Сваки дан се све више људи жали на проблеме с можданом активношћу, на све већу расејаност (тј. немогућност да се усмери пажња, да се саберу мисли ради решавања одређених задатака), на проблеме око памћења информација, на физичку немогућност читања великих текстова, а да не говоримо о књигама.

И траже нешто за побољшање мождане активности уопште и конкретно – памћења. Притом, колико год то било парадоксално, дати проблем није карактеристичан толико за старије људе, „за чији је узраст“ и уобичајено да слаби мождана активност, колико за људе средњег узраста и млађе. Уз то, многи се чак и не интересују зашто се то дешава. Аутоматски то приписују стресу, умору, нездравој екологији, истом том узрасту итд, иако све то ни издалека није узрок. Међу мојим пацијентима има и оних који имају много више од седамдесет година, али који уопште немају никаквих проблема ни с памћењем ни с можданом активношћу. Па шта је онда узрок?

Он лежи у томе што нико не жели да се одрекне такозване сталне и целодневне „изложености информацијама“ без обзира на све разлоге. Другим речима, убрзани губитак ваших можданих функција започео је оног чувеног дана када сте решили да будете стално „на вези“. И нема никакве разлике да ли вас је на то натерао посао, досада или елементарни страх да нисте „на нивоу“, тј. да не испаднете црна овца и чудак у својој средини.

Још је 2008. године било познато да просечан корисник интернета не чита више од 20% текста на страници и на све начине избегава велике пасусе! Осим тога, посебна истраживања су утврдила да човек, који је стално прикључен на интернет, и не чита текст, већ га скенира као робот – хвата у њему расцепкане комадиће података, стално прескаче с места на место, а информације оцењује искључиво с тачке гледишта дељења, тј. да ли је могуће то „откриће“ некоме проследити. Али ни то се не чини у циљу дискусије, већ најчешће с циљем да се изазове емоција у виду кратких одговора и емотикона.

У току истраживања дошло се до закључка да се странице на интернету не читају, као што је већ речено, већ се насумично прегледају по шаблону који личи на латинично слово F. Корисник у почетку чита првих неколико редова садржаја стране (некад чак у целости од почетка до краја), а затим прелази на средину странице где чита још неколико редова (по правилу, само делимично, не завршавајући читање редова до краја), а затим се брзо спушта на сам крај странице да види „како се ствар завршила“.

Црвено — зона, где се пажња читалаца задржава дуже него другде
Жуто — зона брзог прегледавања

Плаве и сиве области се не читају уопште

Зато најефикаснији начин представљања информације обичном кориснику интернета представља излагање информације у виду преврнуте пирамиде (тј. по принципу „што ниже, то мање“) с обавезним издвајањем кључних речи (како би корисници схватали шта је важно, а шта не) и развијањем не више од једне мисли у пасусу. Само се тако може задржати пажња на страници максимално дуго. Ако се обим информације не смањује паралелно са спуштањем странице, или још горе, ако се повећава (као што је то случај с овим чланком), на таквим страницама се задржавају само појединци.

Мој лични став је да интернет представља прави наркотик. А шта је наркотик? То је потпуно некорисна ствар без које сваки човек може да живи све док га не проба. А кад га проба, настаје доживотна зависност, јер се наркоманија не лечи.

На проблеме са схватањем информације жале се људи свих струка – од висококвалификованих универзитетских професора до сервисера веш-машина. Такве жалбе могу се посебно често чути у академској средини, тј. од оних који су по природи свог посла приморани да дубоко и свакодневно комуницирају с људима (држе предавања, испите и сл.). Они кажу да већ низак ниво схватања информације и ниво читалачких навика код оних с којима раде пада из године у годину.

Већина људи осећа велике тешкоће при читању великих текстова, а о књигама већ да не говоримо. Чак се и постови на блоговима, који су већи од три или четири пасуса. већини чине превише тешким за схватање, а самим тим и досадним, те не заслужују чак ни елементарну пажњу. Тешко да ће се наћи човек који није чуо популарну изреку с интернета – Превише је слова, нисам могао. Тако се добија зачарани круг: нема смисла писати много, јер то скоро нико неће читати, а смањивање обима мисли која се преноси доводи до још већег сиромашења ума не само читалаца, већ и писаца. Услед тога имамо то што имамо – масовно заглупљивање.

