Реч је о бази која представља регистар грађана, личних карти, адресних података, систем за обједињавање и размену података унутар државних органа и многих других. Како се наводи у саопштењу, централизација најбитнијих државних ИТ система је омогућена захваљујући најсавременијем ИТ систему – Државном Oracle Cloud систему, који представља модерну и сигурну платформу за развој државне управе као ефикасног сервиса грађана и привреде. Србија је захваљујући томе постала прва земља у централо-источној Европи, а друга у Европи после Велике Британије која је успоставила Државну Oracle Cloud инфраструктуру.Наиме, овим уговором држава ће остварити уштеду од око два милиона евра кроз централизовану набавку хардвера, лиценци и услуга, а увођењем Државног Oracle Cloud центра и његовом експлоатацијом у наредном периоду оствариће се додатна корист кроз смањење трошкова одржавања, управљања и миграције података. Неке од примена Државног Oracle Cloud система је успостављање централног информационог система 145 локалних пореских администрација, оптимизација и реформа ИТ система управа у саставу Министарства финансија – Управе за трезор, Пореске управе, Управе за спречавање прања новца и Централног регистра обавезног социјалног осигурање, као и реформа уписа у катастар непокретности и катастар подземних водова кроз увођење еКатастра. „Креирање Државног Oracle Cloud-а омогућава потпуну приватност података грађана, јер ни један податак не може изаћи ван Државног дата центра Канцеларије за ИТ и еУправу. Држава је овом инвестицијом добила систем којим може лакше да управља, а који гарантује сигурност. Централизацијом су, такође, направљене уштеде у буџету које износе око два милиона евра за коришћење ИТ инфраструктуре – хардвера, лиценци и услуга“, изјавио је, крајње оптимистично, Михаило Јовановић, директор Канцеларије за ИТ и еУправу.    
    Представник фирме Oracle за Србију и Црну Гору, Владимир Кнежевић, изразио је своје одушевљење. А како и не би, кад пред собом има човека који вероватно мисли да подаци не могу да напусте просторију у којој су закључани. Са таквима је одлично преговарати!    
    Али, ипак…Сви наши подаци на гомили, „на извол`те“ тако рећи. Зар смо баш сада, када у свету кува као пред неку велику несрећу, морали бити баш толико напредни, у складу са оном народном:“Напред, па у кречану“?

    Да ли су „мале Перице“ из „Е-управе“ читале књигу, доступну на србском језику у „Лагунином“ издању, под насловом „Злочини будућности“? Аутор књиге је Марк Гудмен, стручњак за сајбер безбедост. Он, рецимо, не верује да је податке могуће закључати у једној просторији тако да они неће смети да шетају.
    Стога препоручује опрез:“Технолошки напредак је неизмерно користио нашем свету, али он има и злокобну страну. Злочинци су често они који међу првима, и на најиновативније начине, прихватају нове технологије, па су модерна времена довела и до модерних злочина. Данас криминалци краду идентитете, празне банковне рачуне и сервере. Узнемиравајуће је лако шпијунирати породицу помоћу беби – монитора, пејсмејскери се могу хаковати тако да изврше смртоносни струјни удар, а лопови анализирају ваше активности на друштвеним мрежама како би установили када је најбоље да вам провале у кућу. У међувремену, 3Д штампачи производе калашњикове, биотерористи могу да даунлоудују рецепт за вирус еболе, док картели за кријумчарење дроге користе јата дронова“.

    Да, да, то је доба у коме, по најзнаменитијем узбуњивачу епохе, Едварду Сноудену, америчка НСА, Служба за националну безбедност ( најјача УДБА на свету ), сваког дана пресреће и складишти 1,7 милијарди мејлова и приступа и „даунлоудује“ везе корисника друштвених мрежа, правећи графиконе понашања америчких грађана. Користећи хакерске методе, НСА је, вели Марк Гудмен, заразила 50 хиљада компјутерских мрежа широм света, маскирајући се у Фејсбук. Са британским обавештајним службама ускладиштили су у монстр-базе података на милионе „голишавих“ слика људи од којих највећи број уопште није био обавештајно важан – али, нека се нађе. Игрица „Angry Birds“ фирме Rovio служила је својевремено за „безазлено“ скупљање података о навикама потрошача, које је НСА такође преузела. А знано је, и обзнањивано, да су трудбеници и трудбенице највеће шпијунске куће на свету користили могућности које су им дате да упадају у животе својих бивших момака и девојака, и да их, суптилно, тероришу.

