header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Природна породица: становиште једног православца - одговор Драгану Штампај Е-пошта
уторак, 19 фебруар 2019

 О  ПИСМУ И НЕСПОРАЗУМУ                 

Раб Божји Драган је у писму сајту „Бора за веру“ рекао: Христос по среди нас!  Драга браћо и сестре, срамота ме је што мене последњег међу вама немир покреће на високоумље, па противречим онима који су много ближи Богу од мене гордога. Опростите али оно што је очигледно могу чак и ја да запазим.

Један од последњих текстова објављених на овом нашем "виртуелном зборишту" борбазаверу.инфо, је потпуна бесмислица! Мислим на интервју нашег уваженог и много поштованог брата др Владимира Димитријевића са др Аланом Карлсоном "Будућност је у обнови породице-разговор са др Аланом Карлсоном, оснивачем светског конгреса породица" (овде:). 

Толико дивне приче о "Природној породици" "темељу здравог друштва", толико предивних речи о научним доказима који потврђују величину заједнице између човека и жене стару чак два милиона година (мало несхватљиво за моје скромно православно расуђивање, пошто, по библијском рачунању, свет постоји нешто више од 7.500 година), толико значајних људи који учествују у жестокој борби за очување те Природне породице. Свега има у овом разговору, само Христа нема. Каква је то породица, драги моји, која ће народ и државу на добро да покрене, ако у њој Христа нема? Жао ми је али не умем тако лепо и опширно да пишем, зато на све ово ја могу да супротставим само следеће речи. Није свака породица Богом благословена, већ само Православна породица, то јест онај брак који је Христос благословио! Много је у нашем народу оних који своју заједницу нису запечатили Светом тајном брака. Покајмо се браћо и сестре и што пре исправимо сваки грех на добро па и овај. Можда је Господ желео нешто да Вам каже, опростите што је баш мени грешноме допустио да Вас на овај, мало непријатан начин покренем на размишљање, ако Вас покренем. Опростите. (овде:)

С обзиром да сам интервју са Аланом Карлсоном водио ја, сматрам да је потребно да пружим извесна разјашњења. И немам намеру да било кога поучавам, него да нешто разјасним. Поготово што се слажем са ставом да су Срби пропали без Христа, и да има и превише невенчаних и неосвештаних бракова међу нама.                          

Што се Карлсона тиче, он је амерички протестант, и његово становиште о два милиона година породице није моје становиште. Ипак, то не значи да се не слажем са његовом идејом о природној породици. Која, уосталом, није само његова.

БОГ И ПОРОДИЦА                    

Православна породица је пунота породичног живота, настала на основу Свете Тајне Брака које нема ван Цркве Христове. И то је неоспорно. Међутим, чак и породица код незнабожаца има остатке благодати коју је Бог дао Адаму и Еви у рају. Зато је Свети апостол Павле рекао да ако једно у незнабожачком браку прими веру у Христа и крсти се, а оно друго остаје у незнабоштву, крштени брачник не треба да оставља некрштеног, надајући се да ће и он спознати истину.                

О свему томе у својој књизи о браку један од највећих канониста новије епохе, Сергије Тројицки, каже: Брак се појавио без икакве везе с првородним грехом. Он је постојао још пре греха, јер га је установио сам Бог, који је створио жену и привео је к мужу још у рају. Али и после првородног греха он није изгубио своју светост и постојао је не само код Јевреја него и код незнабожаца, служећи ту као главни преноситељ благодати Божије на грешно човечанство.  

Тако Климент Александријски говори о благодати брака у рају (Strom. III 4, Migne PG 8, 1906). Ориген назива уопште сваки брак „благодатним даром" (charizma) и каже да на супрузима почива благодат (Comm in Matth., Migne PG 13,1 229). За разлику од католичке цркве, која је на Тридентском сабору прогласила за догму мишљење да је тајна брака установљена тек у Новом Завету од стране Христа (Sessio XXIV), источна теорија учи да је ова тајна, установљена још у рају, у Новом Завету била само потврђена, о чему је 1574. године тибингенским богословима писао патријарх цариградски Јеремија IIа у XVII в. источни патријарси у грамоти о оснивању руског Светог синода).

Поборници теорије освећења указују на то да грех првих људи није нарушио брак, пошто се тај грех није ни тицао њихове супружанске љубави. Августин (De civ. Dei XIV 11, Migne PL 41, 422) и Златоусти (Беседа о стварању света, Migne PG 56, 490), тврде, штавише, да се Адам приближио к жени после нарушавања заповести управо ради очувања те љубави и „ради супружанске свезе". Да тајна брака није била разорена грехом прародитеља - о томе говоре и канонске књиге Православне Цркве (нпр. Крмчија, Гл. 49, изд. 1804. и 1816, II123).

Ненарушен грехом, брак је сачувао своју светост и у јеврејству и у незнабоштву. „У погледу брака“, каже Климент Александријски, Син је само сачувао оно што је установио Отац. Пошто је старозаветни закон свети, свети је и брак. И старозаветни брак је био света тајна, као праслика Христа и Цркве, о чему говори апостол" (Strom. III12, Migne PG 8, 1285); Бл. Теодорит Кирски напомиње да је Бог благословио брак не само у рају него и после греха, приликом изласка Ноја из ковчега (Migne PG 83, 536). „Прва брачна љубав, пише св. Јефрем Сирин, била је од Адама до Господа нашег тајна савршене љубави Господа нашег" (Тум. посл. Ефесцима 5,32, изд. Москва 1895). „Брак постоји и у синагоги", каже Августин (Migne PL 35, 2374).

