Летос сам са једним познаником отишао у Свилајнац до Радослава, његовог пријатеља и сарадника у послу. Док смо седели у дворишту и пили кафу приметих крај ограде струкове парадајза на којима су висили лепи црвени плодови. По њиховој различитости  у облику и величини могло се закључити да нису третирани никаквим пестицидима, хемикалијама, ГМО семенима.

– Добар, добар! – узврати он досипајући кафу. – Ево, ће ти кажем колко ме коштало. Отиднем ја на пијацу и купим 5 струка по 40 динара, то му дође 200 динара. Нисам га ничим прскао, само заливао редовно и до сад смо убрали 9-10 килограма, а ево има још да се бере...

Насмејах се Радослављевој домаћинској прорачунатости, а након што смо дегустирали свеже убран парадајз, сочан и укусан какав само може бити, почех да размишљам ко је овде луд. Ја дошао из Београда, престонице Србије, а овако квалитетан парадајз тамо се не може наћи ни у најснабдевенијим маркетима. Како сад то? Према мњењу које влада у читавом свету, људи који живе у граду су господа која ужива све благодати савремене цивилизације, рачунајући и изобиље разноврсне хране, а они који живе на селу нису достојни ни помена и све што има најмањи призвук села просто је срамота. Али где се у том „напредном” граду може јести овако укусан парадајз?

Пре неки дан био сам на Палилулској пијаци, купио парадајз, пресекао га на пола и имао шта да видим. Готово сав плод нека тврда зеленика, нити има укус нити мирис. Пола сам бацио. И тако стално. На београдским пијацама такође се налази углавном затровано воће и поврће, ништа боље од оног увозног у Максију, Темпу, Веру, Идеи. А и ако није из увоза онда је из производње „сељакаˮ који га шприцају средствима за убрзани раст и примењују све хемијско-технолошке подлости да би имали већи принос, односно профит (част изузецима).

У Србији, где је обрадива земља прве класе и где постоје идеални услови за пољопривреду, ми једемо отужни парадајз из Турске, Албаније, Македоније, пасуљ из Казахстана, кромпир из Шпаније итд.

Како смо доспели до тако понижавајућег стања­­­­­­?

Мислим да је овај проблем настао као последица ранијих, лукаво смишљених потеза наших непријатеља на које смо насели, иако нам је такав начин размишљања у великој мери био и наметнут. Предратна Србија била је махом сељачка земља, а тако је мање-више било и са другим земљама по свету. Значи село 70-80 одсто, а градско становништво остатак.  По завршетку Другог светског рата две главне идеологије деле свет и доминирају планетом – на Западу либерални капитализам, на истоку комунизам. Наизглед различите и супротстављене, а у ствари лице и наличје једне исте светске преваре, у режији твораца и превараната за успостављање светске хегемоније и сливање капитала у њихове џепове.

Вук у јагњећој кожи по имену Мозес Мордекај Леви – познатији као Карл Маркс – зачетник идеологије зване комунизам лукаво је преварио већи део човечанства паролама о „бескласном друштвуˮ и „светској радничкој интернационалиˮ, што је нама Србима довело Јосипа Броза Тита као тобожњег „ослободиоцаˮ и „усрећитељаˮ. Под изговором „прогресаˮ, дијалектичког материјализма, борбе против буржоазије, комунисти су уништили српско село и разорили патријархалну породицу која је била стуб државе и нормалног друштвеног поретка. Па су тако обећавали мед и млеко и позивали на нову „напреднуˮ философију живота, супротну учењу дотадашње хришћанске науке. Убеђивали су народ да ништа старо не ваља и да га треба заменити „новимˮ и „бољимˮ, према концепцијама Маркса, Енгелса и других радничких вођа. Али сва та прича о „прогресуˮ сељаку је одузела економски суверенитет и национални идентитет, а они који су народу просипали причу о класној равноправности живели су бахатије од било којих буржуја против којих су се наводно борили, присвајајући њихове виле по Сењаку и Дедињу и башкарећи се у свили и кадифи.

