КАКО ЈЕ НАСТАЛА ПЕСМА "ШОТА"?

            Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим до зуба наоружаним качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју “државу”, “мали цар” им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук…

О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнела из обруча његова жена и ратна другарица,Ћерима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали “бесу”, да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову “бесу” погазили, па су 1971. године кости овог разбојника, пљачкаша, сецикесе и садисте, који је жртвама одсецао уши, свечано су изнете из јаме и сахрањене. А Азем Бајта проглашен за “националног борца”.

Чим споменемо ријеч “шота” ми помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Поријекло имена Шота долази управо од имена Шота Галица, имена жене србомрсца “качака” (одметника) Азема Бејта.Ова шиптарска амазонка носила се као мушкарац и ратовала под мушким именом Ћерим.

Шота Галица је након мужеве смрти зулумчарила и предводила одметнике.

У српском народу сачувано је сјећање на ужасан догађај када је Шота ухватила шесторо српске ђеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.

Док су ђеца горјела Шота је са “качаницима” играла своју игру око ватре, оријала и пјевала: “Шоте, мори шоте / шоте машала / давно желим шоте, мори, да те играм ја!”

На мјесту страдања невине ђечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја II свјетског рата.

„Шота” није настала тако давно, да се је људи не би сјећали односно знали како је настала.

          Сада је на Вама народе,да ли ће те на следећем весељу, заиграти шоту.