Телевизор је убио човека

Примајући Нобелову награду за своје књижевно стваралаштво Андрић је рекао да књижевна уметност није ништа друго до људска потреба да "човек човеку прича о човеку". Што чине и "кириџије на путовањима" и "чобани поред чобанских ватри". Причајући, човек се ослобађа нечега у себи, док у саговорнику тражи саучесника за испољавање сопственог доживљаја, ради олакшања или оријентације.

Све у свему - потреба за причом, разговором је насушна. Као хлеб, ваздух и вода. Наравно, поред прича које олакшавају, осветљавају и оријентишу, постоје и друге које препадају, дезоријентишу, слуђују и замагљују, чак и оно што сте до скора видели . Има дакле прича које освежавају и проветравају душу, а има и оних које је трују и загађују, онако како сваковрсна прљавштина загађује воду и ваздух.

Док смо живели на ''нижем ступњу техничко-технолошког развоја'', били смо кудикамо самосталнији као личности. Живот је почивао на нама и нашем окружењу, па нам је и Прича била саздана на личном искуству, доживљајима и увидима, те као таква животно уверљива, разумљива и поуздана. На славама, свадбама, вашарима, разним народним скуповима или током заједничког рада, поред главног повода окупљања људи су долазили да се виде и попричају. Сазнања и искуства стечена кроз разговор са другима, носили су у свој дом да би их у сопственој обради поделили са кућном  чељади. То се обично догађало у вечерњим сатима када се ''сва чељад смире", односно повуку са својих дневних обавеза и окупе у кући. Тако су и они који су "цијел дан радили и никог из свијета виђели нијесу" сазнавали понешто о ''свијету иза брда". Улогу приповедача имало је ма које чељаде ако је по личној или кућној потреби ''избивало ван куће". Али је то углавном био породични старешина коме као "глави куће" припада и право и дужност да "иде у свијет'' и ''међу људе". Препричавање доживљаја и информација стечених на путу, обогаћивао је личним утисцима, извлачећи из њих и извесне моралне поуке којима се васпитно утицало на чељад. Ликови из приче постајали су позитивни или негативни узори, који су пре свега млађим укућанима служили као путоказ или опомена на властитим животним путевима. Налазећи се са слушаоцима очи у очи, приповедач је строго водио рачуна о томе шта прича и како прича, обзиром да су њихова директна подпитања, коментари и слично, могли  упропастити причу, а његов приповедачки, па и људски ауторитет довести под сумњу. Осим што приповедање беше одлично васпитно средство, од непроцењивог значаја за одгој духовно здраве чељади и развој искрених међуљудских односа,  истовремено је представљало и забавни тренутак, те се веома поштовао човек који је умео причати да га сви нетремице слушају. Добар приповедач цењен је као и добар певач или гуслар.

Када наука и техника нагло узнапредоваше, а штампана и телекомуникациона средства опколише људске животе, ишчезнуше и приповедачи и слушаоци, а она жива људска прича у интимним породичним, фамилијарним и комшијским круговима или сасвим нестаде или се претвори у парламентарно надгорњавање, галаму и свађу. Пошто су преко ''средстава јавне комуникације'' сви могли сазнавати све, саговорник им није имао рећи више ништа ново. Онај занимљиви приповедач који се нетремице слушао, постаде неприметни део узавреле масе. Тако је и Домаћин који долази ''однекуд између људи'' доносећи занимљиве приче, у кући постепено изгубио своје истакнуто место приповедача, учитеља и васпитача. Најпре га је потиснуо Школовани Син, који је још у основној школи сазнао о небројеним чудесима по Америци, Африци, Азији. Иако млађи почео је оцу држати предавања о огромним рекама и планинама по белом свету, разним врстама невиђених животиња, затим ракетама, космонаутима и другим чудесима, за каква отац никада није ни чуо. Отац је био принуђен да ћути и пристане на обрнуте улоге, обзиром да је иза новостеченог синовљевог знања стајао ауторитет Школе, Науке и Државе, с којима се нико није могао хватати у коштац. На Школованог Сина убрзо су се надодали Радио, Штампа, на крају и Телевизор. Шта је Отац могао испричати ново и занимљиво после повратка из суседног села, крај толиких ''извора информација'' који су те обавештавали о вулканским ерупцијама, земљотресима, поплавама, кризама, ратовима, и то на сваком кутку планете?

