КАКО ЈЕ ПОСТРАДАО УЧЕНИК СВЕТОГ ПАЈСИЈА ВЕЛИКОГ?

Живимо, по сили околности, деконцентрисано. Све нам одвлачи пажњу, а Бога се сетимо ретко и губимо заједницу с Њим врло лако. Уосталом, то се дешавало и некад – кад човек не пази на своје срце и своје мисли и своје речи. 

Тако Свети Јован Колов пише, у житију Светог Пајсија Великог, о таквом случају: »Један од ученика светог Пајсија, покоравајући се његовом наређењу, крену у Египат да прода своје рукодеље. На путу он случајно срете неког Јеврејина који је такође ишао у Египат и продужи пут заједно са њим. Путем Јеврејин, увидевши простоту његову, стаде својим поганим језиком изливати отров, који у срцу свом имађаше од душегубне змије, и рече иноку: О, возљубљени! зашто ви тако верујете у простог, распетог човека, када он није очекивани Месија? Други ће доћи, а он не. - Пошто Јеврејин изговори те и многе друге лукаве и душегубне речи, инок би, по умној слабости својој и по простоти срца, саблажњен Јеврејином: пажљиво слушаше његове речи као да су истините, и салећен да одговори, он рече: Можда је и тако, као што ти говориш.

О, преваре и неочекиване напасти! јер овај инок (авај мени!) одмах се лиши благодати крштења, о чему ће бити речи касније. Када се инок врну у пустињу и дође к преподобном Пајсију, старац постаде неприступачан за њега; и не желећи ни да погледа на тог ученика свог, он се на све могуће начине склањаше од њега и не одговараше му ни једну реч. И пошто се дуго време отац тако клоњаше ученика тог, овај туговаше због тога и паћаше срцем, не знајући своју кривицу и грех према светом Пајсију. Најзад, улучивши згодан тренутак, инок дође и припаде к ногама преподобноме, говорећи: Зашто, оче, одвраћаш чесно лице своје од мене, и презиреш мене, бедног ученика свог? и то што никада раније ниси имао обичај чинити, ти сада показујеш према мени, одвраћајући се од мене као од неког мрског човека? - Старац му на то рече: Ко си ти, човече? ја те не знам. - Инок одговори: Шта то туђе видиш у мени, оче, те ме не познајеш? нисам ли твој ученик тај и тај? - и он при томе изговори своје име. Старац му онда рече: Тај ученик мој бејаше хришћанин и имађаше на себи благодат крштења; а ти ниси такав. Но ако си ти стварно тај мој ученик, онда ваистину благодат крштења отиде од тебе и обличје хришћанина узе се. Стога, кажи шта се десило с тобом? и испричај о искушењу што те је снашло, и какав си душегубни отров примио на путу? - Опрости ми, оче, одговори инок, ја ништа нисам учинио. - Светитељ му онда рече: Иди далеко од мене заједно са онима који су се одрекли Бога! Ја нећу да разговарам с тобом. Јер када би ти био онакав мој ученик какав си био раније, ја бих те и видео таквим какав си раније био. Тада инок уздахнувши, стаде ронити сузе умилења, говорећи: Ја и јесам тај твој ученик, а не неки други, и не знам шта сам рђаво учинио. - Велики Паисије га онда упита: С ким си разговарао на путу? - С неким Јеврејином, одговори инок, и ни с ким другим. - Светитељ га упита: Шта је Јеврејин говорио теби, и шта си му ти одговарао? - Ученик на то одговори: Јеврејин ми ништа друго није говорио, већ само ово рече: Христос коме се ви клањате није прави Христос, него ће други Христос доћи у свет. А ја му на то рекох: Можда је и тако, као што ти говориш. Тада старац узвикну: Па шта може, несрећниче, бити горе и гадније од те речи, којом си се ти одрекао Христа и божанственог крштења? Иди сада и оплакуј себе како хоћеш, јер ти нема удела са мном, него је име твоје написано са онима који су се одрекли Христа, и ти ћеш са њима примити суд и муке. На ове речи светог старца ученик уздахну и заплака, па подигавши очи своје к небу он завапи к преподобном, молећи га и говорећи: Оче, смилуј се на мене кукавног, и дај мир души мојој! Несмотреношћу лишивши себе божанственог просвећења и поставши радовање за лукаве демоне, ја не знам куда да се денем? Ево, прибегавам к Богу и к твојим светим молитвама; не презри мене јадног, и умоли за мене Владику Христа, да ме понова обаспе Својим првобитним милосрђем! Док се он тако мољаше, умилостивљујући старца више сузама него речима, свети се сажали гледајући га и рече му: Стрпи се, чедо, треба нам дуго молити за тебе милосрђе човекољубивог Бога. - Рекавши то, старац се затвори на молитву и стаде се топло молити ка свемилостивом Господу, да прости грех његовом ученику, који по несмотрености и простодушној непажњи сагреши Њему. И Господ, који никада не превиђа него свагда испуњује молитве Свога угодника, преклони се на милост и опрости сагрешившем. А знак опроштаја би овакво виђење: преподобни виде благодат Светога Духа где се у виду голуба врати ка томе ученику и уђе у његова уста; а виде притом и злог духа где изиђе из ученика у виду тамног дима и разли се по ваздуху. Видевши то, преподобни се насигурно увери да је Господ подарио опроштај сагрешившем брату и, обративши се томе брату, рече: О, чедо! заједно са мном подај славу и благодарност Христу Богу! јер нечисти дух хуле изиђе из тебе, а место њега у тебе уђе Дух Свети, враћајући ти првобитну благодат крштења. Од тада, дакле, чувај себе, да не би више, из лењости и необазривости, поново упао у мреже богохулства и, тешко сагрешивши, наследио огањ геенски.“            

