Радујмо се Божићу, а Деда Мраза препустимо Кока Коли и осталим продавцима празнине

Беспразнични свет и чежња за празником

Празник је продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија. Празником се човек не спаја само са Богом, него долази у додир и са својим прецима који су тај празник такође славили; јер, како је рекао Владимир Соловјов, сваки народ је заједница покојних, живих и нерођених. Њихово присуство на празник је управо доказ да је смрт побеђена, и да, између осталог, не може више спречавати у општењу претке и потомке. У томе је Јеванђеље – Блага вест хришћанског празника.

Живимо у беспразнични час.     

Матеј Арсенијевић на једном месту пише: „Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није/…/било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији?  

Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући «лајт—шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.“      

Очајање – од „очајати“, узалуд чекати, узалуд се надати. Јер, како рече Шарл Бодлер: „Упорно се греши, а подло се каје,/ за признање одмах награда се бере. / Мислимо да грехе бедна суза пере,/ па свак опет лако на каљав пут стаје“.

И тако од нове године до нове године.

А вечност се ближи.

Деда Мраз и Божић Бата

Још док сам био вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку написао сам један мисионарски листић, касније објављен у књизи „Зашто плаче Свети Сава?“. Изгледа да и данас може бити од користи.

 Ових дана у оквиру прослављања грађанске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је као и увек делио Деда Мраз, а нико се ни не пита како се он појавио међу нама.Давање поклона деци и на европском Истоку и на западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио «Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божје». Деца су, због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на западу и на истоку подразумевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на запад, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац – Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи ( пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под јелком налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике – Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу – Детињце. И мајке и очеви су деци «одрешили» као и деца њима, неким макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: «Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи».Па добро, одкуд новогодишњи поклони и Деда Мраз?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николаја – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинациналне компаније типа «Кока-коле», саздавале комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, управо продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је на несрећу стигао и међу нас Србе.

Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби стали да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење славе и бадњака. Поред божићне трпезе, требало је обновити и обичаје – спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. положајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате; мушког детета у Србском народном оделу које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу...

Али откуд божићни бата?

Срби који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: «Божић, Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата». Овде «бата» није именица, него презент глагола «батати», што значи «ступати, корачати». То јест, Божић корача, долази да би нам донео радост.           

И Бог има мајку, каже наш народ, и пева: Часне посте запостисмо, / Нову грађу изнесосмо, / Белу цркву страдисмо. / У њој поју светитељи:  / Свети Петар и Никола; / Две им сеје отпевају:  / Анђелија Светом Петру, / А Марија Николају. / Ту се дала танка стаза, / По њој шеће Божја Мајка, / Води Бога за ручицу… Бог Кога Мајка води за ручцу је Богић – Божић.

Радујмо се Божићу, а Деда Мраза препустимо Кока Коли и осталим продавцима празнине.