О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?          

Питамо се – зашто изумиремо оваквом брзином. Зашто се не рађамо? О чему је реч? А реч је о ономе што је говорио Свети владика Николај – блуд убија живот. Блуд је разорио љубав, а где нема љубави – нема ни живота.

Познати србски књижевник, Светозар Влајковић, животним трагањем дошао је до Христа и Цркве. То своје трагање потресно је описао у књизи „Повратак изгубљеног“ (објавила је ју је издавачка кућа „Бернар“ из Старих Бановаца 2017. године ) која показује сву истинитост еванђељске приче о блудном сину. Влајковић је прошао два брака док је дошао до истинског брачног друга, а у међувремену је, трагајући за смислом постојања, лутао од жене до жене. Његово покајничко искуство је драгоцено за сваког онога ко жели да схвати зашто су чедност и чистота душе тако насушно важни савременом човеку. Књигу свим срцем препоручујемо.

ТАЈНА РАЂАЊА НОВОГ ЖИВОТА

Влајковић истиче да је тајна рађања, насталог из заједнице мушкарца и жене, насушно чудо: “Доласком на свет, добијамо таленте или таланте, како се некада говорило. Таленат је сужено значење таланта, односи се на видљиве дарове, поглавито за стваралаштво.

Већ само наше зачеће је талант. Родитељи то тек два месеца касније уоче. Каткад, после месец дана. Зар то није чудно, пречудно! Нисмо постојали, одједном, зачети смо. О томе, у тренутку зачећа, нико не зна, осим Бога. Знамо свакако и ми, зачети, али није нам дато да то запамтимо. Шта би уистину требало да се запамти, зар оно необјашњиво, то чудо: до малочас нисмо постојали, и сад, хоп, створени смо. Биолози кажу да су се спојиле две ћелије, мушка и женска. То тако изгледа са стране. Нека и буде тако, али тај настанак, ипак остаје чудо. Нећемо ваљда биолошке састојке организма, две ћелије које се споје,   да сматрамо творцима настанка једног човека. Тај дотле непостојећи човек има свест и све остало што човека чини човеком, душу и зачетак тела, па и дух, дубоко скривен као и у одраслима. Зар то није чудо над чудима? Тиме се не умањује чудо стварања једног пилета у јајету, међутим, ми нисмо пилићи, ми смо људи, свако од нас је човек, биће друкчије од других бића, биће које, ето, одједном поседује тело, душу и дух и за њих ће бити задужен, све док буде трајало у временском свету.“                   

ЗАДАТАК ПРЕД НАМА              

Да бисмо живели као људи, стално пред собом треба да имамо смисао постојања. Јер, како каже Влајковић: “Бог нас не доводи на овај свет као сиромахе у непознату земљу, без игде икога и без ичега. Опскрбљени смо не само да преживимо, већ и да успешно послујемо. Опскрбљени смо Царством небеским које је у нама. Али, живот једнога човека захтева труд. Помислимо само колико се труди једна травка испод прекривача од смоле на уличном тротоару, да пробије ту кору и стигне до светлости дана. Колико ли је тек потребно човеку? Једном изашла из таме, биљка се повија под сменама дана и ноћи, многи људи и на светлости сунца остану у тами. Неопходан је стални, обавезни, несагледиви, тежак труд да би се стигло до невештаствене светлости. Трка коју треба успешно завршити.“ То је оно шт је Љубомир Симовић открио у стиху:“Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“. Ми нисмо, као животиње, само дата, него смо и задата бића. Пред нама је задатак човештва које треба градити. На жалост, често не успевамо да се издигнемо изнад себе, него падамо. Грех је, пре свега, пад.  

ПРАРОДИТЕЉСКИ ПАД            

Влајковић узрок нашој огреховљености тражи у праисконском, у паду праоца Адама и прамајке Еве: “И као кад у сасуд пун чисте воде капнемо мастику те се вода сва узмути, тако се догоди промена човека при првој брачној превари. Сетимо се да после првог пољупца за нас нема више првог пољупца, сетимо се Адама који је створен са чистим телом и чистом душом, и био безгрешан, јер га је Творац увео у биће звано Човек, и такав је био док није загризао забрањену јабуку. Одједном се скроз изменио, самим тим и његов пород, Човечанство. И сав земаљски домострој је измењен: животиње, и минерали, и цвеће, и воде. Слично узмућивање догоди се при првој брачној превари. Стварајући Адама по свом лику, Бог је у њега удахнуо своју неупоредиву чистоту, тако је први човек, после свог греха, потомству оставио траг своје промене после пада. Незамисливо је шта би се десило да је Адам имао потомство пре сагрешења. Разлика између његових синова пре и после сагрешења била би као између чистог и палог Адама. Зар би Каин убио Авеља да су живели у Рају, да су били деца безгрешног Адама? Наравно да не би. У Рају није било завидљивости, такмичарства, похлепе и осталих страсти, па није могло да буде ни убистава, пљачки и осталих непочинстава. После изгона из Раја људи су се рађали носећи терет првородног греха. Истовремено, били су и невини због недостатка греха који би учинили по сопственој вољи. Оно прво не може се исправити сопственим напором. Опроштај својевољног греха добија се по милости Божијој тек после искреног покајања. „Иди и не греши више“, каже Исус Христос исцељеноме.“ Остали смо да живимо у долини суза, и грех нас, мало по мало,  ако се не трудимо да живимо по закону Божјем , разједа и раскопава. Један од кључних грехова што руше нашу целовитост је грех блуда.     

БЛУД КАО УЗАЛУДНО ТРАГАЊЕ          

Блуд је, по Влајковићу, често само узалудан покушај потраге да се нађе смисао у међуљудским односима: “Чудио сам се сваки пут кад сам био са неком новом женом. Чудио сам се и кад бих се срео са неком ранијом. Зашто се то дешава, чему све то? Због снаге живота, у целини узев. Живот је јачи од нас и од наших размишљања о њему. Зато се дешава.“                                 

У телесности, чак и онај најдаљој од унутарја, телесности чисто спољашњој, крије се покушај да се допре до душе: “Детаљи, вештине, све то је споредно. Два тела покушавају да постану једно, најмање важан део сусрета са једном женом је онај телесни. Описи у књижевности, или приче сведока о томе какво је ово или оно тело, шта уме или не уме да ради, дело су маште која обликује стварност како јој одговара у недостатку истинске стварности која измиче јер тело, ма колико било стварно, чак стварније од све стварности за коју знамо, с обзиром да га у огромној мери поистовећујемо са нашим бићем, ипак је само посуда чији нам садржај, душа, остаје невидљив./…/     Никад нисам погледао женско тело са пажњом, разгледајући детаље, никад, ни један детаљ. Конкретно тело, ту, у соби, на пустој обали мора, било где, нестајало би, ма колико ме и даље снажно привлачило и растварало се у мом, као и моје у  њему, па ако сам негде записао да су све жене исте кад се свуку, онда је то био само тадашњи начин да искажем ово о чему сада говорим. Кад добро промислим, никад  нисам био са неком телесном женом.У целини узев, телесност људи ми је неважна. Кад некога погледам, видим му душу, остало некако нестане, као амбалажа, коју занемарим због садржаја. Садржај је душа.“  

ПРЕЉУБА: ИЗДАЈА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА НОРМА          

Живимо у доба када је прељуба, издаја брачног друга, постала несто уобичајено. И то је, по Влајковићу, страшно: „Данас брачна превара није грех, не урачунава се у разлоге за развод, ни за доделу деце једном од родитеља, не узима се низашта. Појам брачна превара за многе је готово комичан. Назовимо је прељубом, опет им је комично. Сва пракса указује да је промискуитет већинска појава, те да верни супружници постају изузетак достојан подсмеха. Живимо у доба разврата и изопачености. Само су чедни људи подвргнути искушењу брачне преваре. Мртваци варају, не трепнувши. За њих превара не постоји. Осим, да, осим ако их биће са којим живе изневери, па онда вичу, плачу, жале се. Дакле, варају други. Због тога је један привремени филозоф, наш савременик, изговорио слоган – пакао, то су други.“  

Влајковић описује своје искуство прељубе, када је одступио од дотадашње верности јер је изгубио заједништво са супругом, што се, из ових и оних разлога, отуђивала: “Мени је моја брачна превара била жесток ударац. Олакшање ми је стигло од изневерене жене тако што она ништа није приметила. Из тога сам закључио да ме она, заправо, не примећује. То се касније често потврђивало.  

