Поштовано Уредништво, помаже Бог!

Дозволите да још једном изнесемо своја запажања поводом овог, пре свега, душегубног догађаја  који је задесио нашу браћу и сестре у Инсбруку.

Намећу се многа питања. Зашто се све држало у тајности? Зашто је верном народу о свему  речено тек по свршеном чину то јест недељу дана пре потписивања уговора? Такви поступци одишу духом ниподаштавања сопственог верног народа. Увелико је приметна незаинтересованост, удаљеност и дубоки јаз између свештенства и народа.

Како се неко може усуђивати да од тог истог народа очекује и потражује да финансира овакве  подухвате.

Сазнајемо да власници храма нису могли финансијски да га издржавају. Да је ова понуда већ два пута одбијена пре прихватања Ц.О. Инсбрук. Зашто су га претходници одбили? Зашто га нису преузели Хрвати који га већ дуже времена користе. Тамошњи верни народ је с правом забринут. Коју ће цену морати да плати за такав «поклон»?

 Када би дао Милостиви Господ да смо сви ми  јединствени у одбрани наше Свете вере па да кажемо: Зашто нас не оставите да и даље сведочимо Православље у Аустрији али онако како су наши Свети преци чинили: животом по вери!? Данас је Православље друго по бројности у овој земљи и то сигурно не обједињавањем и спајањем неспојивог већ живљењем у вери и по вери  Светих Отаца наших. Најчешћа оптужба заговорника екуменизма у оваквим случајевима гласи: «Ви немате љубави према ближњима или ви сте се погордили у односу на друге.» Не дао Бог такво нешто!

Ми веома поштујемо гостопримство аустријског народа и Богу се молимо за благостање ове земље. Али не тражите од нас да екуменизмом сведочимо лажну љубав и да тапшући заблуделог по рамену утврђујемо га у заблуди а онда заједно са њим одлазимо у «таму најкрајњу». И верни народ у Инсбруку би  хтео да, једног дана  њихов храм буде направљен и фрескописан по угледу на дивне Православне Цркве у Србији и широм Православља. Али Ви их, господо, лишавате тога преузимајући храм у коме ће се трајно  навикавати на римо-католичке иконе, фреске, скулптуре и слично.

Шта то треба да значи, питамо Вас? Зар у Цркви  да свест православне деце буде испуњавана неправославним садржајем? У ком ће се духу васпитавати деца и унучићи ових људи из Инсбрука? Шта ће онда бити њихове будуће генерације које буду требале да похађају Свете службе Божије у том храму? Хоће ли остати православни? Или ће им постати сасвим свеједно у ком се храму Богу моле, крштавају и венчавају.

Призовимо се памети! Свето Јеванђеље нас упозорава: »Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди? Или какав ħе откуп дати човјек за душу своју?“ (Мт. 16, 24-26.) . 

Овај подухват изгледа душегубан по будућност инсбрушке Црквене заједнице у целини. Народ није питан за мишљење када jе реч о  његовом сопственом духовном животу и опстанку али је позван да материјално издржава читаву Епархију.

Може се с разлогом  очекивати да ће се и у Инсбруку поновити случај као и у бечким парохијама СПЦ-е које верни народ из револта заобилази и посећује Богослужења у осталим Православним Црквама које су задржале Православни дух и традицију. Овим путем још једном изражавамо своју искрену забринутост за спасење и опстанак свеукупног православног Српског народа у расејању. 

Молимо се Свемогућем Господу, Створитељу душа и тела наших, да нас све заштити и спасе од свакога зла и да нам свима просвели ум и разум да предупредимо могуће будуће непријатне догађаје.

Верник из Тирола