Милан Брдар рођен 1952. Студирао и докторирао на Филозофском факул­тету у Београду. Област рада су му друштвене науке, филозофија и мето­до­логија. Поред ангажмана у Институту друштвених наука у Београду радио је и на Филозофском факултету у Новом Саду, где је стекао звање ре­довног про­фесора.

Методолошка истраживања су била разлог зашто се пос­лед­ње три деце­није бави искључиво филозофијом (методом историје фило­зо­фије, проб­лемом утемељења и филозофских система) иако се трудио да не зане­­ма­ри и друштвено научне теме. Поред више десетина научних радова, до сада је обја­вио следеће књиге (избор): Критика филозофије и методе друшт­вених нау­ка у делу Карла-Р. Попера, Бео­град(1981); Праксис одисеја: студија нас­танка бољшевичког то­та­лита­ризма, књига I: 1917–1923, Службени лист, Бео­г­рад 2000; књига II: 1923–1929, Службени лист, Бео­г­рад, 2001; Филозо­фија у Ди­шановом писоару. Нови Сад (2002); Узалудан позив, Нови Сад, 2005; Српска транзициона Илијада,. Нови Сад, 2007; Поуке скромности: Карл По­пер, от­ворено дру­ш­т­во, нау­ка и филозофија, Бе­о­г­рад, 2008;  Хроника разо­ре­не Троје.  књ. I-II, Кра­гу­је­вац, 2012;  Наука и исти­на,  Бео­град, (2014); Између бе­здана и неба. Критика Декартовог про­г­ра­ма уте­­­ме­љења Бео­г­рад, 2015; Solus sive Com­­m­u­nis: Кантова актуелност, Бе­оград, 2017; Ум Црне Шуме. Успон и пад Мартина Хајде­ге­ра, књ. I-II, Нови Сад, 2017.

Носилац је награда: „Драгиша Кашиковић“ за књигу из историо­графије (2002), награде Другог Програма Радио Београда за књигу из филозофије (2003) и награде „Милош Н. Ђурић“, за превод Т. Парсонс Друштвени сис­тем, Нови Сад, 2009.

КАД ЈЕ ПРАКСА ЛОША, ВРАТИМО СЕ ТЕОРИЈИ

 Ушли смо у доба вештачке интелигенције. У последњих петнаест година, због роботизације је нестало девет мили­она радних места. Чак је и Хенри Кисинџер недавно иста­као да би развој вештачке интелигенције могао да уништи чове­чанство – наиме, каже он, аутоматизација радних про­цеса била је под људском контролом, а вештачка инте­лигенција саму себе усавршава. Енглески писац Честертон је рекао да нам је, кад у пракси крене лоше, потребна добра теорија. С обзиром на чињеницу да развој вештачке инте­лигенције има своје философске претпоставке (од схолас­тич­ког свођења лика Божјег у човеку на разум, преко Дека­ртовог cogito ergo sum, до просветитељског става да је човек нека врста маши­не, о чему је писао Ламетри), како један философ попут Вас схвата начелне претпоставке овог значајног процеса чије по­с­ледице сви осећамо?

Те претпоставке су у приличној мери садржане већ у вашем питању. Оне су у свођењу човека на разум или интелект, уз искључење душе и духа, а што се тела тиче оно је виђено као машина. Уз то, свеколика природа, до космичких раз­мера је виђена као машина, у сведености само на мате­ри­јалне и ефи­цијентне узроке, без сврхе и смисла. Било је то ослобођење човека, нарочито по детронизовању Бога, да од природе, а и самог себе, чини шта му је воља и шта може, поготово када је умовима зацарила идеја  „овладавања при­родом“ (узгред, то је једна од најглупљих идеја Модерне.) То је доба Рационализма, Просветитељства, мате­ри­јализма, емпиризма и оптимизма зачињеног идејом прогреса. Све је добило на снази пошто је обновљено сећање на спис „О достојанству човека“ Пика дела Мирандоле где се каже да човек једини у кос­мосу нема суш­тину, али да од себе може да начини шта хо­ће. У томе је језгро модерног хума­низма. Безгранично слав­љење човека као бога Антропоса испоставило се као чисто фаустофска ствар у са­везу с Мефистом модерне технике. Ху­манизам је аминовао робота као „могућност човека“ и без задршке  зашао у фазу анти­хуманизма у виду трансху­ма­низ­ма и постхуманизма. Прва фаза била је робо­тизација рада и живота, што се довршава данас. Последице су видљиве: милио­ни људи ће остати без посла, замениће их роботи који ништа не траже сем струје и мало уља; нема проблема син­диката, плаћеног и неплаћеног рада, радничког органи­зова­ња. На супротној страни биће милиони беспослених и сувишних које ће крототи у међувремену легализованим дрогама, војском и полицијом, као у антиутопијама.  