    А шта значи кад у велике системе који скупљају податке о нама електронски „крочи“ неко са стране, неко ко није НСА? Марк Гудмен, између осталих, помиње случај из 2013. године, када су хакери – криминалци у Филаделфији упали у базу података о заштићеним сведоцима, објавили њихове слике и имена на Инстаграму и позвали „заинтересоване“ да их побију. Гудман каже:“Већина људи не схвата да ће сваки прикупљени податак неизоставно процурети. Наши данашњи компјутерски системи превише су несигурни за складиштење велике количине информација које генеришемо“.        

    Дакле, упркос техно – оптимизму „наших“ из „Е-управе“ подаци могу да напусте просторију у којој су под кључем.                


     Пошто су србијански „Е-управитељи“ ускликнули с љубављу фирми која им је направила „cloud“, да видимо нешто о зачетнику те фирме, тако беневолентне и тако склоне Србији и Србима да су нам „учинили услугу“ да будемо други у Европи под њиховим „облаком“.
    Фирма је, наравно, успешна. Године 2013, у августу, Лари Елисон, оснивач компаније Oracle, био је трећи најбогатији човек у САД. Тада је за CBS дао интервју, у коме је јасно ставио до знања на чијој је страни и за кога ради. Када га је водитељ, а све поводом Сноудена, упитао шта мисли о NSA, симпатични Лари је, сасвим опуштено, рекао да су САД демократска земља, и да Американци, ако им се не свиђа што их шпијунирају, могу да бирају другу владу ( наравно! ) Затим је на питање шта мисли о масовном надзору грађана, против кога је Сноуден дигао глас, рекао:“То је сјајно. То је насушно ( essential ). Узгред, председник Обама сматра то неопходним. То је неопходно ако желимо да на минимум сведемо терористичке ударе какав је био онај у Бостону“.
    Филип Бамп, новинар који се бавио Елисоновом шпијунском комерцијалом, открио је да је НСА редовна муштерија Oracle, коју је својевремено и рекламирала. Такође, ова фирма је, баш у то време, потписала уговор са Агенцијом за одбрамбене информационе системе војске САД, вредан „тричавих“ 680 милиона долара. Чак и врапци на грани знају да је једна од првих муштерија фирме која је тако здушно „помогла“ Србију била ЦИА.            
    Па ипак, можда то и није тако лоше. Наши подаци ће из собе у коју су закључани ићи право у најмоћнију државу света, где ће се осећати некако повлашћено. Најзад се испуњава визија Џона Хјуера.         


    Џон Хјуер, професор философије и социологије са Универзитета Мерлинед, давно је рекао куда ми, заостали Срби, треба да стремимо. Наиме, у доба бомбардовања Србије 1999, он је нагласио: “Американци сада улазе у нову, битно другачију еру друштва  и културе, у еру какву свет до сада није видео. То је  постхумана ера у којој ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, све нијансе међуљудских односа поједностављене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа… Ова постхумана Америка много је светлосних година удаљена од Србије, која је још увек својим делима и мислима у мрачном добу које нема благе везе са модерним временима./…/Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости. Постхумана Америка владаће новим веком, јер ће сва њена енергија бити усмерена на ширење информативне технологије и популарне културе, привредно-новчану доминацију и непрекидну војну хегемонију широм света.“
    Шта ово значи?
   Увођење Срба у ЕУшвиц, електронски конц-логор, има један циљ: да се поклонимо или, што је вероватније, да се уклонимо. Јер, кад имаш све податке о Србима на једном месту ( а то је омогућила србијанска „Е-управа“), лакше је остварити Хитлерову визију изложену Херману Нојбахеру:“Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“. Шта би Хитлер дао да је имао један „cloud“ са подацима о Србима који су га, како сам рече, 27. марта 1941. за срце ујели?                                 
    Зато је слободоубиство у Србији тако дуго и озбиљно припремано.