Тада, у том преломном часу, нисам могао ништа да учиним како бих избрисао осећање греха. Баш ништа. Што је најгоре, искушења су ме толико спопала, и савладавала, да сам губио оно мало здравог разума који би ми омогућио да прикочим на својој странпутици. Ништа од тога. Једини спас је вера, а ја сам и у том погледу затајио. Марксизам, Чубура, Ново доба, тражили су од мене накнадну наплату вишегодишњег боравка у Рају. Као да сам њима био дужан, а не Господу који ми је све омогућио, па и Рај.          

Грижа савести горак је лек, али лек.     

Зашто је до тога дошло?                                   

Зар да она вечна девојка/жена изгуби сва она својства којима сам је овенчао и тиме ми пружи оправдање за уобичајено понашање савременог човека? Зар тиме нисам истовремено и ја постао банално биће чија је узнесеност скршена као крило птице? Самим тим, пад је морао да буде жесток.                                                                         

Орнитолози су открили да је врабац веран, да врапци живе у паровима, кад један нестане, други не тражи новог партнера. Колико је тај мали врабац величанствен у поређењу са нама, умишљеним скотовима цивилизованог човечанства! Људи су слични једино пацовима који под одређеним околностима постају чак и хомосексуални!“                 

НЕРАЂАЊЕ ДЕЦЕ КАО УЗРОК БРАЧНОГ БРОДОЛОМА         

Један од узрока трагедије браколомства код савременика лежи и у одбијању да се рађају деца. Влајковић пише: “Пријатељ ми се пожалио на свој проблем са женом. У страху да не затрудни, после неколико побачаја, о којима је одлучивала не питајући га, жена је тражила да је пази. Нису имали децу, волели су се, тврдили су обоје и тако заиста мислили, нарочито он. Добро сам га познавао да могу то да сведочим. Није хтела пилуле, он није хтео оно саблазно помагало за мушкарце које поништава природни однос са женом. Дакле, нагодили су се да пази. То је значило да њихов однос никад не буде довршен на природан начин.                              

Зашто нису имали деце? Зато што је жена сматрала себе незрелом за материнство. Тим речима се изговарала кад год би је он упитао докле да чекају? Он јој је веровао. Покушавао је да јој помогне да постане зрела, иако ни он сам није био зрео, ако уопште тај појам нешто одређено значи. Године су пролазиле.         

-       Кад ћеш да сазриш? питао је муж хиљадити пут.

Дошло је дотле да је пријатељ и поред венчане жене заправо био без жене. То је запазио кад год би се у близини нашла нека друга. Његов очувани нагон би се хитро пробудио. И све брже. Колена, кукови, груди, усне, безброј других изазова покретало је алармна звона. Како се одупрети? Како? Маслачак не може да процвета у августу кад се то њему допада, већ кад га сунце потера. Ласте не одлећу на југ у јануару. Говор његовог тела у том погледу био је све чешћи и жешћи. Почео је да схвата типове који прибегну силовању жена, мада је био против тога. Разумео их је. Нагон је старији од памети. Док памет проради, нагон је већ на делу.

У његовој близини било је  пуно жена, младих, лепих, слободних. Глумице, балерине, песникиње, које своје достојанство потврђују промискуитетом, има ли тежих задатака за једног човека који је здрав, ведар, снажан, а притом неискоришћен. И шта сад? Пријатељ се чувао да додирне било коју од њих. Отворено су му се нудиле. Његова жена то није уочавала. Гле! Зар она тиме заправо не показује своју равнодушност према њему? То је била подривајућа новост. Подривала је његов идеал о јединој жени. Почео је и њу и себе друкчије да сагледава. Њу као равнодушну, себе као располућеног: душа хоће једно, тело срља супротно.        

Савест узнемирена, мада ништа није учинио, осим што је себе кротио и све више поред жене био без жене. У сновима, у тролејбусима, у позоришту, на сваком кораку - искушење. А он, предан својој љубави,  жељан очинства. Жена непопустљива. Чека да постане емотивно зрела. Најзад јој је рекао да не одговара за њихов брак, уколико она остане на томе да се забављају као и протеклих десет година.                     

Била је сигурна да је све у њеним рукама. Он понајвише. Није много грешила у процени. Погрешила је само у процени докле може да иде.“

И онда се све срушило. Јер, кад човек не живи по закону Божјем, све се искриви и кљокне, као рушевна кућа. Влајковић сведочи:      „Тада је дошао онај пријатељ и рекао да му је жена признала неверство. Толико година се крио, загорчавао себи најлепше тренутке са разним лепотицама. Узалуд се прегањао са том супругом, самопроглашеном просветитељком, која је својим разним улагивањима крчила себи пут за некакву каријеру, иако није имала шта да понуди. Обманути људи су је оберучке прихватали.   Била је вешта у подилажењу сујетама празноглаваца! – узвикнуо је.        

Колико сувишних, погрешних, хулних речи употребимо кад смо повређени. А како се уздржати кад смо ошинути нечијом похлепом, лажљивошћу, глупошћу. И најинтелигентније људе похлепа начини глупацима. У техничком смислу, они остају интелигентни, али суштински губе.

- Дакле, интелигентна је, рекох.

- Неспорно.       

Надаље смо причали о његовим намерама док је срљао у блато са другим женама. Није му падало на памет да се растане од те глупаче која је неоспорно интелигентна. Шта је заправо интелигенција, упитали смо се обојица док је његова исповест трајала.                               

Волео је ту жену, каква год да је била. А била је изузетна, једина и јединствена, док ју је волео. Па и кад му је открила своје неверство. Надао се да би један отворен разговор, пун љубави, могао да их врати на праве стазе. Признајући свој тајни живот са човеком кога је дотле представљала као безнадежно заљубљеног пословног сарадника, и као таквог доводила у кућу док је мој друг био на службеним путовањима, и зближавала га са њиховим дететом, она је, зачудо, одбацила свако оправдање за његове детињасте излете изван брака, узроковане њеним одбијањем основних брачних дужности.                    

Какво проклетство, бити са том особом! - осетио је први пут промашај њихове везе.                         

Испричао је пријатељ још море гадости од којих сам се јежио, препознајући сличности са својим искуством.            

- Чему то њено признање? питао сам.                                       

- Хтела је да прихватим њихову везу.                                       

- А кад си јој исповедио своје авантурице са недужним једнодневним пријатељицама?                                                                        

- Вриснула је, пренеразила се. Назвала ме најгорим монструмом који је икад постојао на земљи.                  

- И, шта сад?                                         

- Још не знам, зато сам и дошао код тебе.        

- Колико противречности у тој особи, у тој жени! С једне стране, вара мужа, с друге, осуђује његове излете.            

- А знаш ли да се дрипац у међувремену заглибио у свом браку, рекао је мој пријатељ, као да му је због тога мило.  

- Шта би друго него да се заглиби. И сад, шта? Треба очекивати ваше разводе и њихово венчање, рекао сам пророчански, као да гледам сопствену судбину.        

- О, не, госпођа је смислила нешто боље. Он нека се разведе, нас двоје ћемо да останемо у браку, а она ће да настави своју везу.     

- Не разумем. Чему то?                                                             

- Боље је да има два фамулуса него једног, ето чему.

- А ти, ваљда се и ти питаш?                             

- Развод, шта бих друго изабрао, рекао је и - отворисмо боцу врхунског вина! Добро нам је ишло. Иза завесице на полици било је још неколико боца, тако да нисмо ни о чему бринули.                              

Вероватно овог тренутка милиони преварених мужева, који су улазили у живот са идеализованом женом, некога гњаве. 

- Сад, треба да отпатим све то, а највише своју грешност, рекао је, не чекајући мој одговор.  