Другу фазу чини роботизација или усавршавање самог чо­века, с крајем у роботу насталом од човека. Транс-и пост-хуманизам као ступидне идеологије проистекле из хума­низ­ма, које овоме кумују обез­беђују алиби и диктирају да се људ­ски суноврат прими као даљи корак у напретку.         

Ово је време када је сама идеја прогреса под сумњом, а то значи да је време када се ваља подсетити мисли Жан Жак Русоа: да ће технички прогрес бити праћен моралним регре­сом, до суноврата. Није ли то одлика нашег времена са транс-и пост-хуманизмом као симптомима суно­врата? Та дотични правци се ослањају на начела која кажу да „човек није дово­љан“, да га је потребно „усавршити“, другим речи­ма – воде до пуне „роботизације“. Наставак већ знамо: кад постане робот у пуном смислу, тај андроид ће себи зацртати утопију – да постане човек, „савршен у својој несавршености“. Али то је могуће само у роману (као у Пекићевој 1999), у стварном животу уместо тога имаћемо свеопшту пропаст.  Мо­рално пропадање у којем су такве фантазије могуће не треба да нам заклони разлоге за питање: а зашто се то дога­ђа, зашто је човек постао сметња самом себи до те мере да избављење очекује од роботизације? 

ХАЈДЕГЕРОВА МИСАО О ТЕХНИЦИ

   Компјутер многи називају „метамашином“, маши­ном свих машина. У својој двотомној студији Ум Црне шу­ме, посвећеној философији Мартина Хајдегера, указали сте на његову мисао да наше доба није техничко зато што користи машине него је машинско зато што је техничко. Ако је, по Хајдегеру, техника „начин тумачења природе бивст­во­вања“, ако је та иста техника науку претворила, од  хеури­стичке делатности чији је циљ познање узрока и смисла, у пуку слушкињу технике, ако је култом мерљиво­сти, про­рачунљивости и предвидљивости стеснила човека, колико јој је, зарад обнове човештва, могуће пружити отпор?  

Критика технике је једна од области у којој је Хајдегер пока­зао свој значај као филозоф и моћ виђења достојну успе­лог пророка. За њега техника није тек скуп оруђа, или нешто са стране модерне науке као област у којој се приме­њују њени резултати. Техника, то је начин разумевања бив­ст­вујућег па и самог бивствовања као бивања модерног чо­век­а на Земљи. Тај, у сржи тех­ни­чки, начин разумевања, породио је модерну технику у свим опипљивим видовима. Пошто тог начина разумевања није било у Старом веку, мо­жемо да разумемо зашто је у Старом Риму парна машина постојала само као играчка у базену. Начин мишљења  античких Римљана је био препрека наизглед простој чињеници - да  неко може да је увећа и нап­ра­ви пароброд.

Ако поставимо питање: пошто техника није извор модер­не науке, него обе проистичу из реченог начина разумевања и тумачења, откуд онда сам тај начин? Хајдегеријанац би рекао: из начина бивствовања односно из човековог бивст­вовања-у-свету Модерне. Простије реченом, из начина жи­вота, које је онда, како следи, у Модерни наскроз технички. Зато се и техника доживљава као нешто „природно“ као и свет који по њој и њоме настаје око нас. И то је тачно. Техника није средство, неутрално у односу на то како живи­мо.

