Владимир Димитријевић

НА ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА (О КИЈУКУ, ТРИ ГОДИНЕ ПОСЛЕ ПРЕСЕЉЕЊА )

Ко може знати кад „растанак“ чује

Какву даљину реч нам носи та?

Осип Мандељштам

„Све што је икад имало/ Живот до уре удесне/ О, није мртво нимало/ Бар неке ноћи чудесне“, певао је Стеван Раичковић. Док ово пишем, ноћ је, десет до један, а Кијук као да је ту  ( јер, ноћобдија није спавао; звао сам га, ретко, али ипак,  и у оваква доба, и бивао је будан, радећи на свом или туђем тексту, мислећи своју, или ближњег, мисао ). И причали смо, „православски просто“, како је записивао на посветама својих књига.

Ту је он, и сада. Чујем његов топли, али одлучни, глас, и видим његов благи, помало иронични, каткад загонетни, али увек искрени, осмех, који ме храбри да останем на путу који води у живот, путу Светога Саве, чији је Кијук био бакљоноша у нашој мрчави.                        

О ЊЕМУ                                                            

Када се Кијук упо­ко­јио, Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Срби­је и поро­ди­ца при­ми­ли су мно­ге изра­зе сау­че­шћа, у који­ма се, поред бола због губит­ка јед­ног дра­го­це­ног „вите­за вере“ (Серен Кјер­ке­гор), могло виде­ти и оно што су људи дожи­ве­ли као глав­не Кију­ко­ве заслу­ге за нашу кул­ту­ру.    

Сау­че­шће је сти­гло са свих стра­на где Срби живе. Огла­си­ла се Вла­да Репу­бли­ке Срп­ске у про­гон­ству, чији је Кијук био савет­ник и саве­зник, све­до­че­ћи стра­шну исти­ну о србо­ци­ду у дана­шњој, на НДХ запо­че­тој, Хрват­ској. Од Срп­ске књи­жев­не задру­ге, пре­ко Народ­не библи­о­те­ке Кра­ље­во и Цен­тра за кул­ту­ру Гра­дац, до Фон­да­ци­је „Лаза Костић“ сти­за­ли су теле­гра­ми оних који, инсти­ту­ци­о­нал­но, све­до­че о трај­но­сти наше кул­ту­ре. Међу сау­че­сни­ци­ма у болу били су, изме­ђу оста­лих, проф. др Вера Бојић, др Сла­вен­ко Тер­зић, проф. др Тио­дор Росић, проф.др Мирко  Ска­кић. Огла­си­ли су се и књи­жев­ни­ци – Сло­бо­дан Раки­тић, Алек Вука­ди­но­вић, Радо­слав Бра­тић,Нена и Све­то­зар Влај­ко­вић, Гој­ко Ђого, Божин Јанев­ски, Милан Мла­де­но­вић од Лужи­це.Сво­је­вре­ме­но дирек­тор „Ибар­ских ново­сти“, Радо­ван Тип­са­ре­вић, човек који је све­срд­но радио на „Кате­ни мун­ди“, послао је изра­зе свог сау­че­шћа.   

