УГ "ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТИ САВА" - КРАГУЈЕВАЦ

Драга браћо, Христос воскресе!

Са делимичним задовољством смо примили одлуку ОПШТИНСКОГ СУДИЈЕ ЗА ПРЕКРШАЈЕ У КРАГУЈЕВЦУ, Миленковић Снежане да обустави тужбе против Јевтић Соње, Видовић Ивана, Стевановић Дејана и Митровић Верољуба јер се певање песама Светог Владике Николаја још у Србији не кажњава.  Мислимо, с друге стране, да агресивни насртај свештеника Саве Арсенијевића на сниматеља (у овом случају господина Гаврића) није требао да исходи тако великим кажњавањем г. Гаврића који је своју имовину - скупи фотоапарат - само бранио од оштећења. Уколико је до минорне повреде свешт. Саве заиста дошло приликом самоодбране Гаврића мислимо да је суд требао да узме више у обзир чињеницу да је забрана рада ДЕЧЈЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ  узроковала тешко материјално стање његове породице.  Заиста, било какво снимање новотарских служења изазива у последње време грдно узнемирење ових.  

После доста дуго времена шаљемо вам одговор на саопштење Епархијског савета шумадијске епархије као реакције на литију око старе цркве у Крагујевцу одржане на дан Светог Трифуна 1/14 фебруара 2009. Пошто је поменуто саопштење громогласно објављено у броју 3341. недељника СВЕТЛОСТ дана 13/26. фебруара под насловом НЕПИМЕРЕНЕ ПРОВОКАЦИЈЕ учесници ове литије су следећим писмом одговорили. Одговор је одштампан у броју 3346. истог листа 19 марта/2. априла и гласи:

НЕОДМЕРЕНЕ РЕЧИ

("Непримерене провокације" СВЕТЛОСТ, број 3341)

Епархијском савету Епархије шумадијске

Преосвештени Владико, часни оци и поштована господо,  пишемо вам ово писмо као мали одговор на ваше саопштење у листу „Светлост“, објављено 26. фебруара 2009. године, очекујући да ће га редакција овог листа објавити поштујући закон о штампи Србије.

Пре свега, ко смо ми доле потписани?  Ми смо православни хришћани који не желе никакве велике философско-теолошке расправе, али  зато молимо да се трострука одлука Сабора Српске православне цркве из 2006., 2007. и 2008. године беспоговорно поштује. На томе ћемо смирено истрајати не плашећи се никавих претњи.

Жалосно је што је на нас послата полиција да нас казни, испита и застраши.Наше кршење цивилних и црквених закона је било певање духовних (црквених) песама из Духовне лире Светог Владике Николаја Српског и ношење икона око Старе цркве у Крагујевцу. У историји српској за такав чин су Срби били хапшени само у време крваве литије када је министар унутрашњих дела Краљевине Југославије био Корошец непосредно пре Другог светског рата.

Не желимо да одговарамо на све неодмерене речи из вашег саопштења јер ми нисмо група православних екстремиста како нам ви приписујете. Поменута су наша занимања. Наше главно занимање је ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН, а споредно је – од незапослених до професора универзитета. Ови први – нажалост, незапослени - би веома желели да поштено раде не бирајући посао али им економске прилике у нашој земљи сада то не омогућавају.

Тихо, смирено и одлучно смо изнели све наше примедбе током двосатног разговора са протојерејом Милићем Марковићем у среду 4. марта2009.  Дакле, могао нас је и владика шумадијски Господин Јован примити и тако са нама разговарати. Од нас нико не треба да се плаши – ми желимо само истину и дијалог уз пуно љубави, поштовања и уважавања..

Најжалоснија ствар у вашем саопштењу је претња да ће на нас опет бити послани „надлежни органи који штите ред и мир“. Ми смо таквом претњом, с друге стране, почаствовани јер страдање за веру је предивна привилегија и мали је број оних који га могу достојно поднети.

 Дана 20. марта 2009. године

Војислав Кокић,  Верољуб Митровић,  Славиша Рашић,  Иван Видовић,  Зоран Симоновић,  Оливер П. Пауновић, Дејан Стевановић, Зоран Тодоровић, Петар Манић, Предраг Спасојевић, Драган Матић, Биљана Перић, Верица Перић,   Катарина Перић, Весна Мијић, Милош Чолић, Александар Јовић, Драган Јевтић, Соња Јевтић, Василије Бачанин, Горан Милутиновић, Владимир Петровић, Миодраг Јаношев

На поменутом састанку у сали Старе цркве у Крагујевцу је прочитано доле наведено писмо упућено свештенству епархије шумадијске.

