ДВЕСТАГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ РОМАНА          

Ове, 2018, навршило се два столећа од изласка романа „Франкенштајн или Модерни Прометеј“ који је написала Мери, супруга песника Персија Биш Шелија. Дело је започето две године раније, на Женевском језеру, у необичном друштву – њен невенчани муж и она су се срели са песником Бајроном и доктором Полидоријем, и решили да се такмиче у писању хорор романа.

Мери, која до тада није имала литерарних подухвата ширег захвата, примила је визију која је претворена у роман: „Видела сам бледог студента порочних вештина како клечи покрај створа који је саставио.“ И додала је: “Крајње застрашујућа била би последица настојања било ког човека да се руга чудесном механизму Творца света.“            

Романескни др Франкенштајн је, као што знамо, од комада различитих лешева, а уз помоћ електричне струје, створио чудовиште које је кренуло да га уништи.                                           

ПРЕД ИЗАЗОВИМА БИОЕТИКЕ 

На почетку развоја савремене науке, Мери Шели је исказала сржну интуицију сваког мислећег човека у постхришћанско доба: наиме, просветитељско прометејство научних истраживања може постати луциферијанство бунта против Бога и Његовог поретка. Николај Берђајев је због тога рекао да наука која не узима у обзир Творца постаје својеврсна црна магија: знање бива моћ без надзора савести, а човек богује самом себи. Последице оваквог развоја догађаја видимо данас, управо у области биоетике.  

Биоетика се, као наука, јавила у доба када је постало јасно да ће човек, захваљујући својим сазнањима из области биологије и медицине, моћи радикално да утиче на живи свет и самог себе тако да овај процес може имати кобне последице. Амерички биохемичар Ван Потер, који је сковао појам „биоетика“ још шездесетих година прошлог века, указао је на то да ће безлогосно коришћење нових научних открића водити разарању самог живота.

До сада смо видели индустријализацију ГМО мутаната (уграђивање гена за раст пацова у салату, рецимо), и клонирану овцу Доли, и сурогатно материнство, па чак и еутаназију. Многе од ствари којима је нацистима суђено у Нирнбергу постале су наша свакодневица.                             

ИЗНЕНАЂЕНА СРБИЈА 

Опасности франкештајновске епохе све су ближе Србији.         Зато је био прави час да се код нас појави зборник о биоетичким темама „Између киборга и химере – човек и савремена биоетика“, који је објављен баш о двестагодишњци романа Мери Шели, а у издању Института за европске студије и „Катене Мунди“.                                                              

Код нас, у друштву које се није озбиљније суочавало са биоетичким темама (осим у важећем Уставу, који је забранио клонирање) већ неколико година се воде полемике о многим, потенцијално опасним, правцима развоја у овој области. Најчешћи повод је био предлог новог Грађанског законика, који се појавио 2011. године.                                      

Дебатовало се о свему: од сурогатног материнства до еутаназије. Како наглашава приређивач зборника, Миша Ђурковић: “Нажалост, као и на разним другим пољима, улазак ових феномена није пратила адекватна академска, научна и шира јавна припрема нити пракса адекватног информисања. Опет су интереси капитала, идеологија и манипулација улетели тамо где би требало да буде адекватно информисање и бар релативно објективна дебата. Ово не треба да нас зачуди ако се зна да је сурогат метеринство озбиљан бизнис и да се у САД само у једном случају обрне од 50 до 100 хиљада долара.“ 

БИОЕТИЧКА ПИТАЊА КОД НАС           

Каква је ситуација код нас на пољу биоетике? Кључно питање је, већ деценијама, статус легализованог абортуса. Још 1945, нове власти су озакониле вештачки прекид трудноће, који је и данас раширен толико да је, како каже Ђурковић, главно средство контрацепције. У земљи у којој 35 хиљада људи годишње умре више но што их се роди, има око 200 хиљада абортуса за дванаест месеци. По Ђурковићу, „за разлику од Шпаније и Пољске или чак и Хрватске, позиција Цркве у друштву је доста слаба, и СПЦ углавном избегава да се бави оваквим темама, као и биоетичким питањима уопште.“           

Међу биоетичким питањима која нас се итекако тичу је трансплантација органа. Крајем јула 2018, у Скупштини Србије изгласан је крајње проблематичан закон о „подразумеваном донорству“ органа, по коме су сви преминули грађани Србије потенцијални донори осим уколико претходно нису у Управи за биомедицину депоновали потпис да се са тиме не слажу и уколико породица не заустави узимање органа. По Ђурковићу, „годину и по дана пре доношења закона почела је оштра и агресивна кампања Хемофарм фондације и низа невладиних организација у корист промоције таквог решења. Тиме се опет спречила стварна јавна дебата и креирана је атмосфера у којој би противници таквих законских решења били остракизовани и осрамоћени.“                                  

