header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: На путу ка Еушвицу - како су нас жигосали Штампај Е-пошта
субота, 08 децембар 2018

 СРПСКА ЦРКВА НЕМА КОМЕ ДА ПИШЕ           

Недавно је, са мноштвом мањкавости на које је указивала стручна јавност, укључујући и Поверника за заштиту података о личности, у Скупштини Србије усвојен нови Закон о заштити података о личности, који, опет и опет, има могућности за разнолике злоупотребе.

Врх СПЦ се успротивио таквом закону, који је и верске заједнице ставио под надзор и контролу до сада непознату и нечувену. Тражено је да се закон повуче из процедуре и побољша, али није било разумевања. У документу упућеном свим посланицима Скупштине Србије, истакнуто је, између осталог, да „СПЦ, обављајући верску делатност, сасвим сигурно, на различите начине, врши обраду података о личности, и то својих чланова, који то постају примањем светих тајни крштења и миропомазања. Како је реч о личном праву сваког од њених чланова, тачније верника, подразумева се да верник СПЦ за обраду својих података својој Цркви даје сагласност. Сматрамо непримереним да држава спроводи неку посебну врсту интервенције која се односи на регулисање обраде тих података, јер су та решења предвиђена канонским поретком Цркве, већ више од двадесет векова уназад”. Речено је, у овом писму врха СПЦ, да је Европски суд за људска права, примењујући Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, дао слободу државама потписницама да питање слободе вероисповести и правног положаја цркава и верских заједница самостално уређују. Предложено је брисање члана да у закону стоји: „Обрада података о личности од стране цркава и верских заједница уређује се посебним правилима цркве, односно верских заједница”.                                   

   Али – није вредело. Проф. др Саша Гајин, члан Радне групе за израду овог закона, сматрао је да је став црквених великодостојника највероватније последица неразумевања овог прописа.  И закон је усвојен.                                         

ЕУ РЕВНОСТ ИЛИ НЕШТО ДРУГО

Никола Милованчев, правник и историчар који живи у Словенији, упозорио је, поводом позивања на  Брисел: “Пракса на појединим правним подручјима у државама Европске уније често пута није јединствена, већ се у много чему разликује, па је чиста демагогија заклањати се иза „правила у Европској унији“. Каква је ситуација нпр. у Словенији, која је чланица Европске уније и у којој такође делује Српска православна црква? Постоји 7. члан тамошњег закона, који гласи: „Изнимке код употребе овог закона“ и у коме је дефинисано ко је изузет из одредби чланова 26. до 28. словеначког „Закона о чувању личних података“ („Zakon o varstvu osebnih podatkov“). Словеначки законодавци су (као и често код доношења нових закона) били практични и трудили се да не оптерећују бирократски тамо где није нужно и да не задиру у сфере где то није потребно. Ко је у Словенији изузет од три законска члана који се односе на обавезу вођења каталога збирки личних података и на обавезу обавештавања надзорних органа?  Осим медија, изузете су следеће категорије (7. члан Закона): политичке странке, синдикати, друштва, верске заједнице; исто тако и предузећа са мање од 50 запослених! Предлог српског закона не само да задире у осетљиву сферу верских заједница, политичких странака и синдиката (чудим се да нису реаговали синдикати или саме парламентарне странке), већ и намеће бесмислене бирократске обавезе мањим привредним субјектима и друштвима. Да ли је потребно административно тиме оптерећивати нпр. пецарошко друштво или удружење љубитеља и произвођаћа ајвара или предузеће са троје или четворо запослених? У Словенији законодавац мисли да је то бесмислено оптерећивање грађана и привреде, док у Србији предлагач (Радна група) мисли да је то нужно, да треба повећавати бирократију до бесмисла.   Но, вратимо се ставу Српске православне цркве, који је један разуман глас/…/И као верник подржавам став СПЦ јер не разумем зашто би држава нпр. имала увид у моје податке евидентиране у оквирима верске заједнице којој припадам.“                                  

Нема места за гласове разума у ЕУшвиц Србији.