„Брак је поштена ствар и код нас и код незнабожаца", каже Златоусти (Нот. XII in Cor., Migne PG 61, 103), а св. Зенон Веронски доказује да незнабошци поседују све брачне добродетељи, тако да се налази у недоумици - чему би уопште могао да их поучи (Tract. IVMigne PL 11, 306).

Преовлађивањем таквих погледа се и објашњава то што су стари хришћани, који су се клонили јеврејских обреда и који су  учествовању у незнабожачком култу претпостављали муке и смрт, без икаквог протеста склапали брак у јеврејској или незнабожачкој форми и сами указивали незнабожцима да брак супружника који пређу у Хришћанство Црква нема потребе да потврђује, и што канонски па чак и догматски споменици источне Цркве рецепирају дефиницију брака коју је формулисао незнабожачки правник Модестин.“( http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/svetost_braka.htm)

О томе је, дакле, реч – брак и породица имају своју пуноту у Цркви, али то не значи да и код незнабожаца немају извесну вредност, иако без светотајинске пуноте.       

Зато данас сатанисти који владају светом желе да униште брак као установу – не само међу хришћанима, него сувда,  и настоје да до краја разврате човечанство.   Зато су решили да измене дефиницију брака као Богом дане заједнице мушкарца и жене и да дозволе „бракове“ первертита.        

   Ако им не смета природна породица, зашто већ деценијама у Индији воде борбу за легализацију порнографије (а Индија је многобожачка земља), и да тако разоре снажан породични живот међу Индусима.

Јасно је да природна породица (чија је, како рекосмо, пунота управо хришћанска породица) озбиљно смета богомрсцима. И такође је јасно да са свим нормалним људима света, чак и ако нису православни, можемо да се сложимо у одбрани природне породице као заједнице угрожене нападом первертитства свих боја и облика.          

ОДБРАНА ПРИРОДНЕ ПОРОДИЦЕ                   

Данас је, дакле, на удару све што је Бог саздао: од природе, преко човека, до човековог света, у коме породица има најважније место. Старац Пајсије Светогорац говорио је да ће пропаст породице довести до потпуне пропасти друштва. А то и јесте циљ антихриста, који на земљи успоставља своју диктатуру -  засад преко својих слугу, а онда, кад му Бог допусти, и сам.

Шта је највише на удару? Рекосмо - природна породица – отац, мајка и деца. О томе су амерички хришћани, Алан К. Карлсон ( човек с којим сам радио интервју ) и Пол Т. Меру у свом „Породичном манифесту“ писали:„Млади човек и млада жена осећају наклоност једно према другом. Желе да постану једно. Када се сретну, радосни осмех им обасја лице. Осећају наговештај радости. Када су сами, осећају се непотпуно, недовршено. Када су заједно, осећају се испуњено. Своју заједницу прослављају свадбеним весељем. Размењују брачне завете једно с другим, а заветују се и родбини и ближњима, и двоје постаје једно тело.

Временом, њихова радост и страст подлеже испиту животних околности и изненађења. Заједно ће плакати, некад од среће, некад од туге. Спознаће шта значи болест, можда се суоче и са сиромаштвом, принудном селидбом или природном катастрофом; можда их растави рат. У време туге или губитка налазиће снагу једно у другом. Суочени са смрћу, наћи ће духовну утеху која ће ублажити бол физичке растављености. Брачна веза заснована на верности, узајамној обавези и поштовању омогућиће и једном и другом да остваре пуноту своје личности, да постану, по  промислу Божијем, целовито биће.

Кроз брак се рађа нова породица, дом, прва и основна јединица људског друштва. Муж и жена сада граде своје мало домаћинство. Они деле терет материјалног обезбеђења породице користећи своја интересовања, снагу и вештине. Стварају дом који за њих добија посебан значај. У претходним вековима, имање или радионица представљали су уобичајени израз овог обједињења полног и економског аспекта живота. Данас, најчешће је у питању кућа или стан у граду или предграђу. Ипак, мало домаћинство и даље представља средиште свакодневног живота.

Муж и жена граде свој дом и као духовно место. Свесни су да су породица и вера, у суштини, неодвојиви. Суштински дом се заснива на побожности, служењу Богу и молитви.

   Из ове природне заједнице рађа се нови живот. Деца су главни циљ и сврха брака. Млади родитељи с дивљењем прате како се њихово прво дете развија у мајчиној утроби. Када први пут угледају новорођено дете, плод њихове љубави, радост и дивљење потискују сумњу и страх. Обоје су уградили део себе у то дете;  оно сада постаје нова и јединствена личност. Отац преузима улогу заштитника мајке која је у овом периоду посебно рањива. Након тешкоћа које порођај подразумева, следи осећање среће када мајка почиње да доји своје дете а отац први пут милује новорођенче. Усвајање детета буди слична осећања. Почевши од ових посебних тренутака родитељи постају први учитељи свог детета, а њихов дом дететова прва и најважнија школу. Они дете уче вештини живљења и упознају га са лепотом причања, читања, размишљања и истраживања света.

Надахнут љубављу, брачни пар се одлучује да свој дом увећа и испуни са још деце. Увећавајући дом, они увећавају и човечанство. Ови родитељи знају каква је радост гледати браћу и сестре како узрастају једни уз друге. С мешавином поноса и бриге посматраће како њихова деца праве прве кораке, покушавају да обаве прве кућне послове, преузимају прву одговорност. Наравно, биће и модрица на коленима, препирке око играчака, изгубљених мечева, суза и смеха. Узрастајући, деца постепено постају део ширег света, родитељи постају водичи и чувари, а дом уточиште и средиште њиховог заједничког живота.