Ми живимо у репаганизованом  свету, и то је свима очевидно. Тај и такав свет тражи да му се поклонимо. И захтеви ће бити све безочнији. А човек се, у магновењу, може наћи пред избором, као што се збило са учеником Светог Пајсија Великог.                       

СЛУЧАЈ СА РУСКИМ ИЗБЕГЛИЦАМА               

Када је избила бољшевичка револуција, много Руса, који нису желели да живе под тиранима, разбежало се широм света. Неки од њих нашли су се у Кини. Затекао их је кинеско - јапански рат. Када су Јапанци окупирали Манџурију, захтевали су од свих људи у државној служби да учествују у државним церемонијама. 

Извесни Дјаков, који је био инспектор свих руских школа у Троречју, описује те дане: „Свакодневно, за време јутарњих церемонија, клањали смо се државним заставама, певали химне Манџудиго (Манџурије) и Нипона (Јапана)... Дубоко смо се клањали у правцу императора тих земаља, а у нарочите дане - и у правцу храма Кенкокусимбио, посвећеног богињи Аматерасу”.

Ускоро су се сви државни чиновници морали заклети на верност. У првом члану „Упутства поданицима” писало је: „Ми, поданици, дужни смо да побожно поштујемо богињу Аматерасу Оомиками”. Дјаков је присуствовао читању „Упутства” у једној руској школи, када су се на скупу нашли козачки атаман и архијерејски намесник: „Невољно погледах на оца намесника, покушавајући да одредим какав је утисак на њега оставило саопштење, али отац Прокопије је, на жалост, седео оборене главе; погледах атамана и омладину. На њиховим лицима видела се безнадежна покорност, равнодушност и досада.”      

Године 1943, начелник јапанске војне мисије наредио је Дјакову да свим директорима руских школа пошаље упутство. Он је одговорио: „Опростите, господине намесниче, али ја то не могу да урадим. Прва тачка „Упутства” супротна је мојим убеђењима”. Када га је јапански официр строго питао о чему је реч, Дјаков је одговорио: „У првој тачки „Упутства” каже се да сви поданици треба да побожно поштују богињу Аматерасу... што противречи основном начелу Хришћанства - Једнобожју.” Официр му је одговорио: „То нема везе с нама, и овакво питање се нас не тиче... Богиња Аматерасу је прародитељка царске династије. Ко је одбацује, одбацује сво наше државно устројство... Наравно, ви можете да имате своје богове - Христа, Кришну, Буду, Конфучија, Мухамеда - то је ваша лична ствар, али сви ваши богови обитавају у светлости велике богиње  Аматерасу/... / Поштовање богиње Аматерасу није религија, него чин уважавања према политичком устројству наше државе. Поштовањем наше богиње изражавате своју дужност признавања наше земље.”       

Дјаков одбија послушност. Отпуштају га с посла и хапсе. Одлази да се поздрави с руским чиновницима, својим донедавним сарадницима. Присуствује читању „Упутства” на јапанском, кинеском и руском. Његов бивши помоћник, а сада инспектор А. М. Кузмин, свечано, на језику Светог Владимира и Светог Сергија Радоњешког, изговара: „Ми, поданици, дужни смо да поштујемо богињу Аматерасу...”                  

Иследник га касније пита: „Шта Вас наводи да тако упорно браните своја уверења? Само Ви протествујете против поштовања наше богиње Аматерасу. Нигде, чак ни у Харбину, где живе на хиљаде Руса и ваше владике, то питање не изазива протесте”.                          

Дјаков је у затвору провео неколико месеци, али Руси су се, мало по мало, бунили и на крају, на интервенцију митрополита Мелетија, јапанске власти су измениле формулацију „Упутства” за Русе и ослободиле Дјакова.