Пријатељство подразумева међусобно исповедање. Његова туга повећала је моју. Па нека, и то је део пријатељства.“

БЕЗ ЉУБАВИ НЕМА ЖИВОТА              

Блуд је, како смо видели, јадни сурогат љубави. Без љубави нема живота. Влајковић истиче:“Свакоме је позната благотворност љубави. Нико не спори да ће домаћица припремити укусан ручак ако је добро расположена. И обратно, ако време изнад плотне на шпорету пролази у јадиковкама, јелу ће недостајати укус. Бљутаво, горко, какво друкчије да буде, куварица је пренела у јело свој јад.           

То је један од разлога зашто сам нерадо јео у ресторанима. Никад не знамо ко справља храну и шта притом мисли. Други разлог, а можда и важнији, био је стид да ми неко припрема јело по наруџбини. Трећи разлог, унаоколо је двеста масних уста у која се трпа ова или она храна. Тај призор ствара муку. А све то, уз музику клавира у извођењу пијанисте који је својевремено очекивао да свира на Коларцу. Четврти: бар милијарду њих у овом тренутку немају шта да ставе у уста, цркавају од глади, изнемогли, одбачени. Пети... 

Још очигледније дејство душе на органски свет је разговор који водимо са биљкама на сопственом балкону. Кад им испричамо причу о Малом принцу оне порасту до неба.   

Шта тек рећи за осетљивост воде? Мутна вода се разбистри под дејством молитве. То су потврдили Јапанци чији је духовник својим молитвама избистрио поток. Али, као и свако чудо, тако и ово, брзо се запамти као анегдота, као нека безначајна занимљивост.Тако је и са другим тајнама. Суочен са тајном, човек окреће леђа ономе што добро познаје, или му се чини да добро познаје – његова сакодневица.      

Дејство љубави на нахочад истакао је психолог Ерих Берн у књизи „Коју игру играш“. Пренео је оно што су запазиле неговатељице. Напуштено дете копни и вене ако му се не пружи љубав. „Суши му се кичма“, кажу неговатељице. И узму детенце, помилују га, да му се биће окрепи.                           

Сви смо деца. И са сто година. Свима се суши кичма, ако нам недостаје љубав. Треба ли, после толико хвалоспева љубави, да кажем колико нас оплемени, ако је имамо, колико нас измени набоље - од кукавица начини хероје, од слабића јаке.                                  

Безбројни су примери пожртвованости из љубави. Сетимо се жене која се понудила Јеврејки да оде на стрељање уместо ње, јер није имала децу, док би иза Јеврејке остало двоје сирочади. О томе је писао Антоније Блум.

Прича о филадендрону детектива Клајва Бакстера обишла је свет, људи су се зачудили осетљивости те биљке кад би у њеном присуству убацивали живе рачиће у кључалу воду. Престрашеност филадендрона је забележена на полиграфу. Још је чудније кад је Клајв био службено у Европи, а филадендрон реаговао у Америци, у оном тренутку кад је детектив доживео саобраћајку. Људи се зачуде, али одмах забораве чуда. Наставе са својом равнодушношћу, као и дотад.                                        

Ако се већ на таквим приземним примерима очитује љубав, каква тек дејства има наша љубав према Богу и Његова према нама. И каква тек пустош настаје кад одемо од Њега!

А онда?                                                 

Онда, у замену, прилепимо се за неку жену која нам ускрати природни вид споја са њом и још себе уверавамо да смо имали много среће у животу.“ 

РАЗОРНО ДЕЈСТВО СЕКСУАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Влајковић у „Повратку изгубљеног“ открива колико нам је зала нанела тзв. „сексуална револуција“, која је створена с циљем да разврати човечанство. Она је разорила саме темеље постојања, под изговором слободе. На удару су се нашли брак и породица, а појединац је добио алиби да греши: „Кад је почела такозвана сексуална револуција, шездесетих, био сам равнодушан према тим манифестацијама. Ни труни од било какве револуције, знао сам одмах. Некоме је стало да упропасти млади нараштај нудећи му лажну слободу названу право на избор, лажни презир грађанског естаблишмента, лажни спас у источњачким религијама, и многе друге смицалице завођења за неосвешћене. А пошто је неосвешћених премного, онда су и неке гужве на друмовима, моторциклисти са марамама у коси, кокаин и гитаре створили привид да се нешто важно дешава. Још као да видим ону групицу мунђароша ошишаних до главе, у розикастим хаљинама, који спопадају пролазнике по париским кејовима нудећи им звончиће и свете књиге на недухован начин. Толико ружних и микроглавих мушкараца никад раније нисам видео. А из њих је врцала надменост оних који знају све тајне и сад нас јуре, хватају за рукаве да нас просветле. У суштини, сви ти ашрами, мантре и портрети буда на свили, миришљави штапићи и мараме, све је то био бизнис. Главни новац био је, зна се, у западним банкама које су држали, зна се, поклоници златног телета.

   Циљ тог покрета, пројектованог у буџацима од мермера и злата у билдинзима шиљатога града, био је, између осталог, опште опадање моралних критерија, зарад погодног полазишта за овладавање новим масама дебила. Пуњење празнином почињало је од најмањих ногу градске деце. Детету тутну такозвану игрицу док је на ноши, оно заборави зашто је село ту где су га спустили,  затупљивање сe наставља  и кад доручкује, загледано у ТВ, док му нека рука трпа кашицу у уста.                                             

Безмерна пропаганда, подложност слабих људи сугестији, хватање за унапред назначене звезде, отерала је са оранице омладину, навукла их на градове где нити имају шта да раде, нити знају ко су, међу бетонским и железним петљама, подземним пролазима, у кућеринама -  апсанама.

Збогом, поља и небо!

 Збогом, осетљивости!

 Збогом, надо.

 Добро јутро, туго.

Viva la muerte.                                        

Смишљени су нови занати, чија имена не могу да се запамте, људи су утерани у канцеларије, дозвољено им је да за викенд потраже олакшање у диму, алкохолу, у буци рок-културе. Претходница хипика били су битници. Њихова јаловост, почев од Ферлингетијеве књижаре у Сан Франциску, њихов промискуитет и бисексуалност, опијања у Биг Суру, где је из непознатих разлога касније скончао и Хенри Милер, њихова хистерична литература, шарлатанство Тимотија Лирија и све остало, преселило се на Источну обалу, а одатле на оближњу Европу, где је гњилост распадајућег атеизма добила своја декоративна обележја уз помоћ модних ревија и Лореалових средстава за подмлађивање баба. Укључимо и бабе у младост! То је прави наставак дугог путовања од нокшира и папица до на крај пакла.                         

Све то сам пратио, најпре са гнушањем, онда сам отупео  према свем том бунцању. Али, не сасвим. Кад год ми се пружила прилика говорио сам и писао против свега тога. Таласи ништавила брисали су моје слабе отиске на песку свакидашњице.                                   

Уз помоћ филозофа контракултуре, уводничара у крај филозофије, историје и осталих замајавања, свакојака збивања на површини добила су убрзање, нигде смиреног, мудрог човека. Световност, упредена светлуцавим мраком потрошачких трикова, затрпавала је свест громогласним медијима, настојала да збрише све разумно и добронамерно. Политика је преузела улогу водича у будућност саткану од флоскула. Немогуће је било написати ни хаику песмицу, а да неко из редова тумача, неки филозоф, политиколог, антроплог и други пастири новог доба не пронађу у томе оно што им је потребно за сопствене циљеве – успех, каријера, моћ.                                          

На књижевним и филозофским трибинама незаобилазни медиокритети овенчани венцима непревазиђених генија! Не скидају се ни са екрана. Новине по задатку забележе сваку њихову испразну реч. О Боже, није лако све то гледати и подносити. Ми, који смо сведоци тог општег пада, ми смо свакако заслужили те муке, уколико нисмо и сами саучесници, а да то и не примећујемо. Насртаји на породицу омогућили су афирмацију демократије. Теже је владати ако постоје у друштву чврсте ћелије које се држе на љубави и моралу. Зато, најпре срушити породицу. Породица је буђава старудија, загрмео је хор медиокритета, атеиста, гејева, самозваних хуманиста безбројних невладиних организације од којих је већина основана од стране влада. Хор од милион певача тражи смрт породици! Заузврат, организује параде поноса за таква неваљалства.                                           

Брак? Брак је, разуме се, грозна препрека. А прилично лака за обарање. Кад се брак омаловажи, лакше је угрозити и породицу. Дошло се дотле да је, уз много радосних усклика феминисткиња, брак проглашен терором мушких свиња над невиним женицама, оличење монотоније, легло стереотипа и још којечега, сразмерно количини недостатка памети протагонисткиња споменутих слогана.