Чак и људи с раније добрим навикама читања кажу да после целог дана на интернету и балансирања међу десетинама и стотинама електронских писама физички не могу да почну с читањем веома занимљиве књиге, будући да се читање само прве странице претвара у право мучење. Читање једноставно „не иде“ зато што:

а) не успевамо да се натерамо да престанемо са скенирањем текст тражећи у њему кључне речи;

б) не усваја се сложена синтакса, својствена већини класичних и научних дела који уопште нема у размени СМС-порука.

Услед тога се једна реченица мора читати и по неколико пута! Најотворенији људи тако и кажу: Згражавам се самом себи.

Али то још није све. Због сталне прикључености на интернет нагло се погоршавају и такве навике попут враћања на већ осмишљену информацију, анализирање прочитаног и укључивање имагинације. Још горе је то да у 80% случајева људи на интернету траже сумњиву забаву или одатле ваде информације које поред нулте информативне вредности имају и негативну културну вредност.

Притом је већина људи (посебно оних млађих) толико везана за свој уређај да при претњи да остану без интернета само на један дан осећају не само психички притисак који се граничи с паником, већ и физичке реакције које подсећају на наркотичке. Не верујете? Искључите свог љубимца и покушајте да проведете без њега барем два или три дана.

Постоји мишљење да ће способност ефикасног схватања сложених текстова ускоро постати привилегија елита, доступна само посебној касти људи. У потпуности се слажем с тим. Та идеја није нова јер је још Умберто Еко у свом роману Име руже предложио да се у библиотеку пуштају само они који знају и који су спремни да усвајају сложена знања. А сви остали ће бити у стању да читају само огласе и интернет.

Укратко говорећи, никаве таблете, додаци уз исхрану и дијете не могу да зауставе деградацију мозга. Она се може зауставити само прекидом уласка у систем обраде свемогућег информационог отпада и свакодневно оптерећивање мозга такозваним „корисним информацијама“. Тај процес је веома сложен, а за многе чак и неизводљив. Што би се рекло, за многе је воз већ прошао.

Још једанпут укратко:

уређаји који обезбеђују сталну изложеност информацијама, паметни телефони, ајпеди и остало, без којих се сад не може отићи ни у тоалет, чине вас практично дебилом с увелим и апатичним мозгом, који једва схвата и који није способан да мисли и анализира. Али, као и сваки наркоман, ви сте, наравно, убеђени у супротно: да ваши мезимци чине живот испуњеним и удобним, а вас лично „веома напредном личношћу“ која је увек у току.

Захваљујући тим уређајима у ваш мозак непрекидном бујицом стално долази свакакво ђубре, које толико загађује ваш „рачунар“ да можете да извршавате само најпримитивнији и нискоквалификовани посао. Нисте у стању ни да повезано говорите, ни да пишете ни да читате. Ваш говор је мањкав и пун поштапалица. Када некоме причате о нечему, тешко налазите потребне речи, а кад слушате неког, брзо губите нит разговора и почињете да се досађујете и зевате. Не можете да пишете јер у свакој речи чините грешке, а не знате чак ни приближно како се користе интерпункцијски знаци. Али зато Ви одлично сликате себе и куцате некоме на Viber или Whatsapp.

Укратко, чујте лоше вести: мобилну везу треба користити само и искључиво у ванредним околностима. На пример: ако сте дошли у непознати град и не можете да нађете особу која вас чека, стварно је потребно да је позовете. Или ако касните на важан састанак, стварно је потребно да се јавите, тј. ваш уређај треба подесити само за пријем и преношење професионалних и пословних информација које су вам потребне. А остатак времена ваш уређај треба да буде искључен. Уосталом, замишљам колико вам је неудобна и сама помисао на то.

Треба бити спреман на то да вас околина, благо речено, неће разумети. Рећи ће вам да сте сасвим скренули. Игноришите и не обраћајте пажњу. Запамтите да сте ви мета информационог напада и да је потребно да се заштитите. Као што је рекао Ричард Селант, директор CBS News, „Наш посао није да људима продајемо оно што они хоће, већ оно што је нама потребно.“

И на крају, потребно је да поново учите да читате књиге. Праве папирне књиге, а не да сатима зурите у екран свог мезимца, разумете? Биће тешко, али ви ћете покушати. Не треба терати себе. Првог дана прочитајте пола странице, следећег дана целу, а оног тамо страницу и по. Узмите у обзир да ће се организам томе на све могуће начине успротивити – биће и тешко и болеће и вући ће вас на све друге активности, само да се не напреже.

Не желим вам срећу, јер вам она уопше није потребна.

(За Центар академске речи са руског превео Стефан Милошевић)

ИЗВОР: Деградация мозга, «Академия Тринитаризма», М., Эл № 77-6567, 07.03.2016.