   У тексту „Дигитална Агенда Е-управе: чиповање марве и попис људских телесних органа“, Анонимни Србије су својевремено упозорили на чињеницу да је премијер Владе Србије, Ана Брнабић, још док је била ревносни „електронски“ министар за државну управу и локалну самоуправу, на конференцији  „Резултати и правац реформи 2017“ најавила да више неће бити папира, шалтера и печата. То је значило – све ће постати „cloud“. Са одговорног места, она, својевремено „саборкиња“ евроатлантистичке НВО NALED, чланица Трилатерале и излагачица реферата пред групом Билдерберг, најавила је израду адресног и централног регистра грађана, који ће знатно олакшати електронско управљање становништвом, као и сервис „Е-инспектор”, који ће бити прекретница у борби против сиве економије.                           
    У NALED-овом билтену „Славимо реформе“ се, поред награде „трилатералки“ Зорани Михајловић и похвала америчког амбасадора Скота и ЕУшвиц капоа Девенпорта упућених нашим „Е-управитељима“, нашао и интервју министарке Брнабић, сан о Србији под једним „облаком“ најављен као „уштеда пет милиона папира годишње“. Власт електронске управе подразумевала је и подразумева јединствену базу виталних државних институција: централног регистра социјалног осигурања, пензионог фонда, пореске управе, полиције, службе за запошљавање и министарства државне управе и локалне самоуправе.

    За све то је била неопходна модернизација рачунарске опреме и одговарајућег софтвера, које је требало купити од новца пореских обвезника ( не од новца генијалаца који су све ово смислили ).   
    Анонимни Србије су подсетили читалаштво да се на челу „Asseco SEE“, компаније са највећим приходом од продаје компјутерске опреме и програма у југоисточној Европи, игром случаја налазио рођени брат садашњег премијера, Игор Брнабић.
    Што, наравно, не мора ништа да значи.


    Већ у то време, сва наша новорођенчад су пописивана и улазила у биометријску базу података ( тзв.„Е-беба“). Уведени су, одавно, електронски здравствени картони, чиме су се наши најосетљивији ( здравствени! ) подаци нашли у централној бази података, на „извол`те“. Управо у земљи из које је негдашњи „финансијски геније“, Лазар Крстић, изнео све информације о нашим предузећима, и однео их  у земљу својих господара, САД. И ником ништа!
    Затим је, после сна Ана Брнабић о „пет милиона папира мање“, у Србији донет нови закон о транплантацији органа, по коме је свако од нас потенцијални донатор, ако се не изјасни другачије. Сумњичави Анонимни Србије рекли су да то, поред жеље наших власти да будемо здрави и лепо оперисани, може имати везе и са трговином људским органима, која није „за одбацити“:“Да би трговина људским органима била потпуно легалан процес, предвиђена је могућност да се телесни орган понуди одговарајућем страном лицу или организацији. Због ефикасности и већег профита од кључног је значаја да сви људски ресурси поробљених народа буду не само биометријски идентификовани, већ помоћу RFID микрочипа и централног регистра грађана увек расположиви.“
     Неки су се бунили против такозване „претпостављене сагласности“ сваког Србина који, наводно, гори од жеље да органе уступи држави, ако затреба. Посланик ( наравно, народни, чији би други?) Александар Мартиновић је, у скупштинској расправи о новом закону о трансплантацији, против аргумената бунџија изнео став да мртав човек није власник ничега, па ни својих органа. О тој, готово безобално канибалској, изјави, наш антрополог Бојан Јовановић је писао: „Доношењем Закона умирена је јавност, али остао је непријатан одјек непримерених речи о мртвима, које су упозориле на дистопијски свет у којем би, попут оног у Флајшеровом "Зеленом сојленту" у којем се рециклирана људска тела користила за исхрану, у потпуности дошле до изражаја негативне катактеристике данашње цивилизације.“ Запамтимо идеју једног народног посланика – мртав човек више није власник ничега, па ни својих органа! Можда ће нам бити јаснија „електронска облачност“ над Србијом, са фирмом Oracle у позадини.