Протојереј Милић Марковић, који је састанак сазвао и на наша питања донекле одговарао, је покушао да разводни аргументоване захтеве присутних верника "невешто" предлажући да се владика Јован шумадијски замоли да упути захтев Сабору СПЦ да се њему и нама објасни шта значи правилно служање Свете Литургије (по старом како се то народски зове).  На то је један од браће из Законоправила крагујевачког рекао да је после прве одлуке Сабора СПЦ један од "најнапреднијих" новотара протојереј Зоран Крстић чак две седмице служио исправно (како је од блаженопочившег владике Саве научио и сада заборавио) све док није допутовао владика Игњатије и охрабрио њега и његове истомишљенике да новотарско одметништво наставе. На ово одговора није било.

Очигледан циљ водитеља састанка проте Милића је био да процени број владики Јовану непослушних и да умири њихово незадовољство. Метод убеђивања није био са претњама пошто се то показало неуспешним током полицијског притиска на учеснике литије.

Ако би се неки мали и кратки закључак са овог састанка могао извести то би могло бити једно питање које је на крају (опет без одговора) постављено: ДА ЛИ ЈЕ ИКАКВО ДОБРО ДОНЕЛО НОВОТАРСКО СЛУЖЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ? Смиреност и одлучност учесника литије и осталих присутних хришћана је била заиста тако јака да смо данима осећали духовну благодат. Како се осећала друга (нажалост супростављена народу) страна не знамо али једино објашњење свештеника Милића је било: МОЖЕ СЕ СЛУЖИТИ ПО НОВОМ И ПО СТАРОМ А МЕНИ ЈЕ НОВИ НАЧИН ВИШЕ СРЦУ ПРИРАСТАО. 

ПИСМО СВЕШТЕНСТВУ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Већ неколико година, овде, у срцу Шумадије, трају назови неспоразуми поводом богослужбеног живота Цркве. Уствари неспоразума више нема, све је потпуно јасно. Вама је сигурно позната хронологија владичанских актова и саборских одлука (прилажемо копије), и јасно је да се не поштују ни саборске ни владичанске одлуке поводом богослужбеног живота, а тиме ни епископске ни свештеничке заклетве у којима је обећана послушност СА Сабору и надлежном епископу.

Ако нам желите рећи да претходна тврдња није истинита и да ипак постоји неспоразум, пре свега у смислу неразумевања вишевековне богослужбене праксе наше Цркве од стране нас обичних верника – замолили бисмо Вас да нам покажете богослужбене књиге по којима служите по ткз. „новом“. Наравно, такве књиге не постоје и мислимо да је неумесно очекивати од нас виши ниво разумевања унетих измена, пре свега свете Литургије, када за такве измене није имао разумевања ни Сабор СПЦ.

Такође поуздано знамо да Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим прохтевима и тобожњом „науком”, него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема никавих светих људи: први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи” професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци”, бољшевички миљеници, и део руских емиграната - интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика - претеча II ватиканског концила и протестаната. Неки модерни „православни теолози“ римокатолике сматрају Црквом, хомосексуалност биолошком болешћу, и подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у девет ујутру.

Ниједног свеца (модерног или из старих времена) немају реформатори Литургије.

Свети оци наши су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог изласка на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким почетком сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.

Верујемо да и ви као свештеници Српске Православне Цркве и духовна деца Светог Саве још увек чувате знање служења Свете Литургије у својим срцима и својој савести. Зато Вас и позивамо да се заједно вратимо темељима наше Цркве и заједно достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове.

Усмено и писмено предање јесу темељи Цркве. Поштовати предање, значи бити верни син Цркве православне. Непоштовањем светог предања руше се темељи Цркве и иде се у понор звани протестантизам.

Свети Јован Дамаскин говори: „Зато браћо стојмо у предању вере и на камену Цркве не помичући границе које поставише свети оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се сваком пусти на вољу, мало по мало, разориће се цело тело Цркве. Где се смирено и са љубављу чува предање ту је благослов Божји, мир Божји и радост у Духу Светом.“

Прави свештеници су они који у Духу живе заједно са светим оцима не одбацујући ни најмањи део онога што су нам они предали. Прекинути нит предања, ослонити се на свој разум, и то прогласити истином коју треба неговати је пут пропасти. У срцима таквих људи не обитава Дух Свети него горди дух овога света. Скуп таквих истомишљеника није Црква Божија него синагога сатанина. Са љубављу се сећамо блаженопочившег владике Саве који је према нама грешнима био увек смирен и снхисходљив али није дао да се начин служења Свете Литургије промени ни за цртицу од начина служења Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског.