Наш позна­ти ита­ли­ја­ни­ста Дра­ган Мра­о­вић уочио је да смо „изгу­би­ли важног инте­лек­ту­ал­ца који је искре­но и с уме­ћем бра­нио срп­ске наци­о­нал­не инте­ре­се“; песник Игор Ремс га је назвао „вели­ка­ном срп­ске сло­бод­не мисли, јед­ним од нај­ве­ћих бора­ца за Исти­ну и Прав­ду Срп­ског Наро­да“; Божи­дар Митро­вић, пред­сед­ник Реги­о­нал­не дру­штве­не орга­ни­за­ци­је Ује­ди­ње­ње Срба, са седи­штем у Москви, нагла­сио је да је „срп­ски народ изгу­био свог вели­ког сина“, а епи­скоп Геор­ги­је Канад­ски са Срби­ма из Торон­та сма­тра да смо оста­ли без „истин­ског духов­ни­ка и вели­ког мисли­о­ца“. Ака­де­мик Србо­љуб Жива­но­вић, вели­ки све­док исти­не о Јасе­нов­цу, са којим је Кијук сара­ђи­вао на опште добро, тако­ђе се при­кљу­чио изра­зи­ма дубо­ке жало­сти, као и исто­ри­чар­ка гено­ци­да, Боја­на Иса­ко­вић. Пред­сед­ник Удру­же­ња срп­ских писа­ца из Швај­цар­ске, Бра­ти­слав Живу­ло­вић, је, у име сво­је орга­ни­за­ци­је и у сво­је лич­но име, потвр­дио да је то губи­так за „цело­куп­ну, модер­ну срп­ску књи­жев­ност“, а песник Веро­љуб Вука­ши­но­вић је сау­че­ство­вао у болу у име Народ­не библи­о­те­ке Јефи­ми­ја и писа­ца Трсте­ни­ка. Јели­ца Роће­но­вић га је назва­ла „чове­ком једин­стве­не добро­те, једин­стве­не висо­ке све­сти“, сма­тра­ју­ћи да је наша књи­жев­ност „изгу­би­ла сво­ју нај­ум­ни­ју гла­ву“. По њој, „свет се мењао, али се Пеђа није окре­тао пре­ма ветру“; човек вели­ког духа, он је, каже госпо­ђа Роће­но­вић, био и пле­мић, при чему ће њего­ва „вера и морал за њу оста­ти мера вре­ме­на“. Биља­на Д. Обра­до­вић и Џон Гери из Њу Орле­ан­са су рекли да Кијук „ника­да неће бити забо­ра­вљен“, а Милан Челик из Све­сло­вен­ског коми­те­та Кана­де сма­тра да мора­мо поку­ша­ти да „сле­ди­мо њего­вим путем“. Љуби­ша Симић из франк­фурт­ског Удру­же­ња писа­ца „Сед­ми­ца“ иста­као је Кију­ков „дубок траг“ у дома­ћој лите­ра­ту­ри, а позна­ти борац за наци­о­нал­ну ствар, Петар Мила­то­вић Остро­шки из Беча, видео је Кију­ка као „чове­ка на све­тлој ста­зи све­чо­ве­чан­ства“, „коме је Све­то­са­вље нај­ве­ће духов­но здра­вље и нај­чвр­шће морал­но узгла­вље“, коме ће буду­ћа поко­ле­ња „увек бити захвал­на за оно што је вите­шки учи­нио за срп­ски народ у овом неви­те­шком вре­ме­ну“.У том духу писа­ла је и Рад­ми­ла Нинић из Немач­ке. И Анђел­ко Ану­шић је послао сво­је сау­че­шће УКСу, као и Иван Ршу­мо­вић, у име Књи­жев­не зајед­ни­це Зла­ти­бор­ског окру­га.Кијук је био и ликов­ни кри­ти­чар: цене­ћи његов допри­нос осве­тља­ва­њу наше ликов­не умет­но­сти, сво­је сау­че­шће су иска­за­ли и сли­ка­ри Петар Мла­де­но­вић (из Чика­га) и Томислав Божо­вић.                                                                                          

Бра­ни­слав Ђор­ђе­вић и Дра­га­на Васи­ље­вић из Вир­џи­ни­је зна­ли су да је Кијук био „све­ти­о­ник сви­ма нама у овом бур­ном бес­пу­ћу новог доба које пре­ти да раз­ру­ши све у шта смо зајед­но са нашим пре­ци­ма веко­ви­ма веро­ва­ли“. По песни­ку Ристи Васи­лев­ском, који је, како каже, био „поча­шћен што су осе­ћа­ли обо­стра­ну, пре све­га тво­рач­ку бли­скост и што је о њего­вом песнич­ком делу тако луцид­но у више навра­та гово­рио и писао“, покој­ник је био „један од наших нај­ве­ћих инте­лек­ту­а­ла­ца и мисли­ла­ца уце­ли­ње­ног све­та“ који је, „Бож­јом вољом и, можда, још више вољом оних који све овде сма­тра­ју сво­јом бого­ви­ном изне­на­да и пре вре­ме­на потра­жио боље уто­чи­ште – пре­се­лио душу и све сво­је духов­но уме­ће у дру­ги свет“. Ђор­ђе и Луј­за Јова­но­вић су иста­кли да „еру­ди­ци­ја, поште­ње и јачи­на уве­ре­ња нису честа поја­ва у јед­ном људ­ском бићу, а он је то посе­до­вао“. Оли­ве­ра Докле­стић, делат­ни­ца на пољу кул­ту­ре из Хер­цег Новог, уствр­ди­ла је да смо изгу­би­ли „вели­ког еру­ди­ту, сјај­ног књи­жев­ни­ка, коме је сви­јет отво­рио вра­та“. Била је ту, да иска­же свој бол због општег губит­ка, и Суза­на Лаза­ре­вић, из дру­штва „Срп­ска наци­о­нал­на свест“.                                  