Природна породица спремно прихвата и друге ближње. Љубав и брига којима родитељи обасипају малу децу налазе свој одраз у љубави и бризи коју одрасла деца пружају остарелим родитељима. Истински богата породица ослања се на снагу три или више генерација. Ова породица се стара о својим члановима. Свака наредна генерација је карика у непрекинутом ланцу, дуж којег се оваква породица простире кроз векове.

Због свега тога, природна породица представља прави пут који води у ваљан живот, истинску срећу, и благостање. Живећи у заједници, чланови овакве породице уче се човекољубљу, дајући се без размишљања о себи. Доброта се узвраћа добротом, из чега настаје домострој љубави. Рођаци деле све што имају, не очекујући ништа за узврат, а самим тим добијају више него што су икад могли очекивати. То је љубав која мајкама мами блистав осмех на лице и која очеве чини поносним што њихова деца израстају у карактерне младе људе. То је љубав која подстиче милосрђе, добра дела, истинску заједницу. И то је благодат која ублажава тугу оних чији су ближњи прешли у вечни живот.

Оваква породица је и извориште исправног политичког живота. Управо овде је корен суверенитета. Овакав дом извор је уређене слободе, праве демократије, расадник врлина. Комшије и село представљају првобитни израз ширег политичког живота, где породице надгледају једне друге а аутономија њихових домова остаје нетакнута.

У том смислу, идеално управљање и јесте локалног карактера. Чак је и нација „само скуп породица унутар граница једне земље.“i Државе постоје с циљем да заштите породице и да подстакну њихов развој и интегритет.“

ЗАШТО БРАНИМО ПРИРОДНУ ПОРОДИЦУ?

Међутим, по Карлсону и Меруу, породица је  темељно угрожена. То је последица једног дугог и опасног процеса који је разарао европску хришћанску цивилизацију:“Па ипак, природна породица – део створеног поретка, суштински садржан у нашој природи, извор богате радости, рађање новог живота, стожер уређене слободе – почетком XXI века постаје предмет критике и напада. Њени противници врше атак на све аспекте природне породице, од брачне заједнице преко рађања деце до суштинске демократичности слободних породичних домова. Све већи број породица је раслабљен и неуређен. Млади у све већем броју одбацују пуноту и радости брака, опредељујући се за јефтине алтернативе или самовање, постајући лак плен тоталитарне државе. Расте број деце рођене изван брачне заједнице која завршавају под старатељством исте те државе. Све мање деце се рађа у брачној заједници, што може довести до смањења популације.

Шта је узрок оваквог отуђења човечанства од своје праве природе и правог дома? Наиме, напад на породичне вредности, који је отпочео још пре неколико векова, имао је два главна појавна облика: интрустријализацију и талас нових идеја супротстављених породици.

С једне стране, победа индустријализма довела је до „великог потреса“ односно „велике трансформације“ живота људи. Стварање богатства убрзано је у индустријском режиму. Највећи успех овог режима, међутим, било је измештање процеса производње из домаћег огњишта и ремећење природног устројства породичног живота. Изгубљена је основна веза између дома и рада. Породично произведена роба и с тим повезане улоге претворени су у потрошна добра.

Централизоване фабрике, канцеларије и складишта преузели су улогу породичне радионице, баште, кухиње и складишта. Мужеви, жене па чак и деца измамљени су из својих домова у фабрике где раде по принципу ефикасности. Безличне машине подривају природно допуњавање полова у производним задацима. Деца су препуштена самима себи, са осећањем да њихове породице више не руководе њиховом будућношћу; уместо тога, узор им постају безлични послодавци.

И политичари су брже боље прихватили овај индустријски идеал и тежњу ка унапређењу ефикасности. Нови закони су увели забрану школовања код куће; успостављен је систем државних школа. Дошло је до наглог пада наталитета јер „још увек... [није доказано]... да иједно друштво може да подржи постојано високу стопу наталитета а да при том обезбеди државно школовање дуже од две генерације.“ На овај начин, држава је утицала и на породични дом, преузимајући на себе старање о деци кроз покрет реформе школства и касније програме чији је циљ „спречавање злостављања деце.“ Породични домови, некада сврсисходни расадници корисног, продуктивног рада и узајамне подршке, великим делом су претворени у место без стварне функције где родитељи и деца, који свој активни живот сада проводе на другом месту, могу да преноће и да се одморе.“ 

Дуга је историја рата протов природне породице, те велике тврђаве смисла у доба апсурда.

ИСТОРИЈА РАТА ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ             

Карслон и Меру у свом „Породичном манифесту“ истичу:“Најопасније је то што су се током истих ових година родиле идеје супротне концепту природне породице. Неки политички мислиоци сматрали су да појединац самостално представља истинску ћелију друштва; да породичне везе – укључујући везе између мужа и жене и између мајке и детета – представљају само пуко исказивање моћи једне себичне особе над другом. Други теоретичари су тврдили да појединачна личност, као самостални фактор у „устројству природе“ у ствари трпи репресију институција као што су породица и црква. У том смислу, држава је попримила улогу такозваног ослободиоца.

Јер, једино држава може да ослободи заробљеног појединца из „окова традиције“. Полазећи од ове претпоставке, развијен је застрашујући скуп идеологија са једним заједничким циљем: да униште природну породицу. Ови системи укључују социјализам, феминизам, комунизам, сексуални хедонизам, расни национализам и секуларни либерализам.

Ти системи су своје снаге по први пут удружили за време Француске револуције. Њени поборници су ове идеје – или њихово семе – ширили целом Европом, а затим и читавим светом. У периоду између 1789. и 1815. води се велики рат — рат против природе друштвеног поретка. Резултат тога било је страшно уништење породица и смрт милиона људи. Заговорници концепта природне породице – личности попут Бонала и Берка узвратили су ударац. Они су бранили „мала острва“  друштвеног живота, и то пре свега породични дом. Подсећали су на неопходност природне породице и указивали на то да суштинску природу органског друштва чини заједница слободних породичних домова.