То је пример из прошлости. Могућност одрицања од Христа појавила се изненада, и требало је имати развијену савест да се то уочи. И требало је пострадати, бар мало, да се исповедништво потврди...Али, Бог је благословио да се остане на Његовом путу и да се сачува образ.

ШТА СЕ ДЕСИЛО У НАШЕ ВРЕМЕ?

А ево једног савременог случаја, у доба либерал – канибализма (не капитализма, канибализма!), који од сваког зла прави робу за продају и сваког је спраман да увуче у своје мреже. Прича једног мог познаника, дивног човека, оца породице. Он се није одрекао Христа, слава Богу, али се нашао у пословној ситуацији која је рушила његов хришћански морал. Да га чујемо:

 «Почетком марта 2018. године контактирали су ме из једне компаније која се бави интернет програмирањем. Како сам последње три године „потрошио“ учећи програмирање од „нуле“, обрадовао сам се прилици да најзад добијем стални посао у некој програмерској фирми. Прошао сам изборни процес који је трајао скоро месец дана, за то време сам прошао неколико кругова разговора и тестирања. Једном приликом сам поставио питање чиме се тачно баве и добио сам одговор: „Бавимо се развојем свих врста апликација за интернет“.

Наивно сам се задовољио тим одговором и када сам добио понуду за посао, прихватио сам је са задовољством.                       

Први дан на послу је протекао у упознавању колега, радног места и чекању ком клијенту ћу бити додељен. Да објасним, фирма у којој сам ја радио се бави програмирањем за клијенте, не развија своје апликације. На крају првог дана, ја још нисам знао шта ћу радити, јер када сам добио име клијента, ја сам га „изгуглао“ тј. проверио на интернету и њихова интернет страна није имала никаквих назнака да се баве порнографијом, писало је да су компанија која се бави производњом високо посећених интернет садржаја, притом име клијентске фирме није имало никакав вулгаран призвук или нешто слично. Мада искрено морам рећи да сам на крају првог дана већ имао лош осећај јер сам видео шта раде други програмери у фирми, али, као што кажу, нада умире последња. Други дан је протекао у процесу који се у програмерском жаргону назива сетовање окружења и повлачење кода, тек пред крај радног времена другог дана, покренуо сам апликацију, тј. оно што је до тад урађено и видео шта треба да радим.

Дигресија:

„Пар месеци пре овог посла, имао сам прилику да се запослим у једној америчкој компанији, пред понуду за посао, постављено ми је питање, имам ли проблем да радим са порнографским садржајем. Када сам одговорио потврдно, речено ми је да нису фирма за мене и да ми желе срећу у даљем тражењу посла. Ја сам то сматрао за коректно и нормално, и баш због тог искуства нисам очекивао да ми се може десити да добијем посао везан за порнографију а да ме претходно не питају да ли сам спреман на то.            

Прва мисао ми је била да једноставно без икаквог објашњења изађем и да се више уопште не враћам у канцеларију. Ни дан данас нисам нашао разлог којим бих оправдао самог себе што тако нисам урадио. Сви изговори, које сам себи наводио, касније ће се показати као недовољни за останак (морам да храним децу, ово је могућност да стекнем искуство у послу, прилика да напредујем као програмер и сл).                    

   Ипак покушавао сам да се поставим као програмер и да на све то гледам као на посао. То није успевало! Наредних два месеца, могу се описати са свега неколико речи, психичко мучење које је код мене често имало и физичке манифестације (бол у грудима, немогућност да удахнем ваздух и сл.).  Морам да будем искрен и прецизан, моје колеге и послодавци, па чак и клијенти из Америке са којима сам комуницирао свакодневно, су били професионални, љубазни и до самог краја несвесни мојих осећања - тек када сам одлучио да одем, рекао сам и своје разлоге.          

Мени је велики проблем била чињеница да је апликација коју сам радио, продавала идеју инцеста, иако сам био свестан да су на снимцима и сликама глумци а не праве породице, то ми је представљало велики проблем. Кући ме чекају ћерка и син, а ја радим са порнографијом која има слоган, After all we are family и My sister loves me и сл.    

Посебна прича је била моја свакодневица на послу.

Дигресија:

Од како сам почео да се бавим прогамиањем, с обзиром да сам кренуо са тим веома касно, осећао сам велику несигурност на послу, то сам обично превазилазио тако што бих сваки пут када имам неки захтевнији задатак говорио: „Уз Божију помоћ!“, а када бих успешно обавио задатак: „Хвала ти Боже!“.

