„Сведок“ у Духовно – рехабилитационом центру, у којем се успешно лечила наркоманија

БЕЛИ ПРАХ ПРОТИВ ЦРНЕ РЕКЕ

На многаја љета, оче Браниславе!

Тек, старешина Центра, отац Бранислав, разрешен је дужности руководиоца центра, на "његово место, одлуком владике Артемија, постављен је отац Дејан Јаковљевић, досадашњи заменик оца Бранислава... који, иако није упетљан у случај, смета медијским "снајперистима"... Истовремено, у појединим новинама појављују се исповести неких родитеља, који су, до јуче, причали бајке о Центру у Црној реци, оази олакшања за њих и њихову посрнулу децу... Да човек не поверује. Један од тих, сад, благоглагољивих родитеља, је до пре неки дан молио неке своје пријатеље, да му, по трећи пут сместе дете тамо, код оца Бранислава, "јер не знају шта ће с њим", да би одједном, "променили памет", заборавили шта су молили прошле недеље и осули дрвље и камење и по оцу Браниславу и по Центру у Црној реци... Или му се син више не дрогира, што би у овој целој невеселој причи било - најбоље. Да је тако, а није!

Али, тако ти је то у земљи Србији.

Недељник „Сведок", је о проблему болести зависности писао много. Објављиване су серије репортажа и интервјуа, као и специјално издање „Сведок Мистери", под називом "Како препознати наркомана у кући". Између осталих, објављивали смо и репортаже о Црној Реци и разговор са оцем Браниславом Перановићем.

Тада, пре годину и по дана, као и сада у сред афере Црна Река, отац Бранислав Перановић, био је довољно отворен да одговори на свако наше питање и дозволи разговоре са својим штићеницима и осталим помоћницима у центру.

Намера редакције "Сведока", била је да на овакав начин представи све комуне (а у Србији их има четири) и њихове методе лечења.

Међутим, осим Црне Реке, ни једна комуна (мислимо на протестантски камп "Раскршће" код Новог Сада, и католички Рето центар на Авали), није била "отворена за новинаре"...

Шта се тамо дешава, не зна се, док се за Црну Реку одувек знало и отворено о њој говорило... Рехабилитациони центар Црна река, налази се у близини Новог Пазара, на планини Мокра гора на 1000 метара надморске висине. Основао га је отац Бранислава Перановић са својом породицом, који се већ петнаестак година бави лечењем наркомана.

Камп Црна Река направљен је у изразитом природном окружењу, удаљеном од урбане средине, што између осталог и јесте принцип по коме се граде сличне комуне свуда по свету. Поред оца Бранислава, који је водио овај центар, са зависницима ради отац Дејан Јаковљевић, који је сада именован за управника са својим помоћницима.

По потреби, и позиву, овде долазе лекари, зубари, психолози и остало медицинско особље. Поред пристојних услова за живот, који се одвија по утвђеним правилима   православног живота.

Устајање за све је у 6:30, после чега следи јутарња служба (у цркви коју су сами уредили) која није обавезна, али је изузетно користна.

Што се тиче саме службе у цркви и учешће појединаца, отац Бранислав Перановић, крајњом стрпљивошћу препуштао је свакоме да одлучи из уверења да учествује, или не учествује у служби.

Није редак случај да се многи, после неколико месеци проведених у овом центру, окрену се цркви и схвате да су промене које настају у њиховим животима темељније, квалитетније и брже.

Након богослужења следи прописана физичка рекреација, која је притом и обавезна. Терапија се састоји у подели послова, односно задужења сваког члана, која се састоји од помоћи у кухињи, пекари, физичких радова, постављања темеља за нове објекте, окопавања баште, брања воћа, административних послове, бризи о животињама...

Овај рад траје око 5 - 6 сати сваког дана осим недеље и државних и црквених празника, након чега следи слободно време испуњено уз разне облике активности попут теретане, бављења спортом, гледања филмова, читања књига и часописа...

Сваког другог дана су предавања из веронауке о православној вери, која су усмерена како би њима православна духов-ност могла да помогне.

Ова предавања се састоје из групних разговора у којима се постављају бројна питања о проблемима у вези са темама које их заокупљају, или са темама којим помажу да лакше превазиђу свој проблем.

