У ИМЕ СРБСКЕ ДРЕВНОСТИ, ОНИ БИ ДА НАМ ОТМУ ХРИСТА                   

СРБИ СВИ И СВУДА? СЛИКА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ

Наш познати научник Александар Лома одржао је, 15. марта  2001. године,  једно предавање при Лингвистичкој секцији Филолошког факултета у Београду, касније објављено у часопису „Књижевност и језик“(http://dais.sanu.ac.rs/). 

Тој српској владавини у Африци крај је учинило ширење ислама. Задње наше упориште био је југ континента, а граница је једно време ишла баш реком Орање. На то се односи позната претња Краљевића Марка у народној песми: Море Турци, не газ'т е Орања! На другој страни, муслимани су нас потиснули све до источне Индонезије. Тамо су последње уточиште Срби нашли у планинским пределима острва Тимора, како то каже бесмртни Његош: Ор 'о гњездо врх Тимора вије, јер слободе у равници није. Под притиском иноверних завојевача, део Срба се иселио из своје вековне постојбине. Препловивши Атлантски океан, открили су Америку. Први Европљанин који је ступио на њено тле није био Кристофор Колумбо из Ђенове, него бокељски морепловац Крстивоје / Крсто Голубовић из Ђеновића. По карактеристичној узречици његових морнара богоми, боготи главни град Колумбије и дандањи носи име Богота. У јужној Америци Срби су стигли све до аргентинских пампаса, о чему сведочи само њихово име, које је настало асимилацијом од сампас „место где се стока пусти да сама пасе", што је врло добар израз за екстензивно сточарење у тим пределима. На север америчког континента Срби су се ширили у два смера: североисточном и северозападном. Они први дали су име држави Невади, по живом песку тамошњих пустиња, јер је на српском невада оно из чега се не можеш извадити. Придев сијер, „беличаст" имамо у имену планине Сијера Невада која је тако названа због својих снежних врхунаца. Све уз пацифичку обалу, део тих Срба стигао је чак до Аљаске, где су се настанили и живели од риболова, па се земља прозвала Аласка, „рибарска". Потомци оних других Срба који су ишли на север дуж обале Атлантика кумовали су реци Потомак на ко јој данас лежи престоница Сједињених држава Вашингтон. Доспели су све до Канаде и основали тамо њену данашњу престоницу Отаву, чије име на српском значи „сенокос". Једној њиховој групи, састављеној од Босанаца, није се свидела канадска клима, па су окренули на југозапад рекавши Мани то, ба! Стога се и дандањи део Канаде око језера Винипег зове Манитоба. Та босанска група избила је у средишњем делу континета на реку Мисури, па су хтели да је пређу и да продуже даље на запад, али су се на десној обали већ били населили Срби од оног пацифичког огранка, и нису им дали да превеслају на њихову страну. Стога Босанци прозову негостољубиву земљу преко реке Небратска-Небраска, а сами остану на левој обали Мисурија и подигну ту многе воденице, по ко- јима се тај предео прозвао Омаха, јер се српски омаха, омаја каже за воду која прска са воденичног точка."“           

ШТА ОВО СТВАРНО ЗНАЧИ?    

Ове халуцинације, којима сам се много пута са уживањем враћао да се срдачно насмејем, навеле су професора Александра Лому да крене у истраживање:“И тако даље; има у овом писму још штошта, али мислим да сам вам довољно прочитао. Можете замислити на каквој сам се муци нашао. Не будем лењ, па проверим, колико сам могао, да ли се та имена о којима пише наш пријатељ можда и друкчије тумаче. Нађем да се река Орање прозвала тако тек крајем XVIII века, када су тим делом Африке владали Холаиђаии, по тадашњој холандској династији Оранж. Чад је на локалном језику канури назив за „велику водену површину" и првобитно се односио на истоимено језеро. Најроби је на језику масаи „хладна вода", а Тимор на индонежанском „исток, источно острво". Богота је понела име по индијанском поглавици који је владао тим крајем у доба шпанске конквисте, пампас је шпанска множина од пампа, речи која потиче из језика Кечуа-Индијанаца и значи напросто „равница". Невада је чисто шпански назив „снежна", Сијера Невада — „снежна планина". Аласка је на алеутском напросто: „сува земља, копно". Изворно значење хидронима Потомак није познато, али је и то свакако индијански назив који се први пут бележи 1608. у облику Patawomeck. Реч Отава на хјуронском значи место где долазе трговци (крзнима), Манитоба на језику Оџибва-Индијанаца — „станиште великог духа — Манитуа": првобитно се тако звало једно острво у језеру Винипег које су домороци сматрали светим. Небраска је по пореклу хидроним, опет индијанска сложеница од речи у значењу „река" и „распрострт, широко разливен"; француски се та река зове la Platte. Омаха се прозвала по индијанском племену чије име значи „они који иду узводно".“       

То је пуна истина о именима места, језера, река. Али, ко ће то да докаже „Србима, народу најстаријем“, који се „етрурчио“ у последњих тридесетак година, и који је дошао до тога да тврди да је етрурско име италијанског града Пизе било „Пиша“, и да се тамо налазило средиште „србског фалусног култа“ док нису стигли зли Латини и све то прикрили?                   

