Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божије, који је саставио једну целу књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњем а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.

Читао сам, рекох, и нашао сам да је врло красно сачињена.

Па, би ли је хтели препоручити у вашој епархији?

А, то никако.

Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио, кад налазим да је красно сачињена.

Зато, одговорих, што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ.

Како то? Како за савршене?

Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх, - страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је Ваша проповед без корена.

Какав страх? - негодоваше мој сабеседник. Зар не каже свети апостол Јован: У љубави нема страха?

Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: ...него савршена љубав изгони страх напоље (1. Јов. 4, 18) зато и велим: Ваша је књига за савршене, а не за грешне.

Начало премудрости

Шта је почетак мудрости? Начало премудрости -страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пос. 111,10; Приче 1,17). Какав је то страх?, да ли на смрт или на живот? Не на смрт, него на живот. Страх је Господњи на живот, објашњава Премудри (Приче 19,23), па још додаје: у кога је он (тај страх), борави сит и не походи га зло. Дакле, страх животворни који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла. Још говори исти мудрац: У страху је Господњем јако поуздање(14, 26), што свакако значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: Страх је Господњи извор живота (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река - није ли то слика страха и љубави? Но, како ће се јавити река, ако нема извора? И најзад, да наведемо још једну његову изреку: Срећан је човек који се вазда боји Господа (28,14). У постојаном страху од Господа, човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега, и човека са страхом Божјим. Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност.

А ово су Давидове речи о страху Господњем: Придите, чада, послушајте мене, страху Господњу научићу вас (Пс. 34,11). Децу призива. Но, деца су и детиње памети, и сви они, ма колико стари, који нису почели своје васпитање са почетком, т.ј. са страхом Господњим. Но, тај исти Давид, који се толико Бога бојао и који је страх Господњи проповедао, вели још, да се ван Бога никога не боји. Ударајући у харфу он овако пева; псалам 27:

 Господ је видјело и спасење моје, кога да се бојим? Господ је кријепост живота мојега, кога да се страшим?Ако навале на ме злотвори, спотаћи ће се и пашће; Ако против мене војска стане, неће се уплашити срце моје. Ако се на мене рат дигне ја се ни онда нећу убојати.

 Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји!

Као антитеза овоме, стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски (Иса. 24, 17). Страх од свега и свакога, јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести, - пустићу на вас страх. Па мало даље опет понавља: Метнућу страх у срца ваша, те ће вас гонити лист кад шушне; и бјежаћете као испред мача (бјежећи у страху) а нико вас неће тјерати (3. Мојс. 26). Тако се и догодило са неверним Јеврејима. Тако је бивало и са свима безбожницима, који немају страха Господњега.

Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот а страх од свега и свакога осим Бога на смрт.

          Завет страха и Завет љубави

Пророци и мудраци Старога Завета говоре много о страху Господњем. Мојсеј саопштава народу Израиљеву заповест Господњу: Нека се науче да ме се боје док су живи на земљи (5, Мојсеј 4,10). Опет, на другом месту понавља Бог заповест о страху од Њега: Нека се опомињу страшнога и славнога имена Господа Бога својега (Мојс. 28,58). А, кроз Малахију пита гневни Творац неверни народ: Ако сам ја Господ, где је мој страх (Малах 1, 6). Давид, пак, у том смислу саветује: Служите Господу са страхом и радујте се Њему са трепетом (Пс. 2,11). И још има пуно речи, савета и заповести о спасоносном страху Господњем. Управо, цео Стари Завет дише тим страхом. Тако да се он може назвати Завет страха. Љубав се једва спомиње на неколико места у целој огромној Књизи и то као узгредно. Страх је главни и основни тон те Књиге. Као што мајка руководи и васпитава дете првих неколико година само страхом, тако је и Господ Бог страхом руководио и васпитавао народ Израиљев.                 ^у

Потом је дошао Завет љубави, Нови Завет. Бог је љубав - то је евангелије, то је радосна вест Новога Завета. Љубављу Божанском дише сав Нови Завет. Љубављу дише; љубав је атмосфера његова, круна свега, врх савршенства. И то, не љубав само као препород и наука него као Тело и Крв Божја, као оваплоћени Бог у лицу Господа Исуса Христа. Но, како је то познато свима хришћанима, ми се нећемо упуштати у опширно излагање тога. За нас је овде главно питање: да ли је Новим Заветом одбачен страх Господњи као услов спасења и као етичка нужност за хришћанина? Другим речима: да ли је страх од Бога изгубио вредност у вези са љубављу према Богу?

Нипошто не смемо то тврдити. Не говори ли сам Спаситељ, не говори ли прекорно о неком злом судији-који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. Свакако су, апостоли добро разумели љубав Божју кроз Христа, па ипак у својим поукама опомињу верне на страх. Тако Павле говори Филипљанима: Љубазни моји, изграђујте спасење своје са страхом и дрхтањем. Говорећи о онима који погазише закон Божји, он наводи речи Псалмисте па каже: Нема страха Божијега пред очима њиховијем (Римљ. 3, 18). И апостол Петар препоручује хришћанима страх Господњи, говорећи: Проводите вријеме свога живљења са страхом. И опет: Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте (1. Пет. 1 и 2).

На линији светих Апостола стоје и Свети Оци Цркве. Не зна се који од њих јаче истиче страх Господњи као услов без кога нема спасења. Не зна се који од њих више трепти у страху од Бога, да ли мали Јефрем Сирин или Исак Сирин, да ли Нил Синајски или Марко Подвижник, да ли Оци палестински или Оци атонски. У својим Литургијама, и Златоуст и Василије дали, су јаког израза страху пред Богом, у присуству Кога херувими и серафими испуњени страхом закривају крилима лица своја. И, зар свештеник на крају Литургије, не позива верне на причешће речима: Со страхом Божјим и вјероју приступите? Грци додају: и љубовију. Страх и љубав, дакле, не искључују се и не потиру се, него се органски допуњују.

Није могуће да је друкчије мислио и св. Јован Јеванђелиста. Није могуће да је он негирао страх Господњи, кад је рекао: У љубави нема страха. Треба правилно разумети ове речи, па неће бити спотицања. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што смо рекли и за страх, и као што народ каже: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји. Љубав, дакле, не потире страх Господњи него страх од демона и од људи. Нови закон не потире Закон и Пророке. Завет љубави узраста на Завету страха. Зато су му плодови обилни и свети.

           Размажена деца

Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера које нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље.

Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу. Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем.

Јеретички богослови отишли су чак тако далеко, да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави без страха и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица. Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж разврата. А до које је мере разврат - назват љубављу - завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати. Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету? Зачудио би се, и заплакао би апостол Божји, кад би видео, како се разврат под именом - љубави, шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне преставе и романе, и кроз све могуће - у његово време непознате - начине и путеве. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, - какав се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности "деце" пред Оцем. Најзад, и до одрицања Оца. До атеизма! До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу нити и у једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у православни тако и у муслимански Исток. Но, то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике православне да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али, јављају се изузеци, слично оном нашем пријатељу ког споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божије који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху. Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу а не и као страшном Судији. Слепи код очију, они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која, као отровом, дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато: Братије проповедајте страх Господњи! Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви који при уласку у светињу говорите: "Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем", и који се молите за време службе Богу: "Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј" и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: "утверди нас во страхје твоје" - проповедајте страх Господњи.

Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер, ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања.

Зна народ наш за нотребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме да Отац наш небесни милује али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови који су угодни Богу и анђелима Божјим. Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.