По др Воји­сла­ву Кошту­ни­ци, који је сау­­че­шће упу­тио Удру­же­њу књи­жев­ни­ка Срби­је, „покој­ни Пре­драг Дра­гић био је један од нај­и­стак­ну­ти­јих есе­ји­ста, исто­ри­ча­ра и тума­ча књи­жев­но­сти сво­је гене­ра­ци­је, а оста­ће запам­ћен и као заслу­жан наци­о­нал­ни рад­ник. Леп траг оста­вио је и сво­јом делат­но­шћу у окви­ру Удру­же­ња књи­же­вни­ка, поред оста­лог и као пот­пред­сед­ник Одбо­ра за одбра­ну сло­бо­да и пра­ва, а сво­јим допри­но­сом је заду­жио и наци­о­нал­не уста­но­ве попут Срп­ске књи­жев­не задру­ге“. Из Хага се, док се бори за исти­ну и прав­ду о свом наро­ду, јавио и др Воји­слав Шешељ, чијој је одбра­ни Кијук годи­на­ма несе­бич­но пома­гао.

Бого­љуб Сто­ји­ће­вић, из цркве­не општи­не у Трсту, при слав­ном хра­му Све­тог Спи­ри­до­на, тако­ђе је, у име сво­јих земља­ка и у сво­је име, изра­зио моли­тве­но сау­че­шће. Огла­сио се и Добри­во­је Томић, наш Теле­мах, човек чију је књи­гу „Црве­но сун­це у зени­ту“, о потра­зи за прав­дом (кому­ни­сти су му уби­ли оца, неви­ног чове­ка, а њега изгна­ли у Немач­ку) Кијук обја­вио у библи­о­те­ци „Срп­ска дија­спо­ра“.                                 

Изван­ред­ну еми­си­ју циклу­са „Пита­ња и одго­во­ри“ ново­пре­дста­вље­ном Кију­ку посве­ти­ла је хра­бра нови­нар­ка Оли­ве­ра Миле­то­вић, која је годи­на­ма, на ТВ „Пал­ма Плус“, пра­ти­ла њего­ву мисао и бор­бу.Из Бело­ру­си­је је сау­че­шће упу­тио позна­ти књи­жев­ник и пре­во­ди­лац, Иван Чаро­та, вели­ки при­ја­тељ Кију­ко­вог наро­да, а Елка Нја­го­ло­ва, пред­сед­ни­ца Сло­вен­ске ака­де­ми­је, у име свих њених чла­но­ва из 15 зема­ља, иста­кла је да се они „кла­ња­ју пред њего­вим књи­жев­ним делом, и тра­го­ви­ма које је иза себе оста­вио“. Отац Гаври­ло из мана­сти­ра Лепа­ви­на у писму поро­ди­ци је напи­сао да се он и бра­ти­ја моле „Богу Мило­сти­вом, у чијим је рука­ма суд­би­на сва­ког чове­ка, да душу слу­ге Сво­га Пре­дра­га упо­ко­ји у месту радо­сти и све­тло­сти и сло­ве­сно­сти, којој је слу­жио целог свог живо­та“. Про­та Душан Колун­џић, позна­ти наш миси­о­нар, у свом теле­гра­му сау­че­шћа, обе­ћао је да ће се сваг­да моли­ти за њего­ву душу.И про­та Милун Костић из Лон­до­на тако­ђе је моли­тве­но уче­ств­о­вао у болу нај­бли­жих, као и отац Вој­си­лав Бил­би­ја из Холан­ди­је. Да и не гово­ри­мо о јавља­њи­ма мно­гих мона­ха и мона­хи­ња наших све­ти­ња, који су у Кију­ко­вој бор­би и жртви Богу и роду виде­ли нешто од сме­ло­сти ста­рих наци­о­нал­них труд­бе­ни­ка и уста­ла­ца.