И који су данас резултати „напредних процесаˮ тог Новог светског поретка, који је нама дошао најпре са комунизмом, а затим се додатно учврстио са либералним капитализмом?

Данас су села пуста и зарасла, породице су већином разбијене, а градови су постали тамнице под управом белосветских превараната и њихових локалних полтрона. Потомци некадашњих сеоских газда и домаћина сада се гурају по градском превозу, шверцују се јер немају за карту, доживљавају понижења да их избацују као последње протуве, раде за 200- 300 евра што је довољно за  паризер, паштету, бели хлеб Сава (који је све само не хлеб), поврће из увоза најгорег могућег квалитета. Индрустријализација је уништила и опустошила села и набила становништво у стамбене блокове као у концентрационе логоре, одузевши му слободу, независност, здраву храну, здрав живот и друге лепоте које су људи имали на својим ливадама и њивама. Али упркос том суноврату, и данас постоје сетна сећања на комунизам па тако и од једног старијег комшије чујем: „Ето, није вам ваљао Тито, јесу ли ти сад ови добри? За време Тита ја и моја Миланка добијемо регрес, па купимо сланину, нов фрижидер, уплатимо Бисерну обалу у Чању. Од две плате одем и купим „фићуˮ. У мензи на траци по неколико јогурта узмем, а куварица Јела, ја јој намигнем, а она ми сипа по две кутлаче гулаша са месомˮ.

Да није тужно било би смешно. Банално, али је тако – сланина, путовање на море, нов усисивач, пун тањир у мензи, одлазак у кафану на сифон киселе и белог вина, шкембиће и Лепу Брену – то су разлози да се прекине традиција, веза са дедовином, веза са црквом. Наравно, комунисти су се добро замаскирали па су простодушност српског човека злоупотребили да би га лакше заводили причама о земљи дембелији, која сасвим сигурно стиже чим се прекину везе са Богом, прецима и „мрачном” прошлошћу. Велики број српских домаћина, свештеника, интелектуалаца и осталих који нису хтели да прихвате комунистичке лажи немилосрдно су побили, а њиховој деци су још од малих ногу натукли капу са петокраком и око врата везали црвену мараму, испирајући им мозак безбожним учењима и песмицама о Титу.

Комунисти су добро знали где да ударе, па су зато на све начине подривали традиционалну породицу и село. Исмејали су и унизили сељака толико да је бити сељак постала ствар највеће срамоте. Револуционарка Клара Цеткин хушкала је жене да се боре за нека своја тобож угрожена „праваˮ и наметнула 8. март за њихов празник. Празник чега – својеглавости, дрскости, раскалашности, немара према мужу и породици?! Са такозваном „еманципацијомˮ жена бракови су почели масовно пропадати да би данас постали готово немогући, доспевши на ниво фолклора и заостатка прошлости. Што се мушкараца тиче, када су од сељачких синова постали „радничка класа на властиˮ они су се масовно одали алкохолизму и швалерацији, чиме су се почели и јавно хвалисати и истицати  такво понашање као „шмекерско“.

