Стојадин Мирковић, јунак који је стао уз мајора Тепића: „И ја сам, друже мајоре, положио заклетву да ћу бранити ову земљу!“

У имену му је све записано. Стаменост, одлучност и постојаност. Стојадин је стао и остао да брани најузвишенију границу људског достојанства – заклетву држави која је горела у огњу нерашчишћених рачуна, сулудих амбиција лидера нових државица и народа, рoђених на развалинама једне лепе земље, страшћу опијене пастве еуфорично заслепљене нагоном да омеђава своје атаре жицама мржње.

Из тог унутрашњег мрака убрзо ће покуљати ерупција гадости какву само људски ум може да произведе . Варају се сви психијатри који мржњу дефинишу као негативну емоцију или поремећај душе. На овим просторима, потврдили су то недавно хрватски црнокошуљаши у копачкама на светском првенству у фудбалу, она је идеологија, стратегија, оружје, база за разне врсте менталних опијата.

Та лепа земља је створена да одигра представу мултикултуралног капитализма у социјалистичком систему! Сврха те драме, трагичног краја, била је показивање хуманистичког лица капитализма заживелог и у комунизму. Припреман годинама за завршну сцену као модел за разбијање СССР- а или Русије као кичме изнутра рашрафљиваног џина, тај “рај” на земљи постао је оставински поступак највеће заблуде зване братство и јединство. У тој држави братства није било ни у примисли осим код сиромаха и лаковерних, а јединство се огледало у такмичењу ко ће дубље завући руку у заједничку касу.

Како то бива, варнице су севале, букнули су пожари који никада нису угашени. Југословенска народна армија -диносаурус, неприпремљен за такав сценарио, обезглављена, без стратегије, претворена је у противпожарну службу, за једне комунистичку и издајничку, за остале србочетничку и агресорску. Масовна дезертерства командног кадра и војника хрватске и словеначке, муслиманске, албанске националности, колебљивост преосталих официра, кукавичлук али и неодлучност Генералштаба, чија малодушност ће довести до трагичних последица, каква је и херојска смрт јунака ове приче. Пратећи до краја свог команданта и његову решеност да брани умирућу земљу, издижући себе изнад времена и земаљских закона:

“Једном људи дају реч, она остаје или се погази.Ја сам дао реч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко”, говорио je мајор Милан Тепић.

Свуда је владао страх, хаос и неизвесност. Ужас је изазивала спознаја да су остављени и препуштени на милост усташама чији потенцијал се умножавао сваком освојеном касарном или гарнизоном. И у Вараждину, Карловцу, Загребу, Вировитици, Бјеловару…

Свуда су касарне опкољене у истом тренутку, са јаком психолошко – пропагандном кампањом, изоловане од остатка света, без комуникација, воде, струје, препуне младих војника и цивила. Због безбедности, целе породице су се преселиле у касарне.

Дилема како се одбранити, сачувати људе, а не бити понижен и везан, или сутра, као генерал Трифуновић, оптужен за издају само због тога што је предао тенкове да би сачувао неколико стотина војника, надвила се као ноћна мора код већине команданата опкољених касарни ЈНА широм Хрватске.

На челу те несрећне, али и надобудне и добро ухлебљење војске, идеолошки индоктриниране, чије су привилегије у друштву прелазиле границу дискриминације осталих грађана, налазили су се генерали Вељко Кадијевић и Благоје Аџић.

Овом последњем, у Херцеговини 1942 године, усташе су побиле целу породицу. Он је претекао пуким случајем. У том тренутку када су 43 члана његове фамилије зверски уморена, већина хладним оружје. Благоје се налазио у посети родбини у суседном селу.

Мајор Милан Тепић, након одлуке пуковника Ковачевића да преда касарну, са групом војника повлачи се да заштити складиште муниције и борбених средстава на Беденику изнад Бјеловара. Хрватски бојовници надиру али опрезније, знали су да са Тепићем нема шале.

Готово да не постоји официр ЈНА на територији Хрватске да хрватска служба безбедности аналитички није обрадила његов профил. Мајор Тепић је представљао респектабилног и непоколебљивог противника, процена је безбедоносно-обавештајних структура које су, у том тренутку,  директо подређене председнику Фрању Туђману.

Стајало је да се ради о стабилном, помало повученом,тихом и ненаметљивом, али енергичном ћовеку, без спремности на било какву врсту нечасног или понижавајућег компромиса.

Командант касарне у Бјеловару, пуковник Рајко Ковачевић, размишљајући о судбини опкољених официра и њихових породица, војника на редовном одслужењу војног рока, одлучује се на предају. Безусловну, траже припадници Збора народне гарде на челу са Јуром Шимићем, начелником Кризног штаба Бјеловара.

Мимо свих конвенција, војничких и људских норми, Шимић, маниром усташког џелата, изводи пуковника Ковачевића, потпуковника Миљка Васића, капетана прве класе Драгишу Јовановића, скида их голе до појаса и сваком у главу испаљује по два метка. Шимићев патолошки однос према мртвим људима иде у такву морбидност да њихове посмртне остатке јавно излаже на уласку у касарну где грађани долазе да пљују и уринирају по њима. По предаји касарне у Бјеловару, срељано је још шест војника из резервног састава, а шездесет официра и подофицира је заробљено и 250 војника редовног састава.