 Поред низа лепих и човеч­них гесто­ва који су тих дана доно­си­ли уте­ху поро­ди­ци Кију­ко­вој, вре­ди да се поме­не и то да је наш углед­ни визан­то­лог и кано­но­лог, др Мио­драг Петро­вић, пону­дио Дра­ги­ћи­ма, у слу­ча­ју да га нису обез­бе­ди­ли, сло­бод­но гроб­но место за сахра­ну покој­ни­ка на београдском Новом гро­бљу.                                               

Дају­ћи сво­је саоп­ште­ње о Кију­ко­вој смр­ти са при­год­ном био­граф­ско-библи­о­граф­ском беле­шком, Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Срби­је иста­кло је да је 29. јан­у­а­ра 2012, од после­ди­ца можда­ног уда­ра, у бео­град­ској бол­ни­ци „Све­ти Сава“ пре­ми­нуо, изме­ђу оста­лог, „више­го­ди­шњи кан­ди­дат УКС за наци­о­нал­ну пен­зи­ју, коју није доче­као“.                            

Нарав­но; доче­ка­ли су је дру­ги, често мно­го мање зна­чај­ни, али Кијук, ето, од моћ­ни­ка овог све­та беја­ше пре­цр­тан са спи­ска заслу­жних. Што га, нарав­но, никад није поко­ле­ба­ло или спре­чи­ло да слу­жи Богу и роду.Тако је то у Срби­ји која ће, упр­кос све­му, бити веч­на док су јој деца вер­на.