Живети у селу и даље је срамота, а „господскаˮ радна места у граду су: касир у „Максијуˮ, контролор у Бус-плусу, радник у „клаџиˮ, портир, возач, конобар, шанкер... И да не нижем друга робијашка радна места са платом од 25000-35000 динара, на којима ради градска „господаˮ. Значи, боље је лупати у неку касу за 25000 динара него живети на свом домаћинству као сопственик крда говеди, стада оваца, воћњака, башти, ливада и обрадиве земље. Па и она боље плаћена места по банкама, поштама или успешнијим фирмама, ментално и физички изнурују човека до потпуног живчаног слома и озбиљних психосоматских проблема. Дочекасмо и ту комедију да девојка постане градски полицајац. Женствено нема шта, просто је сан сваког мушкарца да има жену полицајца и да му у кућу долази са пендреком и тонфом. Гурање по градском превозу не доликује ни стоци, а камоли човеку (погледати како то изгледа у „напредномˮ Токију у Јапану https://www.youtube.com/watch?v=E7kor5nHtZQ). Јутарње гутање врућег бурека пуног адитива, у покрету, на брзака, зовемо напретком и прогресом. Док „напредни” Београђанин једе робијашки „Саваˮ хлеб, без икакве хранљиве вредности,  „заосталиˮ Радослав сече кришке најквалитетније погаче коју је сам умесио, а код нас се продаје по папреним ценама у „Рогенартˮ и сличним фенси-радњама. Зар није вређање здравог разума да оволика земља прве класе буде празна, а да човек у граду и кад има новац нема где да купи квалитетно, хранљиво, сочно и непрскано поврће и воће, каквим је раније сваки сељак, па и онај најсиромашнији, могао да се гађа? Чекам ред у „Веруˮ, испред мене напирлитана госпођа према чијем изгледу би се рекло да ће покуповати пола оне витрине са сиревима, а она узима парченце које нема више од 100 грама.  Па се размишљам, сир се купује на граме, ко зна какав и ко зна одакле, а моја покојна баба Стана није знала шта ће са кацама најквалитетнијег сира и кајмака, какви се у Београду више ни за суве дукате не могу наћи .

И нико неће да каже да је савремени град неодржив и да нема перспективу. И да је такав начин живота испод људске части и достојанства. Но упркос томе, људи у Београду ходају дигнуте главе као да им крв иде на нос, па нико никог не примећује. Све кипи од сујете и таштине, од силне памети, знања, школа, факултета који штанцују пи-арке, менаџере и друге продавце магле, а по врху свега су ту и политичари, јавне личности, „интелектуалциˮ леви и десни и други умишљени мали богови. И сви заједно на људе попут Радослава гледају са висине, јер је он „љаксеˮ и „ретроˮ, а не „урбанˮ као они. Фрула, гајде, гусле и друга музика коју он слуша за њих је „сељанаˮ јер сви треба да слушамо рокенрол, рејв, панк, турбо-фолк, лупање и дрндање електричних гитара и друго главоразбијајуће смеће. Искомплексирани и блазирани Београђани прихватили су клошарску културу Лондона и Њујорка, те свима који желе да добију сертификат „Београђанинˮ наметнули су за идоле „Ролингстонсеˮ, „Секс Пистолсеˮ или неког несрећног Милана Младеновића који се уништио дрогом, а по коме су назвали плато код Дома омладине. И ти слабићи и комплексаши се као „грађани светаˮ уздижу над изворном српском музиком и културом, одричући се себе и порекла (О рокенролу као оружју за разбијање хришћанства и српског морала, препоручујем диван текст архимандрита Лазара Абашидзеа http://borbazaveru.info/content/view/2373/1/ )

Сад имамо нутриционисте и друге паметњаковиће који нас уче шта је то органска храна. Хроно ово, хроно оно. Па Радослав је за све те мудросере академик за пољопривреду. До скора су сва српска села била „хроноˮ. Кокошке су кљуцале по дворишту, краве пасле траву, златица се скупљала у лавор, кукуруз се окопавао ручно, све без концентрата, хормона, пестицида, хемикалија. Сва је храна била здрава, укусна и пуна витамина. И то није било у некој праисторији, већ до пре петнаест-двадесет година.