У међувремену, Велика алијанса је коначно угушила револуционарне снаге Француске. У периоду рестаурације, брзи развод – још један од изума револуције – поновно је забрањен. Породице су опет задобиле важност која им припада. Нова средња класа у успону ускоро је креирала морални поредак заснован на породичном огњишту. Мајка је остајала код куће. На ширем нивоу, верски лидери и друштвени реформисти успешно су обуздавали снажни налет индустријализма. И мада су сматрали да је чудесно унапређење продуктивности у оквиру фабричког система за сваку похвалу, наглашавали су да је радничку породицу ипак могуће заштитити. И тако, поздрављали су породичне пословне подухвате, у оквиру којих друштвена и верска осећања донекле ублажавају императив ефикасности. Прихватили су и идеал „породичне зараде“. У складу са овим идеалом, индустријски сектор је могао да узме само једног од одраслих за себе, и то оца који је, с друге стране, имао природно право на зараду која је довољна за пристојан живот мајке и деце код куће. Режим породичне зараде процветао је у Западној Европи, Јужној и Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду.

Само век касније, ова нова равнотежа поново је нарушена. Политичко супарништво и страхови изродили су страшни сукоб – Први светски рат. Међутим, покољ који је уследио и нехотице је резултирао све већом моћи челника индустрије и поновним ширењем идеологија снажно супротстављених природној породици.

Фабричка производња за потребе рата превагнула је над потребама малих поседника и локалне заједнице. Нови феминисти су се окренули од мајчинства и деце и усредсредили на легалистичку и стерилну равноправност. Секуларни либерали вршљали су обесхрабреном Европом ширећи своју пост-хришћанску поруку да људи треба да се баве самима собом. Нови малтузијанци суморно су тврдили да су деца узрок несреће и рата. А сексуални хедонисти су почели да одређују моралне вредности разочараних младих људи. Што је најгоре, 1917. године комунисти преузимају контролу над Русијом и одмах започињу са уништењем породице. Пет година касније, фашисти односе победу у Италији, стављајући државу и рат изнад дома и породице.

Године 1933. национал-социјализам преузима власт у Немачкој и цепа породице у настојању да створи расно царство. У периоду од 74 године (од 1917-1991), дошло је до још једног сукоба у вези са природом друштвеног поретка. Нације које су се придржавале демократије засноване на идеалу природне породице (мада не увек успешно) – и то Аустралија, Француска, Велика Британија, Нови Зеланд и Америка – сукобиле су се са тоталитарцима. Отворени сукоб (који је некад подразумевао и веома неспретна савезништва) ескалирао је током грађанског рата у Русији, Другог светског рата, а касније у Кореји и Вијетнаму. У међувремену, водили су се „хладни ратови“. Тоталитарци усмерени на уништење породице изазвали су смрт преко 140 милиона људи.“                                              

Изгледало је да је мукама породичног поретка дошао крај. Али, луциферијанци нису мировали.

НОВИ СВЕТСКИ ПРОТИВПОРОДИЧНИ ПОРЕДАК

Карлсон и Меру указују на савремени неолиберални поредак као пут у смрт породице:“Међутим, до 1991. године и распада Совјетског Савеза, Европа је однела победу над нацизмом, фашизмом и комунизмом. Победиле су демократске нације засноване на породичним начелима. Ипак, убрзо су увиделе да су други идејни системи такође рођени из ужаса Првог светског рата – бескомпромисни феминизам, сексуални хедонизам, нови малтузијанизам и милитантни секуларизам – однели победу у њиховим отаџбинама. Такође, схватили су да наука почиње да задире, без икакве моралне контроле, у најинтимније сексуалне чинове. Чак је и наставак новог живота, јединствени и кључни задатак брака, увршћен у „врли нови свет“ лабораторије и фабрике. Временска „прекретница“ је, како се показало, била средина шездесетих година прошлог века. У свим западним нацијама, у овом периоду видимо сличне догађаје: нове правне препреке за успешне системе породичне зараде; свесне напоре да се Творац избаци из грађанског живота; брзо ширење порнографије; захтеве да се поново омогући лак и брз развод; обезвређивање брака; све доминантнију реторику о „полу“ и „сексуалним“ правима; кампање на државном нивоу усмерене на свесну контролу популације; омогућавање лаке доступности абортуса; сексуалну револуцију; одбацивање појмова дужности и трајне верности; и застрашујући напредак у манипулисању људским животом. Американци ово називају добом моралног шока и одушевљења „шездесетих“, али се та кампања пренела и у наредну декаду.

И заиста, до осамдесетих година прошлог века, силе уједињене против природне породице извојевале су велики број победа у западном свету. Готово свуда, лак приступ абортусима допринео је успеху државних кампања усмерених на смањење броја бракова и деце. Споразумни развод и „брачни пенали“ у законима о порезу и социјалној заштити подрили су саме основе друштвеног поретка. Дошло је до наглог пораста броја развода. Увођење потпуне „родне равноправности“ уништило је систем породичне зараде; реалне зараде очева су нагло опале; младе мајке су се вратиле у фабрике и канцеларије док су њихова деца, којих је све мање, смештена у дневне боравке које финансира држава. „Сексуално образовање“ у школама исмевало је чедност и верност и подстицало на експериментисање. Хомосексуализам је задобио статус легитимног „сексуалног избора“. Системи социјалне заштите почели су да фаворизују људе без деце и да кажњавају веће породице. Порески системи кажњавали су рађање деце у оквиру брачне заједнице, док су социјалне државе награђивале самохрано мајчинство. Дошло је до наглог пада у броју деце рођене у брачној заједници; број ванбрачне деце вртоглаво је порастао. Исте ове силе потпуно су избациле Творца из јавног живота.