По кућном реду строга изолација је оквир у коме се дешавају третмани у прва три месеца. Зависно од напредовања, у току ова три месеца, могући су договори о коришћењу мобилног телефона, посете фамилије или пријатеља, као и могуће активности што се тиче наставка студија, или учење у склопу неке друге образовне институције.

Такође после шест месеци боравка, може се добити дозвола да се посети фамилија и проведе викенд код куће. Препоручује се да се лечење обави у периоду од минимум годину дана до годину и по.

Након тога следи други ниво рехабилитације који се одвија у Цикотама и на Церу, где иду само они пробрани, они који су више окренути раду на себи кроз веру, за које је потребна зрела одлука, а траје око годину дана.

Што се тиче плаћања, тачно је да постоји званична цена боравка од око 300 еура, али колико сазнајемо из многих изјава штићеника и самих родитеља, они који нису у могућности да плате, то никад нису ни морали да ураде. Многи су овде, иначе, и годинама потпуно бесплатно.

Осим тога, сваки родитељ који има наркомана у кући и сам зна колико га он кошта у кући, а и колико коштају третмани у приватним клиникама.

Физичко кажњавање као дисциплински поступак, одувек је био познат свакоме ко је чуо за Црну Реку. Око тога смо више пута писали и у недељнику "Сведок", и сам отац Бранислав Перановић никада ни од ког није то крио, и о томе је често говорио јавно у бројним ТВ емисијима, и на предавањима, на којима је био радо виђени гост.

Међутим, неки медији су, изгледа, до овог тренутка "били необавештени", па преносе "ексклузивне вести" старе свега три године...

Шта каже отац Дејан?

Отац Дејан објаснио како се ради у центру Црна Река.

- Када нека особа доспе на листу за пријем подразумевамо да је у договору са својом породицом постао свестан да се самостално не може исчупати из канџи дроге. На самом пријему, раније у присуству оца Бранислава Перановића, особа захваћена наркоманијом и његови родитељи потписују докуменат у коме се обавезују да ће поштовати кућни ред центра.

На овом разговору стручна лица која преузимају бригу, обавештавају се о особи кроз стандардизован упитник из којег се може оквирно схватити све оно што је неопходно за почетак лечења.

Разговор је поверљив, а питања углавном јасна и директна и не сме се лагати. Иначе лаж је строго забрањена у центру и она је кажњива.

Никада нико у овом центру није био дотакнут ни једном казном ако је испоштовао договор о кућном реду које су у присуству родитеља потписали.

У овом првом сусретању са центром  након обављеног пријемног разговора, особа се препушта широј заједници (има их између 80 и 100) у којој се налазе момци различитог узраста, психичког и духовног стања, као и навика и менталног склопа.

Четири пута сам се враћао

Б.М. (25) из Београда, бивши штићеник Духовно рехабилитациног центра Црна Река, тек после седам година хероинске зависности, пробајући више пута да се излечи, дошао је и до Црне Реке, одакле је више пута одлазио и поново се враћао.

Сада, три године колико живи „чист" испричао је за "Сведок", своју истину о Црној Реци.

- Од 2000. године сам зависник од хероина. Покушавао сам више пута да престанем, али све је било безуспешно. Помоћ сам тражио и у другим институцијама. Прво сам био у Драјзеровој, затим у Рето центру у Загребу, где сам издржао свега пет дана, након чега сам поново почео да се дрогирам.

Тек 2005. године први пут сам отишао у Црну Реку и тамо остао шест месеци. У то време било нас је много мање у кампу, него што сада има штићеника, и није постојало физичко кажњавање.

После неколико месеци од завршетка терапије, поново сам се навукао на хероин и лично звао оца Бранислава за помоћ. Када сам поново дошао у камп, нисам могао да издржим кризу и тражио сам да се вратим кући, на шта сам и добио благослов од оца. Ни у једном тренутку нисам био физички кажњен. Вратио сам се кући и схватио да сам погрешио.

По трећи пут, поново сам тражио да се вратим у камп. Тада сам први пут направио преступ и покушао да побегнем, након чега сам био ухваћен и добио батине. Упркос томе, опет сам хтео да се вратим кући, побегао сам, и наравно поново почео да се дрогирам. И опет, 2007. године тражио сам да се вратим. Био сам свестан свих услова у кампу и свих правила понашања. Иако сам добио батине, схватио сам да је то било за моје добро, покајао сам се и вратио у камп Црна Река. Мислио сам да ћу тада да добијем батине зато што сам погрешио и побегао из Центра, што се сматра прекршајем. Упркос томе, био сам дочекан нормално и нисам добио батине.