     Анонимни су, још во времја оно, подсетили:“Реформа здравства у режији америчке привредне коморе AMCHAM ради што тачнијег пописа људских ресурса предвиђа и увођење обавезних скрининг тестова. Биометријска идентификација материнства задужена је за пописивање „Е-беба”, а електронско здравство и скрининг тестови за инвентарисање резервних људских делова Глобалистана. Након трговине оружјем и наркотицима, trafficking људским органима је један од најуноснијих послова глобалне мафије. Према подацима UNOS (United Network for Organ Sharing) цене људских органа су више него примамљиве за домаће „органско тржиште“:срце кошта 80,400 $; једно плућно крило 73,100 $; оба плућна крила (на снижењу: два за један) 90,300 $; јетра кошта 71,000 $, а цена бубрега је „само“ 67,200 $“.

     Анонимни Србије су указали и на чињеницу да је израелска невладина организација „Atid Haieladim“ приликом радне посете Влади Србије договорила „извоз“ српске деце у Израел, на усвајање:“Да би „комбинација“ била што уноснија, донети су и одговарајући закони, којим је олакшано одузимање деце од родитеља“, тврдили су ови момци, очито без вере у „облачне“ идеале „Е-управе“, и додавали:“Централни регистри грађана и електронско управљање становништвом кључни су део глобалног пројекта јединствене светске владе. Невладина организација NALED као један од пипака хоботнице новог светског поретка задужена је за биометријско пописивање људских ресурса окупиране Србије и електронско управљање поробљеним народом. Америчка невладина организација „Euronet“ већ годинама обавештава своју централу у САД о стању рачуна свих грађана Србије. Захваљујући ангажовању ружних њушки NALED-а, глобални систем „великог брата“ ће помоћу RFID чипова имати real-time увид у све активности наших грађана и здравствено стање њихових телесних органа.“
     Информативан и упозоравајући текст Анонимних Србије завршавао се упозорењем:“Сви треба да будемо чиповани као стока и пси, по принципу  „holdable – wearables – implantable“. У првој (holdable) фази чип се носи у уређајима као што су таблет и паметни телефони. У другој фази чип постаје „носећи“ (wearables), што су електронска документа или уређаји са биометријском идентификацијом (банковна, здравствена књижица, лична карта). Коначна фаза је убацивање електронског чипа у тело (implantable), а судећи по труду који улаже NALED – Србији је намењена улога „лидера“. Од целе бајке о демократији и људским правима, једина преостала слобода избора је RFID чип у десну или леву руку.“


     Потписник ових редова је у „Печату“ већ писао о намери власти да у Србији скупља ДНК податке од грађана и смешта их у базу података која лако може постати доступна и онима који немају добре намере према нашем народу. Закон о ДНК регистру је, упркос противљењу здравог разума и стручне јавности, усвојен у марту 2018. А куда то може да води? Довољно је рећи да је у лето прошле године, на заседању руског Савета за људска права, Владимир Путин истакао да извесни странци скупљају генетски материјал широм највеће државе на свету:“Биолошки материјал се скупља широм Русије. И узимају га од разних етноса и људи који живе на разним географским тачкама Руске Федерације. То се  ради с одређеним циљем и професионално. Ето какав предмет интерсовања постадосмо“.
     Руски војни стручњак Анатолије Циганко тим поводом је истакао да америчка војска сабира руски ДНК материјал ради стварања биолошког оружја нове генерације, такозваног „генетског оружја селективног дејства“, чија би разорност могла бити већа од разорности атомске бомбе. Он је подсетио јавност да се овакви огледи спроводе деценијама, и да је, крајем осамдесетих, нека врста овог оружја примењена на Куби, када су, изненада, на непокорном острву угинуле све свиње. Информација о скупљању ДНК материјала Руса појавила се у тренутку када је војска САД објавила оглас у коме обећава новац за доношење ДНК „европоида из Русије“, при чему је наглашено да узорци које продавци нуде не могу бити са Украјине.               
    Један руски стручњак у области биолошких истраживања устврдио је, у новинама „Московски комосомолац“, да се ово оружје већ примењује, и да је 2002. дошло до епидемије тзв. атипичне пнеумоније у Кини, од које су умирали само Кинези и други Азијати, а није се разболео ни један белац. С обзиром да би атомски удар на Русију, због снаге узвраћања, могао бити кобан по САД, стварање неког вируса који би се „качио“ само на Русе, и од кога не би било лека, изгледа као сјајан начин за обрачун.