До деведесетих година прошлог века, ова кампања је попримила глобалне размере. На циничан начин, искористили су Међународну годину породице, 1994, да покрену серију конференција Уједињених нација с циљем уништења природне породице и у земљама у развоју. Каиро, Пекинг, Истанбул и Копенхаген представљали су арену у којој су настојали да наметну поредак „након породице“. Међутим, заборавили су једну истину: „институција породичног дома је једина институција анархије… Она представља једини вид контроле државе који ће се нужно и довека обнављати, баш као и држава, и то на начин природнији од државе.” ( Честертон )

Суочене са све већим непријатељством владајуће културе, природне породице су схватиле шта им прети. Знаци обнове долазе од нових лидера и све већег броја покрета, популарно названих покретима „за живот“ и „за породицу,“ насталих с циљем одбране природне породице. До почетка 21. века, ови – наши – покрети већ су остварили мали напредак. Међутим, њима је често сметао њихов реактивни или одбрамбени став и ослањање на политичку акцију у великим градским центрима.

У наше време, они који подржавају свет „након породице“ још увек су у офанзиви. На пример, наш покрет за породицу није успео да поново успостави правну заштиту брака кроз укидање институције „споразумног“ развода. Уместо тога, ове 2005. године ми се очајнички боримо да спречимо прилагођавање виталне институције брака хомосексуалцима.

Наши покрети нису успели ни да успоре државни рат против плодности, упркос све већој извесности да ће глобална политика „празне колевке“ довести до катастрофалног смањења броја људи у развијеним земљама   и земљама у развоју.“                

Тако Карлсон и Меру.   

КО ЈЕ НА УДАРУ?         

На удару се, видесмо, нису нашли само православни, као носиоци пуноте Истине, него и представници свих традиционалних верских заједница. Дошло је доба у коме те заједнице осећају исти проблем: слом јавног морала, рушење вековних вредности, кретање ка укидању приватности и пропаганди разних друштвених изопачености, што је све у потпуној супротности са оним што традиционалне религије проповедају. Посебна тема, за коју су свакако сви заинтересовани, јесте улога медија, утицај порнографије и медијске проституције, као и једног наказног света који се са великих и малих екрана полако пресељава у наше куће ( ријалити програми ).У том светлу посебно се истиче значај брака и породице, обнове духовности и морала, и заједничког друштвеног активизма и притиска на медије како би се зауставио талас тоталне секуларизације и богоодступништва.          

Силе које раде на поробљавању човечанства не мирују. Оне одмах ударају на људе који дижу глас у одбрану традиционалних вредности. Чим се појави и најмањи вид традиционалног погледа на свет, као и патриотизма, они вичу: фашизам, нацизам, антисемитизам, ретроградност, заосталост, мрачни средњи век, немодерност и несавременост, што су све окови којима људе што се боре за Богом благословену породицу медијски окивају да би им онемогућили кретање у друштву.  

СТАЊЕ У СРБИЈИ                     

Највећи злочин према породици чини систем канцер-капитализма, који све људе претвара у ропску радну снагу. Србија је, рецимо, постала земља уједињених монопола: политичких странака, привредних тајкуна, контролисаних медија и страних амбасада. Она не улаже у младе, труднице, вишедетне породице, сиромашне и друге социјално угрожене категорије.У њој бивају разорене саме основе друштва: морал, радна етика, породични живот, патриотизам, социјална солидарност.      

Већ годинама, законодавци под влашћу антихришћанских сила желе да, кроз Грађански законик, провуку правила по којима би деца била одузимана од родитеља и за најмање физичко кажњавање. То би значило да:

-    да деца постану доушници који цинкаре своје родитеље!

-    да деца могу да се парниче са родитељима и унајмљују адвокате против својих родитеља!

-    да се родитељи посматрају као „сумњива лица“ у погледу васпитавања своје деце!

-    да се родитељима  ускрати право васпитавања и заштите своје деце у одређеним годинама и одређеним областима живота!

-    да деца могу да уцењују родитеље ако нису задовољна својим џепарцем!

-    да деца буду слободна од родитељске бриге и уплива у погледу свог сексуалног живота, уласка у секте и политичке организације!

-    да се родитељима забрани васпитавање деце у духу традиционалних вредности!

Легализација тзв. „геј парада“ само ја маска за нешто још озбиљније: јер, из искуства других држава знамо да је она само почетак једног тоталитарног упада у наше породице који ће се на крају завршити: разарањем породице као основног темеља једног друштва, отимањем деце родитељима који желе да их васпитавају на традиционалним вредностима, геј-преваспитавањем наше омладине у државним школама и злостављањем малолетника од стране геј-парова који ће добити право да усвајају децу када се њихове истополне заједнице прогласе за бракове.    

Све се то могло видети од самог почетка урушавања традиционалних вредности нашег друштва. Крајем септембра 2012, Београд се нашао на удару не само геј параде, него и тзв. „Недеље поноса“, која је трајала седам дана. Сами организатори геј-параде су рекли: „Овога пута нећемо заузети улице на пола сата или сат већ ћемо на осам дана заузети читав град јер то нама припада!“Слоган њихове манифестације био је „Љубав, Вера, Нада“, а први дан почетка „Недеље поноса“ је 30. септембар, дан када наша Света Црква слави Свете мученице Веру, Наду и Љубав, и мајку им Софију. Сами организатори параде су отворено признали да знају да тај фестивал срама почињу на тај празник, и под тим именом као једним обликом провокације друштва. Организована је и изложба Норвежанке Елизабете Олсон Валин, под називом „Ecce Homo“. У питању је било 12 фотографија, цитирамо саме организаторе „које показују Исуса са транссексуалцима, ХИВ позитивним особама и геј мушкарцима. Фотографије су модерна верзија прича из Новог завета. На 12 фотографија уметница преиспитује однос хришћанства према хомосексуалности кроз централни лик – Исуса“. Било је то намерно, скаредно, богохулно вређање Господа Спаситеља  и то у престоном граду наше државе са већински православним становништвом. ЛГБТ-политички активисти су овим, више него било којим другим агресивним и дрским гестом, показали своје право лице и намере које су у свом крајњем исходишту – богоборне.