То је било у августу 2007. године и од тада сам био у центру наредних 13 месеци. Сада, већ више од две и по године живим животом без дроге, нормално функционишем, нашао сам посао, зарађујем самостално за живот.

Више се и не сећам тог периода живота везаног за дрогу. Иако сам завршио своју терапију, и даље редовно посећујем центар и оца Бранислава који је и мој духовни отац. Често са њим насамо разговарам о свакодневним проблемима са којима се сусрећем у животу, и то је једна од основних разлика овог центра и осталих установа за лечење од наркоманије.

У Рето центру, ових духовних разговара није било. Постоји само човек звани "сенка", који нас нон стоп прати и не проговара ни једну реч са нама. По цео дан смо морали да читамо Библију, али не и да разговарамо. То ме је доводило до једног стања безнађа и зато нисам више могао да издржим. Врато сам се у Београд, после свега пет дана проведених тамо.

Батине, нису метода лечења, како је то представљено у неким медијима. Једноставно, у центру нас има много, постоје нека правила понашања која морају да се поштују. Уколико се правила не поштују, а то су покушај бежања или уношење дроге у камп, следи казна.

Што се тиче снимка објављеног на Б92, и целокупне приче које се на основу њега створила, морам да кажем да ту има пуно неистине. Људи су првенствено неинформисани и причају нешто на основу делова извучених из контекста, а при томе не знају терапију у Црној Реци. Зашто се то сада појавило, није на мени да причам, али сигурно за нас није добро да се овај центар затвори. Ово причам на основу свог искуства, јер сам прошао и друге болнице као и комуне. Само захваљујући Црној Реци ја сам сада жив, здрав и самосталан човек. Да је тамо толико лоше, не бих долазио четри пута.

Мој брат је боравио у Црној Реци бесплатно

Сестра једног од штићеника центра Црна Река, И.Б. (29) из Бачке Паланке за "Сведок", каже:

Мој брат М.Б. (28) је био наркоман десет година. Покушао је лечење на поликлиници за болести зависности у Новом Саду, затим је чак пола године био на блокаторима. Ништа од тога није вредело, јер се он увек враћао дроги. Нисмо знали шта више да радимо, разговарали смо са докторима, и једном приликом др Дицков из Новог Сада нам је саветовала да пробамо и са комунама. Чули смо за Црну Реку и ступили у контакт са оцем Браниславом.

Пошто смо тада већ били на ивици егзистенције, отац Бранислав је примио мог брата Милана без икакве материјалне надокнаде.

Били смо упознати са методама лечења и начином живота у кампу, знали смо за физичко кажњавање и то нам није сметало. Дак је био код нас у кући то је било несношљиво, правио је велике проблеме и ми просто нисмо знали шта више да радимо и на који начин да га обуздамо.

Што се тиче батине у Црној Реци, добио их оправдано и на искључиво нашу иницијативу. За то је постојао разлог, мислим да се напио...

Што се мене тиче сваком наркоману је требало поломити и руке и ноге, за његово добро.

Овде треба нагласити да батине нису метод лечења у Црној Реци, већ дисциплински поступак. Метод лечења је едукација, рад, самоспознаја, социјализација, а основни циљ да наркоман врати у нормалан живот.

Мој брат је захваљујући оцу Браниславу постао једна стабилна и пре свега морална личност, што је јако тешко да то постане неко ко је био на маргини живота.

Желим да се захвалим оцу Браниславу на свему што је урадио, што нам је помогао. Он је човек који помаже људима да не срљају у пропаст и својим радом је спречио многе младе људе да не оду у смрт.

Мој брат, после десет година несношљивог живота, како по себе тако и по околину, већ четири године живи један нормалан и стабилан живот. После свега што је прошао у Црној Реци, одлучио је и да тамо и ради, тако да је сад помоћник у Цикотама. Сада чак размишља да упише факултет и даље напредује, док раније није имао никакво интересовање у животу.

