– Шта да радим, ако не волим архијереја? – такво питање ми је задао младић, побожни православни хришћанин.

И почео сам да говорим о себи. Јер боље од себе никог другог не познајем.

Ето њега, то јест мене, до рукоположења. Православни хришћанин, студент. Идем у цркву, молим се, причешћујем. Преда мном су ми видни сви свештеници као на длану. Са свим њиховим гресима, недостацима, грешкама и легендама које их окружују. Добри и лоши. Са свим оним што им гради ауторитет, али га и руши. Али нико осим Бога их заиста не познаје. Посматрам конкретног свештеника и мислим да је он дужан да одслужи литургију, одржи проповед и прими исповест онако како ја сматрам да треба. Јер ја сам читао Бибилију, свете оце Цркве и тоне духовне литературе.

На исти начин посматрам учитеља, лекара, службеника. Очима ученика, пацијента, грађанина.

И зашто они не поступају тако како бих ја желео? Куд год да се окренеш, свуда једно те исто разочарање.

Ја и сам предајем студентима. На мене су устремљени њихови погледи и они гутају сваку моју реч. Шта они сада мисле о мени и целом образовном процесу у коме ја учествујем са супротне стране? Сви они ме воле? А шта ако то није случај?

А замислите да дајем најболније инјекције. Мерим притисак. Мењам завоје, прегледам постоперативне шавове и сам одлучујем када ће моћи да се скину. Разумете? Сам. Притом ме уопште не занима шта о томе мисли пацијент. Он може мислити да је већ време да се све то скине и да пође кући. Али ја имам своје мишљење, засновано на томе чему ме је научила медицинска сестра која се бави превијањем. Откривам благу инфекцију, потребна је дренажа и ја скидам један шав и стављам у рану танку гумицу. Обрађујем рану и свезујем нови повез. Пацијент је незадовољан, говори нешто о мојој младости. Нека прича. У овом тренутку одлука је моја. С мог звоника поглед даље сеже. Да ли ме је пацијент наједном заволео због свега тога? Не изгледа ми као да јесте.

Ја сам свештеник. Служим литургију, проповедам, исповедам. Трудим се да све радим онако како су ме учили, по угледу на искуство других свештеника, а и у складу са мојим сопственим искуством, које и није толико велико. Да ли су сви парохијани са тим задовољни, да ли ме сви они воле? Наравно да не.

– Ви не служите како треба. Не проповедате како треба. Исповест не треба тако да изгледа. Ви се не бринете довољно о потребама храма. Ваше књиге нису довољно духовне, нису као код тог и тог оца. Децу не васпитавате како ваља.

Мислите да сам сваку такву критику одбацио као у причи о превијању рана? Не нисам. Секирао сам се, мучио, спорио, штитио се. Али понекад ми је изгледало као да је то све истина. Па то и јесте истина. Али настављао сам да служим, проповедам, исповедам, пишем и васпитавам децу онако како не треба. Једино што сам схватио јесте да не могу угодити чак ни онима који су ми били драги. То сазнање је било болно. Због гордости, разуме се. Не узгорди се и нико те неће моћи ранити.

Ужасно велики број људи, који не зна ни мене ни моје грехе, већ ме унапред не воли зато што сам поп. Мрачњак који дели опијум религије масама. Ако би се случајно власт променила на неку антицрквену, могли би да дођу моји суседи да ме вешају.

Могао бих да се тешим тиме што моји критичари ништа не разумеју. Као онај рањени пацијент. Па ипак, међу незадовољнима су били и људи који су имали више духовног искуства од мене. И прочитали су више књижица од мене, а никако мање. Једна чињеница увек остаје непромења – ја сам свештеник са својим звоником, а они нису.

Ја сам настојатељ храма. Некоме се не свиђам, па добро. Мора црква да се гради. Али прво треба израдити пројекат. И ето избор је начињен самовољно. Класицизам с краја 18. века, Санкт Петербург. Колонада стубова, звоник право у центру храма, без куполе са прозорима. Ретко решење за цркву која се назива «под звоником». Таквих је у Русији свега десетак. И још боја. Жута.

– Какво кошмарно и безукусно решење! – рекли су неки.

– А ту певницу треба одатле избацити, – казали су други.

– Старце не уважава, манастире не посећује, чак ни у Могочину није био, – повукли су Дамоклову црту трећи. Ма, нека буде Дамоклова, у реду?

Коме из њих угодити? Можда треба провести референдум? То би већ било превише! Јер висина мог звоника износи 37 метара са крстом. Десетоспратница. Одатле се види мало даље. Седети је, истини за вољу, непријатно. Сви те гледају, дошаптавају се, неки упиру прстом, а понеко је спремио и «шипак», Господ га спасио.

Када сам напуштао свој родни град, један свештеник ми је другарски испричао како ме већински део градског клира није волео. То је јако много људи. Али барем нисам архијереј – код њега би иста ствар била са гомилом градова, а његов звоник је много виши од мог. Чак не могу ни врх да сагледам.

– Шта да радим, ако не волим архијереја?

А шта је требало да урадим када мене нису волели? На кога је требало да се оријентишем? На Христа, – одговарам сам себи. А да ли сам у томе успео? Нисам? А ко јесте? А ког то архијереја сви воле? Чак и Јована Златоуста, како нам је познато, није трпело мноштво православних хришћана, укључујући ту и део свештенства. Па ни Светитељу Луку (Војно-Јасенецком), који је прошао кроз логоре, саслушања, мучење, неки нису желели добро.

Хм… А шта ако би ти био патријарх?! Да ли можете да замислите ту висину звоника? Ту количину одговорности и очију упртих на њега. Већ чујем: «Хајде, хајде направи погрешан корак!»

Шта треба да уради патријарх, ако њега неко не воли?

Не знам. Тешко је када те не воли па макар и један човек на овој земљи.

Радујем се што нећу бити архијереј. Превише сам горд и стога сам изузетно рањив. Није ми довољна Христова љубав, желим и људску.

Шта да ради поменути младић? Јер реч је управо о њему, о његовој души, а не о души архијереја или мојој. Мој одговор на крају тог разговора је био предвидив, једноставан и незанимљив:

– Моли се за свог епископа, архиепископа, митрополита, патријарха.

Али зашто?

Па зато што желим да се и за мене помоле сви власници сопствених звоника, ниских и високих, уопштено говорећи, сви они који ме не воле.

Извор: pravoslavie.ru