Православвна Русија је одавно осетила да је ЛГБТ идеологија политичког хомосексуализма противпородична, и зато је законом забранила пропаганду хомосексуализма малолетним лицима. Оваквим законским решењем руска држава је показала да потпуно има свест о томе како делују тоталитарне организације политичког хомосексуализма, каква је суштина и структура њихове идеологије и методологије деловања, да су те организације део структура које делују из иностранства а на разарању социјалних структура руског друштва.

На жалост, тако нешто у Србији није могуће.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА БУДУЋНОСТ?         

Разградња породице у читавом свету је процес који траје. Ако се не заустави, свет ће бити трајно осакаћен. Карлсон и Меру указују на то на којим би се начелима породица могла обновити:“Ми видимо свет који поново живи по вољи свога Творца. Замишљамо културу – и на локалном и на васељенском нивоу – која подржава брак између мушкарца и жене, и жене и мушкарца, као главну тежњу младих. Ова култура брак сматра за најбољи пут до здравља, сигурности, испуњености и радости. Она дом заснован на браку види као извор истинског политичког суверенитета, као расадник демократије. Она такође сматра да домаћинство засновано на брачној заједници представља основну економску јединицу, место које карактерише богата активност, материјално богатство и ослањање на сопствена знања и вештине.

Ова култура цени приватну имовину у рукама породице као камен темељац независности и слободе. Она брачну заједницу прославља као једини извор новог људског живота. Видимо домове отворене за читаво јато деце која су извор породичног трајања и друштвеног раста. Видимо младе жене како израстају у супруге, домаћице, и мајке; видимо како млади људи израстају у мужеве, градиоце домова и очеве.

Видимо истинску срећу људи који остварују суштинску везу са својим супружницима, децом, родитељима и рођацима. Замишљамо пејзаж породичних домова, травњака и башти у којима се обавља мноштво корисних задатака и који одјекују смехом великог броја деце. Видимо родитеље као прве учитеље своје деце. Видимо домове који прихватају и чланове шире породице којима је потребна посебна брига због старости или болести. Видимо комшилуке, села и градове као други центар политичког суверенитета. Видимо слободну привреду која поштује интегритет породице и која му служи. И видимо националне државе које сматрају да је заштита породице њихова прва и највећа одговорност.“             

СА ЧИМЕ СЕ МОЖЕМО СЛОЖИТИ?     

Карлсон и Меру тврде да: природна породица, а не појединац, представља основну јединицу друштва; да природна породица представља брачну заједницу мушкарца и жене у којој они деле љубав и радост, рађају децу, старају се о њиховом моралном образовању, граде виталну домаћинску економију, пружају уточиште у тешким временима и повезују генерације; природна породица представља непроменљиви аспект створеног поретка, урођен људској природи. Различити породични системи могу ојачати или ослабити. Али природна породица не може да промени свој облик, нити је могу преобликовати усрдни друштвени инжењери; природна породица представља идеални, најбољи, истински породични систем. И мада схватамо да у реалности може доћи до различитих животних ситуација услед дејства разних околности или дисфункционалности, сви други „видови породице“ су непотпуни или представљају измишљотину државе; да брачна заједница представља једину праву сексуалну заједницу која отвара могућност за природно и одговорно настајање новог живота; да постоји светост људског живота од зачећа до природне смрти- свака зачета личност има право  да живи, да расте, да буде рођена и да дели дом са својим природним родитељима који су повезани брачним заветом; природна породица претходи држави и да легитимна влада постоји са циљем да заштити и охрабри природну породицу; свет располаже читавим богатством ресурса. Уништење природне породице, морални пад и политички неуспех, а не „пренасељеност“, јесу главни узрочници сиромаштва, глади и пропадања природне средине; истинска демографска опасност са којом се земља суочава у овом веку јесте одумирање људске популације. Нашим друштвима је потребно више људи, а не мање; мушкарци и жене су равноправни по достојанству и урођеним људским правима, али да се њихове функције разликују. Иако је то можда некад онемогућено догађајима изван његове контроле (или због опредељења за верски позив), позив сваког дечака јесте да постане муж и отац; позив сваке девојке јесте да постане супруга и мајка. Све што човек чини прожето је његовом склоношћу да постане отац. Све што жена чини прожето је њеном склоношћу да постане мајка. Култура, закон и политика требало би да узму у обзир ове разлике; допуњавање између полова представља извор снаге. Мушкарци и жене испољавају дубоке биолошке и психолошке разлике. Када су уједињени у брачној вези, та целина постаје већа од збира њених делова; економски детерминизам је лаж. Идеје и вера могу да предвладају над материјалним силама. Чак и силе снажне попут индустријализације могу бити укроћене снагом људске воље; истичу идеал „породичне зараде“, односно „једнаке зараде за једнаке породичне обавезе“. Накнаде за рад и порези треба да буду такви да подстичу природне породичне везе.