СПЦ У БОРБИ ЗА ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ

Није ово први пут да се Црква борила за право на приватност. Још 26. марта 2005, а поводом увођења биометријских личних карти, иза кога је стајао ДОС-ов министар полиције Душан Михајловић (чије дело је настављено касније) одржан је скуп у Епархији жичкој, који је благословио покојни владика Хризостом. Са тог скупа упућен је јавности Жички апел, који су потписали многи угледни интелектуалци,међу којика су били, између осталих, принцеза Линда Карађорђевић, академици Никола Милошевић и Милован Данојлић, професори Универзитета и јавни делатници Александар Липковски, Љубомир Протић, Љиљана Чолић, Мирјана Стефановски, Зоран Аврамовић, Вељко Ђурић, Жарко Видовић, Предраг Р. Драгић  Кијук, итд.                      

У апелу је, између осталог, писало:“Сабор Светог Синода у сталном сазиву Православне цркве у Грчкој, Свети Синод Руске православнс цркве, Свети Синод Украјинске православне цркве (Московске патријаршије), Протат Свете горе Атоске, Епископија Жичка упозоравају да се иза целог пројекта нових идентификацпоних докумената крије најтежи тоталитаризам потпуно супротан хришћанском разумевању света и живота, и погубан за људско достојанство и слободу као најдрагоденији дар Бога људима. „А Дух (Свети) је Господ, а где је Дух Господњи онде је слобода“ (2 Кор. 3,17). Управо зато због светости слободе, никаквог Божијег благослова нема на овоме пројекту и православни га не могу подржати. /…/У Србији је пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти постао актуелан крајем 2003. године, када је тадашњи министар полиције објавио да је купљена модерна и скупа опрема од америчке фирме Моторола. Та куповина није прошла ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета,  због чега је 2004. године реаговао министар финансија са најавом подизања кривичних пријава. Србија је јединствен пример да је прво купљена опрема за биометријску идентификацију грађана, а после тога (тачније после три године) покренута скупштинска процедура за предлог закона о биометријским личним картама, због чега је себе сврстала у ред тоталитарних држава са волунтаристичкпм правним уређењем./…/Америчка фирма  која је МУП-у Србије продала систем за биометријску идентификацију грађана има посебне уговоре са америчком војском и Централнообавештајном службом (СIА) те нико не може да гарантује да не постоји могућност одлива података страним службама. Није тражена масовна сагласност грађана Србије за проширивање базе података којуће држава о њима водити нити су организоване јавне дебате и дискусије по том питању. /…/Бирократски апарат добија могућност готово тренутног манипулисања огромним бројем података преко централизоване базе и продаје делова базе трећим лицима. Злонамерни упади споља или намерно исправљање централизоване базе изнутра носе огромну опасност по интегритет личности које су њима обухваћене. Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду потколених чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тогалитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп. гл. 13, ст. 16-18). Синоди неких Православних Цркава су дали званична саопштења, јер злонамерни људи могу искористити овакве пројекте за уношење раздора и немира међу хришћане.           

Крајем септембра и почетком октобра 2006. године одржан је још један скуп у Краљеву, са кога је упућен апел:“Кршење права на приватност наставља се стварањем централне базе података о свим здравственим осигураницима у Републици Србији, као и централне базе података Министарства просвете, где ће се сабирати огроман број података о свим просветарима, ђацима и њиховим родитељима. И ове базе података настају без минимума јавне сагласности“.

КАКО ШТИТИТИ ПРИВАТНОСТ?            

Владика жички Хризостом се тада обратио СА Синоду СПЦ, истичући:“Стога умољавамо браћу архијереје да се саборно огласе и да Владу Србије упозоримо на:а) опасност од скупљања и чувања података о личном животу људи, посебно о религиозном и политичком избору, здрављу, познанствима, путовањима и слично;б) неоправданост даљинског препознавања човека без његовог знања нарочито на местима где није дужан да се представи;в) на право сваког слободног човека да зна каква се информација налази у његовом електронском досијеу, као и на то да листа података који се чувају мора бити јасно дефинисана; г) да средства препознавања човека не смеју да штете његовом здрављу нити да понижавају његову част и достојанство; д) да се не смеју користити средства препознавања неодвојива од људског тела; ђ) да се централна база података ни под којим условима не сме формирати због могућности упада у систем оних који су недобронамерни, као и страних обавештајних служби“.                  