Радослав и његова рачуница о „пет струка парадајзаˮ треба да нам буде водиља у будућности када је у питању производња хране. И не само та његова рачуница, него и његова простодушност, радовање природи, башти, животињама, њиви. Он није оболео од западног синдрома гордости и умишљене грађанске величине. Он изгледа крепко, весело и здраво за разлику од већине „грађанаˮ који већ са тридесет имају подвољке и стомаке, али се онако мекушни, бледуњави и неуротични ипак шепуре асфалтом, фенси-клубовима, тржним центрима и међусобно се такмиче у најдебилнијим помодарствима. Он се није постидео својих дедова, ливаде, њиве, крава, волова, кокошака, мачке, свиња, пчела. Свега онога што је сачувало Србију и због чега постојимо и данас. Док деведесет посто Београђана пије бенседине и пати од депресије, Радослав једва да зна шта је то. Он не шета „фифиˮ или тренутно модерног „померанианаˮ, не скупља измет за њима, не облачи кучету џемперић нити га води код фризера  као мноштво посрнулих „грађанаˮ. Исто то сам видео код једнако искомплексираних Московљана у Русији који уместо деце, такође шетају „сабакеˮ и опонашају све могуће западне трендове. Радослав има своје куче Лизу које има кућицу, трчи по дворишту, чува кућу, најављује госте пожељне и непожељне, што и јесте права улога пса у домаћинству.

На целу причу се надовезује и тренутно дешавање на Косову, где Шиптари уводе таксу од 100 одсто на српске производе. Дакле једним потезом непријатеља, подизањем такси на основне намирнице, народ се доводи у ситуацију да не може себи да приушти хлеб, млеко и друге потрепштине. Ето шта је у ствари циљ комунизма, либералног капитализма и осталих превара Новог светског поретка. Да обичног човека склони са земље, где је био независан у производњи хране и самим тим га доведе у ропски положај. Монопол на производњу хране узели су у руке творци тих идеологија, и сада могу да се играју са народом као мачка са мишем. Зато је комунистима и капиталистима сметала породица, патријархални систем и село, где је сваки појединац био независан од државе и свако је себи производио хлеб. Где су породичне задруге биле јаке, ослоњене на себе и спремне да у било ком тренутку стану иза сваког свог члана, да га помогну, подрже или бране од напасника ако затреба.

Једно је сигурно. Овако више не може. На првом месту брак мора вратити стари сјај, село мора бити насељено, а од државе подстакнуто и финансијски подржано, градови морају бити расељени, садржаји на телевизији строго пробрани. Ваља протерати све канале који пропагирају ријалитије, холивудско смеће и друго ништавило и неморал. Свако од Вас сигурно познаје неког Радослава, тако да за почетак купујте храну од њих, како би они финансијски опстајали, а ви добијали храну неупоредиво квалитетнију и здравију од оне коју набављате у продавницама. Тиме би и хоштаплери који држе монопол над трговином храном изгубили на значају.  Ми у ствари треба да се вратимо уназад истим оним корацима којима су нас „прогресивне снагеˮ довеле до овог стања. Одбацимо умом и срцем њихове лажи, сетна сећања на Тита и Југославију, најновију утопију уласка у ЕУ и обнављајмо самосталну Србију.  Срби треба да населе своја села и производе здраву храну као некада, а ону прогресивну пластичну ваља оставити Ротшилдима, Рокфелерима, комунистима, либералним капиталистима, феминисткињама, разним караконџулама, наказама и другим творцима све одвратнијег Новог светског поретка.

Србију су створили Стефан Немања, Цар Душан, Свети Сава, Карађорђе, Деспот Стефан Лазаревић, Српска Православна Црква и српски сељаци. Они треба да нам буду узор и у будућности. „Не можете служити Богу и Мамонуˮ каже се у Светом Јеванђељу, што значи да нема апсолутно никаквог смисла очекивати било какво добро од твораца такозваног „напреткаˮ који нас од 1945. до данас гурају у све веће расуло. Веће су нам шансе за избављење ако се од њих што више удаљимо и вратимо се Цркви (неекуменистичкој), природи, пољопривреди и селу. Једино тако можемо поново постати слободни људи у слободној земљи.