СРБИ ЈЕСУ ДРЕВАН НАРОД                

Да се разумемо: србски народ је народ који има дубоко језичко и културно памћење. Наравно да нико није против изучавања србске прошлости. И наравно да треба проследити трагове нашег народа где год га има. Мој професор дубровачке књижевности, легендарни Мирослав Пантић, открио је запис најстарије србске бугарштице у рукопису Италијана Рођери де Пачијенца (Rogeri de Pacienza), који је гледао коло србских избеглица из Смедерева палог под Турке, и записао шта су певали у градићу Ђоја дел Коле (између Барија и Таранта) 1. јуна 1497. године:“Орао се вијаше над градом Смедеревом./Ниткоре не ћаше с њиме говорити,/Него Јанко војвода говораше из тамнице:/„Молим ти се, орле, сиди мало ниже/(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору./Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе/Да с' моле славному деспоту да м' отпусти/(Да м' отпусти) из тамнице смедеревске./И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти/из тамнице смедеревске,/Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,/Белога тела витешкога.“ Ово је песма о робовању Јаноша Хуњадија ( Сибињанин Јанка ) у тамници Ђурђа Бранковића: Јанко моли орла да мађарску господу обавести о његовом робовању, да они дају откуп Ђурђу, а он ће нахранити орла лешевима побијених Турака. Ова песма је и данас разумљива сваком писменијем Србину. А из 15. века потиче. И сасвим је научно доказана          као песма која нам припада.   (https://sr.wikisource.org/sr-ec/Орао_се_вијаше_над_градом_Смедеревом)          

СРБСКИ И САНСКРИТ               

Исто тако, можемо се бавити и изучавањем древности нашег језика. Млади научник, др Марко Пејковић, објавио је код нас „Речник санскрита и српског“, и тим поводом дао интервју потписнику ових редова. У том интервјуу он не пориче везе нашег језика са санскритом, али и демистификује да је савремени србски готово исто што и санкскрит:“Санскрит је језик који је имао претходницу у једном прото-индоевропском језику који је био корен свих данашњих индоевропских језика. До сада су се истраживања у том смеру одвијала на нивоу често контрадикторних хипотеза, услед велике историјске дистанце и недостатка материјалних доказа. Међутим, последњих година, нарочито услед напредовања генетике (утврђивање гена савремених популација и древних археолошких скелета и мумија), и све израженије мултидисциплинарности у истраживањима, усудио бих се да истакнем највероватнију: негде на линији Црно море - јужни Урал – средња Азија, настао је тај прото-језик кроз интеракцију три индоевропске генетичке скупине (протословенске, протокелтске и протогерманске). Касније се ово језгро полако раздвајло, и потом разлило по Европи спојивши се постепено са неолитским староседеоцима, али и по Ирану и Индији спојивши се постепено са тамошњим неолитским цивилизацијама и домороцима. Ипак, она струја која је отишла у Иран и Индију је била прото-словенска, јер данас у Индији у већем проценту од генетских хаплогрупа које су учесталије у Европи, затичемо само хаплогрупу Р1а, тј. ону која доминира код источноевропских народа, пре свега Руса, Украјинаца, балтичких народа, Пољака, Словака и Лужичких Срба. Иако нема још статистички релевантног узорка, ова хаплогрупа код данашњих Срба је, по свему судећи, на другом месту иза илирске И2а (која потиче од протогерманске И) уз друге хаплогрупе што показује да су Срби потомци не само прото-Словена (Р1а) и прото-Германа (И2а), већ и прото-Келта (Р1б), прото-Семита (Ј) и неолитских староседеоца (Г).     