РЕМЕТНИК                                                        

Коли­ко је нама у зна­њу, тво­рац нео­ло­ги­зма „ремет­ник“ (човек који сво­јим инте­лек­ту­ал­ним и морал­ним ста­вом реме­ти пла­но­ве моћ­них, раз­би­ја лажне схе­ме мишље­ња, осве­шћу­је бли­жње, ски­да жабо­кре­чи­ну са дубо­ких вода ума) сва­ка­ко је Пре­драг Р. Дра­гић Кијук. Он је увек био такав, још од сво­је мла­до­сти, када је у, Сту­дент­ском кул­тур­ном цен­тру у Бео­гра­ду пра­вио три­би­не које су узне­ми­ра­ва­ле уста­ја­лост сенил­но вар­вар­ског Тито­вог Бео­гра­да. Тако у часо­пи­су „Мла­дост“ 2. децем­бра 1972, у тек­сту „Мла­дић који је довео Гаро­ди­ја“, чита­мо да је пред пре­пу­ном салом СКЦ-а гово­рио Роже Гаро­ди, позна­ти фран­цу­ски фило­соф, на тему „Шта је рево­лу­ци­о­нар­но у новој епо­хи“. Нови­нар беле­жи: „Нај­ве­ће заслу­га да Роже Гаро­ди дође у Југо­сла­ви­ју и одр­жи пре­да­ва­ње без дина­ра хоно­ра­ра сва­ка­ко при­па­да Пре­дра­гу Дра­ги­ћу Кију­ку, мла­дом маги­стру југо­сло­вен­ске књи­жев­но­сти, уред­ни­ку три­би­не за дру­штве­не актив­но­сти у Сту­дент­ском цен­тру. Њему је тако­ђе успе­ло да дове­де и чла­но­ве редак­ци­је позна­тог листа „Нова леви­ца“ из Лон­до­на, Ерне­ста Мон­де­ла, еко­но­ми­сту из Бри­се­ла, вео­ма кон­тро­верз­ну лич­ност у марк­си­стич­ком покре­ту, као и Ливи­ја Мај­та­ни­ја, ита­ли­јан­ског публи­ци­сту; сви су они одре­да гово­ри­ли бес­плат­но (хоно­рар се за такве лич­но­сти кре­ће од 2000 дола­ра па нави­ше) на три­би­ни Сту­дентс­ког кул­тур­ног цен­тра.“ Боре­ћи се за публи­ку, каже нови­нар, Дра­гић није кре­нуо путем сенза­ци­о­на­ли­зма: „Он је у наче­лу про­тив сен­за­ци­о­нал­но­сти, јер она угро­жа­ва субјек­тив­ност духа, циља на повр­шност а не на уну­тра­шњост про­бле­ма. И зато он у сво­јим књи­жев­ним циклу­си­ма, који су били на про­гра­му ове јесе­ни, пра­ви пре­да­ва­ња о забо­ра­вље­ним али капи­тал­ним вред­но­сти­ма као што су есте­тич­ки спи­си Фра­ње Петри­ћа, Бран­ка Лаза­ре­ви­ћа и дру­гих наших кла­сич­них писа­ца.“ А 12. мар­та 1972. „Поли­ти­ка“, у тек­сту „Мар­ко Кра­ље­вић сум­њив на три­би­ни“, после наја­ве да је Серж Дубровс­ки обе­ћао да ће доћи у Бео­град и у СКЦ дове­сти свог вели­ког при­ја­те­ља, Рола­на Бар­та, нови­нар исти­че да Кијук више не сме ни да каже ко би могао да дође на три­би­ну СКЦ (поми­њу се Мар­ку­зе, Кола­ков­ски), пошто „мно­ги поли­тич­ки људи гра­да и репу­бли­ке /.../има­ју оби­чај да опа­сно про­ко­мен­та­ри­шу посло­ве Сту­дент­ског кул­тур­ног цен­тра“. Поли­ти­ча­ри час хва­ле, час куде, а кад се, пово­дом науч­не три­би­не о Мар­ку Кра­ље­ви­ћу на паноу испред СКЦ-а нашла рече­ни­ца Вука Кара­џи­ћа „Ника­ко­га чое­ка нема који није чуо за Мар­ка Кра­ље­ви­ћа“, „десе­так чинов­ни­ка разних дру­штве­но – поли­тич­ких уста­но­ва су стро­го и пре­кор­но запи­та­ли: Шта вам то зна­чи?“ Кијук је нови­на­ру рекао: „Тако сам, орга­ни­зу­ју­ћи рас­пра­ву о исто­ри­ји срп­ске ћири­ли­це, био про­гла­шен срп­ским наци­о­на­ли­стом. Кад сам упри­ли­чио раз­го­вор пово­дом 100-годи­шњи­це рође­ња Стје­па­на Ради­ћа био сам назван хрват­ским шови­ни­стом. Кад сам позвао из Рима Ливи­ја Матај­на да гово­ри о кине­ској кул­тур­ној рево­лу­ци­ји био сам ултра­ле­ви­чар. И тако ми гото­во сва­ки потез доне­се неки непри­ја­тан при­ре­пак.“ Нови­нар га нази­ва „јед­ним од нај­на­па­да­ни­јих слу­жбе­ни­ка“ Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та; напа­да­ју га, вели, чак и сту­ден­ти, јер није орга­ни­зо­вао пред­ста­вља­ње рас­про­да­те књи­ге Луја Алти­се­ра, него три­би­ну о Фра­њи Петри­ћу, о коме је, пред дво­је људи, гово­ри­ла Загреп­чан­ка Љер­ка Шифлер – Пре­мец: „Не сма­трам се дужним да скре­ћем пажњу на књи­гу која је већ нашла чита­о­це и која је, из моде или из потре­бе, одмах рас­про­да­та. Али, сма­трам да се у Сту­дентском кул­тур­ном цен­тру мора гово­ри­ти о Фра­њи Петри­ћу Петри­ци­у­су, нај­ве­ћем есте­ти­ча­ру рене­сан­се, нашем чове­ку коме су Нем­ци штам­па­ли сабра­на дела, кога су штам­па­ли Фран­цу­зи и дру­ги наро­ди, а кога смо ми, непри­лич­но и сра­мот­но, сасвим забо­ра­ви­ли“, одго­во­рио је напа­да­ни. Кијук исти­че: „Све теме узи­ма­не су тео­ри­је и науч­но­сти ради, а не због помод­но­сти, уј­дур­ме, шока или тра­га­ња за посе­ти­о­ци­ма по сва­ку цену. Ја се опре­де­љу­јем за оне вред­но­сти које по сва­ку цену тре­ба бра­ни­ти од људ­ског забо­ра­ва.“ Зато је у та, вуне­на вре­ме­на, на три­би­ну СКЦ-а пози­вао и рек­то­ра Бого­сло­ви­је „Све­ти Сава“, про­ту Душа­на Каши­ћа, али и Ксе­ни­ју Ата­на­си­је­вић, и мно­ге, мно­ге дру­ге зна­чај­не људе које је иде­о­ло­шки терор укло­нио са обзор­ја оно­вре­ме­не кул­ту­ре.           