    Још 1997. године на скупу Медицинског друштва Велике Британије стручњак у области биомедицинске етике Вејн Натансон је упозорио да се огледи у области „генетске терапије“ лако могу претворити у својеврсно оружје за борбу против људи и етничких група; то оружје ће се правити на основу одређене ДНК структуре оних које треба уклонити. Натансон је истицао да ће таква врста оружја моћи да се шири не само помоћу гасова и аеросола, него и путем воде, иззаивајући смрт, неплодоност и генетске деформације. О томе је, у америчкој „Војној ревији“, као о „етничком оружју“ још 1970. године писао доктор Карл Ларсен.       
    У текстовима који се баве овом темом помиње се име доктора Ваутера Басона, који је био повезан са обавештајним службама САД и Велике Британије. Басон је радио за јужноафрички режим апартхејда, разрађујући генетско оружје против црнаца, повезано са меланином, кога у већој мери има у тамнијој кожи.               
    Сад замислимо ако неко дође до наших ДНК података, смештених у централном регистру, а припадамо народу чију је судбину описао трилатералац Дејвид Гомперт још 1994, у Рокфелеровом часопису „Foreign Affairs“, када је рекао да „српски вирус треба уништити“.       
    Да, да, могуће је, више него могуће.  Рекосмо да је „финансијски геније“, Лазар Крстић, својевремено све наше привредне податке ставио  на увид Вашингтону, с чијим задатком је овде, по свему судећи, и дошао. Тамо где је Крстић стао, наставила је Ана Брнабић.
    А онда је глобална електронска хоботница стигла је у наше школе.                                    