У ''Знаковима поред пута'' Иво Андрић је оставио запис о некаквом ложачу из Сарајева који му је педесетих година прошлог века рекао следеће: "Кад год хоћу да чујем како лепо живим, ја упалим радио". Ироничним смислом реченице дотични је вероватно желео указати на чињеницу у коликој га је мери ово рано ''средство информисања'' дисквалификовало као слободномислеће и слободноосећајуће биће, дајући себи за право да му уместо сопствених очију и коже саопшти шта је то што види и осећа.

А у коликој се мери све то односи на Телевизор?
Јер ако се Школованом Сину, Књигама, Новинама и Радију није морало веровати на реч, Телевизор није остављао места ни за какве личне сумње и подпитања, обзиром да те ''информисао'' не само речју, него и живом сликом која хода и говори. Лепо видиш човека како јаше неку грбаву и чудну животињу, ни налик коњу, људе у чудним костимима како шетају по месецу, политичаре како се рукују, разговарају и доносе одлуке. Било да су у питању свакодневне информације, научне истине, моралне и практичне поуке или пука забава, Телевизор је постајао неприкосновен. Изазивајући дивљење најпре као занимљива справа, толиким надљудским својствима убрзо је постао незаменљив члан породичне заједнице. У кући се може без многих потрепштина, може се чак и без домаћина, али без телевизора не. Он је временом постајао мерило животног стандарда, доказ ''нормалности'' и ''савремености'', неопходно средство да се буде ''у току''.  Аргументи личног искуства постајали су трећеразредни у односу на аргументе Телевизора, на које се саговорник могао позвати у било којој ситуацији да би његове тврдње биле прихваћене без двојбе. У друштву Телевизора човек се почео осећати сигурно, комотно и самосвојно у односу на комшије, рођаке, пријатеље. Јер зашто би трпео њихове ''досадне приче'' крај толиких филмова, серија, информативних емисија, научних садржаја, а нарочито песама, игара и разголићених лепотица. Зашто би се излагао напору и трошку да прави ма какав штимунг у личној иницијативи, где би се веселио, дружио и певао са ближњима, крај толике телевизијске забаве на светском нивоу.

Но, са ''чаробном кутијом'' нико није профитирао тако као модерне државе у свим својим идеолошко-политичким варијантама превара. Стиче се утисак да је Држава, раније комунистичка, а данас либерално-капиталистичка, једва дочекала појаву ове справе, јер у пласирању својих ''идеолошких вредности'' њоме успева да постигне што ниједним другим органом. Што се код људи није могло ни репресијом ни полицијском тортуром, а ни школским програмима, савремене државе постижу Телевизором. Преко Телевизора, Држава је са свим својим поданицима напокон успоставила непосредан контакт. Ни Вавилон, ни Грчка Александра Македонског, ни Рим, ни Османлијско царство, као ни друге познате нам моћне империје нису успеле што данашња Држава – да се сваком ''свом грађанину'' обраћа лично, и то у његовоj интимној породичној атмосфери, упућујући га на "исправан идеолошки пут". У ту сврху га информише, упозорава, усмерава, па и индиректно прети. То не чини само идеолошки исправном причом, него и песмом, игром, филмом, као и  другим, некада ''морално-подобним'' а данас ''политички коректним'' умотворинама, управљајући његовим не само спољашњим него и унутрашњим животом.