САМОСВОЈНИК                                     

Био је, дакле, она­кав каквим га је осе­тио његов про­фе­сор, Рашко Дими­три­је­вић, који је свом сту­ден­ту 18. мар­та 1969. годи­не, а пово­дом Кију­ко­вог огле­да о Досто­јев­ском, у писму рекао: „Ишао си, нарав­но, лини­јом свог схва­та­ња људи и све­та, остао си томе веран до кра­ја, и твој Досто­јев­ски је, иако си твр­ђе­ња засни­вао на чиње­ни­ца­ма и цита­ти­ма, ипак тво­ре­ви­на твог узне­ми­ре­ног душев­ног и инте­лек­ту­ал­ног напо­ра да га при­ка­жеш она­квим какав се он у теби оства­рио.“ Зато је могао да постиг­не оно о чему је, пово­дом Кију­ко­вих раних есе­ја о нашим сред­њо­ве­ков­ним писци­ма, све­до­чи­ла њего­ва про­фе­сор­ка, др Рад­ми­ла Марин­ко­вић, 1974. годи­не: „Дра­гић иде директ­но пре­ма чове­ку и општим људ­ским про­бле­ми­ма и на посе­бан начин ожи­вља­ва, оса­време­њу­је писце уда­ље­них веко­ва.“ И песни­ки­ња Љуби­ца Миле­тић је, баш из тих раз­ло­га, уочи­ла да је Кијук постао писац који кре­ће путем теи­стич­ког хума­ни­зма, чиме је, раз­ли­ку­ју­ћи заблу­ду (раци­о­на­ли­стич­ки поглед на свет) од хар­мо­ни­је (мета­фи­зич­ког погле­да на свет) постао „аутен­тич­ни и суге­стив­ни мисли­лац“.

Зато је Кијук био и остао самосвојеник: борио се про­тив забо­ра­ва, а за трај­не вред­но­сти, нео­дво­ји­ве од усправ­ног ста­ја­ња пред Богом и људи­ма.

ПРАВОСЛАВНИ КОСМОПОЛИТА                      

Кијук је, у нај­бо­љем сми­слу те речи, био космо­по­ли­та, гра­ђа­нин све­та. О делу овог истак­ну­тог поли­хи­сто­ра нису похвал­но писа­ли само дома­ћи ауто­ри (од Зора­на Гаври­ло­ви­ћа до Јови­це Аћи­на),него и стран­ци: Celia Haw­ke­sworth, John Gery, Ric­hard Burns, Иван Чаро­та, David A. Hill... Када је православни композитор, Британац сер Џон Таве­нер за ком­по­но­ва­ње сво­јих дела кори­стио Кију­ко­ву анто­ло­ги­ју сред­њо­ве­ков­ног песни­штва у Срба, обја­вље­ну 1987. годи­не на енгле­ском јези­ку, он је изван­ред­но осе­тио о каквом је бла­гу реч. У интер­вјуу „Поли­ти­ци“ 21. мар­та 2001, а пово­дом изво­ђе­ња свог вели­ког дела „Покров хра­ма“ (пева­ла је слав­на Патри­ши­ја Роза­рио, чији ће наступ у Бео­гра­ду касни­је орга­ни­зо­ва­ти Фон­да­ци­ја „Лаза Костић“), Таве­нер је иста­као да је Кију­ко­ву анто­ло­ги­ју добио од руског све­ште­ни­ка Миха­и­ла Форту­на­та, и да га је она запле­ни­ла јер у себи има „божан­ски ерос“, а једи­ни сми­сао нашег посто­ја­ња је „повра­так божан­ском“. Пошто га је Пра­во­слав­ној Цркви при­ву­као, како он сам каже, Хри­стос, „виђен пра­во­слав­ним очи­ма, нај­ду­бљим и нај­ду­бо­кум­ни­јим очи­ма“, Таве­нер је, сасвим „кију­ков­ски“, видео да узрок рата Запа­да про­тив Срби­је није био дво­ди­мен­зи­о­нал­но поли­тич­ки, него се засни­вао на „неу­спе­ху латин­ског Запа­да да раз­у­ме пра­во­слав­ни Исток“, па би једи­ни лек за Бле­ра и Буша у њихо­вом непо­и­ма­њу оно­га про­тив чега се боре био да раз­у­ме­ју пра­во­слав­ну ети­ку. Тако су се дво­ји­ца пра­во­слав­них космопо­ли­та, Таве­нер и Кијук, раз­у­ме­ли кад су у пита­њу сушти­не. 