    На Интеренту се, још 2017, појавило писмо једног родитеља чији је ђак, скупа са осталима из огледне школе, био подвргнут увођењу тзв. електронског дневника. Иван С. ( тако се звао забринути и добро упућени родитељ ), дао је подробну анализу овог тоталитарног пројекта. Он каже:“Од почетка ове школске године, у складу са планом премијерке Брнабић, у неке основне школе у Србији, уведене је пилот пројекат Е-Дневник – електронски дневник. Укинут је стари, папирни дневник у које су учитељи и наставници уписивали оцене, примедбе, изостанке, наставни план и програм, а уведен је рачунарски програм у који они уносе све те податке везане за наставу. Наставно особље је прошло кроз обуку за коришћење овог програма. Како ради овај програм? У њега учитељ уноси план наставе који треба да се обради сваког дана (!), у њега се уписују оцене, примедбе, изостанци ученика, све што наставник може да унесе. После два дана од уписивања оцене, примедбе или изостанка, програм шаље имејл или СМС поруку на телефон родитељу, у којој он може да прочита оно што је учитељ написао – оцену, примедбу, изостанак… Два дана размака су „психолози“ оставили да би дете имало времена да се припреми (или да припреми родитеља) на неумитно стизање истине на његов телефон/имејл адресу. Школа у коју моје дете иде (трећи разред основне школе), на жалост, спада у школе у којима се спроводи овај експеримент (пилот-програм). Нама, као родитељима, није предочен разлог због чега се уводи овај експеримент, нису предочене евентуалне предности у односу на стари, вишевековни начин, већ нам је само дат један листић, који ми треба да потпишемо, дете каже мора да се потпише. Зашто мора да се потпише? Пошто садашња власт у Србији народ третира као послушну рају, људи се ни о чему што се њих тиче претходно не обавештавају, нити се тражи слободна расправа о нечем тако важном као што је електронска доступност школских података о нашој деци. Одмах се наређује да потпишемо некакав пристанак, без икаквог гунђања, као да демократско друштво не почива на слободи воље и обавештености грађана. У њему се тражи да родитељи под пуном кривичном и материјалном одговорношћу унесу податке о свом детету и школи, као и да дају пристанак на увођење овог програма у школу у којој је њихово дете. Осим тога, родитељи дају пристанак да Министарство просвете, науке и технолошког развоја (а знамо да је та област приоритет лезбо-премијерке), користи податке о нашој деци, као и да податке о нашој деци ДЕЛИ СА ЊЕГОВИМ УГОВОРНО- ТЕХНИЧКИМ ПАРТНЕРОМ.  Значи родитељи треба да овласте Министарство просвете да користи податке о њиховој деци, као и да их дели са трећим лицем, које је непознато родитељима, и које зна само Министарство просвете.“       
    Било је ту и других, још озбиљнијих разлога за забринутост:“Увођењем Е-Дневника дете се ставља у систем тоталног електронског надзора његовог понашања. Тако се креира психологија логораша-заточеника, који треба да буде послушан систему, јер ће свако његово добро или лоше, значи свако понашање, бити негде записано, окарактерисано и његов родитељ, али и Е-Држава и „треће лице“, ће знати за то, и то неумитно! Значи, треба имати „добро владање“ да Е-Држава не би реаговала. Као у затвору! Да ли је ово здрава, слободна  атмосфера у којој наша деца треба да одрастају у зреле и самосталне личности? Посебно је забрињавајуће то што ће за неку јединицу или бежање са часа мог детета знати не само моје дете, учитељ и ја, евентуално особље школа, већ и непозната особа која гледа екран негде у Е-Министарству, као и „треће лице“. Значи сви смо под надзором! Не желим да ико зна о понашању мог детета, ко нема директан утицај, заједно са мном, на његово васпитање!“   
    Иван С, забринути отац, нас је подсетио и на ово:“Замислимо да мајка седи у пријатном разговору са пријатељицом, опушта се после напорног рада и ужива у ретким тренуцима спокојства у овом нашем послератном и предратном времену. И стиже јој порука: „Ваша ћерка је добила јединицу на писменом из српског“. Није сад питање да ли је дете учило или не, да ли је заслужило оцену или не, већ: има ли овај српски намучени родитељ право да сазна истину о школским резултатима свог детета на хуман и непонижавајући начин? Да се припреми и оде у школу на разговор, који често ни родитељима ни наставницима није пријатан, па се мора „изгурати“ заједничким трудом. Има ли право да га неко не шиканира још и у вези са дететом и школом? Или мора и он да буде на услузи Е-Школи 24 часа дневно? Замислимо сада да је отац имао тежак дан на послу и да се враћа кући уморан и нервозан. Уто му стиже порука да је син средњошколац бежао из школе и два дана није се појављивао. Отац, раздражен, улази у кућу, затиче сина и шта мислите, како ће даље тећи овај  „педагошки“ разговор „на кеца“, и какве могу бити последице и по оца и по сина? Отац, ако пренагли, кајаће се, без икаквих добрих резултата, а син ће вероватно само гледати да ухвати кривину, јер је у пубертету.“   
    Овај родитељ је закључио:“Није ли овим јасно да се држава ИСПРЕЧИЛА између родитеља и деце, лишавајући децу приватности, слободе и одговорности, лишавајући и родитеље приватности о њиховој деци и намећући родитељима шиканирање од стране апарата који их обавештава, желели то они или не, на начин на који то лезбо Е-Држава хоће и када хоће, лишавајући их елементарног људског уважавања као родитеља у тако важном делу као што је васпитање њихове деце?  Држава, уместо да ради на јачању односа између родитеља и деце, на зближавању и јачању поверења, уместо да решава озбиљне проблеме које имамо у просвети, уместо да смањи број књига а не да моје дете вуче ранац који има буквално десет килограма, уводи нам неки Е-Дневник, који штети и нама и нашој деци. Узевши у обзир овај експеримент тоталног електронског надзора наше деце, као и законе о обавезној вакцинацији наше деце, слање мајки да робијају ако неће да вакцинишу децу, пројекте одузимања наше деце од стране Државе и социјалних служби, уговоре о „продаји“ српске деце хеилиатидима, чини се да Држава хоће да преузме нашу децу, да су она Њихова роба а да ми само гајимо ту њихову робу за Њих.“