Хајдегер је пророк када пише да нас техника одводи у про­паст, али је и мистик, када напомиње да није потребно ништа да предузимамо, јер ће биће својим надоласком све довести у ред. Уосталом, све то с техником је само после­ди­ца нашег отуђења од бића, тако да ће се све довести у ред само ако се бићу будемо вратили искреног срца и отворене душе.                                                           

НЕ ШТА, НЕГО КАКО

Питање штаства, као основно питање људске мисли, потиснуто је питањем како. Природа је математизована, а онда технизована. Да ли је стварност у којој живимо била једина могућа или је она плод извесног координатног сис­тема аксиолошких претпоставки? Јер Ви кажете да су „у мери у којој унапред организују искуство, аксиоми и појмови теорије одговорни за конструкцију објеката“. Како је текао пут од човека као пастира битија до човека као пљачкаша свега постојећег?

Процес је текао модернизацијом, односно успоном капи­та­лизма и њиме вођене индустрије. Технизацији природе припада математизација и свођење на каузалност која допи­ре само до како, услед искључења штаства. Какав је начин модерног живота, који дефинише цивилизацију, најбоље ћемо илуст­ровати сликом која нам говори да остале врсте узрока нису нестале него су само прераспоређене. Наиме, на природи остаје само непосредан (ефици­јентан) узрок ствари и материја као основа било чега (оно-у-чему-настаје неш­то). Два преостала Аристотелова узрока, формални и финал­ни, су, у ствари, на страни човека у модерном техно-погону у ужем смислу. Формални узрок је садржан у идеји или нацрту онога што хоћемо од материје да створимо, а финални или свршни узрок је оно ради чега све то радимо или сврха. Тако гледано, иако је космос огроман, Природа је у ствари смеш­тена у кавез ова четири узрока са човеком који свим тим управ­ља. Питање штаства (шта је нешто) потпуно је на страни човека и његовог дела. Али не задуго! Човек је одав­но привезак тог техничког склопа, услед чега је сам постао објект и предмет за обраду и промену: од човека до робота.                                           

ТЕХНИЧКИ РАЗВОЈ И ЛОГИКА КАПИТАЛА

У студији о Хајдегеру, устврдили сте:“Циљ модерне науке је знање прорачунљивих сила и материјалних сред­става, или природно – нужних односа који се морају „слу­шати“ да би могла да се начини планирана ствар“. Да ли то значи да је човек у свом делању данас потпуно лишен сло­боде?                    

На почетку Модерне човек је делао са осећањем великог степена слободе, откако је природу видео само као објект односно материјал за обликовање. Тачније, као магацин ма­те­ријала. У оквиру технике наука долази само као помоћно средство, да својим знањима обезбеди руковање узроцима, јер ништа се не може учинити без склада с при­род­ним зако­нима. То је Хегелово „лукавство ума“: природу слу­шамо да бисмо њене силе усмерили ка свом циљу.            

Данас, међутим, запажамо да је човек постао жртва технике и да је његова слобода све мања. Жртва идеје прогреса, моћи над природом која води све самим Пировим победама, и жртва новине. Тиранија новине, јер шта год урадили, остајемо под притиском императива да већ сутра морамо од већ направљеног да начинимо нешто ново. Ето нам примера с моделима мобил­ног телефона или ТВ апарата.          