Вештачка оплодња регулисана је Законом о биомедицински потпомогнутом зачећу који је донет 2009, а дотериван 2017. Три покушаја за сваки пар финансира држава. Овим законом је забрањено сурогатно материнство, генетски инжењеринг, стварање химера итд. Међутим, предлог Грађанског законика из 2015. подразумевао је увођење сурогатног материнства (изјамљивање утробе за другог) и еутаназије („убиства из милосрђа“). Ако би се ово усвојило, Србија би постала једна од првих европских земаља са озакоњеном еутаназијом која се нуди као тобожња могућност „достојанствене смрти“. Ђурковић истиче:“За нашу културу потпуно је страна идеја да право на достојанство подразумева право на еутаназију. Наша идеја о достојанству односи се на достојанство живе људске особе и живота као таквог.“ Што се сурогатног материнства тиче, по Ђурковићу -„читава ова пракса би помогла малом броју домаћих нероткиња, али би отворила брешу за будућу експлоатацију наших жена као инкубатора за странце.“ За сада је та идеја одбачена. Али, ко зна? Хитамо ка пропалој ЕУ корацима од седам миља.                               

О ЗБОРНИКУ ПРЕД НАМА        

У зборнику „Између киборга и химере“ налази се низ стручно, али приступачно, писаних радова о биоетичким питањима. Тако се Милош Станковић, са Правног факултета у Београду, бавио раним облицима еугенике примењиваним у Спарти, где су инвалидна деца убијана, чему модерно човечанство такође стреми. Политиколог Бојан Јоваовић бавио се опасностима трансхуманизма као надилажења људскости какву знамо. Веселин Митровић се позабавио идејом „побољшања здравих људи“, као и настанком „божанске машине“, с циљем да се, својеврсним програмирањем, спрече разни облици девијантног понашања ( ко се неће сетити филма „Minority Report“? ) Јован Бабић се бавио проблемом еутаназије, а Марија Стајић легализованим абортусом и расправама које се о том питању пола века воде баш у „либералним“ Сједињеним Државама. Урош Ћемаловић се, из правничке перспективе, бавио правом заштите патената на одређене биљне врсте, са тендецијом „патентирања“ људског генома. Звонко Магић, професор медицине и консултант Савета Европе по биоетичким питањима, понудио је преглед међународне регулативе у овој области. Миша Ђурковић је обрадио стање у земљама ЕУ, а нарочито у Великој Британији, у којој се разматрају еутаназија тинејџера, креирање киборга и химера, мешање генетског материјала три и више родитеља, итд. Теолог Зоран Деврња се осврнуо на учење Православне Цркве о биоетици.    

ШТА НАМ ЈЕ ДОНЕЛО ХРИШЋАНСТВО?          

Сви подразумевамо да је начин нашег живота нешто „природно“, неупитно, нешто што је увек било тако. А, наравно, није. У доба пре но што се хришћанство јавило као мморалан снага, било је другачије. Рецимо, постојало је ритуално жртвоприношење људских бића - трговачка цивилизација Феничана, од чијег алфабета потичу и грчка и римска слова, приносила је своју прворођену мушку децу на жртву Молоху, бацајући их у усијану пећ.                                                      

У Спарти су, како рекосмо, новорођенчад са телесном маном немилосрдно убијана. У Риму, отац је, во времја оно, са дететом – инвалидом могао да учини исто.    

Хришћанство је, вековима пре тзв. „грађанских револуција“, раздвојило јавну и приватну сферу, које су у паганизму биле једно. Човек више није био потпуно потчињен држави и њеној власти над савешћу појединца. Хришћанство је очовечило законе, укинуло жртвовање људских бића, наложило бригу о инвалидима. Прве болнице у историји европског човечанства појавиле су се у „Василијади“, монашком предграђу Кесарије Кападокијске. Основао их је Свети Василије Велики са својим монасима, у четвртом веку после Христа.     

Сад, кад смо остали без хришћанских темеља заједнице, страхујемо због појаве чудовишта др Франкенштајна – од киборга до химере. Зато није случајно да је Осип Мандељштам, велики руски песник, рекао:“Данас је сваки културан човек хришћанин“. Без обнове хришћанске етике, за коју људско биће као икона Божја није средство него циљ, мрак новог паганизма ће нас заувек прогутати.

Мислите о томе!                        

Објављено у „Печату“