    Што да не? Зар то није право лице неолибералног капитализма, за које је све постало роба?

    По налогу одозго домаћи мејнстрим медији са великом дозом еуфорије већ дуго хвале идеју „полиције у заједници“. Сваки кварт у Србији треба да има „свог“ полицајца, који ће „бити на услузи“ грађанима, са којима ће се „упознавати, разговарати и саветовати“.

    На сајту Министарства унутрашњих послова налази се документ о пројекту „Полицајац у заједници“, у коме, између осталог, пише да се исти спроводи још од 2001, а да му је циљ што боља сарадња грађана и полиције, а нарочито брига о мањинама и осетљивим групама:“Полицијски службеници у активности „од врата до врата“ успостављају контакте са грађанима искључиво на принципу добровољности, и са њима обављају разговоре уз потпуно уважавање њихове приватности и поштовање људских права, у складу са прописима који уређују заштиту података о личности.“                           
   Међу радне задатке „полицајца у заједници“ спадају посете школама и верским заједницама, али и састанци са грађанима у оквиру локалних заједница. Својевремено је државни секретар МУП-а Биљана Поповић-Ивковић истакла да је ово „немачки модел превентивног рада полиције”.
    Превентивна стратегија полиције у заједници под тачком „Нормативна основа за развој полиције у заједници“ на првом месту предвиђа „забрану дискриминације, заштиту људских и мањинских права, забрану изазивања расне, националне и верске мржње“. У трећој тачки „Нормативне основе“ се наглашава Кодекс полицијске етике, поново у функцији „људских и мањинских права, недискриминације и сарадњи полиције са другим органима и невладиним организацијама”.
    Истраживачи су указали да је ову стратегију за МУП, по свему судећи, писала НВО „Центар за подршку женама“. По њиховом мишљењу, „циљ полицајца – позорника није никаква борба против криминала, већ испуњавање фантазија невладиних организација са фетишом на „људским и мањинским правима“ инвазионих корпуса Преговарачког поглавља 23 и Сорошевог пројекта „Декада Рома у Србији““.

    Наравно, нико не сумња ни у чије добре намере, па ни у намере челника МУП-а. Али, пут у пакао дистопије поплочан је добрим намерама утописта. Шта ако све крене у нежељеном правцу? Рецимо, у будућности полицијски службеници, по препорукама невладиних организација, из разговора са грађанима почну да сабирају податке о онима који „угрожавају мањинска права и верске слободе“ будуће масовне миграције у Србију, онда кад ЕУ почне да враћа илегалне усељенике са Блиског и Далеког Истока. Шта ако ревносни полицајци почну да упадају у наше станове ради превенције потенцијалних „злочина из мржње“ према мигрантима? Као што је свака спаваоница немачких конц-логора имала свог надзорника, тако и сваки „кварт“ окупиране Србије може имати свог полицајца који треба да штити „мањинска права“ азиланата. А полицијској  акцији и толеранцији нас учи Немачка. Ко би други?
    Искуство је у питању.        

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Шира верзија текста објављеног у „Печату“ 7. 12. 2018.