Шта је заправо демократија? Демократија је диктатура болесника. Имао сам, дакле, безброј оправдања за своје прељубништво. Осим оне која је мени долазила из мене самога: савест. Савест ме није напустила. Савест ме мучила. Савест ме је држала, колико толико, на таласу пожељне људскости. Утолико више био сам на удару разних непријатеља. Човек који пожели Добро, истог трена добије шамар.Ту сам.  Да, био сам ту, добијао шамаре и тетурао се. Нисам помишљао да ме жена вара. Мој романтизам није до краја иструлео. Доба пада није завршено. Напротив, напротив...“                             

КАКО СЕ СТУПА У ОЛАКЕ ВЕЗЕ И КАКВЕ СУ ПОСЛЕДИЦЕ ТОГА                                            

Влајковић са болном искреношћу описује своје падове са женама, али и последице које прељуба има по човека: “Пре но што сам започео бављење другим женама, моји пороци су били пушење и помало алкохола. Најпре помало, онда све више. Жене на које сам наилазио нису волеле што пијем, осим неких које су сматрале да ће ме у пијаном стању наговорити да оставим ону која није достојна, по њиховом мишљењу, да буде моја законита жена, већ су оне тога достојне. Неке су истицале своју штедљивост, неке кухињске вештине, али највише њих ме је ловило на оне вештине које мушкарцу доносе телесна задовољења. Наводиле су ме на обећање озбиљности наше везе. Нити сам правио везе, нити сам ишта обећавао, ма колико попио. Везе изван брака сам дубоко презирао, као усоталом и сама неверства, тако да о некаквој озбиљности није могло бити говора. Толико, ипак, нисам пропао. Мој отпор им се не би допао, најпосле ни алкохол. Прогласиле би ме алкохоличарем, кад би се увериле да од обећања нема ништа. И тако смо брзо завршавали наше неостварене романсе.     

О томе да жене најлакше падају кад попију коју ракију, не треба говорити. Често сам одустајао кад жена неће да окуси алкохол, јер са таквима треба утрошити много времена. Дуга припрема би водила ка дугој вези, а ја нисам био ни за кратке везе, само за брзи контакт и пријатељски растанак. Обавезно пријатељски! Знао сам да су повређене жене опасне и да увек треба одржати пријатељство.

Као што после првог пољупца нема више првог, тако и после неверства, нема више чистоте. Прељубнику је на располагању низ оправдања, укључујући и покајање, узалуд, он се изменио.

   Шта га је изменило? Додир друге жене могао је да му донесе извесна нагонска узбуђења, али није искључено да се то друго тело на непознат начин уградило у тело прељубника. Макар тиме што је дошло до међусобног струјања током телесног зближавања.                       

И тело памти, чак и кад памћење не допре до свести.  

Памти, да. Нека се задржимо само на тој ситници, на том памћењу, и ето неповратне измене која се догоди укупној личности прељубника.                                    

О душевној тегоби, о савести која придави душу, кажњавајући је, није требало говорити у тим временима, кад је прељуба нешто значила.                                

Онима који знају ужас прељубе није потребно ишта рећи, а онима који то не знају не вреди говорити.            

Не вреди? Нека не вреди. Наша је обавеза да кажемо, па нека се подсмевају.                                                 

Свидело ми се Парацелзусово учење да су све ствари отровне, само од дозе зависи могу ли да буду и корисне, али нисам био довољно јак да га применим и на учесталост узимања.

Смирење са другом женом траје највише један сат. Уколико и дође до смирења. Јер, једну врсту смирења замени узнемиреност друге врсте: савест и још оно мучно потирање трагова неверства на сопственом телу, лагање где сам се толико задржао, памћење тих лажи да не бих био ухваћен и стотину других непријатности. Па нека је смирење трајало један сат, шта се онда деси? Одмах наилази ново искушење!“

ТУГА                                                                  

Песник Теодор Ретке једном је записао: “Доста ми је жена. Хоћу Бога!“ О том искуству сведочи и Свеозар Влајковић: “Током многих бекстава, бегунац се замори. Отупи. Уколико се не тргне и не  осуди себе и одлучи да прекине са тим.           

За све то време његова душа је жедна. Чега жедна? Жедна љубави, а надасве, заморена душа жели да се очисти, одмори, да избаци из себе тугу коју јој доноси неверство тела.

Недостајала ми је утеха, одмор од те туге, али и одмор од туге  која ме прати од малена. Да, тако је то било са мном. И кад бих се радовао нечему, дешавало би се то на невидљивој подлози коју је сачињавала – туга. Нисам знао како да се утешим. То искуство одузело ми је унапред утехе за којима сам сад посезао - жене, алкохол, дуван, путовања, дружења - напротив, све више сам се укопавао у немоћи и ништавилу. Утеха нису били слични бедници које сам сретао ту где сам се врзмао. Не, нису они били утеха. Зачудо, ниједну жену нисам сматрао бедницом, само понеку јадницом. Тада ми је било још теже.                                        

Ваљда сам се због тога допадао несрећним лепим женама, које су се изненадиле - њихова лепота није им ништа добро донела, све пад до пада, неко их је обмануо. Тражиле су себе у огледалу, нарочито ујутро кад устану изобличене, пре крема и масаже.                   

Да им кажем да лепота није оно што оне мисле да јесте, оно што се види у огледалу? Да им кажем да лепота није тело, нису наушнице, доњи веш, гардероба, накит?

Чезнуо сам за чистотом коју сам изгубио.                    

Био сам жедан не само љубави него и истине. Ту жеђ сам већ две деценије покушавао да утолим књигама из филозофије и разних наука. Све више прочитаних књига, све јача жеђ. Куда све то води, питао сам се у авиону, летећи некуд без икаквог разлога, као да је само летење било разлог. Да, дешавало ми се да одем на аеродром „Београд“, погледам распоред летова, седнем у први авион који иде на Запад и седнем у леви ред летилице да ме дохвати сунце, барем ћу се осунчати ако већ немам друго оправдање за такав поступак.    

У то време није било толико гужве на аеродромима, нити су нам изували ципеле да провере носимо ли у штиклама атомске бомбе. Летеле су Каравеле, згодне за дремање док мотори зује.“                       

УТРОБНА ЧЕДОМОРСТВА                                

Блуд води ка убиству. И то ка убиству најневинијих – деце. У „Повратку изгубљеног“ Светозар Влајковић је о томе писао са дубоким осећањем свечовечанског кајања: “Насилним прекидањем трудноће лекар убија по једног малог Исуса, рекао је недавно папа. И много пре њега речено је безброј пута да побачај представља злочин. Ожалошћени људи немоћно прате легализовани геноцид који односи више жртава него сви светски ратови.                       

Само у Србији, годишње се обави, под надзором здравствених радника, око триста хиљада убистава која носе медицински назив – абортуси.                                                

Кад се догоди неко насилничко убиство, у некој америчкој школи или касарни, дигне се највећа галама. Тог истог дана убијено је хиљаде тек зачетих Американаца и сви томе аплаудирају, са олакшањем. И у свим друштвима западне цивилизације дешава се исто. Девојкама лакне што су се ослободиле будућег терета званог детенце, мушкарцима такође, јер им је тако комотније, родбини, јер не мора да лаже унаоколо о томе шта се збило, ко је отац и остало, лекари броје новац и  трљају руке.                                        

Да сам ту изјаву чуо у годинама кад су још бар три жене са којима сам имао додир остале у другом стању, слегнуо бих раменима, као што сам то чинио кад су се дешавала убиства те моје (и моје!) нерођене деце. Да су све те жене родиле, колико ми је познато, данас бих имао осморо деце, и сву бих прихватио. Али, био сам лебдећи елемент, мек и неодлучан. Своју млакост не правдам, само покушавам да објасним себи шта се заправо дешавало и коме то мени. Основно је било право тих жена да располажу својим телом, те самим тим – по њиховом мишљењу – и оним што се зачне у њима. Извесно је, ипак, да ни у једном случају не бих одбио своје очинство да су те жене са којима сам био у односу одлучиле да буду мајке, али пошто се то није десило, остаје ми млакост као терет на души. Шта је требало да радим? Требало је да се не петљам са женама! Требало је, да, али тело је било јаче, било је водич.               

