеву без знања и сагласности канонског свештеноначалија Украјинске Православне Цркве.

Лицемерно се правдајући тежњом о обнављању јединства украјинског православља Цариградска патријаршија својим неразумним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу поделу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини.

Примање у општење расколника и лица која су анатемисана у другој Помесној Цркви са свим ‘епископима’ и ‘клирицима’ која су ова лица рукоположила, насртај на туђу канонску територију, покушај одрицања од сопствених историјских одлука и обавеза – све ово чини да се Цариградска патријаршија налази ван граница канонског поља, и на нашу велику жалост, чини за нас немогућим наставак евхаристијског општења с њеним јерарсима, клиром и мирјанима. Од сада, па све док се Цариградска патријаршија не одрекне антиканонских одлука које је донела, за све свештенослужитеље Руске Православне Цркве није могуће саслуживање с клирицима Цариградске Цркве, а за мирјане – учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима.

Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве код расколника или ступање с њима у евхаристијско општење представља канонски преступ и повлачи за собом одговарајуће забране.

Са жаљењем се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о времену обмане и изузетних страдања хришћана: И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт. 24:12). У условима овако дубоког подривања основа међуправославних односа и потпуног занемаривања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права Свети синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да заштити темељне обичаје православља, као и свето предање Цркве уместо којег се подмећу нова и туђа учења о васељенској власти првог поглавара.

Позивамо поглаваре и Свете синоде Помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену горе поменутих антиканонских радњи Цариградске патријаршије и да заједно нађемо пут за излазак из врло тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Упућујемо свестрану подршку Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у ово, за њу, изузетно тешко време. Молимо се за укрепљење њене верне деце у храброј борби за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, клир, монахе и мирјане целе Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени покров Пресвете Царице Небеске, преподобних отаца кијевопечерских, преподобног Јова Почајевског, новомученика, исповедника и свих светих Руске Цркве нека буде над свима нама.

Извор: „Православие.ру“