Карлсон и Меру истичу неопходну улогу приватног власништва над земљом, местом становања и производним капиталом као основом породичне независности и гаранцијом демократије. У правичном и добром друштву, све породице ће бити власници реалне имовине. Трајна решења свих проблема човечанства могу се, сматрају они, наћи у породици и малој заједници.  Она се не могу наметнути бирократским и правним наредбама, нити принудно, употребом неке спољне силе.

УОБЛИЧИТИ ШКОЛСКИ СИСТЕМ                      

Да би се породица обновила, сматрају Карлсон и Меру, треба уобличити школски систем који деци пружа позитивну слику о чедности, браку, верности, мајчинству, очинству, и старању о домаћинству и обуставити државне програме „сексуалног образовања.“ Неопходно је донети правне и уставне мере заштите брака као заједнице мушкарца и жене и окнчати рат сексуалних хедониста против брака. Треба изменити програме социјалног осигурања, помоћи и становања тако да пружају подршку браку, и то посебно браку између младих пунолетних особа, а обуставити државне програме подршке животу ван брачне заједнице. Треба укинути  програме државних подстицаја лаком и брзом разводу. Неопходно је окончати вулгаризацију културе. Треба подржати младе људе упознају са здравим моделима многодетног породичног живота и обуставити државне програме који децу, младе и одрасле подстичу на коришћење контрацептивних средстава. Најважније је поштовање према животу и окончање подстицања абортуса и масовног убијања невине деце. Неопходно је одрећи се државних кампања о контроли популације и израдити посебне мере заштите за породицу, материнство и децу, окончавајући нападе на основна људска права, као и манипулацију и злоупотребу новог људског живота у лабораторијама. Држава треба да награђује рађање деце, стварајући основу за увећање породичног богатства. Укинућемо постојеће социјалне подстицаје за појединце који немају децу. Очеве и мајке треба подстицати да се враћају кући , с тим да   родитељи који одлуче да раде од куће имају барем једнаку социјалну заштиту као и родитељи који су се одлучили да децу дају у вртић. Треба подстицати ситно поседништво које омогућава поновно успостављање везе између куће и посла. Школовање младих мора бити под контролом родитеља.                  

Важно је, сматрају ови амерички хришћани, да се потврди првенство родитељских права и да се захтева одговорност од јавних званичника због злоупотребе њихових овлашћења, као и да се спречи свака злоупотреба закона о „злостављању деце“. Треба подстицати породице да постану самоодрживе, а не да зависе од социјалне помоћи.                                   

НЕЋЕМО ДОЗВОЛИТИ „ПОСТПОРОДИЧНИ СВЕТ“        

Борба за породицу је борба за слободу. Карлсон и Меру кажу: Заговорници света „након породице“ уче нас да слобода значи слободу од традиције, од вере, од породице, од заједнице. Они такође сматрају да нам слободу дарује држава. Ми кажемо да то није тачно. Наиме, истинска слобода проистиче из способности људских бића, мушкараца и жена, да остваре своју судбину, да живе у сагласју са створеним светом. Истинска слобода лежи у способности „трагања за срећом“, коју су оснивачи америчке нације исправно разумели као „домаћу срећу“, радости брака и породичног живота. Истинска слобода се заснива на породичном поседовању реалне, производне имовине. Политичка слобода подразумева слободу од савремених креатора социјалне политике, који настоје да створе вештачке поретке засноване на друштвеној класи или расизму, или насиљу бесполности (негације мушкарца и жене). Уистину, људска бића су створена да живе у брачној заједници, у домовима који се заснивају на кључним везама између родитеља, супружника и деце. Стварна слобода се достиже преко природне породице и у оквиру ње.“

Борба за истинску слободу значи одлучну борбу против рушитеља и кваритеља полног идентитета:Пре свега, ми верујемо у права која препознају јединствену способност жене да изнесе трудноћу, да роди и подиже дете. Циљ промовисања бесполности, односно настојања да се избришу праве разлике између мушкарца и жене, представља атак на људску природу и људска права који није ништа мање озбиљан од некадашњих и настојања нациста да створе правог „аријевца“. Ми смо против друштвеног инжењеринга, настојања да се девојчице и дечаци, мушкарци и жене, искваре и збуне у погледу свог правог идентитета. У исто време, наша платформа уопште нема за циљ да спречи жене да се баве жељеним пословима и пофесијама. Оно чему се супротстављамо јесте органичавање слободе послодаваца да препознају породичне односе и обавезе и на тај начин посредно награде оне родитеље који су остали код куће да се старају о деци. Такође, супротстављамо се и нападима на Универзалну декларацију о људским правима, документ који дефинише основна права на самосталност породице, породичну зараду за родитеље, и посебну заштиту мајки.“

ХРИШЋАНСКЕ ОСНОВЕ БОРБЕ ЗА ПОРОДИЦУ

Хришћанство мора бити основа сваког прегнућа кажу Карлсон и Меру у „Породичном манифесту“:“Залажемо се за хришћанске породичне вредности: светост брака; Божију заповест да се множимо и испунимо земљу; Христово чудо у Кани Галилејској; Његова упозорења против неверства и развода. И све друге велике светске религије имају исте ставове. Чак и у свадбеним обредима анимиста видимо колико се цене вредности природне породице. Због тога што представља неодвојиви део наше људске природе, вредности природне породице свесни су сви људи који слушају своја осећања, своје срце и најплеменитије пориве свог бића. Осим тога, наша схватања почетком 21. века уопште нису „западњачка“. Данас су такозвани „западњаци“ они који заговарају идеју да је наше доба заправо доба „након породице“. Они данас претежно владају у земљама „Западне Европе“ у којима је све мање деце, а чија популација стари и одумире. Они трагају за начином да остатак света затрују том суморном, набораном културом смрти. Насупрот томе, наши најбољи пријатељи се налазе управо у земљама у развоју, тј. земљама Трећег света, Средњег Истока, Африке, Јужне Азије, Јужне Америке. Наши главни савезници нису белци, већ људи друге боје коже. Остали настоје да створе стерилну, свеобухватну таму. Ми желимо да ослободимо читав свет – укључујући Европу која одумире – и да га окренемо ка светлости и животу, да га окренемо ка деци.“    