Најзад, пошто је постало очигледно да мојој венчаној жени не пада на памет да себе прогласи емотивно зрелом, почеле су свакодневне и свуноћне расправе. У једној од њих, подсетио сам је на летовање кад смо бродићем прелазили из Задра на острво Угљан. На том бродићу биле су сељанке са корпама после завршеног пазарног дана и нас двоје. Једна од њих, заподенула је разговор са мојом женом. Колико сте година у браку? Ево, већ осам. Где су вам дечица? Немамо децу.                                                     

Сељанка ју је погледала пажљиво, затим и мене.

   - Јаднице, рекла је сажаљиво, тако си лепа, а немаш децу. А и овај твој, делује здраво. Шта ли си Богу згрешила?

Упитана није ништа одговорила. Гледао сам у сумрак који се хватао за обалу на коју смо пристизали. Био сам бедник,  бедник. Не знам како се осећала та моја жена. Сељанке са корпама отишле су уском путањом кроз макију својим кућама, где их је чекала обитељ. Звезде су се повећавале, док смо нас двоје друмом ишли према изнајмљеној соби на самој обали мора. Тамо, у нашем одредишту, у сеоцу, чекала нас је туђа соба, у којој је до јуче ту лежао неко други, исто тако безразложно допутовао, под изговором да се купа, сунча и од нечега одмори. Од чега? Од пустоши, у којој живи усред луксуза. Као да је то могуће двонедељним бекством на неко острво где су нас примили, јер им је тако лакше доћи до новца, него рибарењем, гајењем винове лозе, бављењем маслинама. Сви заједно, у истој смо мрачној врећи на којој пише: прогрес.

Туризам је подстрек за лењост дојучерашњих сељака који више неће радити у пољима, у шумама, у маслињацима и виноградима, него ће пеглати постељине и прикупљати ренту од залудних туриста.

Носио сам на рамену кофер „Samsonite“ и био сам бедник.“     

БОЛЕСТ КАО ПОСЛЕДИЦА                   

Где нема чистоте, нема ни здравља. Здравље је увек израз људске целосности. Влајковић из свог искуства каже:

„О томе колико је тело зависно од душе добио сам прву јасну поруку тих година кад сам започео своја скитања у сенци брака. Једнога дана освануо сам са херпесом на оном битном месту. Шта је то, питао сам се, појурио код лекара, код неколико њих, један ми је рекао да ће проћи, кад отклоним тешкоће које су се нагомилале.                 

Имао сам уши, чуо сам, али нисам знао шта је прави лек.        

Ни та моја жена, којој сам најпре пријавио своју болест, није повезала рад савести са овим знаком који је личио на архипелаг црвених острваца на ружичастом месецу. Изронио је пред нашим погледима, једне ноћи, док смо још били телесно блиски, као симбол који нисмо умели да протумачимо. Њој није пало на памет да мене мучи савест. Тада сам, заправо, приметио да ме не прати, да не осећа што и ја. Да ли сам ја осећао оно што она осећа? Не, нисам. О њој сам размишљао као да је она девојчица коју сам срео кад је имала шеснаест година. Тако ми је одговарало, очигледно. Догађај са херпесом могао је да ми отвори очи, али било је прерано, прерано да признам пораз својих романтичарских конструкција љубави удвоје.            

Током две и по године лечења херпеса, па и касније, правећи поређења са другим последицама својих душевних стања, изучавао сам однос душа-тело.                      

Сваки покрет душе – осећања, намере, мисли, савест – утиче на тело у целини, на сваки његов најситнији делић. Јасно је због чега кристално тело умре кад се душа упрља. Моја грижа савести и разлози за њу одразили су се управо на органу који је највише заслужан да буде нападнут. Био је то вишеструки напад, не само због гриже савести већ и због невоља на послу, у књижевном животу, са пријатељима.

У то време открио сам варљивост пријатељства, закулисни живот познатих личности чије су биографије за јавност правили медији, ровитост и јаловост уметности, те много тога још што ме узбуркавало. Кључни узрок је, ипак, била моја савест, то јест, моја душа која се противила.         

Душа је истовремено и љубав у нама.              

Ако бисмо душу замислили одвојено, онда би љубав била матрица душе. Љубав и слобода су неизоставан спој. Без слободе, нема љубави. Без љубави, нема слободе. Прељуба је изневеравање љубави према бићу које нас воли и које волимо. Двоструко изневеравање: изневеравањем другога, изневеравамо сопствену душу. Душа се томе противи и зарати са телом. Кад тело настави са својим потребама противним души, ето херпеса.                                        

Свака болест је последица душевне борбе. Безброј грехова, безброј болести. Како ће се и кад испољити болест питање је за медицину. Лекари све чешће слежу раменима. Поуздање у напредак науке није им олакшало тумарање по магли. Само их одводи од скромности и залуђује.        

Здравље је природно стање сваког бића. Болест је својствена само људима. Животиње се уболесте једино у близини човека. Орао никада није болестан. Пси и мачке које човек негује редовно се уболесте.    

Тајанствено је растварање тела под утицајем душе кад је у току грехопад. Баш као што је благотворно деловање душевних стања кад смо смирени, испуњени љубављу и делатни сходно томе.    О свему овоме сазнавао сам током тих година агоније у свом првом пропалом браку. Колико год да је то био тежак период, одразио се на прикупљање искуства које је могло да ме одведе до мудрости.                    

Погледајмо све те кафане, кафиће, барове, кућне забаве, туризам усред археолошких ископина, бродска крстарења, тениска игралишта, луна-паркове, дискотеке, нудистичке плаже, јавне куће, научне скупове, трибине коњских тркалишта, концерте испијених музичара на пољанама са мирисом марихуане и хашиша, кабриолете пуне плавих коса на ветру, порно филмове, робне куће и огледала, распродаје купаћих костима, излоге са оптичким справама за даљинско осматрање голотиње и звезда, збирке огрлица, стјуардесе у авионима, домаћице возова пребрзих линија и вишеспратних бродова, друштванца за столовима покера и рулета, удахнимо мирис ходника у хотелима са пет звездица и заплачимо, другови и пријатељи, заплачите и ви, туђе жене, које постајете свачије без икаквог разлога, а са много последица. Вода у хотелском базену се грчи при вашем уласку, мехурићи у кристалној чаши мењају облик кад их дотакну ваше усне. Зауставимо се сви на време, ако га уопште има.                                                                                           

   Ето мојег ридања на неком ивичњаку изван града, где сам заморен од лутања покушавао да пронађем утешну мисао. Сенке дрвореда падале су у провалију ноћи без звезда, без изгледа да се ишта промени. Раширених руку, јурио сам у сусрет нади која се није видела.              

И све то је трајало и трајало.“   

   ДОЋИ СЕБИ                                       

Покајање је једини пут ка себи. И оно долази чесо кад човек схвати оно о чему је говорио Свети Максим Исповедник – да је свако чулно задовољство повезано са лековитом мером узвратног бола. Влајковић је то осетио:“Многи бауљају, а мисле да се уздижу. Ја сам знао да није добро то што радим, видео сам јасно да сам пао, да сам занемарио старе идеале, који су били унеколико пагански, а нови се нису појавили.                         

Живот је постао понављање муке у виду задовољстава. Још нисам научио да се свако задовољство претвара у отров, ако се изгуби мера.                             

Само људи који скакућу од задовољства до задовољства знају колико је то гадно, непријатно и ниско. Уколико су спремни да себи признају самопустошење. И, наравно, ако нису тупи.     

У односу на своју децу, верујем чврсто у то, био сам чист. И у мислима и у поступцима. Волео сам их као истински родитељ, изнутра, из срца. Захваљујући њима успевао сам да и ја будем дете. Узвишених ли тренутака у мом опустошеном животу! Јављали су се као подсећање на могућност поновног рођења, постајање новим човеком.                

