|
 МАЛЕ МОНАХИЊЕ
Кад сам био мали, стари су ме поучавали: „За пчелу се не каже да је угинула, него да је умрла“. За разлику од муве и осе, нису ми дозвољавали да убијам пчелу. Моја мајка је говорила да су пчеле као монахиње: девствене су и Богу служе воском, а људима медом. Ако је неко вредан, вредан је као пчела; ако је неко бистар и паметан, бистар је и паметан као пчела.
У једној кошници, поред матице и неколико стотина трутова, може да се нађе и до осамдесет хиљада пчела. Радилице граде саће у кошници, чисте је и чувају, хране матицу и трутове, хране и пазе на ларве у просторима за то намењеним, одржавају топлоту и влагу у кошници, скупљају нектар, полен, воду и смолу, бране станиште од уљеза. Живе кратко – од четири до шест месеци, а од дванаестог дана производе восак. Пчеле на чудесан начин, плесом у облику броја осам, обавештавају своје сатруднице из кошнице где има медоносне паше. Мед је бесмртна храна, која се не квари хиљадама година. Ако на неком створењу, на пчели се види реч Писма:“Запитај стоку, научиће те: или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповедати. Ко на зна од свега тога да је рука Господња то учинила?“ (Књига о Јову 12, 7-9). ЧУДО САЋА Велико чудо је пчелиње саће. О томе научник Станимир Фемпл каже: “Међу многим манифестацијама у природи, у једној се нарочито осећа мисао — не људска — на делу, изазивајући чуђење и дивљење. Реч је о ћелијама код пчела које оне саме граде. Облик тих ћелија као да је потекао из велике математичке интелигенције, док сама пчела у другим својим манифестацијама не показује интелигенцију једнаку овој. Ћелија је воштана градња која се може сматрати малим чудом целисходности и економије. Посао мајстора и помоћника уједињен је у једној особи. Пчеле радилице луче из свога организма восак, а једна другој одузима са трбуха настале воштане плочице, сажваћу и помешају са слузи и, свака која је на овај начин припремила материјал иде на радилиште и прилепљује га. Настаје један низ ћелија такве правилности, да би их човек могао начинити само лењиром и шестаром. Те ћелије имају облик правилне шестостране призме којој је једна основа отворена, а друга основа, дно ћелије, затворена, али не са равним шестоуглом, већ са три ромба који се састају у једном врху. Ћелије су дуге 7 милиметара, а страница шестоугла је око 3 мм. Све те ћелије су мећусобно подударне. Најпре се намеће питање, зашто је узет за облик ћелије шестострана призма? Одговор је следећи. Ћелије треба да буду наслагане једна до друге и да не буде измећу њих празнина, да се не би израчила топлота. Оне треба да прекрију целу раван. То се може постићи једино једнакостраничним троуглима (угао 60°), квадратима, или правилним шестоуглима (угао 120°). /…/ У случају пчелињег саћа, ако троугао, квадрат и шестоугао треба да захватају исту површину, математика показује да од ове три фигуре, при истој површини, најмањи обим има шестоугао, па је он одабран за изградњу ћелије. Још у старом веку су пчеле због овога добиле назив „геометри”./…/ Рећи да пчеле код градње саћа води инстинкт, била би „учена реч за непроучену ствар”. Постоји лепши одговор, а свако ко овде увиђа једну узвишену мисао на делу наћи ће тај одговор. У Змај Јовиној песми „Лети пчела малена” лепо је изражено, „Ко” учи пчелу.“ ИКОНЕ У КОШНИЦИ Кошнице су често призориште Божих чуда. Ово дивно чудо Божје благодати десило се у области Капандрити у близни Атине. Наиме, побожни пчелар по имену Исидор Тиминис, помислио је да у једну од својих кошница постави икону Распећа Господњег. Убрзо након тога, када је отворио кошницу, био је запањен, пчеле су показале толико поштовање према икони, јер су је 'извезле' у воску, а ипак оставиле откривено лице и тело Господа. Од тада, сваког пролећа, он ставља у кошнице иконе Спаситеља, Богородице и Светитеља, а резултат је увек исти. Монах Симеон из једног околног манастира је записао: „Једном сам донео ручно осликану икону из манастира, која је представљала голготу са три крста. Пчеле су 'извезле' воском целу површину композиције, остављајући да се јасно види Крст Христов и покајани разбојник са десне стране, док је разбојник са леве стране Крста је био прекривен дебелим слојем воска.“ СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ ИЗ КОСМЕТСКИХ ПЕСАМА Мој професор на Филолошком факултету у Београду, Новица Петковић, у свом огледу „Словенске пчеле у Грачаници“, каже да су Словени поштовали пчелу као гласника Господњег, и додаје:“Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника. Лепа песма која се о Велигдану ( Васкрсу, нап.В.Д.) у колу пева овако гласи:Долете челка од Бога,/ Казује лето богато:/ Велигдан шарен, прешарен,/ Ђурђевдан травком и шумом,/ Петровдан белим јечменом./…/ Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама. На божићне празнике некада се по Косову певала песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу/…/ Све то налазимо као завршену, целовито сложену слику у песми која се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице: Ој горо, горо зелена!/У гори дрво високо,/На дрву лисја широки,/По листом цвеће црвено,/На цвеће пчелке попале./Штоно је дрво високо,/То јесте црква Грачанка,/А што су лисја широки,/Све то су књиге попове,/А што је цвеће црвено,/То јесте причес у цркви,/А што су пчелке попале,/Све то су људи у цркви. Очигледно је – и то не треба доказивати – да су овде људи који узимају причешће виђени као пчеле које из цвећа ваде нектар.“ Пчелињак је својеврсни храм; пчеле су слушкиње Божје. |
