Синод и Европа

Нови Синод СПЦ у делу јавности се третира као – „проевропска црквена влада“, али с различитим конотацијама.

+++

Питају једног колегу упућеног у црквена збивања: „Је ли овај Синод европски?“ А овај ће на то шаљиво: „Не само европски, него и амерички! Ма – светски!“ У свему томе, свакако, има и призвука онога што се чује у медијима, а у медијима је – одјек стварности. Тако се, у овом случају, мислило на посету америчког потпредседника Џозефа Бајдена манастиру Високи Дечани, против које је био надлежни епископ рашко-призренски Артемије.

У ситуацији кад се готово све своди само на црно или бело, оваква питања и нису баш без логике. Али, нажалост, она имају политичку конотацију: према мерилима световне политике мери се колико је Црква за евроатлантске интеграције, за које се државне институције залажу.

Православна црква, сходно Символу вере (основи хришћанског учења), јесте „једна“, према томе она је – васељенска. Људе не дели по нацијама, нити смешта у државне границе. Тако је и са помесним црквама, па и са самом Српском православном црквом. Али то не значи да она благонаклоно гледа на сва удруживања за којима државе посежу.
То се може видети и из две – наизглед различите – изјаве митрополита црногорско-приморског Амфилохија, које је различитим поводима дао у кратком временском периоду.

Крајем фебруара митрополит Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије боравили су у седишту европских институција у Бриселу. После разговора које су имали, представници Европске уније „поздравили (су) залагање Митрополије црногорско-приморске да учествује у процесу интегрисања своје земље (Црне Горе – прим. а.) у Европску унију“.

Митрополит Амфилохије је на то – преноси цетињска Светигора прес – рекао да је Православна црква спремна да помаже и спроводи овај процес, како би законодавни систем Црне Горе у потпуности био у складу са европским стандардима. Рекао је тим поводом: „Идеја европских интеграција у ствари је чин свједочења Јеванђеља `да сви буду једно`. Народи и нације треба да се окупљају у једну велику заједницу у којој ће се поштовати достојанство сваке личности и сваког народа. Замолили смо званичнике Европске уније да нам помогну у спровођењу стандарда ЕУ и владавине права у Црној Гори.“

Но, три месеца касније, на Спасовдан, у прошли четвртак, у беседи после Литургије у цркви Светог Спаса на Топлој код Херцег-Новог, када је обележавана и 300. годишњица почетка градње овог храма, конкретизовао је свој став о Европи. Тако, хватајући везу са празником који се слави – Вазнесење Господње – митрополит каже: „Христово Рођење, Васкрсење и Вазнесење је обасјало Европу и свијет. На том опиту, на тој радости почива Црква Божја, то је оно што јесте Црква Божја. То нас је сабрало око овог великог и светог догађаја. То је оно без чега нема будућности овоме свијету“. А затим упозорава: „Само ако се Европа, у коју ми хоћемо да се интегришемо, врати тој радости коју само Бог даје роду људскоме – само та Европа има смисла. А онда има смисла и наша интеграција о којој данас говоримо. Али, интегрисати се у Европу, која је све више Европа без Бога, Европа против Бога, чији устав избјегава да запише да се она темељи на хришћанским вриједностима, то значи губити свој компас, свој мир духовни, свој смисао, значи одрећи се свега онога на чему је саграђено све што јесмо и што имамо кроз нашу историју“.

Већ више од годину и по дана митрополит Амфилохије замењује патријарха Павла у разним патријаршијским дужностима, па се утолико с већом пажњом његова реч прати.

Митрополит Амфилохије председава Синодом и у новом саставу, изабраним на последњем заседању Светог архијерејског сабора СПЦ. Председава као најстарији по хиротонији, и једини је митрополит у Синоду. Иначе, само митрополит Амфилохије је после последњег саборског заседања задржао синодску дужност, пошто само он, како се наводи, има писмено овлашћење патријарха Павла да га замењује у пословима првојерарха. У „црквену владу“ ушли су још епископи: нишки Иринеј, бачки Иринеј, далматински Фотије и захумско-херцеговачки Григорије.

За многе је било изненађење избор Синода у овом саставу, па и то што су одједном бирана четири нова члана. Према Уставу СПЦ, Синод има пет чланова, с тим што је патријарх, по дужности, његов стални члан, који њиме и председава; док се сваке године бирају по два нова члана (који остају на дужности две године), да би се тако обезбедио континуитет у раду.
Сада Синод, мимо патријарха, има пет чланова.

Није остало непримећено ни то да су се бар тројица владика из садашњег састава Синода изјаснила за избор новог патријарха: Иринеј бачки, Фотије и Григорије. А то је већ довољно за доношење одлука у Синоду.

Када је изабран садашњи Синод, у штампи је цитирано мишљење да је то – „кризни менаџмент“ у Цркви. По једнима то је еуфемизам за кризни штаб, по другима наговештај „реформи“ (мада је нејасно шта се све под тиме подразумева и шта је ту све могуће, а да буде у духу канона и вековног устројства), ради „осавремењавања Цркве“. Отуда и квалификације да је ово „проевропска црквена влада“, али, поново, с различитим конотацијама.

Уочљиво је да се поједине владике врло често бирају за чланове Синода, а да се неки од њих заобилазе, што може да се тумачи на разне начине. У Грчкој, рецимо, није такав случај: чланови Синода бирају се по аутоматизму, тако да се зна кад ће ко бити члан, па и нема „изненађења“ као код нас.

Једно је, ипак, сасвим извесно: да је „црквена влада“ у садашњем саставу по вољи државне владе, поготово што у њој важну, можда и најјачу реч има епископ бачки Иринеј, који ужива велико поверење државних власти. Тон блискости између Цркве и државе провејава и из саопштења за јавност са последњег заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, које је, у својству саборског портпарола, потписао епископ бачки Иринеј, а у којем се одаје „дужно признање држави Србији“, за напоре да се заустави и онемогући безакоње на Косову и Метохији и са задовољством констатује да је „Влада Србије подржала иницијативу Светог архијерејског синода“ да се изграде спомен-храм и меморијални центар ради молитвеног сећања на српске жртве страдале у ратовима и у разним врстама терора током XX и почетком XXИ века.

Отуда, због такве наклоности „проевропској (државној) влади“, такви квалификативи и „црквеној влади“.

Јован Јањић

Извор: http://www.novinar.de/2009/06/08/sinod-i-evropa.html