Патријарх Павле је писао Влади Србије, и нашао саговорника у председнику Владе, др Војиславу Коштуници, који је показао разумевање за ову проблематику и изашао у сусрет Цркви и верницима.

Тога више нема. На путу смо за Еушвиц.           

Иначе, члан 42. нашег Устава гласи штити право на приватност и ограничава употребу прикупљених података о личности. Али, ко пита Устав? Циљ скоро сваке власти је изградња полицијске државе.                  

САН О ПОЛИЦИЈСКОЈ ДРЖАВИ

Тако се остварује идеја црног мага Новог поретка, покојног Збигњева Бжежинског: „Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације.“

Тај сан се некад, у „блентава“ времена правих дисидената и бораца за људска права, који су маштали о демократији, звао тоталитарна или полицијска држава. Јер, по Ивану Иљину, тоталитаризам није у облику, него у обиму власти. Да је намера, и у нас, одавно била стварање такве државе, читамо у књизи др Слободана Р. Петровића „Полицијска информатика" (Полицијска академија, Београд 2003). Тамо дословно пише: „Неопходна је интеграција података, преко заједничке базе података, следећих субјеката: МУП-а, Републичког завода за статистику, правосудних органа, Републичког геодетског завода, Министарства за рад, борачка и социјална питања, Републичке управе јавних прихода, Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Републичког завода за тржиште рада, Завода за обрачун и плаћања, општине."

Ово ни Пол Пот није могао да замисли. А хтео је. Али, техника је још увек била примитивна.  

ПОУКЕ СЛОБОДАНА АНТОНИЋА                      

Те, 2016, на једном од скупова у организацији Епархије жичке, наш угледни социолог и хришћански друштвених мислилац, Слободан Атнонић, дао је саопштење под насловом „Личне карте, надзирање и моћ“, које није изгубило ништа од своје актуелности:               

У свом излагању најпре ћу се осврнути на место нових личних карата у систему моћи, а онда ћу изнети шта мислим да би се по том питању могло урадити.Главна сумња везана за нове личне карте тиче се могућности надзора. Неупућени људи често веле да се они тога не боје. „Шта ако  ме посматрају или прате“, кажу они. „Ја немам шта да кријем“. Треба, међутим, знати да је надзор као такав саставни део савременог система моћи. О томе је најбоље писао Мишел Фуко (Michel Foucault, 1926-1987), знаменити француски социолог. Он објашњава да је предмодерна моћ била концентрисана у државном врху и да је почивала на сили. Данашња моћ, међутим, има особину мреже („њене нити се свуда простиру“). Модерна моћ је свуда, она циркулише кроз читаво друштвено тело, продирући  у најситније капиларе. За разлику од класичне, модерна моћ нема центар или извор и нема суверена који је „поседује“.

Фуко објашњава нову технологију моћи која израња из многих тачака друштвеног простора и која није лоцирана само у држави. Логика модерног система моћи најбоље се, по Фукоу, види у вези са надзирањем и самодисциплином. У делу „Надзирати и кажњавати“ (1979) Фуко показује како предмодерна моћ суверена постаје модерна дисциплинарна моћ.

Предмодерна моћ била је насилна, концентрисана, и периодично видљива. Она је почивала првенствено на кажњавању. Кажњавање је било јавно и телесно. Затвор као казна готово да и није постојала – уз погубљење, највише се користило јавно жигосање или бичевање, стуб срама и излагање порузи, прогонство и глоба. Основни задатак казне било је манифестовање моћи суверена. Закони су били отелотворење суверенове воље, па је преступник својим неделом заправо вређао личност суверена. За суверена то је била објава рата, јавна увреда. Он је морао јавно да покаже колико је моћан – да јавно и у потпуности уништи изазивача. То је значило казнити преступниково тело, јавно га осрамотити.

