ЗЛИ ПЛОДОВИ ЗЛОГ УЧЕЊА Архимандрит Кипријан Керн у књизи „Пастирско богословље“ посебно поглавље посвећује припреми кандидата за свештенички чин. Поред интелектуалне, он скреће пажњу на духовну припрему (узрастање у духовности, молитвеност, често исповедање, духовни разговори са људима од искуства, читање житија и биографија великих подвижника Православља, одлажење у манастире ради тиховања и упражњавања духовних врлина – послушања, поста, целомудрености и др.), као и на спољну припрему – кандидат за свештенослужитеља треба да пази на свој спољни изглед, да води рачуна о свом стилу, језику и опхођењу (манирима), и наравно, да поштује услове неопходне за ступање у клир (девственост, непостојање никакве везе са јеретичким и лажним учењима и са саблазнима секуларног начина живота).
Призвање богословских установа Богословије су, према Уставу СПЦ, установе за припремање будућих клирика - свештенослужитеља и монаха Српске Православне Цркве. Сваки ученик који се уписује у богословију дужан је да потпише изјаву да ће се по завршетку школовања ставити на располагање СПЦ у својству кандидата за рукоположење или примање монашког чина. Са Факултетом је другачије, самим тим што је он установа која улази у састав Универзитета. Ипак, сваки каљндидат за упис на Факултет мора имати благослов свог надлежног архијереја, што га такође обавезује да се стави у службу Цркви. Према члану 2 Статута Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Факултет истражује, преноси и унапређује православну теологију као учење Цркве и науку о вери, негује критички приступ научним и уметничким знањима и отвореност за интердисциплинарну сарадњу, настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања, подстиче стваралачки сусрет науке и теологије, а прожимањем свих знања хришћанским учењем труди се да оплемени свет у ком заједно живимо. Практикујући јединство истраживања и поучавања, Факултет у образовном погледу чува, преноси и развија хришћанске вредности и културу, сведочећи њихову снагу и лепоту и залажући се се за хришћанске идеале љубави, вере и наде, поштује слободу и одговорност у истраживању и поучавању, залажући се за академске идеале истине, правде и слободе, штити достојанство личности, уважава вредност целине живота и потребу спасења читаве творевине, а противи се инструментализованом знању ради експлоататорског господарења људима, природом и свеукупном стварношћу, брине се за научно теолошко образовање свештенства, вероучитеља и посленика у другим црквеним службама. Обе установе, дакле, имају изузетно висок циљ – спремање пастира, вероучитеља, теолога Цркве. Стога жалосне вести које стижу и из Богословија и са факултета не могу оставити равнодушним ни архијереје, ни заинтересовану црквену јавност. Стање ствари у условима апостасије Вест о тучи богословаца, која је објављена у „Вечерњим новостима“ и потом преузета на сајту „Борба за веру“, занимљива је по томе што је прва те врсте. Проблеми у богословији Св. Саве и на Богословском факултету у Београду трају већ дуго, само што нису избили у ширу јавност. За њих је знао, и са њима покушао да се бори Преосвећени Владика Сава Шумадијски (Вуковић) у време док је руководио ресором црквене просвете (1999-2000). После њега нико није ни покушао да стане на пут безакоњима у обе установе, која, наравно, имају свој извор у јеретичким учењима и секуларистичком настројењу наставника. Све што је навео сарадник сајта Филотеј стоји. Богословија и Богословски факултет налазе се на веома незгодној локацији, у непосредној близини аутобуске и трамвајске окретнице, у окружењу неколико коцкарница, ресторана, киоска за продају пљескавица, без зелених површина, са непрестаном буком аутобуса и камиона чији се издувни гасови мешају са испарењима роштиља, у вреви мноштва људи који безглаво јуре од Карабурме до Борче, Овче, Крњаче, Падинске Скеле и назад и препродаваца свега и свачега на импровизованим тезгицама и на асфалту. Нигде мира, нигде спокоја, нигде атмосфере која би подстицала на духовно узрастање. Лако је богословцима у манастиру Крка, например, где их сама атмосфера монашког тиховања и богослужења подстиче на богомислије и духовно узрастање. Подсетићемо, било је иницијатива да се Београдска богословија пресели у Светосавски дом крај Богородичне цркве у Земуну, али су оне због разноразних партикуларних интереса пропале. Наравно, није локација основни детерминантни чинилац стања у Богословији. Духовно јаки људи могу остати нетакнути и у нагорим срединама, као што нам показује пример св. прав. о. Јована Кронштатског. Ствар је у духовној атмосфери која влада овим училиштем, а чији су генератори поједини професори. Ученици Богословије масовно завршавају школу без прочитаног интегралног текста Новог Завета (о Старом да и не говоримо), са оскудним општим образовањем (књижевност се своди на препричавање, изворна дела, предвиђена за ученике гимназија, овде се не читају), у атмосфери дрила и полицијског надзора над ученицима у време наставе, али та атмосфера у њихово слободно време, после подне, док се налазе у интернату са само једним наставником – васпитачем, претвара се у своју супротност. Старији ученици малтретирају оне млађе и изнуђују од њих новац. Неки пут проради и узаврела крв, па богословци одлазе у тучу са ученицима околних средњих школа - Железничког образовног центра и Образовног центра ПТТ. Године 2012. један наставник (М. Р.) остао је без посла зато што је покушао да заустави групу успаљених богословаца да не иде у обрачун са железничарима, па је ошамарио коловођу, ученика првог разреда (!) који је са собом понео нож, да би зауставио крвопролиће. Пошто је ученик био из Футога крај Новог Сада, наставници су, како би спрали одговорност са себе, утицали на родитеље да се жале Епископу бачком, и епилог је овакав како смо већ обавестили – наставник је, уз још неке оптужбе, добио отказ. На Богословском факултету ништа боље. Ту архијереји немају непосредан контакт са кандидатима којима дају благослов за студирање (за упис у Богословију кандидати морају проћи и пријемни испит пред надлежним архијерејем и комисијом), па се свашта поткраде – проф. др Петар Јевремовић са Философског факултета, који је неколико година на Факултету држао предмет „Личност и патологија“, утврдио је да већ међу бруцошима има оних са неуротичким и психотичним поремећајима. Оснажани псевдолибералним ставом професора и разним теологуменама које им се предају, поједини студенти се одају раскалашном животу, одају се алкохолу, дроги, коцки, а има и оних који ступају у хомосексуалне везе, гледају порнографске материјале или практикују предбрачне односе, иако их ти преступи дисквалификују за улазак у клир. Има и оних који, под непосредним утицајем неких професора, не одлазе на богослужења, не посте, не исповедају се и не примају свете Тајне Тела и Крви Христове, али када заврше студије, и они закуцају на врата својих епархија тражећи посао у веронауци или свештеничку службу. Једном речју, много шта је у нашим духовним училиштима „мука духу“ и много шта изискује озбиљно разматрање на архијерејским саборима. Фраза „разматрана су питања црквене просвете“, која се често користи ради оправдавања времена проведеног у расправама око других питања, требало би напокон да буде замењена озбиљним сагледавањем ове проблематике. У противном прети нам даље срозавање и богословског подмлатка, и самих црквено-просветних установа. Идентитет аутора познат Уредништву |