Што се тиче самог плаћања, око чега се повела толика дискусија, морам да нагласим да је мој брат боравио у Црној Реци потпуно бесплатно. Сама цифра од 350 еура месечно, колико иначе кошта лечење, мизерна је у односу на то колко један наркоман потроши месечно за своје потребе, то је одприлике од 500-800 еура.

Људи не знају шта значи имати наркомана у кући

Мајка једног од штићеника из Црне Реке, С.К. (48), из Новог Сада:

-Мој син има 22 године и колико ја знам, четири године је био зависник од хероина. Сада је већ шест месеци на терапији у Црној Реци и осећа се добро.

Покушали смо у почетку амбулантно лечење, затим био је и у Метадонском центру у Новом Саду, међутим то је све давало слабе резултате. О Црној Реци смо почели да размишљамо када нам је докторка из тог центра, где се лечио, рекла да пробамо са комунама. Од неких родитеља из Пазове, чула сам за Црну Реку, и одлучили смо да га одведемо тамо. Он је притом тада био на разним антидепресивима и тродонима.

Отац Бранислав га је одмах, без поговора, прихватио, на чему сам му веома захвална. Знала сам да у Црној Реци постоји физичко кажњавање као дисциплински поступак и не сматрам да је то лоше, јер другачије се не може. Мој син је добио једном приликом пар шамара, заслужено. Да није ја бих га истукла. Људи не знају шта значи имати наркомана у кући, и колико су они способни да малтретирају своју околину, али о томе се говори. Многи родитељи чак и крију чињеницу да им је дете наркоман, због срамоте и целокупног нашег менталитета. То је погрешно, о томе је потребно причати јер проблем у друштву постоји.

Наркомани притом много црпе енергију. Све сам покушала да урадим да помогнем своме сину, али нисам више имала имала снаге. Дивим се оцу Браниславу.

Један наркоман је као енергетски вампир, а камоли њих сто на једном месту. Тек када сам одвела сина Црну Реку схватила колико сам исцрпљена. Сматрам да људи који се баве проблемом дроге, заслужују сваку похвалу. Прва мислим да не бих могла да се бавим тим проблемом, јер је за то потребна велика снага.

Мој син сада изгледа здраво и стабилно.

Др Татјана Ђорђевић:

Васа Пелагић - хистерија се лечила мотикама

На промоцији књиге др Татјне Ђорђевић "Повратак Богу и природи", одржаној недавно у Београду, посетиоци су поставили и питање око теме која је ових дана уздрмала јавност, проблем Црне Реке и метода лечења у њој.

Др Татјан Ђорђевић, не желећи да превише коментарише политичку позадину напада на Црну Реку, покушала је да објасни посетиоцима методе оца Бранислава из угла лекара:

- Постоји нешто што је доказано да је добро за човека. Наш познати народни лекар Васа Пелагић каже да су некада моткама лечили хистерију. Васу Пелагића, притом, уопште не сматрам као надри-лекара. Ти људи вероватно имају и епизоде хистерије и халуцинације и ко зна кроз шта јос пролазе - објашњава др Татјана. - Чула сам и родитеље који кажу - "зашто не прикажу како они нас туку?" Отац Бранислав без сумње има добре резултате. Проценат излечења је око 30 - 40 одсто, што се на жалост за Завод за болести зависности не може рећи.

Отац Дејан Дејановић:

Прота Бранислав има успеха

„Отац Бранислав је неколико пута долазио код нас да држи предавање. Једном приликом је довео двојицу младића који су излечени. Двојица младића који су здрави, прави да човек просто не поверује да су некад били наркомани. Они су нам испричали нека своја искуства, како је то била велика мука и није било лако да се извуку, а највише муке је са њима поднео прота Бранислав.

"Морам вам рећи да је ме је једном приликом честито ишамарао, али нека су благословени ти шамари јер између осталог, они су помогли да се исцелим", изјавио тај младић.

У току разговора прилази један младић и каже - ,,оче Браниславе да ли би сте хтели и мени да помогнете?"

Отац Бранислав га на то пита – „Кад си последњи пут узео дрогу?". Он на то каже - "Пре једно сат времена.... Хоћете ли да ми помогнете?".

Отац Бранислав му је на то одговорио - "Хоћу, сутра у толико и толико часова, ту и ту, крећемо за Црну Реку".

Извор: „Сведок“, бр. 671, 2. јун 2009.