До промене оваквог система кажњавања, није, међутим, дошло због опште хуманизације, напретка правног поретка, или пропаганде реформатора правосуђа. До ње је дошло због промене целокупне технологије  владања. Предмодерна технологија моћи почивала је на застрашеној потчињености, страху као основи покорности, застрашујућим манифестацијама моћи суверена, с времена на време. Модерна технологија моћи, пак, почива на продуктивној потчињености, потчињености која почива на свести о посматрању, на наградама више него на казнама, на поунутрењу прописаних вредности, на дисциплини као својеврсном самонадзору, укратко на саморопству.

Фуко цитира Сервана, XVIII-вековног мислиоца који открива промену технологије владања: „Неки глупи деспот може оковати робове гвозденим ланцима; међутим, истински политичар везује их знатно чвршће ланцима њихових властитих идеја (...) У меким можданим влакнима лежи постојани темељ најчвршћих империја“ (116).

Цео систем моћи се променио, а са њим и систем кажњавања. До средине XIX века јавна кажњавања готово сасвим нестају, а затвор постаје скоро искључиви вид казне. Кажњавање се претвара у стварање представа код преступника, али и целог друштва, о томе да ће такво дело увек произвести нешто страшно. Тако је мотор превентивног деловања казне на друштво – машта, уобразиља, а не лично сведочење. Када је преступник у питању, затвор је начин да се овлада његовим свакодневљем, његовим навикама, да се те навике измене (сталном запосленошћу), па да се тако и он измени у правцу жељене („друштевно корисне“) личности. Нове навике које кажњеник стиче значе стицање дисциплине, привикнутост на свесну (прихваћену) послушност. Затвор је слика општег настојања нове технологије моћи да се тело дисциплином дресира, а душа наведе на стварање нових представа које ће послужити као крајњи бранилац дисциплине (у тренуцима сумњи и изазова).

Дисциплина је основно средство модерног претварања људи у продуктивне субјекте. Дисциплину Фуко дефинише као „вештину управљања људским телом помоћу које тело постаје утолико покорније што је оно корисније, и обрнуто“ (156). А за то је најважнији – надзор. Надзор је основа дисциплине моћи, неупадљиве моћи без непосредног и отвореног насиља, али увек будне и ефикасне. То је Бентамов паноптикон. Паноптикон је идеални затвор. Ћелије су поређане у круг и отворене према средишној кули. Из те куле се може видети све што се догађа у ћелијама. Али, тешки застори на кули онемогућавају затвореника да зна да ли је посматран или не. Казне и награде следе у складу са затворениковим понашањем. Он има непрестано утисак да је посматран, и често сам тумачи за шта је кажњен, а за шта награђен. Стога  он све своје лоше понашање окривљује као узрок казни, а све своје добро понашање приписује као узрок награди. Његова машта му даје утисак о сталном надзору и његова машта проширује казну на сво рђаво, а награду на сво добро понашање.

 Али, овај модел паноптикона не важи само за затворе. Он је слика модерног друштва. Најбољи радници, ученици, грађани управо су они који знају да над њима постоји стални могући надзор. Зато почињу сами себе да надзиру. Тако настаје друштво дисциплинске моћи – дисциплинско друштво. Та моћ лежи у основи савремене продуктивности и успешности. Некада је моћ била, у извесном смислу, „зубарске“ нарави. Сељаци су натеривани на рад, од њих су директно одузимани производи њиховог рада, а моћник као уживалац плодова њиховог рада налазио им се пред очима. Данас су моћници изван непосредног животног циклуса становништва. И докле год у свакодневном животу зависимо од неког конкретног моћника, то није савремени систем моћи. То је „зубарска“ моћ коју занима само како да вам што брже и што лакше, а против ваше воље, отме златни зуб. Али, модерна моћ је сасвим другачија. Она вам, преко надзирања и дисциплине, усађује одређене вредности. Уместо чупања зуба, она вас учи да давање сопственог зуба јесте „исправна ствар“. Више није потребан зубар – надзорник са камџијом који ће вас натерати да нешто урадите. Сада ћете ви све урадити сами. И предаћете свој златни зуб срећни што сте га сами извадили.

