Мислили смо да нам  се, као оданим савезницима и истинским жртвама рата, не може десити ништа што би нас претворило у немоћне посматраче своје судбине 

Ново на сајму

Једна дивна појава овогодишњег Сајма књига је друго издање култног дела Жарка Видовића, „Срби у Југославији и Европи“, коју ће објавити Катена Мунди из Београда. Ова књига је први пут угледала светлост дана средином последње деценије прошлог века, у најтеже доба србске борбе у доба распада СФРЈ. Сада, када се поново чита, показује се као светилник који нам и у часу у коме смо се нашли може бити траг на путу ка обнови Завета. Аутор текста о Жарку Видовићу и његовој историософији је Милош Ковић, док се потписник ових редова позабавио Видовићевом духовном биографијом.

Неће нам бити лако

Када се Милош Црњански враћао у Југославију из лондонског изгнанства, свратио је да поправи зубе код србског емигранта у Немачкој, Добривија Томића, родом из Бољевца, чијег су оца, ни кривог ни дужног, убили комунисти, пошто су му узели иметак. Црњански је разговарао са Добривојевим сином Душаном, који је још био дечак. Питао га је шта је он Србин или Немац. Дечак је одговорио да је Србин. „Е, онда ти неће бити лако“, закључи Црњански.

Књига коју читалац има у рукама настала у првој половини деведесетих година прошлог века, када се србски народ, јер му никад није било лако, нашао на удару Новог светског поретка у настајању. Било је то доба ратова за југословенско наслеђе, у коме је изнова требало дефинисати не само границе, него и целокупан национални идентитет, тешко угрожен у доба оног што је Жарко Видовић звао „тито–комунизам“, а што је било познато као „социјализам са људским лицем“, или, по изразу Радине Вучетић, „кока – кола социјализам“, иза кога су стајали новци НАТО пакта и западна поп – култура као пут ка самопорицању. Видовић је „Србе у Југославији и Европи“ писао не само као апологију свог народа пред лицем Запада, него и као покушај да се Србима објасни ко су, шта су, одакле су и куда иду. Књига је објављена годину дана пре НАТО бомбардовања србских положаја у Босни и Херцеговини, и пет година пре НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе. Ипак,  пре бомбардовања као доказа србоцидне политике Запада, наш заветни мислилац је уочио да је србофобија пред крај двадесетог века исто што и антијеврејска хистерија Хитлера и његовог „новог поретка“ тридесетих година тог истог столећа. И знао је да ће нам бити тешко.

Изненађени народ

А Срби такав удар ипак нису очекивали. У свом тексту „Мисија православних – дијалог (1982-1999)“, Жарко Видовић описује атмосферу која је владала у Београду почетком осамдесетих година прошлог  века, када је, по први пут после Титове смрти, почео да се води озбиљан дијалог о темама духовности у различитим религијама, и када је, на трибинама Дома омладине, Ненад Даковић покренуо разговоре о мистици, у којима су учествовали и православни, и римокатолици, и муслимани, и јудаисти. Било је то доба велике политичке напетости, али и велике храбрости оних који су били спремни да дијалог воде: „Али Београд је био смирен, сигуран у будућност народа који је у току два рата, па и у току неколико столећа, био савезник Запада, демократије, Европе. Та смиреност није била равнодушност, него мир другачије врсте: духовни мир, чиста савест народа који је био жртва и који је од моћног Запада очекивао само разумевање и солидарност! ( Посебно од Америке!) Отуд је једини  излаз из кризе видео у дијалогу, у помирљивости, у поштовању и уважавању разлика ( без тражења метафизичко – идеолошког „заједничког именитеља!“) Али остали републички центри су, за разлику од Београда, који је гајио илузије, били обавештени и већ све знали! За припреме рата и оружаних сукоба у осталим центрима знали су само српски комунисти (тито-комунисти)! И о томе ћутали, припремајући се да „оружјем бране власт“, коју су и сами (тобоже својим) „оружјем и добили“! А остали, поготово млади свет и крем Београда и Србије није очекивао решење које води у рат, поготово у рат „верски“ (тј. против вере: сваке вере!)“

Мислили смо да нам  се, као оданим савезницима и истинским жртвама рата, не може десити ништа што би нас претворило у немоћне посматраче своје судбине. Преварили смо се, као и 1918. године, када смо свој идентитет утопили у утопији званој „троимени народ“.