   За објашњење ове тираније Хајдегер нам није од помоћи него Карл Маркс. Све то проистиче из логике капитала, а врхуни на врхунцу капитализма као свет­ског империјализма. А то није било време Лењина, него је тек данас, условно речено, од пада СССР-а наовамо. Светска владавина је непотрошен сан западног капитализма, који се манифестовао у бениг­нијим облицима под ети­кетама „глобализације“, или „новог светског поретка“. Техника има мефис­тофелску природу зато што капитализам утерује у трку за новином услед жеље за профитом. Он такође од човека прави Фауста који хоће све даље, више, јаче, услед чега књигу епохе не чини ни једно научно дело него Гинисова књига рекорда, збирка модерних бесмислица par excellence.                                                                                              

УМЕТНИЧКО ДЕЛО У ДОБА ТЕХНИЧКЕ РЕПРОДУКЦИЈЕ

   Бавили сте се разликом између Микеланђеловог Дави­да и његових јефтиних гипсаних копија. Ако је у току раз­воја науке као технике природа постала пуки магацин сиро­вина, ако је Валтер Бенјамин у свом огледу о умет­нич­ком делу у доба техничке репродукције показао да дела губе сво­ју ауру, каква је, по Вашем мишљењу, судбина умет­ности у доба Мегамашине и њене вештачке интели­ген­ције?           

Судбина уметности у доба Модерне као мегамашине одавно је видљива. Још од Марсела Дишана, када је 1917. у галерију ставио керамички мушки писоар. Пошто није одмах изба­чен, пошто је уметност покушала да га семиотички „свари“, био је то тренутак смрти модерне уметности који се у мета­дискурсу оправдања види и слави супротно, као нова фаза у развоју модерне уметности. Модерна уметност је ступила на пут пропасти кад је изгубила објект, па престала да буде представљачка, а морала је да га изгуби појавом фотоа­па­рата. А то је водило не појави да објект може да буде било шта, него да било који објект, па и Дишанов, као готова ствар (ready made) може да буде уметничко дело. Да се жи­вот уметности вештачки одржава, нарочито у време савре­меног концептуализма, види се по томе што је више има у причи него у делу. Уметност се више не прима чулима него умом и размишљањем, а то значи да је нњено место заузео дискурс о њој. Услед смрти естетске димензије у име епис­темичке, она више не може да буде аутентична. [За пуно објашњење вид. моју књигу Филозофија у Дишановом писоару (2002)].     

ДЕТРОНИЗОВАНИ БОГ И МЕТАСТАТИЧКИ КАПИТАЛИЗАМ

У својој студији сте написали:“Човек творац суп­рот­ставља се Богу творцу, детронизује га и његову тво­ре­вину троши као сировину у изградњи новог света“. Од меха­ни­чког часовника до вештачке интелигенције борба човека против Бога траје, а корача се корацима од седам миља. Куда ћемо стићи?                                                

Никуда, или у пропаст, ако се не деси преокрет. А препреку чини исто што и пре једног века: капитализам, који је сада у пуној нихи­листичкој снази. Комунизам је био илузија алтер­нати­ве, јер се темељио на Марксовој тех­но­лошкој утопији. Овој пак у социјализму је била суђена пропаст услед униш­тења енер­гет­ске основе: у увећавању профита. Без профита нема мо­дер­не технике, а без ове, као фаусто­вске трке за но­вим, нема новог профита. То је мефисто­фелски круг из којег је со­­цијализам изашао, и зато је пропао. Маркс је рачунао на ос­ло­­бођење човекових стваралачких моћи што је била ису­ви­­ше слаба карта за ту ђавољу игру. Такође је танка била марксистичка идеја да је могуће одбацити капитализам а задр­жати тех­нику (код нас је заступао Михај­ло Марковић). Била је то бајка за децу. Техника је као изданак облик­ована раз­војем капита­лиз­ма и његовог начина живота. Његовим не­­станком спару­шила би се и она. Али с техником је као с јабуком сазнања: ко је једном искуси од ње не одустаје. Повратак на претехничко стање није могућ. Зато се  нас­тав­ља цивили­зациј­ско котрљање у пропаст. За капитализам цела планета је магацин сировина, а куда год прође за собом оставља јало­­вину. На крају ће планета остати од­бачена као гомила смећа. Наравно, банкстери са силним ми­лионима сањају да ће на време побећи на неку настањиву планету, где би нас­та­вили истим путем. Зато имамо актуел­на трагања за плане­тама „сличним Земљи“. На жалост, алтер­натива се не види.          

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Печат 24. јануар 2019.