У последњих четврт века у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар.

Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године, остао је какав је био током читаве комунистичке владавине. Нико од оних који су владали Србијом после пада Берлинског зида није нашао за сходно да јавно каже пуну истину о злочину почињеном против сопственог народа, да обележи стратишта какво је ово где сада стојимо и обавеже се да жртве комунистичког терора више никада неће бити препуштене забораву. Постоји скупштинска декларација о Сребреници, али нема таквог документа о Лисичјем Потоку и другим стратиштима расутим по Србији где су комунисти без суда убијали све оне за које су мислили да би им могли угрозити тек освојену власт.

Откуда то ћутање, откуда уверење да се стално може окретати глава од злочина оваквих размера? Откуда равнодушност према жртвама и болећивост према њиховим џелатима? Други европски народи који су имали несрећу да их пораз нацизма 1945. директно уведе у стаљинистичку диктатуру изнели су на видело крваво наслеђе комунизма чим су, после пада Берлинског зида, добили прилику да то учине. Само у Србији то се није догодило: овде се живи у скупој заблуди да се будућност једног народа може градити на историјским обманама, на остацима једне идеологије коју више нико не сме отворено да заступа али која се тим жилавије брани прећуткивањем истине. 

Ни данас немамо исцрпне податке о броју жртава комунистичког терора 1944. и 1945. године, а вероватно их никада нећемо ни имати, јер су комунисти за многа места у Србији (пре свега за сам Београд) потпуно или делимично уништили спискове ликвидираних лица и тако сакрили од потомства бар део својих злочина. Али, мада све „Књиге стрељаних” нису сачуване, именом и презименом се зна за 60.000 убијених људи, мушкараца и жена, младих и старих, понегде и деце (уз чија је имена лаконски уписивано „Д. М.”, што је очигледно сматрано довољним образложењем). Злочин тих размера морао је бити пажљиво испланиран, а спровођен је у дело с посебном бригом да његови извршиоци буду индоктринирани тако да изгубе и последњи траг моралног осећања. „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу”, каже се у извештају једног Окружног партијског комитета посланом у Београд новембра 1944. године. „[Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Овде је, заиста, све речено. Воља за моћ лишена свих људских и моралних обзира код налогодаваца, слепа послушност фанатика код извршилаца – каква је разлика између ових убица „на левици” и Хитлерових или Павелићевих убица „на десници”?

Чему данас служи прећуткивање овог језивог злочина, његових размера и карактера, циљева његових твораца и побуда његових извршилаца? Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио. Док у том свету нико више не  сумња да је леви тоталитаризам исто тако погубан и злочиначки као десни, у Србији се на сваки отворен помен комунистичког терора покреће тобоже „антифашистичка” пропагандна машинерија која треба да нас увери да су десетине хиљада невиних жртава биле само случајни „ексцеси”, а стратези и организатори терора у основи племенити визионари који су сањали о бољем друштву. Нимало случајно, за ту пропагандну машинерију често раде исти они људи који нас усрдно уверавају да Срби што пре треба да „промене свест” ако желе да имају било какву историјску перспективу – нимало случајно, јер је у оба случаја посреди иста врста идеолошке лажи, само што се она једном тиче прошлости а други пут будућности.  

 Ако нам заиста лежи на срцу будућност Србије, добробит и достојанство свих који у њој живе, наша је обавеза да учинимо све што можемо да недужне жртве комунистичког терора 1944. и 1945. године буду спасене од заборава – да се њиховим сенима поклонимо не само ми овде, него и српско друштво у целини, па и они који, на своју и нашу срамоту, о њиховом страдању данас не знају ништа. Тек тада може доћи до истинског праштања и помирења, који су предуслов суштинског оздрављења српског друштва и знак да ће оно умети да се врати најбољим традицијама српског народа.

Леон Којен  

(Реч на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.)   

   СРБИЈА НЕМА БУДУЋНОСТИ ДОК НЕ САХРАНИ ЖРТВЕ/ ПОВОДОМ БЕСЕДЕ ПРОФЕСОРА ДР ЛЕОНА КОЈЕНА

Николај Берђајев је уочио да је, с појавом комуниста, у Русији настао нови «антрополошки тип». Нестало је, вели руски философ, доброте са лица владајуће касте бољшевика – доброте која се могла запазити чак и на лицима руских пијаница. Нови властодршци, глатко избријани, у кожним капутима, ЧЕКИСТИ, личили су на бездушне аутомате. Слична промена десила се, од победе комуниста, и у Србији.