Немачки савезници и ми

Видовић је уочио да се „србско питање“ тих година пред западним светом, маскираним у „међународну заједницу“, поставило „управо у оној мери у којој ти форуми показују посебно интересовање за Југославију и за бивше нацистичке савезнике у њој, за Албанце и Хрвате у првом реду. Избегавањем, наиме, да се склопи мир са немачким савезницама у Југославији и око ње, српски народ и Србија су доведени у положај у којем данас није ниједан други европски народ!“ Јер, како каже Видовић: „Немачке савезнице нису у Другом светском рату напале ниједну западноевропску земљу, те их ниједна западноевропска земља не зна и не памти као своје ратне противнике или чак окупаторе. Све оне су, осим Румуније, вршиле прогон и геноцид над српским живљем, заузимајући српски животни простор, уништавајући или прогонећи српски живаљ на томе простору.“

И на унутрашњем плану је ово било веома важно, јер се 1941. године Краљевина Југославија распала када је створена квислиншка НДХ. То јест, по Видовићу: „Четвртог дана рата, 10. априла 1941. Бановина Хрватска се издвојила из Југославије и – објавила јој рат.“    После рата, ова истина је забашурена идеолошком причом о „братству и јединству“, а србоцидни народи су награђени.

Титославија као србомржња

Што се унутрашњег стања у Југославији пред њен распад тиче, Видовићев ученик Богдан Златић га описује на следећи начин: „Титов доминион је много више био заснован на србомржњи него мржњи према класном непријатељу. Уосталом, овај доминион је само на почетку водио борбу против „поражених класа”, што је била синтагма за пљачку имовине бивших капиталиста. Класна борба као мотив за заснивање заједнице мржње није потом могла бити актуелна, будући да је створена нова експлоататорска класа – црвена буржоазија. Када се уништењем политичких противника завршила и борба против некаквог умишљеног „фашизма”, Титов доминион се морао наћи у озбиљној кризи. Борба против „класног непријатеља” и „фашизма” остале су само фразе недовољне да одговоре на изазове кризе пред којом се нашла Југославија. Наиме, Титова Југославија се није могла засновати на било каквом комунизму, него једино на фобији која је могла окупити све југословенске народе и народности. Реч је србофобији која је била прво прикривена синтагмом „братство и јединство”, потом допуњена синтагмом „борба против српског хегемонизма и унитаризама”, а затим коначно замењена изразом „борба против великосрпског национализма”. Та србофобија није била само негативно осећање које је одржавало Титов доминион као магијску заједницу, него је подједнако представљала и стожерни елеменат титоистичке унутрашње политике и основну премису спољне политике великих сила према Југославији. Често се може чути да су хрватски комунисти били за свој народ много бољи од српских јер су за разлику од ових заступали интересе свог, хрватског народа. Заправо, само је на први поглед изгледало да су хрватски комунисти „бољи” од српских, јер су у суштини и једни и други следили зацртани пут одржања заједничке државе. Тај пут је много раније одредила „међународна заједница”. То је био пут за чије је спровођење Тито имао међународну подршку, и то је био пут који су морали да следе сви који су у заједничкој држави живели, а желели да је на овај (магијски) начин очувају. Ако су, рецимо, и подјаривана антихрватска расположења то је било само у функцији основне концепције опстанка Југославије: да се код Хрвата у контролисаној мери подјари оно основно осећање које је одржавало Југославију. Када је у тзв. међународној политици превладао став да је сазрело време за рушење Југославије зарад стварања више малих држава, довољно је било да она подржи једног српског политичара који би се, наравно опет за рачун те политике, супротставио овом основном принципу одржања некадашњег Титовог доминиона. Тиме је остварена могућност да се србофобија и у међународним оквирима уздигне на ниво србомржње.“

И рат је почео. Зашто? Требало је осмислити ратно збивање, што је Видовић и чинио, пишући своје текстове у недељницима београдским, од „НИНа“ до „Осмице“ (од њих је настала књига „Срби у Југославији и Европи“). С обзиром да је, по Видовићу, револуција у Југославији пола века одлагала окончање ратног стања, појаву правне свести и демократије као владавине права, при чему је Тито постао вођа Трећег света, задавши, са благословом НАТО Империје, снажан ударац Источном блоку, тренутак распада земље затекао је Србе без довољно историјске свести о ономе што се догађа ( јер, по Видовићу, историјске свести нема без свести о злу. )  Опет је почео рат у коме је и Ватикан нашао свој интерес, па ја Видовић опомињао: „Ми можемо и да заборавимо своје историјско искуство, у којем је и искуство Зла, али ако ми заборављамо ђавола, ђаво не заборавља нас…“

Паписти, комунисти и Титов легализам

Ватикан је играо значајну улогу на Балкану и међу Србима још од Средњег века. Од 1941. до 1944. подржавао је НДХ, а онда је дошло до преокрета – почели су контакти са будућношћу Југославије оличеном у Јосипу Брозу. Видовић је о савезу паписта и комуниста ( актуелном још у време Другог светског рата!) писао је у антологијском огледу „Ватикан – режисер АВНОЈ-а“, у коме је истакао: „Најзначајнији јавни сведок савеза Католичке цркве и тито-комуниста је словеначки патриот и партизан Едвард Коцбек. Он је важнији човек за Титову заверу од агента Коминтерне Едварда Кардеља.“

Приликом настанка Друге Југославије, Броз је, боље од србске елите, схватио значај легалитета. Видовић каже: „Насупрот краљу и његовим чак веома ученим саветницима, једино је Тито схватао одлучујући значај легалитета за судбину државе. Зато се одрекао револуције, па је нову Југославију остварио не као нелегалну, револуционарну, авнојску, него је власт у Југославији стекао користећи краљев мандат, кроз споразум Тито–Шубашић!/…/ Национална неодговорност лондонске краљевске владе и дворског савета граничила се са националном издајом, па је тако дипломатски онемогућена правна држава Срба још 1944. године. Идеолошко југословенство, негација српског легалитета и права, дошло је из Лондона као титокомунизам.“

Из пораза у пораз, без освешћења

Зато је распад Југославије био крваво сложен. Срби су били народ лишен својих права, али право и правду нису могли да нађу код „међународне заједнице“ која се определила за србофобију као свој конститутивни став.

Између осталог, захваљујући Ватикану, Немачкој и немачким савезницама из Другог светског рата. У својој књизи Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира, геноцидолог Милан Булајић је закључио: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, Меморандумом држава КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991.“

Десило се исто оно што се десило и на крају Другог светског рата, када су, по Видовићу, „српски ратни непријатељи 1945. награђени добијањем нових територија – посебно Хрвати, Албанци и Муслимани.“

Опет нас је снашао велики полом, који, овако или онако, траје и данас, када је, како би рекао Мило Ломпар, Србија постала „царство злих кловнова“.

Суочити се са злом

Схвативши ово, треба да се погрузимо у дубину палости у којој смо се, што својим слабостима, што зловољом моћних, обрели: „Српска интелигенција најпре треба да се суочи са истином да је њихова земља страшно оптужена. Србе сматрају кривим јер бране Југославију, комунистичку творевину. Друго, бране је оружјем југословенске комунистичке армије, треће да се супротстављају демократији… Према Србима је у историји учињено много грехова и грешака. Једна од највећих је ускраћивање права да склопе мировни уговор с противницима, што је било допуштено свим осталим европским народима“. Уосталом, по Видовићу, „историчари још немају одговор на питање које су снаге у Европи створиле југословенску државну заједницу – од почетка пројектовану на распад“, при чему је „прихватање југословенства је Србе одвело у катастрофу – чак их је избацило из њихове сопствене историје“.

Трагови југословенство, маскирани у југоносталгију, још увек „смрде нечовјештвом“ себепорицања. Сто година након Југославије, време је, како рече Владика Николај, да се вратимо Богу и себи.