Но, српски језик несумњиво вуче порекло од те прото-словенске гране прото-индевропског језика, којој је санскрит ближи, што потврђује и генетика, с обзиром да у Индији готово нема генетских хаплогрупа које доминирају у западној и северној Европи, па можда ту треба тражити објашњење зашто је у фонетском смислу, и у неким морфолошким особинама, санскрит ближи словенским језицима, без обзира што санскрит има сличности и са несловенским језицима. Рецимо, мени није познато да је слово р у још неком језику самогласник, осим у српском и санскриту.                                           

Ево неколико примера из нашег Речника: наш глагол ходати се изговара истоветно ходати, прилог за време када – кадаа, некада – екадаа, пад – випад, седети – сиидати, венути – венати, тада – тадаа, лепак – лепаха, свирати – сварати, тама – тамаха, кочити – кочати, смејати – смајате, девер – девараха, чаша – чашакаха… Посебан део речника су реченице са сличним речима. Ево једне од таквих реченица: Тата, када брат хода (иде) – Таата, бхраатаа кадаа ходати?

Ипак, енглеска реч за пут (path) је много ближа санскритској речи патхаха, него што је то српска реч пут. Или енглеска именица хикап(hickup) санскритској речи хикка од српске речи штуцање. Можемо узети и латински језик. Латински назив за број седам је септем, а на санскриту се седам каже сапта, док је на српском то удаљенија реч седам. Латинска реч за гнездо је нидус, а гнездо се на санскриту каже ниидам. На литванском језику овца је авис, а на санскриту авихи, док се на литванском стопало каже педа, а на санскриту паадаха. Иако је наше зима слично са химаа на санскриту, старогрчко хима је сличније.“( http://borbazaveru.info/content/view/9056/33/)      

СРБИ НА БАЛКАНУ                   

Наш покојни археолог Ђође Јанковић је укратко изнео основне тезе о укорењости нашег народа на простору Балкана:“Континуитет се поуздано може пратити од Цетинске културе. Картирањем археолошких података видимо да за њом на истом простору следе Илири, затим римска провинција Далмација, онда српска раносредњовековна култура и распростирање такозваних стећака, од којих су неки са ћириличним натписима – све са истим становништвом. Дакле, матични српски простор је динарски, између Ибра, Јадрана, Купе и Посавине. Од почетка средњег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморављу, Тимоку, планинском Банату, а на југу у Подримљу до Повардарја и у данашњој Албанији, али су ту измешани са другим Словенима. На западу је било насељених других Словена изгледа већ у позном VI столећу, у приморју од Сплита на северозапад, у Равним Котарима и у Истри. Франци су потом населили малобројне Гудушчане у Лици, Хрвате између Цетине и Ријеке и такође малобројне Лицике у Неретви, после 800. године. То стање се мање-више одржало до наших дана, када смо претрпели највеће губитке. У средњовековну Хрватску биле су укључене неке западне српске области, у уобичајеним збивањима тог времена, као што је и Хрватска бивала укључена у Србију. После монголско-татарске најезде 1241−1242. године, копнена Хрватска је запустела, и Срби су поново преовладали у области Книна, као пре досељења Хрвата. Иако нема одговарајућих истраживања, ипак археолошке чињенице излазе на светло дана, упркос фалсификатима. Недавно је откривен ћирилични натпис у Кијевцима код Градишке, датован у 1301. годину, дакле, сведочанство о православној цркви из доба краља Драгутина. Тиме је отворена могућност да се докаже да су сва предања о краљу Драгутину као ктитору наших манастира у Босни тачна. На цркви Крупе на Врбасу види се да је из XIII столећа, па су тачна и предања о старини манастира Крупе, Крке и Драговића у Далмацији, а не заборавимо ни Рмањ на Уни. Шта би тек све знали да неко из Србије, пореклом оданде, финансира тамо археолошка истраживања?! У историји и уџбенику средњовековне историје Хрватске Наде Клаић, пише да је њихова граница била до Уне. Не може бити сумње да су Срби од почетка настањивали Поуње, а и неке западније пределе.“(http://www.novinar.de/2013/12/26/ ).

И ово није спорно.                                

Али…    

ШТА ЈЕ СПОРНО? ШТА ДА ПАМТИМО?

Спорно је што се прича о србској древности код неопагана пречесто заснива на сомнабулизму и халуцинацијама које немају везе не само са науком, него ни са здравим разумом. Уз то, „етрурчени“ Срби покушавају да нас увере да треба да се вратимо у мрак паганизма, да останемо без Христа и Небеске Србије, без свега онога што нас је учинило народом. Наравно да се треба бавити нашом историјом, увек на озбиљан, трезвен, сталожен начин; али, још је важније чувати наш хришћански идентитет, и не падати у замку паганизма. У томе, увек и свагда, слушати Светог владику Николаја, који нам поручује:“Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа, од Његове свете вере. Још срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога Живога Бога, у Суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на Небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално-законски поредак, који чува живот народа српског од ра с падања, збрке и трулежи. Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој на уци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.“

Памтимо то, и живимо тиме, ако хоћемо да останемо и опстанемо!                 

ВЛАДИМИР ДИКМИТРИЈЕВИЋ