САРАДЊА СА ДЕШНЕРОМ       

Кијук је, са сво­јим Фон­дом исти­не, учи­нио мно­ге под­ви­ге, али један од нај­ве­ћих под­ви­га њего­вог уни­вер­зал­ног хума­ни­зма био је обја­вљи­ва­ње дво­том­ни­ка „Поли­ти­ка рим­ских папа у 20. веку“ позна­тог немач­ког исто­ри­ча­ра Кар­лхајн­ца Дешне­ра, који је свом изда­ва­чу у Бео­гра­ду напи­сао писмо захвал­но­сти:„Пошто­ва­ни госпо­ди­не Дра­ги­ћу,    

Ова годи­на не сме про­ћи а да вам се нисам, од свег срца, захва­лио на изда­њу Пап­ске исто­ри­је. Пра­во је чудо што се ова књи­га ипак поја­ви­ла, пет­на­ест годи­на (ако се добро сећам) од настан­ка пре­во­да Мила­на Петро­ви­ћа. А то чудо се без Вас, пошто­ва­ни госпо­ди­не Дра­ги­ћу, никад не би дого­ди­ло!Била је то, без сва­ке сум­ње, нај­леп­ша честит­ка за мој 80. рођен­дан – када се, пред око 160 зва­ни­ца, изне­на­да поја­ви­ла моја ћер­ка и, сија­ју­ћи од сре­ће, пру­жи­ла ми први том књи­ге којем је, као додат­но чудо, сле­дио и дру­ги, а оба под­јед­на­ко лепа коли­ко и солид­но ура­ђе­на. То је, без сум­ње, пра­ви изда­вач­ки под­виг!Молим Вас да се у моје име захва­ли­те сви­ма они­ма који су помо­гли Вашу ини­ци­ја­ти­ву да се ово дело оства­ри.

Желе­ћи Вам дуг, здрав и успе­шан живот поздра­вља Вас

Ваш ода­ни

Кар­лхајнц Дешнер“

То и јесте сушти­на космо­по­ли­ти­зма: пони­ру­ћи у дуби­не свог народ­ног пре­да­ња, бити све­чо­ве­чан­ски одго­во­ран. Као при­пад­ник наро­да који је сво­ју духов­ну сло­бо­ду пла­тио, изме­ђу оста­лог, и Јасе­нов­цем, Кијук је то умео да буде.

МУДРА ПТИЦА ЉУБАВИ

Наслов  књи­ге о Кијуку, коју је приредио потписник ових редова,  пре­у­зет је из Хилан­дар­ске пове­ље Све­тог Сте­фа­на Прво­вен­ча­ног, који опи­су­је свог оца, Симе­о­на Миро­то­чи­вог, зане­тог пре­ле­пим дрве­том раз­гра­на­те кро­шње на коме пева­ју мно­ге „мудре пти­це љуба­ви“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Све­тог Сте­фа­на: „А овај /Симе­он/ се у мисли узно­са­ше и жеља­ше, као да он сто­ји на узви­ше­ном месту, у про­лет­ње вре­ме весе­ло­га то јест сун­ча­но­га дана. Виде изда­ле­ка рав­ну лива­ду, кра­сну по изгле­ду, лепу ство­ре­њем. А посред ње сто­ја­ше див­но дрво, кру­жно гра­на­ма, густо лишћем, пре­у­кра­ше­но пло­до­ви­ма, које даје добар мирис. А посред дрве­та беше се наста­ни­ла пти­ца слат­ко­гла­сна, крот­ка у седе­њу, тиха у песма­ма, весе­ла у игри, јасна у шап­та­њу, која је јед­на од мудрих пти­ца љуба­ви, и слат­ки његов детић /Сава/.”    