У свакој прилици, кад год бих згрешио на начин на који греше безбројни људи око мене, нешто би ме тргло. Помисао на њих, на моју децу, ето шта.                                 

Нигде ми није било добро, ни са једном од тих особа од којих сам очекивао олакшање. Где су људи који могу да ме охрабре, о томе сам непрекидно мислио. Очигледно, требало је још да се мучим, као онај син који је спао на чувара свиња, па и сам постао нека врста свиње.      

Блудни син стиже до краја својих људских моћи, одлазећи у погрешном правцу, да би се тргао и досетио ко и шта му заправо недостаје, да би добровољно клекнуо и замолио за Милост./…/                 

Где је море суза да оперем своје заблуде, шта да чиним?

То питање ће наићи касније. И не само једном.             

Али, ни сузе нису по нашој жељи, стигну изненадно, кад наиђе талас који их донесе. Лековите, драге сузе. Ко није плакао, ускраћен је за најлепши део себе.                       

Добио сам дар суза, управо онда кад сам изгубио чедност!

Сећање на рај, у коме сам једном био па сам изгнан, доносило ми је сузе. Да, то је тај битни разлог, битни узрок за отварање извора. Често сам плакао, све чешће. Али, још није дошло време за одлучујућу промену.                                          

Споља гледано, имао сам разлоге да будем задовољан. Забаве на сваком кораку, жена преко свих жеља и очекивања, другови, путовања, књиге, а на све то здравље, телесно здравље! О, како је дивно бити здрав, али здрав у Рају, где друкчије и не може да буде! Тога сам се често сећао, здрав, на начин човека који је подлегао искушењима, али још био под заштитом, те му је тело беспрекорно постојало.     

Сузе, сузе изненадне, биле су тајанствени одговор на питања која је постављао унутарњи човек у мени.“      

СХВАТИТИ ШТА СЕ ДЕШАВА                

Човек мора да схвати шта му се дешава. У Влајковићевом случају, то се збивало постепено: „Шта ли је мислила та девојка кад ме позвала у стан и припремила сто са свећама, порцуланским тањирима високе класе, прибором који је личио на златни и саму себе украсила хиндуском хаљином и јапанском фризуром, шта је очекивала кад је знала да сам ожењен и зашто сам прихватио тај позив кад сам знао да ту не могу да ноћим, чак је и задржавање на вечери било претерано, с обзиром да сам морао да гледам на сат како не бих дао никакав повод мојој тадашњој жени за сумњу. Брачне преваре су огавне. Ни њено име нисам запамтио, као ни многа друга имена жена са којима бих се нашао у глупом тренутку заједничке помаме, свако је хтео да не буде несрећан и свако је знао да до тога неће доћи, да се сусрети удвоје завршавају у кревету, краткотрајни сусрети после којих плима очајања прелије и последњи зрак осмеха.

Нисам могао да узмем ни залогај са те трпезе. 

Била је збуњена. Представа коју је замислила је одложена. Премијере неће бити, самим тим ни реприза.      

Отишао сам уз тихи наклон који је требало да значи да њу поштујем, али да не прихватам глуму у њеном позоришту. Никад је после нисам срео. А не знам ни како је изгледала. Нисам знао ни тада, улазећи у тај стан са раскошном трпезом. Надам се да је извукла корисну поуку и да се касније није обраћала ожењеним људима који на све то нису љубитељи позлаћеног есцајга.“                            

ПОВРАТАК БЛУДНОГ СИНА: ТУМАЧЕЊЕ БЛУДНОГ СИНА КОЈИ СЕ ВРАТИО                          

Како Јеванђеље отвара путеве?            

У „Повратку изгубљеног“ Влајковић сведочи о свом егзистенцијалном доживљају овозаветне поруке:

„Нисам знао шта значи мртав на ногама, као ни то да се та прича односи на мене.

   А прича овако почиње:

„И рече: један човек је имао два сина. И млађи од њих рече оцу: оче, дај ми део имања који ми припада. И он им подели имање. А после неколико дана млађи покупи све, оде у далеку земљу те потроши немилице онде сав свој иметак живећи распусно. А кад је потрошио све, наста велика глад у оној земљи и он поче да оскудева. Тако оде и приби се код једног грађанина оне земље, који га посла на своја поља да чува свиње. И желео је да напуни свој стомак рошчићима које су свиње јеле, али му нико није давао.“ (Лк. 15 )

   Ко да ми предочи ту причу?

   Сам Он, кад буде хтео и како буде хтео./.../   

„...Син покупи све.“

Шта је то син понео, одлазећи? Шта је то све? Понео је све што Отац даје својим синовима као имовину: чисто тело, чисту душу, чист ум и  -  слободу. Све заједно садржи се у Његовој љубави.              

„После неколико дана...“           

Мојих неколико дана трајало је тридесет година. Један дан Божији може да буде безброј година.     

„Оде у далеку земљу...“ 

Где је далека земља? Свака у којој син не очува имовину коју му је отац подарио. Свака је далека. Ако замислимо да је то нека географска земља, лако ћемо да утврдимо где би могла да буде: нигде. Толико сам земаља прошао, толико видео, толико ме ниједна није привукла, да ми је од свега остало само чуђење зашто сам се икад покренуо на неко путовање. Пусти су људи који путују као туристи. Колико лажи да им је то корисно, за здравље, за сазнање, за одмор. Туризам је једна од највећих превара откако се човечанство заглибило у потрошњу.               

„И он поче да оскудева...“

 Има ли иједне земље где се то неће десити? Нема. Свака земља је далека, осим отачаства.  

Да ли је отачаство географски појам?   

Није, као што ни Отац није биолошки појам.      

„Живећи распусно...“                 

Шта је распусни живот? Прљање тела, душе и ума, заборав ранијег стања, заборав Оца.                   

„И наста велика глад у оној земљи.“      

Да, у тој земљи је увек глад за онога ко осећа да пропада, да је све потрошио и сад у свему оскудева: у телу, у души, у уму.                

Коме да се обрати? Свакоме је туђинац, свако му је туђин. И дошао је дотле да помишља на засићење рошчићима. Не, није он био за то засићење. Не засићују ресторани са пет звездица, ни девојке са високим потпетицама, ни аутомобили од хиљаду коња, од рошчића могу свиње да се засите, али човек не. Сину је потребна друкчија храна. Ту храну му нико није давао, њу може да добије само код Оца.                                           

Тада га је изнутра осветлио зрак.

Шта је то? Шта се десило? Све је исто, а ништа није исто.Куда?                                  

   Препусти се зраку који ће те водити. Бићеш сигуран у мрклим ноћима, у непознатим земљама, нећеш гладовати, нећеш пропасти.

Сети се земље из које си отишао, окриља у коме си био заштићен, очисти се, умиј се, спери са себе талоге. Не напуштај наду да ће ти се то догодити. Одлазак је зависио од твоје воље. И повратак треба да буде вољан. Отац ништа неће учинити насилно да би ти се приближио, али треба да будеш исправан, да заслужиш загрљај Онога који те чека раширених руку                                                                          

Нема наде без Бога.                                                      

Кад то откријемо, запрепастимо се какве смо све бесловесне радње  чинили током дотадашњег живота. Чудимо се како је могуће некоме да живи без Бога. Живот безбожника је бесциљан. Неверујући то не знају, не хају за светост, траће богатство које им је Отац предао.         

Најпознатији покајник је Савле. Њему се догодио сусрет са Господом, онда кад је то Он хтео. Тај сусрет је Савлу личио на удар муње. До овога дана пример је суочавања човека са живим Богом. Ослепео је, да би могао да прогледа, претворен у Павла. Убројан у апостоле, Павле отада сведочи важност вере и учи нас шта је потребно да је учврстимо и допринесемо сопственом спасу.                        

Савле је прогонио хришћане, његово одступање од истинитог Бога било је драстично. Самим тим, муња повратка морала је да буде жестока. Као изабраник, он је одмах обасјан истином.

