Непажљив читалац лако би могао да закључи да Свети Владика Николај говори о управљању погледа Србиновог у некакаву спасоносну источну земаљску творевину. Но, његове речи су више него јасне (и пророчке): кадгод ти је мука, брате Србине и сестро Српкињо, окрени се Истоку (са великим И) и поклони Богу Спаситељу Своме. Поклони се Богу, падни на колена, натопи сузама свету земљу на којој клечиш и завапи: „Помагај, Господе, јер изгобосмо!“

Док се српски маловерници и кривоверници даве у вировима новотарија или их ломи екуменистичка матица зизиуласовско - цариградска, неки се надају да нам спасење доносе новотарци из Московске патријаршије, који су и довели до ситуације у Украјини, повлађујући свим могућим екуменизмима и модернизмима. У ропском менталитету, који не препознаје спасоносно чврсто уже које нам је предато од духовног прародитеља нашег Светог Саве, преко свих крстоносних светих и честитих предака наших, ови духовни дављеници уместо тог божанског ужета, дограбљују иностране модернистичке дављеничке сламчице.

  Јуче смо објавили текст под насловом „Небивала криза наше црквене просвете“ (овде:), који с правом указује на све пропусте и промашаје зизиуласовског реформисаног школства. У текст су, међутим, инкорпорирани изводи из званичних докумената Руске Православне Цркве, у којима је истина помешана са неправдом (Рим. 1,18). Опасност оваквих „докумената“ је у томе што је у њима аутентично учење Православне Цркве, засновано на Светом Писму и Светом Предању, помешано с новотарским измишљотинама њихових аутора. Опасност оваквих „докумената“ је и у томе, што у Србији постоје клирици „русофили“ који имају поданички однос према свему што долази из Русије и Руске Православне Цркве, па, и не читајући пажљиво овакве „документе“, дају свој благослов за њихово публиковање.

Угледни руски духовник, архимандрит Илија (Рејзмир), указује на страховиту опасност од раздвајања исповести од Светог Причешћа, што је кључна реформа коју модернисти спремају да спроведу. А то раздвајање се нуди у званичним документима Московске патријаршије! Отац Илија каже да је чињеница да недостојно причешћивање може имати опасне последице – чак и оболевање од тешких болести, по речи Светог Павла. (овде:).   Ако кренемо тим путем, срушћимо и ово мало побожности што нам је остало.

Размотримо као пример, следећи цитат, у коме руски новотарци говоре о исповести:

„За савременог човека, очито, најприхватљивија је исповест према Декалогу Мојсијевом у његовој хришћанској интерпретацији, при чему ономе који се исповеда мора да припада активна, а не пасивна улога, дакле у првом реду он сам мора исповедати оно за шта га терети савест, а питања се, у случају неопходности, задају само као допуна, као подсећање на нешто што је можда заборављено.“

Сама кованица „савремени човек“, у контексту непроменљивости црквеног учења и правоживља, јесте новотарија. Реч је о лабављењу и укидању кључног сегмента морално-подвижничке дисциплине, чији је циљ духовно узрастање „у човека савршеног, у меру раста висине Христове“ (ср. Еф. 4,13). Исповест према Декалогу Мојсијевом, односно према Десет Божијих Заповести, јесте безочни удар на Православље, на Богочовечански домострој спасења, оприсутњен у Личности и Богочовечанској мисији Сина Божијег, у Ономе који је  за себе рекао да је Он испуњење Закона и Пророка (ср. Мт. 5,17). То је одрицање Новога Завета – Савеза Бога са царским свештенством и родом изабраним, који се огледа у Христовим речима: Чули сте како је казано старима..., а ја вам кажем (видети главу 5. Јеванђеља по Матеју).

Христос је, како благовести Отац Јустин Ћелијски, „испунио све законске одредбе, јер Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим.“ И на други начин је испунио, односно допунио Закон, јер оно што је Закон само зацртао, Христос је довршио. Закон каже: „Не убиј!“, а Христос: „Не гневи се ни за што.“ Тако и сликар не уништава своју скицу, већ је допуњује и довршава.“

Христос каже: „Чули сте како је казано старима: Не чини прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом. (Мт. 4, 23, 24 до 48). 

Дакле, исповедајући се по Декалогу, убица ће исповедити убиство, али не и мржњу у срцу својему; прељубник ће исповедити прељубу, али не и блуд; исповедиће прељубу делом, али не и ону  учињену у срцу својему и мислима; кривоклетник ће исповедити своје криво заклињање, али не и заклињање. Исповедање по Декалогу, или чак „по савести“, како лажно уче руски модернисти, брзо би, неисповедањем мноштва учињених грехова, обременило, успавало и умртвило савест верника, што је духовна смрт.

У следећем пасусу, из документа РПЦ, пројављује се, ма колико израз био тежак, -  сатанско лукавство:

„Игуман једног ставропигијалног манастира у околини Москве два дана уочи празника Рождества Христовог није сматрао за могућно да допусти младој жени да прими Свето Причешће само из разлога што је она скромно, у породичном кругу, не кршећи пост, дочекала Нову годину и попила мало вина. Тако је на празник Рождества Христовог ова жена остала непричешћена Светим Христовим Тајнама. Поменутом игуману ваљало би да изнова прочита Великопосни типик. Чак је и у току Великог поста у празничне дане разрешено вино, почев од прве суботе поста. Што се пак тиче Божићног поста, његов најстрожи део отпочиње тек од наредног дана, 2. јануара по новом календару.“

Руски игуман, поступио је исправно, расуђујући умом Христовим (ср. 1. Кор. 2, 16), док руски новотарци, насупрот њему, расуђују умом сатаниним: жена која је погрешила била је млада, што ће рећи неискусна, па јој треба опростити, притом је вино пила уочи Божића, што ће рећи већ је била обузета божићном радошћу, што јој допушта и кршење поста; игуман није прочитао Великопосни Типик, који и у васкршњем посту допушта вино на празнике, а млада жена је скромно прослављала велики празник, Нову годину; небитно је што је то папистички празник, установаљен по бесословљењу и гатању папиних астронома, чијим се прослављањем (па и самим чином честитања) крши календар небоземне Цркве и гази вера православна.