Какви су били србски комунисти? На шта су били спремни?

Ово је низ слика њиховог понашања после окупације Србије, коју су извели на совјетским тенковима (обратимо пажњу: Совјети на тенковима нису ушли у Хрватску, нити су ослободили Јасеновац; «фабрика смрти» је прековремено радила све до пролећа 1945.) 

Основа њиховог делања је, од оснивања КПЈ, била србофобија. Срби су били оптужени да су хегемони, а сви остали народи у Краљевини Југославији њихови робови.

Четврта земаљска конференција КПЈ 1934. године осудила је «окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа». КПЈ је, у 28. броју свог гласила «Пролетер» 1932, подржала устанак усташа у Лици, наглашавајући да се, ипак, са «великоспрском војно-фашистичком диктатуром» коначно могу обрачунати само комунисти.     

Године 1943, с Немцима су Загребу су се договарали и преговарали Владимир Велебит и Милован Ђилас. Велебитов отац, Љубомир, аустроугарски генерал, био је, још од Првог светског рата, пријатељ немачког генерала Глеза фон Хорстенау, па се Велебит, приликом својих посета усташком Загребу, слободно кретао. Основна преговарачка позиција партизана у разговору с Немцима била је: «НОВ Југославије сматра четнике као главне своје непријатеље».

Као што рекосмо, комунисти никад не би освојили Србију да им нису помогли Совјети, с Черчиловим «благословом». А кад су освојили Србију, направили су невиђени покољ. Комуниста и «Шпанац», Петко Тановић из Пожеге, убио је, из идеолошких разлога, свог сина Радојицу! А колико је србских Каина убило своје Авеље – ни броја се не зна. Србија још није сахранила жртве комунистичког терора, а Титови џелати слободно шетају Београдом и примају, од наших пореза узете, своје крваве пензије. Комунисти – Срби, Титове слуге, криви су за све поразе Србства после Другог светског рата. Сетимо се само шта су радили 1944-1945, кад су се светили Србији зато што их није хтела. Колико је домаћина убијено само да би им била одузета имовина! У колико је села пуцано у литије (види књигу Драгише Божића, «Црвени метак», Моравци 2002.)! Колико је невиних људи отерано на робију због вица на рачун Јосипа Броза! Колико је деце злостављано зато што посте да се причесте или рецитују у цркви за Савиндан! Колико је кућа србских осрамоћено док су мужеви од удбаша силованих жена били на робији!           

Кад год размишљамо – зашто нам је овако, морамо се сетити да Србија коју је (п)оробио Тито почива на костима невиних жртава његовог револуционарног  терора. Покојни психијатар и публициста, Бошко Јовичић из Чачка, у свом огледу „Каинизам, крцунизам и светосавље“, писао је:

“Масовна убијања код нас после рата имала су и ритуалну форму, пратила их је и узречица “омрсио се”,одузети некоме живот за починиоца је вид посластице, наслађивао се проливеном туђом крвљу и тако, ето нас на нивоу зверства и помраченог ума. Једно је убити у рату непријатеља, а друго ликвидација живота заробљеног и немоћног света. Занимљива је констатација да је нашег света највише убијено ван војних и ратних операција, тиме злочин добија осветничке оквире. Но, поред свега, треба имати на уму да човек није рођен да убија, нити је то свако у стању да чини. Смутна времена као што су ратна и револуционарна, увек разобличавају и тамне стране људске природе. Ако оставимо по страни индоктринацију свести комунистичком идејом за коју је иста изнад свега и ни са чим упоредива, ипак убицом није постао сваки њен приврженик.        

Они који су то чинили знали су се вајкати да нису ни од кога натерани већ су сами прихватили понуду сматрајући то чином лојалности и оданости партији.“ 

Са таквом прошлошћу се мора рашчистити да би се ишло даље.   

Зато су годишњи помени у Лисичјем Потоку београдском, великом сратишту жртава комунистичког терора, прави пример шта треба чинити да би нам било боље - опојати и као људе сахранити оне који су остали без гроба и мрамора, а будућност Србије градити на истини која је једини темељ сваке будућности.                              

Говор професора Леона Којена, чији је деда, Милан Гавриловић, један од хероја аутентичне србске државотворности у 20. веку, и који се и сам, деценијама, борио и бори за обнову Србије на здравим темељима, подсећа нас на наше дужности због којих је и Софоклова Антигона била спремна да положи свој живот.