 Другим људима повратак је спор, уколико до њега и дође. У дугом периоду живот им је – тумарање! Зато ће и повратак бити отежаван заводљивом световношћу, навиком живљења у власти навика. Међу такве спадам и ја.“    

   БОГ СПАСАВА ПОКАЈНИКЕ               

Није се лако истински покајати. Али, није ни тешко. Ако ти је Бог пријатељ. А Бог никад никог не оставља, осим оног који оставља Бога без намере да Му се икад врати. Ево Влајковићевог сведочења:“Онај блудни син био је гладан, а ја и гладан и преплашен. Гладан праве хране, духовне. Преплашен, да не умрем неодуховљен. Тај страх се појавио кад сам освестио колико сам непотребних књига прочитао, не само непотребних већ и штетних, колико сам људских сусрета остварио без икаквог смисла. Много тога указало ми се као загађење које није могло да остане без последица.

Упркос том подозрењу и страху наставио сам да пијем, да будем са женама, да изигравам паметног, да критикујем сличне беднике од којих сам још и гори, а повремено сам добијао необјашњиве ударце – без најаве, одједном, занемоћао бих насред улице. Човек може да буде лудо храбар, страх који стиже из сржи његовог бића, кад му се то догоди, не може да се пострани. Тај вртлог смрти, тај валцер са смрћу укочи свест, спржи вољу, остаје неми вапај да то  престане. Страх постане важнији од саме смрти. Заправо, укине мишљење. Кад ми се то догоди, претворен сам у страх и пометњу.“                

О НАЈТЕЖЕМ ГРЕХУ                

Како Влајковић сведочи, блуда се није лако ослободити. На том путу. Човек загађује себе, а ропство је све теже, јер је понекад повезано а надом да ће се наћи излаз у Другоме:          

“Најтежи мој грех и даље је представљао блуд.           

Касније, кад сам читао о путовању Свете Теодоре кроз поднебесје, утврдио сам да је и њен страх на митарству за блуд био већи од осталих током тог испитивања.  

Откако сам напустио телесну припадност само једној жени, дешавало ми се да наиђем на изопачене особе које су без икакве задршке тражиле од мене да поделим њихову изопаченост. Као непоремећено нагонско биће, нисам имао пориве те врсте. Изопаченост у телесним контактима је у најмању руку прљава, о томе колико се тиме открива укупна немоћ изопачених не треба ни говорити. Ваљда је то и њима јасно. Због тога и настоје да увуку некога у сопствени грех.           

Није било много таквих жена, али било их је, свака од њих би ме тровала својим отровима. То је као и свако суочавање са злом. Додирнеш зло, упрљаш се. Колико тога, колико... На срећу, дат нам је заборав, као лек за озлеђену душу. Мени је дат изобилно, доиста. Можда стога што ми је овај тренутак важнији од свих ранијих, и будућих. Можа то некоме делује занесено, као што понекад и сам то осећам, ту занесеност, али да није ње, занесености, памћење би ме прогонило. И памћење лепих ствари прогони, као и оних ружних. Памћење лепих, у тренуцима кад нам је тешко, увећава тугу. Памћење ружних, у тренуцима кад нам је лепо, квари лепоту.                             

Многе од тих жена заборављао сам колико до јутра. Ни имена да им се сетим, чак и кад би ми нанеле неку непријатност. Задовољство се брже заборавља од непријатности. У мом случају, брзина заборава била је истоветна. Па ипак, нешто би остало. Понекад. Врло ретко, али би остало. Шта? Оно што се догоди  кад се душе препознају и стопе. Најчешће, то нема никакве везе са блискошћу тела. Могу тела да буду повезана најприснијим прожимањем, а да од свега не остане ништа. Отисак душе је препознавање Вечности у другоме, то је снажно осећање постојања себе у вечности, сопствене вечности! Због тога, због тих врхунских доживљаја, кад смо укинути као временске личности, а задобијамо оно божанско, своје брачне излете нисам сматрао преваром. Такви излети су се претварали у узлете, а ја бих само још једном могао да зажалим што ми се то не дешава са сопственом женом, са којом би верност требало да буде гаранција блискости, но уместо тога, све више би постајала сведочанство о нашем отуђењу.“

КАКВА ЈЕ ПРИРОДА ЗЛА КОЈЕ ЧИНИМО?       

Влајковић је на свом примеру видео шта значи зло. Он каже: “Зло је гадно, а не човек који чини зло. Он га заправо и не чини, већ нешто у њему што га је запосело, тако да је починитељ истовремено и жртва. Он је жртва зла које се населило у њему да би преко њега чинило зло другим људима. У незамисливо огромном спректру. Одговорност човекова, рецимо да је то и његова кривица, састоји се у томе што је дозволио да га запоседне зао дух, што није благовремено спречио тај напад.     

Суочавање са невидљивим узрочником зла застраши нас до сржи. Неко ће рећи да је то метафора, опште место. Не, то је само вербални исказ који се приближава непорецивом ужасу којим нас невидљиви непријатељ захвати. Најпре је пред нама лице, женско лице, нека жена коју смо срели у позоришном бифеу, на пример, или започели разговор на плажи, а наставили га у хотелоској соби. То лице има све карактеристике обичног, лепог, женског лица. Онда се догоди да порасте тензија између невидљивих магнета који су у нама, тада се на спољашњости тог лица оцрта неки осмех, као да је стигао из неке друге сфере, из пакла. Убрзо откривам још низ знакова. Али, беспомоћан сам. Шта је с магнетизмом? Ништа. Зло победи, пад се настави у хотелској соби, или тамо где смо се затекли, отрежњење и кајање наступа одмах, али још је јаче ујутро, кад глава боли, кад је тело отровано, кад она особа од ноћас покушава да продре у моју мисао, да се јави у виду слике. Али, не, тад се појави мој спасилац, заборав. Обрише је, обрише је заувек. Ко није искусио овакве ствари, неће разумети исповести светих људи који су се суочавали са демонима, подвизавајући се на пустим местима, где су били сами наспрам легије пакленских сила. Сами? Не, били су са Богом, на тај начин успевали су да се одупру. У противном, били би уништени. И не знајући за све то, у доба кад су ми се догађале те страхоте, био сам спасаван, можда зато да бих се једном, данас, свега тога сетио и накнадно доживео дубоку захвалност за ту помоћ, за спас.  

Проналазећи себе на списку грехова као блудног сина, први пут сам се заправо суочио са истином о пореклу своје истрајне несреће коју ми је доносило обиље жена. Што више њих, ја све несрећнији. Да ситуација буде тежа, око мене су се људи хвалили оним што их унесрећује, али никако да то освесте, загњурени у виски, како би пребродили још једну ноћ. Неки закасне заувек.“               

КАКО СЕ САЧУВАТИ?               

Искушења треба савладати. Али како? Немогуће је својим људским силама. Влајковић пише:“У друштву са непознатом женом било би најприродније да то обавимо како бисмо могли неоптерећено да будемо близу у простору. Док траје тензија нема љубави, јер љубав је слобода, тензија је принуда. Да би се стигло до слободе ваља ослободити се тензије која се створи чим мушкарац и жена дођу близу једно другоме. Због тога се саветује монасима да не погледају жену у очи. И поглед у очи је опасан. Људи очуваног нагона не могу да се смире у тој близини. Једини спас је удаљавање.    

Али, како да се удаљим кад сам млад, здрав, необуздан и необразован? Затворити се у својој соби, искључити телевизор, чак и радио, то је хитна помоћ. Излазак на улицу је опасност. Жене се разголићују колико год могу, чак и зими. Загреју аутомобил, који им је купио муж, разгрну крзнени капут, раздрље се, напуне аутомобилску шкољку тешким парфемом, па сад уђи унутра, прави се као да није ништа и да нема ничега. Лако је рећи: прођи и зажмури. Али, ево следеће, и следеће, и још једне, и још двеста. А на седишту поред њих, згужване новине о томе како су, јадне, изложене насиљу од стране мушкараца.                                              

Такве жене користиле су моју склоност ка душевној чистоти и увлачиле ме у нечистоту. У њима се близу мене разгоревала црна ватра греха.  Као и у мени близу њих.

