СЛОБОДА МИШЉЕЊА И ИЗРАЖАВАЊА КАО УСЛОВ БЕЗ КОГА СЕ НЕ МОЖЕ

Оно што је тема овoг текста је насртај на слободу мишљења и говора у Држави Србији, пред крај друге деценије 21. века. Колико је ова слобода битна у било којој демократској држави?  

(Владимир Водинелић) је још 2007. године/…/ објавио опсежан чланак под насловом „Европски стандард слободе медија“, и то у Билтену судске праксе Врховног суда Србије бр. 3, стр. 31-70. После објашњења да су европски стандарди слободе медија, садржани у члану 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, даље развијени у богатој прецедентној пракси (Court’s settled case-law) Европског суда за људска права у Стразбуру, као и бројним актима Савета Европе, проф. Водинелић истиче да Европска конвенција „не јемчи права која су теоретска или илузорна него права која су практична и делотворна“. У оквиру овако зајемчене слободе изражавања Европски суд је допуштао коришћење дифаматорних вредносних исказа, под условом да за такве тврдње постоји одговарајући чињенички основ, а да не представљају напад на личност него на оно што је она говорила и радила. Или како то сам проф. Владимир Водинелић вели:Дифаматорни вредносни искази („звери у униформи“, „идиот“, „судија кукавица“, „пристрасан судија“, „фашистичке тенденције“, „тоталитарна природа“, „идеолошки гротескан и кловновски“, „невероватни спој сировог реакционара, фашистичког тврдоглавца и тешког антисемите“, „варалице“), представљају прекомерне, претеране, несразмерне информације ако су, „без икакве или довољне чињеничне основе“, односно ако не стоје ни у каквој врсти везе са неким чињеницама, што у датим случајевима није било тако јер је за тврдње постојао чињенични основ, односно одређена врста везе са чињеницама, а тврдња није била усмерена на личност, није представљала напад на личност, него на оно што је она говорила или радила (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 65, Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, став 26, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, став 47, Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, став 43, 45, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 34, Paturel c. France, 22.12.2005, став 36, Feldek v. Slovakai, 12.7.2001. став 75. Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, став 43, Pedersen and Baadgaards v. Denmark, 17.12.2004, став 76, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, став 42). Новинарска слобода подразумева известан степан претеривања или чак провоцирања (Prager and Obverschlick, 26.4.1995, став 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997. став 46. Fressoz and Roirre v. France, 21.1.1999, став 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 55. Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34). 

За овај мој случај нарочито је важан закључак проф. Владимира Водинелића да Европски суд, баш као и наш Врховни суд, допушта коришћење израза који вређају, шокирају или узнемиравају. Тако он закључује:Слобода изражавања „важи, не само за ‘информације’ и ‘идеје’ које су повољно примљене или се сматрају неувредљивим или нешкодљивим, … него и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или било који део становништва“, као и за оне које су „претерани и провокативни“ искази, па ови искази нису само по себи, дакле, смо зато што су такви, разлог за ограничење (Handuside, v. United Kingdom, 7.12.1976, став 49, Sundau Times v. the United Kingdom (no. 1), 26.4.1979, став 65, Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 41, Müller and others v. