ЈЕСЕН ПАТРИЈАРХА ИЛИ О ЉУДИМА БЕЗ СВОЈСТАВА И БЕЗ ВЕРЕ

Као пензионер, Буловић нема право да учествује у раду факултетских тела и органа, јер није ангажован ни у једном својству, ни као ментор на мастер и докторским студијама (не задовољава критеријуме које је прописао Сенат Универзитета у Београду), ни као предавач (разлог је исти), а о титули емеритуса, наравно, професор који нема ниједну објављену књигу из своје области нити научни чланак, не би могао ни да сања докле год је овај факултет у окриљу Универзитета.

Ипак, откуд Патријарх? Он је, по Статуту Факултета, само покровитељ ex officio ове установе, а не орган пословођења. Овде је дошло до колизије ингеренција патријарха у Цркви и ингеренција пословодног органа на Факултету. Патријарху Иринеју (за разлику од блаженопочившег Павла)  уплитање у унутрашње послове Факултета није страно: још септембра 2014. године он је писменим указом ускратио благослов за држање предавања свим епископима изузев Иринеју и Игњатију (Иринеј предавања није ни држао, а зашто је био поштеђен Игњатије, остаје у домену претпоставки). Иринеј је том приликом огорчено бранио нејаког Давида крушевачког (који, због канонских препрека, није могао постати епископ за живота патријарха Павла) и Порфирија кроатољупца, па је успут и Игњатијев ученик Максим дарвиниста узет у заштиту, а главни Иринејев аргумент био је академска аутономија и незаконитост Патријарховог потеза. Ипак, сада у случају Максима Васиљевића важе други аршини: није битно што је својим преданим радом на пољу новотарства остварио највиши ранг у звањима предавача – ранг редовног професора, није битно то што он заиста има бројне радове и књиге (и то оне новотарске, за разлику од Давида, Порфирија и самог Иринеја који ни такве немају), што наставу изводи уредно у блоковима – овде је било кључно обрачунати се са „херцеговачким кланом“, а то је опсесија бачког императора, кивног не само због пораза његовог кандидата за декана, бизнисмена и агента у мантији Владимира Вукашиновића, него још више због тога што су га Шијаковић и Игњатије надмудрили, успевши да од њега сакрију договор о новом руководству факултета. 

Млађани Буловић је, студирајући класичну филологију, добро запамтио Хомерове стихове: „Гнев ми, богињо, певај Ахилеја, Пелеју сина, злосрећни, штоно Ахајцам хиљаде учини јада“. Остарели Буловић, кога студенти већ деценијама из милоште зову „Његово Божанство“, прокључао је и показао да и над Патријархом има наредбодавац, а састав Савета Факултета јасно и недвосмислено упућује на закључак о монолитности његових следбеника и спремности на даље обрачуне.

Кадровске промене у виду отпуштања узеле су маха на Богословском факултету још од 2005. године, када је тајним гласањем, по Иринејевом налогу, после читања позитивног реферата, Веће факултета апсолутном већином гласова донело одлуку о престанку радног односа Предрагу Миодрагу, који је у овој установи претходно провео 25 година. Уследили су откази асистентима Срђану Симићу, Драгани Јањић и Атанасију Ракити, по налогу увек будног ока Буловићевог, при чему је извршилац налога био Владан Перишић, који тада још није ни слутио да ће за пар година и пред његовом кућом мечка заиграти – он је указом Његовог Божанства, које је превидело да се Карабурма не налази у Српској Атини, смењен са положаја старешине параклиса Светог Јована Богослова, забрањено му је служење на територији Архиепископије, те је овај редовни професор, који би ипак као дугогодишњи декан и познавалац високошколског законодавства и закона о радним односима Буловићу био претврд орах за избацивање из наставе, остао на факултету, а пришао је свези клира Епархије захумско-херцеговачке. 

Какви ће бити даљи потези Буловића и Синедриона на челу са Порфиријем кроатољупцем, остаје да се види. Вероватно ће Игњатије и његови продекани бити опструирани на сваком кораку, посебно Шијаковић, који се већ био налазио на мети Августејшег Иринеја.

Предстоје сукоби са најнижим ударцима, откривање прљавог веша кога тамо има у хрпама, али остаје нада да  ће Универзитет и Комисија за акредитацију схватити да имају посла са слабачком папистичко-поповском школом на којој законима ове државе и универзитетским нормама места нема, као што никада није ни било. 

 У следећем наставку: "Сви Иринејеви људи"...