Грех не спаја, јер у греху нема љубави. Само љубав спаја. Грешници су заједно, јер их на то наводи мржња. Они се међусобно мрзе, ствара се активни однос изопаченог заједништва, они се не спајају, како то бива у љубави, већ су у ропцу грешног загрљаја.                  

Али, и најчеднији дође у близину изопаченога. Они се спајају преко својих тела. Тела су средства. Чедан треба да је изузетно јак да би се одупро напасти сопственог тела./…/

Кад бих наслутио искварену жену, најчешће бих се брзо удаљио од ње. Понекад, предосећај прекрије нагон,  мада није лако открити шта се скрива у тој особи која је наизглед складна, чиста, миришљава, добро грађена, чак смерна. Ђаво је мајстор преваре, претварања, представљања, зато се неискусним младићима саветује да се клоне искусних жена. Сама чињеница да старија жена узима младића знак је за узбуну. Ни она сама не зна шта је у њој, откуда јој та жеља.

Епоха у којој смо, велича такве односе, жене налазе оправдања, одлажу смисао и промишљање, поводе се за искушењем. Слично је и са мушкарцима склоним изразито млађим женама.                          

Искуство са женама отварало ми је вратнице пакла.

Моја радозналост није ишла у том правцу. Напротив, питања која сам себи постављао, заједно са надама да је могуће на њих одговорити, односила су се на повратак изгубљеној вечности, тишини душе, радости и безазлености. 

Хвалоспеве техници вођења љубави отписао сам још у доба кад сам био неискусан. За мене је плотски додир био део свеукупног спајања.                          

Касније сам утврдио да многе жене немају душу.

О, какве су грозоте у души изопачених, какви се колоплети болесних мисли и јасних отпора таквим мислима воде у угроженом човеку. И какви су, најзад, исходи оних који нису могли да се одупру! О томе, заиста, не треба писати. Чак ни шапнути некоме. Осим, осим ако је у опасности и тражи савет.“                                                         

ПОСТЕПЕНОСТ ПОКАЈАЊА      

Животна мудрост је могућа само као схватање да се ништа не може пшостићи преко ноћи. А ово схватање је, на тежак и одговоран начин, постало део Влајковићевог животног става:“Откриће вере не донесе одмах  новог човека. Нови човек се изграђује, учвршћује, пада и устаје. Нагли увид у савршену умност и здање вере многи не би поднели. Промисао се постарала да свако поднесе колико може. Нови човек је слабашан, збуњен пред поплавом открића. Његова вера је снажна, примена споро напредује. Осим новог погледа, који га очарава, непрекидно је под теретом старих навика, старог човека који се жилаво одупире променама.    

Ишчитавам ,,Беседу на гори“, заплачем, а онда одем у кафану, седнем са колегама, пијем, слушам испразне разговоре, одем.                    

Упоредо с тим, сазнајем да је повратак на старо стање навлачење на себе веће беде но што је човек имао до очишћења. Страх и неизвесност повећавају нам снаге, па ипак...колико је палих. Има и загонетних дана, кад се вера повлачи, кад нам се чини да је губимо, ти дани су тешки, али служе као опомена, као подсећање на оно пусто време које смо проводили у безверју.                                  

По неком тајанственом редоследу пристизали су увиди шта ме све чека. Иако нам Христос каже да је његов јарам благ, а бреме лако, ми се препаднемо кад откријемо шта све треба да схватимо, прихватимо, применимо.   

Брига о души, пре свега.           

Непрекидна смотреност над сопственим мислима и примислима.         Одбацивање невидљивих утицаја који нам праве хаос у глави убацивањем хуле, безнадежности, осионости и много тога још, део је нове душевне хигијене, оздрављења.  

Проникнимо у своју поквареност!

Не осуђујмо лицемере пре но што себе не очистимо од лицемерја. Човекоугађање је распрострањени облик тог зла. Будимо скромни, праведни, озбиљни, одлучни у разобличавању лажи и непочинстава. Увек у име Господа Исуса Христа!           

Научимо се да трпимо, шта год да нас снађе. Трпимо и туђе похвале, и налете среће, а не само бол тела, растанак са блискима, губитак имовине.                     

Не страшимо се усамљености. Не јуримо код некога чим за тренутак останемо сами. Не, не и не! Не досађујмо другоме кад не знамо шта ћемо са собом. Боље да се замислимо како смо до тога доспели, и како се спасти те невоље и понижења. Спаситељ, човек и Бог, усамљивао се да би био са Оцем. А ми се рвемо са досадом! Како су површни и шкодљиви људи којима је досадно. Избацимо из свог окружења такве, препустимо их осами, нека се не поштапају нама који се и сами боримо, преузимајући сад већ безбројне задатке. Нека нас не потапају.                    

Жале се да је живот кратак, а не знају шта ће са својим даном.            

Хоће да заједно упропастимо благодат живљења.

Хоће да заједно трошимо време улудо, под изговорм да се лепо дружимо. Не можемо тако, пријатељи, који сте и самима себи досадни, доста је било тога.   

Одрећи се непотребних ствари. Сваки орман је дневник промашаја, крцат предметима без којих смо могли. Безброј оправдања за куповину, безброј доказа колико смо везани за пролазност.             

Све набројано и још много, много тога предстоји вернику да сазна, усвоји, поштује и преда се поправљању. Нема повратка само на речима. Учинак се очекује од дела, од његовог успешног споја са вером. Пут који се отвара је уска стаза./…/             

У хришћанству ме испочетка збуњивало осећање греха које су носили најсветији људи наше вере. Никада они неће рећи да је неко испод њих, у било чему. Последњи, и само последњи међу свим људима, свако од нас је највећи грешник, то је став хришћанина. Зашто? Зато што би стављање себе испред било ког човека била гордост, изневеравање Божијег лика који је свакоме дат. Па ипак, кад се преиспитујемо, осим што себе сматрамо грешницима, ми ипак можемо да меримо своју застрањеност. Самим тим да уочимо и неке особине које нису за прекор. Али, ми никад не знамо докле смо стигли на свом путу очишћења, и какви смо у Његовом оку, преостаје нам само да се скрушимо, трпимо, трудимо, верујемо и чекамо.“      

ПЛОДОВИ ПОКАЈАЊА  

Дивни су плодови покајања. О томе Влајковић у „Повратку изгубљеног“ јасно сведочи: “Враћајући се Оцу, стално сам размишљао о својој прошлости и о својим греховима. Како се очистити? Исповест са кајањем. Молитва. И опет исповест. То су средства и путеви. Током тог труда дешавају се неприметне промене. Важно је не олењити се, наставити чак и кад се чини да нема помака. Не осуђивати себе. Осуда није у нашој надлежности. „Не суди да не би био осуђен“. Ако се то односи на осуђивање других, зар се не односи и на мене? Зна се у чијим рукама су кључеви праведности, ко везује и раздрешује. Такође, немојмо јемчити заклетвом или на неки други начин за своју безгрешност у будућности. У сваком тренутку се саплићемо. Свети људи се до последњег тренутка моле да не падну. Како ми онда, ми обични, да се заклињемо за своју будућу безгрешност. Може се донети одлука, али не смемо се заклињати. Одлука да се не греши.           

Човек који не пије, не пуши, не прави каријеру, не окреће се за женама, не фотографише катедрале, не хвали се местима која је обишао, који је престао да се препире, који није друштвени активиста, пише своје књиге, по цео дан размишља о животу и Богу, никад му није досадно, задовољан је шта год имао или немао, сатима седи испред прозора и гледа у ништа посебно, таквом човеку се не путује. Он путује на тај начин што се његово видљиво тело не премешта од тачке до тачке. Такав бестелесно, али као да је телесан, постоји у пуном покрету својих мисли и осећања усред лепота које се и не оцртавају.  Такав сам постајао и ја.“

А Узрок сваке радости наше је Он, Христос Господ: „Тај крхки, предивни, пречисти, трпељиви, преосетљиви, прозорљиви, свемогући Бог, узео је људско тело и лик младог учитеља, кренуо у своју мисију да би на крају испио своју чашу за наше искупљење. Ни то нисам разумео. Али, моје осећање је било тачно и појачавало се. Ускоро нисам могао да замислим живот без Исуса Христа.“