Осим што сам собом представља отелотворење врхунске памети, Телевизор је справа у коју се верује без остатка. Ради ''добра сваког свог грађанина'' Држава је у Телевизор сместила најсавременије идеје и цивилизацијска постигнућа без којих је савремени живот ''постао незамислив'', тако да се поверење у Државу базира на поверењу у Телевизор. Све изван Телевизора погрешно је, штетно, непросвећено, заостало, непријатељско. Његово значење за живот ужих и ширих заједница готово да је религиозно. Телевизијска истина је ''права истина'', уједно и званична државна истина. Пошто су је створили проверени хуманисти, експерти, научници, интелектуалци, односно ''најнапреднији домаћи и светски умови'' за које на свету нема недокучивих тајни, изван те ''истине'' не може постојати ни једна друга, нити ће ико ''нормалан'' и ''еманципован'' за њом трагати. Ако то ипак чини, значи да није дорастао ''цивилизацијском нивоу'' са кога би је могао видети, чиме омета ''напредак'' и ''развој'' ''цивилизованог друштва''. Зато и за своје и за друштвено добро пожељно је да избегава сопствена размишљања, као и спонтане утиске и доживљаје. Треба само да слуша и управља се према званичној телевизијској истини која га подиже на ''виши цивилизацијски ниво'' са кога ће је прихватати и када је сасвим не разуме. Ако се ипак упушта у расправу на ма коју тему, онда нека потеже чињенице добијене од Телевизора, и увек се крећући само тим назначеним правцем. Уколико не располаже ТВ-чињеницама његова прича се не може узимати за озбиљно. Сведен на ТеВе слушаоца, једино је сигуран.

Док је предтелевизорски приповедач, под притиском осећања стида пред слушаоцима, водио рачуна о садржају своје приче, Телевизор као безосећајна справа, без гриже савести изговара највеће лажи као највеће истине и то пред милионима слушалаца. Зарад ''виших интереса друштва'' некад потеже приче које узнемиравају, плаше, изазивају револт усмеравајући гнев маса ка обележеним метама, док други пут распаљује безразложни оптимизам причајући о непостојећим државним успесима или светлој будућности до које ћемо стићи уколико се будемо држали званичног курса државне политике. Данас Телевизор на сва уста хвали капиталистичку диктатуру, по којој је као инструмент некадашње комунистичке диктатуре из све снаге пљувао. Његова безосећајност, бестидност и поданичка кооперативност са свим владајућим системима нема никаквих ограничења, што га чини већим и јачим од ма ког појединца. Шта значи најистинитија аргументација најумнијег и најправеднијег човека, спрам силе Телевизора који само једном целовечерњом емисијом пред милионским гледалиштем може да обесмисли и омаловажи све његове напоре. Па макар се радило о суштој истини у коју се буквално свако може уверити. Телевизору не представља никакав проблем да чак и такву, голим оком видљиву истину изокрене, изобличи, разводни или расточи, приказујући је у сасвим другачијим светлима. Таквим нељудским и невероватним могућностима Телевизор је по опасности постао раван атомској бомби, сврставши се у ред ''научних открића'' које због своје погубности по људски род никако није требало откривати. На Телевизор се додуше може љутити, пљувати, могуће га је чак и разбити, али га ништа с места померити неће. Наставиће по своме све док се у Држави не промени мањина која управља у име већине, а и тада се у ствари не мења баш ништа.

Изигравајући новорођенче са сваком променом власти Телевизор се заправо спрда са нашом памећу и достојанством, понашајући се као да их и нема. Да није тако зар би нам у лице говорио да смо као светосавски Срби заправо ''конзервативци'' и ''фашисти'' који угрожавају туђа ''људска права''. И зар би преко владиних и невладиних организација називао ''говором мржње'' и најблажи приговор у одбрану српства. Зар би нас малтене отворено убеђивао да је важније волети Европу и Запад, него свој народ и своју земљу и да нам европски интереси по сваком питању морају бити важнији од српских. И коме се паметном разлика између добра и зла може наметати као разлика између национализма и интернационализма, када нас и елементарно познавање новије светске историје уверава да су усрећитељски походи интернационалиста однели неупоредиво више људских живота и од самих наци-фашиста. Осим што се бори за територијалну, духовну и државну самобитност Шиптара, Хрвата, ''Бошњака'' и ''Црногораца'',  Телевизору је изнад свега стало до очувања самобитности  Семита. Нико да му постави питање зашто је у сред  оволиког интернационализма толико важан национални идентитет Семита, док је национални идентитет Срба не само неважан, него фактички озваничен као ''зло'' против кога се треба свим силама борити. На чему почива толика љубав за Семите и зашто се баш у српској самоодбрани види највећа опасност за Њих. Чак и као ''пролетерски интернационалиста'' Телевизор нас је учио да је срамота ''продати веру за вечеру'', док данас као ''капиталистички интернационалиста'' са забринутошћу саопштава податак да би, како анкете показују, свега једна трећина грађана Србије за милион долара пријавила властима Ратка Младића када би знали где се налази. ''Забринутост'' због тако ниског степена издајничке свести грађана Србије указује да Европска Унија у том смислу очекује много више. Ових дана, када је један човек кренуо бомбама на Државу, пошто га је својим органима направила очајником, Телевизор се бринуо искључиво око теме како да се заштите Државни органи (ваљда од стотина хиљада очајника које су направили својим ''еврореформама'') уместо како да се грађани спасу од Државе која их је довела на руб пропасти.