Монархија да – али каква?

Време у коме је Жарко Видовић писао своју књигу било је време наде у обнову монархије као пута ка свенародном препороду. Он је упозоравао да „декоративна монархија“ није пут препорода. Монархија мора бити проверена Богочовештвом: „Кад је установљавана нова српска монархија, у Карађорђево време, Правитељствујушчи совјет је њене изворе тражио у „Номоканону“ Светога Саве, а то им је читао прота Матеја. Долазак новог краља (принц Александар је засада само претендент) у име демократије, дакле, не би био ради успостављања хармоније народа и Цркве, него – по ономе што слушамо на јавној политичкој сцени – ради увођења правила за тржишну утакмицу!“

Видовић је подсећао на обнову заветности: „Тако је и Свети Сава у Жичкој беседи о православној вери, на Жичком народно-црквеном сабору, г. 1221, али и у читавом свом Номоканону (Законо-правилу, Крмчији) одредио однос Небеског и земаљског царства; као хармонију. Уколико та хармонија није могућа, уколико се земаљско царство (власт, држава) покажу несклоним тој хармонији са Црквом (Небеским царством), онда треба жртвовати земаљско царство, како је то учинио Свети Кнез, на Косову, потврдивши на тај начин својим животом Светосавски завет, овај пут као Косовски, трагедијски! Јер „земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека“, трајна и неупоредива вредност, па је тако у Небеском и мера смисла и вредности земаљског царства, државе (и демократске државе).“

Завет и заветност – то је пут.

Како се обновити?

Жарко Видовић није био склон тужбаличком односу према историји. Зато је у својој књизи понудио и путеве излаза из кризе, који су актуелни и данас. Истицао је да преображај мора доћи изнутра: „Кад изгуби осећање смисла, човек је спреман још само на убиство и самоубиство, како то каже Ками: захвати га еуфорија Зла, позива на „јуриш“ и смисао види само у борби за надмоћ, до уништења. Па како је могуће превладати неповерење и тако допринети стварању заједнице, обнови нације? За то је потребна храброст: да ризикујемо поверење, као у она времена када је човек човеку давао зајам без сведока, без признанице и менице, не питајући чак ни за разлог позајмице!“

Када се обнови вера као поверење, потребно је обновити Србство као заветну и празничну заједницу коју је уобличила Црква ( по Видовићу, „српски животни простор је дефинисан када је 1557. године обновљена Пећка патријаршија“ јер „српску нацију као целину створила је Српска православна црква, а не Немањићка држава.“). Шта је срж народа као заједнице? Видовић каже: „Та стална присутност – уместо времена (пролазности) – је битије заједнице (историјске заједнице), духовна појава тога битија у празнику историјске свести! Јер историјска свест је заиста празник, „свијетли празник“ народа! Историја је духовни (митски, поетски, трагедијски, литургијски) живот заједнице ношен и остварен искључиво историјском свешћу.“

Потребна нам је, као што је говорио Солжењицин, „нова жртвена елита“. Видовић је писао: „Славјанофилска ‘Посланица Србима’, објављена у Лајпцигу 1860. године, излаже саме основе обновљеног и ослобођеног православља. Упозоравајући на опасности просветитељства, панславизма и немачке филозофије, она указује да је нација немогућа без аристократије, али да ту аристократију не чине спахије (господари сељака), него монаси и монаштво по манастирима. Јер, та аристократија је духовна, суштинска и с народом присно повезана, баш као у Србији и Црној Гори.“

Обнова иде кроз Цркву као подручје свештеног дијалога по преимућству.

Нада у цркву као нада у дијалог

Како је Жарко Видовић замишљао србско – србски дијалог на путу ка преображају и обнови? Остале су његове речи које су нам светилник и данас: „Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. ./…/ Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу. /…/ Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију – упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија – упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије./…/ Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро двеста година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање… то су колективни греси./…/ Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. /…/ Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега – то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији./…/“

Књига Жарка Видовића „Срби у Југославији и Европи“ још је један позив на истински дијалог без кога нема обнове заједнице.