Отуда, да се вратимо нашим личним картама, онај обичан човек, који „нема шта да крије“ уопште и не зна у какву се несрећу упушта примајући нову личну карту. Пре или касније, он ће схватити да је надзиран. Неће знати тачно како или колико. Али, његова машта ће то надзирање проширити до крајњих граница. У његовој глави ће се појавити: „Можда чип из личне карте не прати само моје кретање? Можда прати и моје понашање? Можда чита и моје мисли?“. После тога машта ће наставити да чини своје и прва лоша ствар која му се догоди – да буде покраден, да службеница буде груба према њему, да му дете из школе донесе лошу оцену иако је све знало“... – и он ће је протумачити као казну за своје рђаво понашање или мишљење. И круг ће се затворити. Безлична, модерна, дисциплинска моћ још више ће се увећати. Као што ће се увећати и наше саморопство.

Како се против тога борити? Утицај на јавност и, упоредо, утицај на политичаре, основне су претпоставке могуће промене овог закона. Утицај на јавност не обухвата само упорно објашњавање које све рђаве последице овај закон има. Саставни део овог наступа је правна борба. Против овог закона мора да се уложи жалба Уставном суду. Нажалост, тај суд је у блокади. Он је остао без председника суда и једног судије. Питање је када ће се следећи пут моћи састати и када ће уопште жалбе доћи на ред. Ипак, сваку прилику треба искористити како би се скренула пажња јавности на овај случај. Треба се жалити одмах по новом уставу. Члан 42 гласи:

„Зајемчена је заштита података о личности.

Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом.

Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом.

Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе“.

Закон о новим личним картама очигледно је у супротности са ставовима 1 и 4 горе наведеног члана Устава. Нове личне карте, наиме, нити обезбеђују заштиту података, нити елементарну могућност грађанина да зна које податке власти о њему скупљају. Закон се мора обарати на Уставном суду, и то треба радити дуго и упорно.

Такође, улога Цркве и истински слободних и самобитних грађанских удружења – тј. НВО које нису „на даљинско управљање“ и „на даљинско финансијско пуњење“ – такође су од великог значаја за ову борбу. Црква ће јамачно заузети став о овоме. И од јачине тог става много тога ће зависити када је реч о успеху ове борбе. И све слободне НВО имају интерес да у борби  учествују. Наиме, кроз конкретну акцију настаје организација, као што и организација јача у конкретној борби. Истински независне НВО могу кроз ову акцију да се упознају и повежу. Једна врста конфедерације слободних НВО могла би бити пожељна последица борбе против нових личних карата. Та нова мрежа могла би, касније, да се искористи и за друге друштвене наступе. Тако би дошло до јачања истинског сектора цивилног друштва – не оног парадног, чисто фасадног и инструментализованог.

Коначно, као последња тачка одбране, остаје деловање појединаца. Оно је везано за личну одлуку – узети или не нову легитимацију. „Не“ у овом случају може значити одлазак у затвор. Управо то јесте грађанска непослушност. Спремност и храброст да се сведочи, спремност и храброст да се личним примером покаже пут у слободу јесте лична жртва и лична одлука. Свако од нас има своју професију, своје обавезе, своју породицу... Хоћемо ли то све заложити да бисмо јавно рекли „Не!“, да бисмо сведочили као слободни и морални људи, јесте тешка одлука. Сви се надамо да до тога неће доћи. Али, ово јесу тешка времена. И тешко да их можемо часно преживети без тешких одлука.           

Храбре и трезвене речи Слободана Антонићаи данас нам могу помоћи у борби за право да не будемо стока коју жигошу.                                   

Шира верзија текста објављеног у „Печату“ 30. новембра 2018.

 

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.