Ове године, навршио се читав век од рођења Александра Солжењицина. Када му је, недавно, Владимир Путин открио споменик, кренули су жестоки напади оних који сматрају да је Солжењицин није био никакав руски патриота, него слуга Запада у борби против Русије (која се, у његово време, звала Совјетски Савез).

Солжењицин није био пуки „антисовјетчик“ и антикомуниста. Он припада традицији руских писаца – почвеника, који су сматрали да улога књижевника превазилази оквире романа, приповетке, песме, и да се треба друштвено ангажовати. Чак је и најтиши од тихих, склоњен у трепет лирске прозе, Чехов, својевремено писао о нечовечним условима живота робијаша на Сахалину, тражећи да се ти услови поправе.

РОДОЉУБ И АНТИКОМУНИСТА

Што се Солжењицина тиче, он је, увек, био родољуб, а против совјетског система се борио зато што је сматрао да је комунизам унаказио руску националну идеју. Корене тог разарања налазио је још у доба Петра Великог, који је отаџбину повео путем револуционарног позападњачења, поставивши нове темеље у вестернизованом Санкт Петербургу уместо у Москви, Трећем Риму. Сматрао је руски нобеловац да Русија не треба да иде ни путем комунизма, ни путем капитализма (јер су то, како је говорио његов саборац, математичар и философ Игор Шафаревич, „два пута ка истом бездану“, заснована на демонији економије, а на на хришћанском човештву).                                  

Многи нападају Солжењицинов „Архипелаг ГУЛАГ“ као књигу нетачности и клевета, писану са пропагандним циљем. Заборавља се, намерно, да је књига писана илегално, без приступа архивима, са једним циљем: да се памте жртве система који је покушавао да на људским костима изврши „скок из царства нужности у царство слободе“. Данас је лакше писати – архиви су постали доступни, а истраживачи имају могућност да трагају за потпуном сликом историјске прошлости. Ипак, довољно је поменути да је, по званичним подацима руске државне комисије објављеним 1995, у доба револуције, на овај или онај начин, убијено преко двеста  хиљада само свештених и монашких лица. Зар је то мало? Као хришћанин, Солжењицин није хтео да прећути разарање православне отаџбине.                

На почетку књиге „Русија у провалији“ он дефинише своје родољубље: „Патриотизам је циљно и непопустљиво осећање љубави према својој отаџбини, са спремношћу жртвовања за њу и сношење њених недаћа. Истовремено: служење Отаџбини које не сме бити сервилно, нити подразумевати слагање са њеним неправедним претензијама. Наш, руски патриотизам, не сме ићи до националистичког „само наша раса: само наша вера", не сме се дизати изнад нашег смирења пред небом. Лично, не могу да сматрам „руским патриотизмом“онај који је спреман и на закључивање малодушних савеза са својим уништитељом-комунизмом“.

ПИСАЦ И ЗАПАД                                   

Што се Запада тиче, он је, у почетку, дочекао прогнаног писца са одушевљењем, али га је затим назвао „православним ајатолахом“. Схватили су да Солжењицин не само да не препоручује либерални капитализам као решење за Русију и свет, него га жестоко критикује, што је доказао говором на Харварду 1978. године. Тада је устврдио да је западни пут у пропаст започео антропоцентричним  заокретом ренесансе, који је довео до материјалног прогреса и духовног закржљавања: “Не можемо избећи преиспитивање основних вредности људског живота и људског друштва: да ли је заиста човек изнад свега, и зар није изнад њега Бог? Да ли је истина да се људски живот и друштвена активност морају одредити – пре свега –материјалним развојем?“          

Солжењицин је, као и Владика Николај, идеји лажног прогреса супротставио формулу: човек изнад свега, а Бог изнад човека.              

ПОВРАТАК У РУСИЈУ    

Када се вратио у Русију 1994, Јељцин га је дочекао раширених руку. Али, то је кратко трајало. Већ 1995, програм „Разговори са Солжењицином“ уклоњен је с телевизије због оштре критике Јељцинових реформи. Уместо писца, нова гошћа националне телевизије била је италијанска порно-глумица Ћићолина.                  

Гајен на традицијама Пушкиновог «Пророка», он ипак не ћути. Критикује и Јељцина и Зјугановљеве следбенике, јер немају квалитетне програме и нису се покајали за злочине комунизма. Тврди да власт неолиберала није боља од комунистичке, поготову зато што су се бивши партијски вођи удружили с новобогаташима и мафијом и створили олигархију од 150-200 људи који владају земљом. Тада је судбину своје отаџбине упоредио са случајем човека који, опорављајући се од колере, добије кугу.

Године 1998, излази његова гневна књига „Русија у провалији“, у којој упућује оптужбе на рачун власти: учитељи немају новца за приручнике, научници су плаћени мање од чистача улица, лекари не примају плате по девет месеци, радници штрајкују да би им дали зарађено. Људи не могу да путују у посету родбини јер им недостају паре за превоз. Русија клечи пред Западом у економском, али и духовном смислу.  

ПУТИН И ТРЕЋИ ПУТ     

Када се појавио Путин, Солжењицин је рекао: »За време Горбачова, био је одбачен сам појам и свест о државности... Током Јељцинове владавине тај правац је у суштини настављен, а још је отежан огромном материјалном пљачком Русије... Путиновом владавином, не одмах, почело је предузимање напора за спас урушене државности». Солжењницин, који је одлучно одбијао признања која му је нудио Јељцин, прихватио је 2007. Државну награду коју му је уручио Путин. Председник Русије је, након сусрета с Александром Исаијевичем, изјавио да је «скренуо писцу пажњу на то да су неки од корака које сад предузимамо у много чему сагласни са оним што је писао Солжењицин».  

А писац је, деценијама, препоручивао Трећи пут, ни комунистички, ни либерално - капиталистички, који Милан Суботић описује као «наставак руске народњачке традиције која неискварени «народ» супротставља поквареној и отуђеној елити, компликованим социјалним механизмима и институцијама. Критиком елите за западњаштво и наглашавањем имитативне природе политичког система, Солжењициново народњаштво добија словенофилске карактеристике које га обавезују на формулисање «руске алтернативе» различите од либерално – демократског и тржишног организовања модерних друштава.“.                                              

Таквом човеку, који је, у име хришћанских идеала саборности и узајамности, одбијао и капитализам и комунизам, Путин је подигао споменик. А Русија и даље трага за Трећим путем.

 Објављено у „Печату“ 20. децебра 2018.