Наслућујући шта се догађа у граду, мајор Тепић се са групом војника повукао у складиште пуно муниције и борбених средстава. Осокољене предајом касарне, усташе свом снагом надиру према складишту. Тепић, свестан да су жртвовани чим нема авијације на видику, одлучује се да не предаје ништа усташама, али, ипак, да сачува своје војнике,те им наређујући да се повуку на безбедно одстојање од складишта.

Возач самохотке, регрут из Горњих Лесковица испод Повлена, Стојадин Мирковић, одбија наређење. Голобради младић мирно одговара свом претпостављеном:

“ И ја сам, друже мајоре, положио заклетву да ћу бранити ову земљу”, одлучним гласом ће Цоле, како су га звали укућани.

На тренутак је застао, гледајући овог смерног човека преко пута. Подсећао га је мирноћом и непоколебивошћу на покојног оца. Цоле је био дете када му је отац погинуо преврнувши се са трактом. За разлику од својих вршњака са великим животним стремљењима, Цоле је имао једну скромну жељу – да купи трактор и врати се у своје село да помогне мајци и брату.

Предходне ноћи, док је на трен дремнуо, боље рећи сан га преварио, сањао је мајку Аницу и брата Добривоја. Пео се уз пропланак према врху, где се налазио прамен магле налик на ореол. Кроз њега се пробијало сунце. Беличаста заслепљујућа светлост га је топлим зрацима купала. Успео је да пролети кроз тај прамени круг светлости. Умивен том топлотом, пренуо се и чврсто, знојавим рукама, стегао пушкомитраљез.

Ни једног тренутка се није двоумио. Да га вежу и понижавају, како већ то чине. Да је хтео да бежи могао је из Бањалуке правац кући, како су неки избегли да дођу у Хрватску. Цоле је знао већ тада да иде на крваво бојиште и да ће бити чупаво. Божјом вољом је стигао код овог дивног човека, часног, одважног, храброг официра, какви су некада били српски ратници.

„Мајор Тепић је к’о мајор Гавриловић, командант одбране Београда“, помислио је. Сетио се мајора Косте Тодоровића и његове витешке смрти, бесмртног мајора Курсуле са Цера…

Намах му је, у тих неколико секунди, пролетела мисао:

”Ратове воде капетани и мајори, њихове жене примају саучешће и постхумно ордење, а пуковници и генерали скидају кајмак”.

“Поступи по наређењу, доста поздрављања!”, загрмео је мајор Тепић.

Цоле се попео у транспортер, остатак војске се повукао, мајор Милан Тепић, као ресавски војвода Синђелић или Танаско Рајић, кренуо је према главном објекту. Мајор је лагано и смирено корачао према вечности, био је растерећен, породицу је склонио код својих. Сама помисао да је ту могао да закасни, учинила га је на тренутак неспокојним. У ових пар корака, опраштао се од свих. Од деце и супруге, које му је Бог подарио, највише. Њима је и најпотребнији. Чуо је Цолетов глас иза себе:

“ Док ја штекћем, нисмо пали, када мене ућуткају, дижите, нека гори и грми. Сачекајте их да уђу”.

Мајор је подизањем руке потврдио, да је чуо овог тек стасалог дечака са срцем Обилића,није имао снаге да се окрене и још једном тог голобрадог младића испод Повлена помилује погледом. Ко би рекао да из овог крхког, тихог, повученог и добродушног младића стоји антички витез, епски јунак, несаломиви ратник.

Неко ми је давно рекао да су наши вршњаци са села чвршћи и стабилнији. Да брже одрасту од градске деце. Ваљда их мука и тежак живот очеличе. Спорадична паљба у кратким рафалима се приближавала. Прва зоља је промашила циљ.

“ Докопали су се нашег оружја у касарни и њиме ће да нас убијају”, помислио је.

Митраљез на транспортеру поново је почео да пара ваздух. По возилу су добовали меци из папа и пекатеа. Пар експлозија, и Цолетов митраљез, погођен зољом, је ућутао. Настала је погребна тишина. Задњи чин. Усташе у чопору крећу као на касарну. Иду по плен, убеђени да ће и ово драгоцено складиште завршити у њиховим рукама.

Тај ефорични јуриш разуларене руље, прекида једна, јака, експлозија, а за њом серија детонација, рафалне паљбе муниције, потмулих испаљења разних мина и граната. У небо лети све, од предмета до људи. Званични хрватски подаци говоре о 11 страдалих, али и 200 несталих бојовника. Старим црногорским ратницима пред бој је било најбитније да не погину док се не замене. Бар једног Турчина, виђенијег, била је мера, ако Бог да више, срећна ура, ако пре тога погине, то је зла ура и трагедија. Млади Цоле и петнаест година старији мајор Тепић, жестоко су се заменили.

У јулу 1995 године, када су напокон испоручили посмртне остатке

Тело Стојадина Мирковића четири година Хрвати нису желели да размене. Јасно нам је зашто. Али није ми јасно зашто ћути Србија, Ваљево, Борачке организације ,саборци?

Коме је у интересу да прашина заборава покрије овог хероја? Немам ништа против да певачи, глумци, уметници добију улице, али да се овакви хероји заборављају то је срамно ! Оно што мајка Србија најмање може и мора да уради је : Да вечно чува сећање на своју бесмртну децу. Остао је поред Тепића, заслужује исто знамење и улицу поред његове.

Слава јунаку Стојадину Мирковићу.

Извор: in4s.net