НАУЧНА ПОТВРДА ИСТИНЕ      

Права наука потврђује да је природна породица узрок и услов сваког напретка:“Деценије рада у области социологије, психологије, антропологије, социо-биологије, медицине и социјалне историје потврђују једно исто: деца најбоље напредују када су рођена под окриљем породице и када их васпитавају њихови природни родитељи. У сваком другом окржењу – укључујући самохране родитеље, очуха или маћеху, хомосексуалног партнера, кохабитацију или задружна домаћинства – деца се најчешће не развијају на оптималан начин. Породице на чијем челу су венчани природни родитељи подижу здраву, образовану и успешну децу. Наука показује да такви домови сами по себи обезбеђују пун живот, богатство и радост и самим супружницима. Болест, депресија и рана смрт најчешће наступају код оних који се одричу породичног живота./…/ Психичко здравље је најбоље очувано код оних жена које живе у брачној заједници са својим супружником. Деца су најбоље заштићена од сексуалног, физичког и емотивног злостављања када живе са својим природним родитељима који су венчани. Укратко, природна породица је наш одговор на проблем злостављања. Осим тога, неопходно је подстицати мајке и очеве да испуне улоге које им припадају. Управо то је главни задатак социјалних институција./…/ Од како смо створени као јединствена бића на земљи, људски род карактерише трајна веза између мушкарца и жене, дељење средстава за живот, комплементарна подела рада и усредсређеност на рађање, заштиту и подизање деце у стабилним домовима. Историја је богата примерима различитих породичних система на чијим основама су израсле велике цивилизације, да би затим опет нестале као жртве распарчавања, порока и пропадања.“       

ШТА СЕ ДЕШАВА У СВЕТУ       

Карлсон и Меру су свесни шта се у свету дешава:“Са тугом схватамо да је нови талас малтузијанских идеја имао успеха у свом рату против деце. Наталитет опада широм света. Највећи број нација је већ упао у „замку старења“ и суочава се са одумирањем популације. Како ствари стоје, у најскоријој будућности предвиђамо катастрофални пад броја људи, смањење економске активности и трагедију људског рода. Уколико се наши циљеви остваре, то ће вратити наду у одрживу будућност човечанства.“                  

Један од узрока пропасти свакако је и канцер – капитализам који руши све пред собом:“Осим уколико их не руководе други идеали, велике корпорације најчешће настоје да, где год је то могуће, пронађу јефтину радну снагу и да сузбију сваки вид домаће производње, од одевања до припреме оброка па и бриге о деци. Њихове рекламе више се не заснивају на интегритету породице, већ на тежњи да код људи изазову жељу да поседују њихов производ. „Глобализација“ савременог друштва показује да породице нису имуне на ову „креативну деструкцију“ коју врше капиталисти.

Ми поздрављамо и подржавамо истински слободна тржишта и равноправну трговину. Поздрављамо и компаније које, схватајући да је њихов дугорочни интерес у чврстим породичним домовима, своје рекламне кампање заснивају на позитивним породичним вредностима. Међутим, осуђујемо правне привилегије и посебне погодности које се обезбеђују великим корпорацијама које купују политички простор и моћ на штету породице. Осим тога, указујемо на дилему инхерентну капиталистичкој привреди: краткорочни интерес појединачних корпорација да раслабе домове (који имају улогу потрошача а не произвођача) и обезбеде општу запосленост одраслих (и очева и мајки) насупрот дугорочном интересу националних привреда да унапреде људски капитал. Овај термин значи срећне, здраве, инелигентне и продуктивне младе људе, „производе“ који не могу настати у вртићима, а камоли у бездетним домовима.“

Сматрамо да ће природна породица извојевати битку само ако променимо начин борбе и будемо спремни за нове савезе. Није довољно укинути право на „брак између хомосексуалаца“, није довољно супротстављати се школским програмима „сексуалног образовања“, није довољно забранити абортус у одмаклим фазама трудноће, нити увести могућност „споразумних“ бракова. Ништа од тога неће произвести трајне ефекте све док природну породицу не ослободимо од притиска идеолога друштва након породице и док не изградимо свеобухватну културу брака и живота.“                                  

ПОЗИВ НА БОРБУ         

Карлсон и Меру позивају на борбу: “Идеја о повратку природној породици суштина је новог духа који се шири читавим светом. Позивамо све људе добре воље, чија су срца отворена да у себе приме поруку овог духа, да се укључе у ову велику кампању. Ближи се крај напада на природну породицу и људску природу, крај рата против деце. Непријатељи природне породице су забринути. И док су пре само неколико година били уверени да ће победити, та победа више није тако извесна. Њихов бес нараста. А све су интензивнија, и све очајнија, њихова настојања да циљ остваре принудом. Међутим, они праве све више грешака. Погрешно су протумачили људску природу. Погрешно су протумачили време. Сви ми смо позвани да будемо актери, морални војници у овом настојању да живот обликујемо у складу са вољом нашег Творца.“                    

Управо због оваквих ставова урадио сам интервју са Аланом Карлсоном, оснивачем Светског конгреса породица, у коме су веома активна и наша православна браћа из Русије, Молдавије, Грузије, али и Србије.

Природна породица (чија је пунота православна породица) заслужује да се за њу боримо.    

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 фебруар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 65 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.