 Посао о коме пишем је и са програмерске стране био далеко захтевнији од свега што сам до тада радио. Ја немам довољно талента да опишем како сам се осећао сваки пут када имам неки проблем, а то је било сваки дан по више пута на дан, и изговорим „ Уз Божију помоћ!“ док гледам у код, а да бих видео резултат, морам да отворим апликацију са свим њеним садржајем и колики ми је проблем да изговорим тада „Хвала ти, Боже!“. Проблем ми је представљало и да не изговорим то, јер сам Божијом милошћу, „вером и срцем примио у душу своју“ оне речи : „Без мене не можете ништа чинити“. Опет Бог нам је дао слободну вољу и нисам могао да се заваравам да је то што радим воља Божија. Покушао сам да престанем да изговарам „Помози Боже!“ али ми је то стварало осећај да престајем да разговарам са Господом а искрено сама идеја о томе ме је чинила празним (немам бољи израз за оно што сам осећао).

Велики извор фрустрације било је и окружење, и то не на начин на који бих очекивао, да се ово десило неком другом. Очекивао бих осуду од породице и пријатеља, скарадно понашање и вулгарни хумор од колега који раде са порнографијом (било је на послу и женског и мушког света). Ствари су у пракси изгледале скроз другачије. Колеге и послодавци су били професионални, љубазни и неретко културни људи, који су када бих упитао да ли имају проблем са оним што раде одговарали да је то само посао. Тих дана сам много мислио на суђење нацисти Адолфу Ајхману и на његову одбрану, у којој је тврдио да је он само био отправник возова са задатком да возови стижу на време, а да га није занимало шта је у возовима. Шта све може да се оправда са речима „Ово је само посао.“?

С друге стране од већег дела блиског окружења долазиле су реченице типа: „Ћути, мора да се ради, имаш децу.“, „За који други посао можеш да добијеш толики новац?“, „Баш те брига, ти си програмер, треба да ти је свеједно шта радиш“, а од неких другара чак и „Благо теби, шта бих ја дао за такав посао“ и „Благо теби, плаћају те да гледаш порниће“. Све ово ме је чинило јако тужним и осећао сам се некако усамљено.

Сва горе поменута осећања су посебно долазила до изражаја средом и петком. Недеље су ми такође посебно тешко падале, јер мада нажалост нисам од оних верника који баш сваке недеље иду у цркву, ипак имам потребу да у цркву одлазим. Та два месеца сам осећао недостојним да уђем у цркву, а чини ми се да никад нисам имао већу потребу за тим. За крај да кажем да није било капи која је прелила чашу, пошто је чаша била препуна од почетка. Ваљда сам схватио да ја ту чашу не могу испити до краја и то је било то. Послодавцу сам саопштио своју одлуку да одем и своје разлоге за такву одлуку. Није било проблема са њима, и као што рекох до краја су били коректни, осим у делу у коме нису нагласили чиме се баве. Признали су сами да је то била њихова грешка.              

Моја грешка је што нисам отишао одмах. Сад ми је сама идеја да радим као програмер одбојна. Посао за који сам сматрао да ће бити велики корак у мојој програмерској каријери, готово да је ту каријеру окончао.“    

Тако је, у зло доба у коме живимо, пострадао један честит човек.                   

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА     

Живимо, заиста, у тешка и страшна времена, са свих страна окружени злом које је, као и у сваком паганском поретку, нормализовано, и коме се служи као да то тако треба. Зато нам је, сада и свагда, потребна пажња и бдење над својим срцем, и молитва Богу да нас заштити од свих искушења. Свети Пајсије Светогорац је говорио: “Човек је дужан да свој ум држи у Богу, да непрестано размишља о томе због чега му је дат овај живот. На овај свет нисмо дошли зато да бисмо се бавили сваком будалаштином или да бисмо се сместили на неко топло месташце. Овамо смо дошли да бисмо се припремили за будући живот: то значи да би наш ум непрестано требало да се налази тамо, у вечности, и да се бави оним што ће нам помоћи да је достигнемо. Односећи се према свему са духовном ревношћу и смирено се и усрдно подвизавајући, човек прониче у смисао духовног живота. Духовни живот је истрајна одважност, духовна гозба. Најдубљи смисао живота треба да познају сви људи. Ако би сви они то достигли, потпуно би ишчезле неправедне тежње, непрестане свађе и остали плодови самољубља. Будући да постоји Божија награда, треба да се побринемо о томе како да скупимо невелики капитал за будући живот, а не о томе како да у земаљском животу сачувамо свој положај и да се домогнемо људске славе. Када се човек креће кроз простор истинског живота, њега све радује. Он се радује и томе што живи, и томе што му је суђено да умре – али не због тога што му је досадило да живи, него зато што ће после смрти отићи Христу. Он се радује, знајући да је овај живот привремен, а да је други живот вечан. Не, њега не замара овај живот, али, размишљајући о ономе шта нас очекује у вечности, он се припрема да пређе тамо, схватајући да је само у томе смисао и предодређење његовог живота.“       

Само из те перспективе ће нам бити јасно шта и како чинити. И нека нам Господ у томе помогне.