ДЕВОЈКЕ УБИЈАЈУ, ЗАР НЕ?

    Сигурно сте, поштовани читаоци, имали прилике да гледате фотографије и филмске кадрове снимљене у нацистичким, усташким и Стаљиновим концентрационим логорима. Људи измождени, претворени у костуре, са отеченим стомацима, кадри само да немоћно леже и превијају се од болова, а ако би такви несрећници доживели да добију нормалан оброк, по ослобађању из логора, већина не би издржала – умрла би у најгорим мукама.

    Нови светски поредак претворио је цео свет у једну велику робијашницу, у којој нема издатака за бараке, крематоријуме, стражаре. По проценама социолога, 90% становништва планете ради за мизерне наднице, од којих купују оно најнеопходније управо од својих израбљивача, скупо лихварима плаћају кредите како би могли да преживе и чим се разболе, пропадају, завршавају у најгорој беди, јер немају право ни на минимално здравствено осигурање (у Великој Британији смештање у државну болницу подразумева давање аспирина и звање свештеника по потреби).

    Српска омладина већ дуго плаћа данак оваквом поретку. О робовању дрогама, алкохолу, коцки писано је доста. Мало се зна, међутим, о страдању српских девојчица и девојака – мучењу и умирању од анорексије.

    Психијатријска клиника Клиничког центра „Др Драгиша Мишовић“ једина је установа у земљи у којој се ова опака болест лечи интегралним приступом – психотерапијом, социотерапијом и постепеним увођењем хране, уоброчавањем под надзором медицинског особља. Иначе, анорексија је психичка болест са највећом стопом смртности, утолико пре што је многи не препознају и не обрате се за мдицинску помоћ.

    У основи анорексије налаиз се тежња за суицидом. Манифестно, испољава се у узимању изузетно малих количина хране и додатном исцрпљивању, рецимо трчањем деоница од по неколико километара. Погађа углавно девојке од 14 година па надаље, али има и случајева особа од око 40 година које су подлегле овој опакој болести.

   Особа оболела од анкорексије има померено виђење свога тела. И када спадну на испод 50 кг, несрећне девојке себе опажају као предебеле, за сваку намирницу знају колико има калорија, ако се по сопственим критеријумима „преједу“ узимају диуретике, лаксативе и намерно изазивају повраћање. Повремено могу да доживљавају и булимичне испаде, преједање великом количином хране (обично слаткиша), које затим избацују повраћањем. Психијатри упозоравају да је овде реч о неприхватању света у коме се живи, о доживљају свега у свету, па и намирница, као нечистог, о жељи да се „не прљају“. Болест обично погађа одличне ученице и студенткиње, са високим нивоом аспирације, које желе да постигну успех у друштву, али га повезују са идеалом „Барбике“ и сликом себе као физички, а тиме и интелектуално супериорне особе.

    Постоје лекови (антипсихотици, антидепресиви, анксиолитици) којима се овој болести, уз неизоставну хоспитализацију, може стати на пут. Али важно је удубити се и у духовне димензије ове опаке болести.

    Рекосмо, ова болест погађа само особе женског пола, најчешће по уласку у репродуктивни период (наравно, услед изузетно редуковане исхране оне губе месечни циклус, баш као и у логорима). Велики Достојевски писао је да жена може имати две улоге – или је пожртвована, или је блудница. Несрећне девојке не желе да буду блуднице, али не знају ни како да буду пожртоване. Е, ту долазимо до духовне квинтесенције.

    Међу пацијенткињама Психијатријске клинике КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ нема ниједне која је колико-толико редовно одлазила на Литургију, постила, причешћивала се. Наравно, ове млађе не треба суочавати са строгим постом, али оне нису имале прилике да чују реч Божију, да сазнају за истинске богочовечанске вредности, да се исповеде, причесте макар и после мањег поста. Оне немају перпсктиву есхатона, заробљене су у овоме што је hic et nunc, ма колико то било монструозно и предалеко од хришћанских идеала.

    Наши пастири углавном не уочавају ову болест, наставници и професори уочавају је донекле, родитељи се освесте углавном кад је касно и кад је девојци смрт сасвим близу.

    Анорексија је заправо жеља за подвигом у овом посуновраћеном свету. Девојке које се излече требало би да што више притичу православним манастирима, где би упознале праву веру и праву аскезу, без урушавања свог здравља, и где би у благодатној заједници са другим монахињама оточињале свој нови живот, благодарећи Творцу за све Његове дарове и прокрчујучи свој пут ка Царству Христове непролазне доброте и милости.

Др Ксенија Кончаревић, ред. проф.

Филолошког факултета у Београду