Либерализам испољен у документима Руске Цркве према мешовитим браковима, већи је и од либерализма вучјег  „Критског сабора“. Руски новотарци запомажу:

„Извесни духовници грађански брак проглашавају за незаконит или захтевају да супружници који су много година живели заједно, али услед ових или оних околности нису обавили венчање у храму, раскину брак. Дешава се да духовник инсистира на разводу брака уколико један од супружника није православне вере.“

 

„Неки пастири-духовници особама које живе у "невенчаном" браку не дозвољавају да се причесте, поистовећујући такав брак са блудом.“

 

„Инсистирајући на неопходности црквеног брака, подсетити пастире на то да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанском браку, као и према онаквом браку у коме само један супружник припада православној вери, у складу са речима Светог апостола Павла: "Невјерујући муж посвети се женом, и жена невјерујућа посвети се мужем" (1. Кор. 7, 14).“

Наравно, треба бити опрезан кад се приступа брачном животу било ког човека, али модернисти овде покушавају да кажу да је малтене свеједно да ли је неко венчан или није венчан у Цркви и да је свеједно да ли се ступа у брак са јеретиком или се у такав брак не ступа.

Руски модернисти лажљиво говоре да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанским и мешовитим браковима, притом манипулишући речима Светог Апостола Павла да се неверујући брачник посвећује верујућим. То наводи на погрешан закључак да Православна Црква допушта мешовите бракове православних са јеретицима, што је ноторна лаж.

72. правило Шестог васељенског сабора јасно каже:

„Није допуштено православном мушкарцу да ступа у брак са женом која је јеретик, а такође ни православној жени да се венчава са јеретиком. Ако се открије да је неко поступио противно овом правилу, нека се такав брак сматра за ништаван и нека се та незаконита веза прекине јер не треба да се меша оно што се не може мешати, нити се може састављати заједно јагње и вук, ни са Христовим делом наследство грешника. Ко преступи против овога што смо установили, тај нека буде одлучен. Али, како су неки још док су били изван вере, и док још нису били прибројани стаду православних, склопили брак, па се затим, један од супружника, изабравши добро, обратио ка светлости Истине, а други остао и даље у заблудама, не желећи да похита к Богу, и ако при томе жени која није православна буде угодно да живи са мужем који је православан, или обратно, мужу који није православан да живи са православном женом, нека се међу собом не деле јер свети апостол каже: „Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем“ (1.Kop.7,14).

Како што се недвосмилено очитује из цитираног правила, једна је ствар ако оба супружника нису били православни пре ступања у брак, а да је, потом, један то постао, чиме посвећује неверујећег брачника, а сасвим је друго и недопустиво да неко ко већ јесте православан ступа у брак са јеретицима. Такав брак је, по цитираном канону, ништаван и таква незаконита веза треба да се прекине.

Либерализам руских новотараца по питању мешовитих бракова следује „православним“ екуменистима и модернистима учесницима „Критског сабора“.

У документу „Тајна брака и препрека за њега“,  параграфу 5, тачке 1, главе 2, (О препрекама за брак) се примећује: „Брак православних с инославнима се забрањује по канонској акривији и не венчава се“ (72. правило Трулског Сабора). Он може да се благослови по снисхођењу и човекољубљу, под условом да ће деца из тог брака бити крштена и васпитана у Православној Цркви“.

На ово подметање кукавичјег јајета православнима, проф. др Димитрије Целенгидис, са Аристотелог Универзитета у Солуну, одговорио је:

„Тврђење о томе „да ће деца из тога брака бити крштена и васпитана у Православној Цркви“,  противречи богословском утемељењу брака као Тајне Православне Цркве, јер се добија да рађање деце, повезивањем с крштењем деце у Православној Цркви, постаје разлог за црквено савршавање мешовитих бракова, стар, која је савршено јасно забрањена правилом Васељенских Сабора (72. правило Трулског Сабора).

Но, све лажи, лукавства и преваре које нам долазе од руских новообновљенаца, садржане су у тачки 9. Одлуке Синода Руске Православне Цркве инкорпориране у текст који смо јуче објавили. Ова одлука гласи:

„Посебно указати на недопустивост праксе да пастири око себе стварају такве заједнице у којима је присутан опозициони и критички однос како према највишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.“

Шта нам поручују руски модернисти? Будите овце, али не словесне, Христове, већ оне у главу!

У памет се, браћо Срби и сестре Српкиње! Не допустимо да нам било ко продаје рогове за свећу. Не прихватајмо поданички било чије новотарије и измишљотине: ни руске, ни грчке, нити неког трећег. Ми смо Срби, Светосавци, и треба да се држимо нашег црквеног Предања, којим се спасавало и спасило мноштво наших светих и честитих предака, који се Бога бојаше, за душу бринуше, за веру борбу водише и у Небеску Србију се уселише.

И зато, свагда имајмо на уму речи Светог Апостола Павла: „АЛИ АКО И МИ, ИЛИ АНЂЕО СА НЕБА ЈАВИ ВАМ ЈЕВАНЂЕЉЕ ДРУГАЧИЈЕ НЕГО ШТО ВАМ ЈАВИСМО, ПРОКЛЕТ ДА БУДЕ!  (Гл. 1,8).

Свети Владика Николај, "Небеска Србија"