Ово дрво раз­гра­на­те кро­шње сва­ка­ко је Све­та Гора, а мудре пти­це љуба­ви су мона­си. Иако није био монах, човек Кијук био је јед­на од таквих пти­ца, сасвим на тра­гу нашег прво­у­чи­те­ља, Саве Нема­њи­ћа, који нас је про­све­тлио све­тло­шћу Хри­сто­вом и нау­чио да буде­мо Бого­чо­ве­ко­ви, а ника­да све­де­ни само на чове­ка, смрт­ног и про­ла­зног, како су себе на пату­ља­сти псев­до­ху­ма­ни­зам све­ли они који­ма је „Хри­стов викар“ од 1054. важни­ји него Хри­стос. Све­тог Саву сле­дио је Све­ти кнез Лазар, а његов пут, пут све­то­сти и чести­то­сти мило­ме Богу при­сту­пач­не, мно­ги и мно­ги, међу који­ма и Пре­драг Р. Дра­гић Кијук, који је, са Дучи­ћем, могао сло­бод­но рећи: „Пре сва­чи­ји сужњи но ичи­је слу­ге.“ Мудрост и љубав, које су у њего­вом срцу сви­ле гне­здо, и данас нас наво­де да кре­не­мо тамо где се чује пој Кију­ко­ве сло­бо­де у Хри­сту.                  

ЖИВ ЈЕ, ЖИВ    

Наравно да је жив.        

О томе говори и песме Предрага Богдановића Ција, настала непосредно после Пеђиног пресељења у вечност. И она ми сада, сат времена после поноћи, помаже да се у то уверим.  

Пре­драг Бог­да­но­вић ЦИ

Свра­ти у Хилан­дар...

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад

Пре­дра­ги, Дра­ги­ћу Кију­ку

Заве­са на хра­му је поки­да­на:

лека­ри не мора­ју више

да ти бро­је дама­ре

да ослу­шку­ју како све сла­би­је дишеш

да про­ве­ра­ва­ју имаш ли довољ­но теч­но­сти

у вена­ма, да ли ти отка­зу­ју бубре­зи,

пре­ска­че срце,

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад

Знам да ти се у гла­ви сми­рио

онај разор­ни при­ти­сак,

од којег уме­сто суза из очи­ју капље крв

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад

Тво­ја књи­га у изло­гу

Срп­ске књи­жев­не задру­ге

дуго ме задр­жа­ва ноћу,

изли­ста­вам при­ме­рак код куће

(поклон поро­ди­це)

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад

Сигур­но си већ про­чи­тао

пре­вод Библи­је Све­тог Јеро­ни­ма

зато­чен у зату­ре­ним про­сто­ри­ја­ма

Петро­ве сто­ли­це,

за којим си толи­ко тра­гао

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад

Наш сусрет није ника­да зака­зан,

о њему бри­не Хро­нос,

о њему бри­ну небе­ске бунар­џи­је

што изво­де воду за оба све­та

о њему бри­ну недо­вр­ше­ни руко­пи­си,

књи­ге без ауто­ра

Свра­ти у Хилан­дар,

поне­кад

Свра­ти у Хилан­дар,

ја ћу бити међу рад­ни­ци­ма,

који обна­вља­ју зидо­ве

дода­ва­ћу хра­сто­ве гре­де и опе­ку

ти се одмо­ри у лицу Све­то­на­зор­них заду­жби­на­ра,

про­ду­жи дуго­веч­ност Сави­ној лози,

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад

Без жур­бе заспи над књи­га­ма у библи­о­те­ци

над ста­рим руко­пи­си­ма

сада када је све вре­ме тво­је

Свра­ти у Хилан­дар, поне­кад