Истински дух православне побожности се усмено и писмено преноси од духовног оца на сина, од наставника на ученика. Тачније, послушни син рукама послушања и смирења прихвата, без сопственог умовања, оно што је примио од духовног оца и то с љубављу чува у ризници свога срца, ништа не додавши нити одузевши. Тако сачувано благо, у истом сјају и сам предаје свом ученику. Стога подвижници послушања, духовни великани, молитвеници за свет, овако говоре: „Што смо примили то вам и предајемо“ (старац Јефрем Катунакијски).

Кад су монаси питали једног Пајсија Великога: „Реци нам оче реч о спасењу и како треба да живимо по Богу?“ Он им је одговорио: „Идите па држите заповести Божије и чувајте предање отаца.“

Добар пример послушности духовном началству налазимо у житију светога Симеона Столпника. Његов подвиг на стубу био је новина за све подвижнике. Желећи да испитају да ли је овај начин подвига од Духа Божијега или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници Симеону људе, да му у њихово име заповеде да сиђе са стуба. Ако он не буде хтео да сиђе значи да је његово подвизавање на стубу од духа гордости. Ако ли заповест послуша и сиђе, нека га оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше светом Симеону да сабор светих отаца пустињских заповеда њему да сиђе са стуба, св. Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то, посланици обрадовани, рекоше му: „не силази свети оче, но остани где си, сад видимо да је подвиг твој од Бога“.

Имајући ову поуку у уму, јасно је којим су духом запојени они који позив Сабора Српске Православне Цркве да се држе вековног устаљеног поретка наше цркве не поштују, већ изазивају у Цркви Божијој, до сада не забележен раздор и смутњу. Где влада држање предања и смирење, ту царује мир, љубав, ред и хармонија, и са таквим људима је Бог и спасење. Где се предање не држи ту царује немир, мржња, неред и смутња какву данас видимо и претње су за саму Цркву. Знајући за такву опасност, св. Јован Дамаскин молебно говори: „Молим народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања, јер избацивање из предања, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду.“

При свему горе реченом, јасно је да је услов заједничарења са Богом држање светог предања. Посебна строгост у држању светог предања важи у области црквеног богослужења, нарoчито свете евхаристије као срцу његовом. Ту се изнад свега мора поштовати пракса савремених светитеља као најбољих чувара предања.

За србско литургијско предање, задње карике у златном ланцу предања јесу Св. Владика Николај Охридски и Жички и Преп. Јустин Ћелијски. За њих треба везивати садашњу литургијску праксу ако желимо заједницу са свима Светима. Да је њихова пракса мерило свима истинским синовима Цркве, јасно указују речи Св. Симеона Новог Богослова: „Ко не тежи да се свом љубављу и жељом, у смиреноумљу, сједини са последњим по времену од свих Светих, и ко се са неповерењем односи према њему, тај се никад неће сјединити ни с претходнима и неће бити примљен међу Свете који му претходе, па макар му се чинило да има сву веру и сву љубав према Богу и свим Светима. Он ће бити избачен из њихове средине, као онај који није хтео да у смирењу стане на њихово место које му је пре векова одредио Бог, да се сједини са оним последњим по времену Светим, како му је Бог то и предодредио.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је умолио епископа Јована шумадијског да се у погледу служења свете Литургије и других богослужења држи устаљеног вековног поретка наше Цркве. Владика Јован је позвао сво подручно свештенство на поштовање овог вековног поретка и укинуо свој акт из јуна 2006. којим је тај поредак био нарушен. Ако се владика наш Јован и  сви свештеници који су досад кршили одлуке Сабора поврате пракси Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског, ми грешни бисмо такав чин сматрали великим и наше поново задобијене духовне очеве волели и поштовали сматрајући да су тиме показали смирење и љубав који свима нама највише недостају. Ми Вас као обични верници молимо да све ово поштујете и већ од следећег богослужења вратите Светосавски дух нашој Цркви. Да се међусобно сви опростимо и покајани уђемо у Велики пост, и радосно заједно дочекамо Васкрсење Христово.

О Светом Мелетију Антиохијском, 2009.                                         Верници епархије шумадијске

· Већи део текста није наше умовање, већ преузето богонадахнуто расуђивање духовнијих и умнијих од нас