Још када навали са "уметничком" и свеколиком бестидношћу и развратом, агресивним интернационализмом пуним фашистичке мржње и ароганције према свему националном, те правном логиком којом се легитимишу невиђене неправде и зулуми, душу ми испуни болна носталгија за оним спокојним, једноставним и честитим предтелевизорским временима. Временима топлих породичних, фамилијарних и комшијских кругова, са приповедачима и слушаоцима, очевима и мајкама, младићима и девојкама, старијима и млађима и свим другим благословеним разликама, које је Телевизор убио и прогласио за ''мрачну прошлост''. Иако ће ми Евро-Срби навести милијарду аргумената против, јавно изјављујем да искрено жалим за временима Оца-домаћина на месту које данас заузима Телевизор и у просторном и у духовном и у друштвеном смислу. Не тврдим да је у тим временима било идеално (а шта је уопште на свету идеално?), због очевих тврдокорних ставова и сâм сам у више наврата намеравао бежати од куће. Данас ми је јасно да наша ''генерацијска мимоилажења'' нису толико била узрокована његовом ''патријархалном тврдокорношћу'' колико мојом књишком, филмском и другом ''напредном'' едукацијом, која ми је створила уображење да сам ја као двадесетогодишњак памећу и схватањима далеко надмашио њега шездесетогодишњака. Но иако непоколебив у својим ставовима, за разлику од Телевизора отац ме је ипак третирао као личност, док ме Телевизор и његови ''очеви'' виде као металну кутију у коју, по принципу спојених судова, из оне ''главне кутије'' треба да се прелију припремљени ''напредни'' садржаји за нову идеолошко-политичку сезону. 

Мањинским, страним и настраним правима, бесконачним идеолошко-политичким смицалицама, гнусним и отровним ''забавним садржајима'' Телевизор је убио човека као активног члана заједнице, натеравши га да и себи и околини постане сувишан, досадан и тежак. Уподобивши га себи, оставио га је без ма чега што би било у складу са његовом полном, старосном, социјалном и сваком другом датости и припадности.

Готово се ни од кога више не може очекивати онај самостални умни напор, какав је одликовао некадашње учеснике разговора, којим се излаже конкретан и лични доживљај, самостално виђење прожето аутентичним животним искуством, већ се разговори своде на бескрајно понављање општих места о  беспослици, беспарици, невољи, беди, уласку у Европу, стандарду који нас тамо очекује и другим прежваканим темама. Зато се више нико не радује сусрету са рођаком, колегом, комшијом, пријатељем, познаником, обзиром да су сви они као саговорници постали некако сувише предвидиви, напорни и несносни, а уколико још излажу и трошку, онда је и материјално и ментално најбоље да се сусрет са њима избегне.

Пошто га, међутим, ни у кући не очекује срдачнији сусрет са женом, децом, родитељима или широм фамилијом (уколико таква уопште постоји), спас од усамљености човек проналази опет у Телевизору, чак и ако га мрзи. Он је увек ту, бескрајно стрпљив, непомерив са свог централног кућног положаја, увек спреман да новом залихом ''садржаја'' затисне сав духовни, емотивни и животни простор човеков. Да га окружи новим креатурама, аветињацима, кловновима, перверзњацима и другим мрачним душама које искачу из Телевизора као из Пандорине кутије, увећавајући некакав демонски пир лудила, бесмисла, грозоте и расапа – до коначног укинућа човека као духовно живог бића.

Витомир Пушоњић

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2009/021.html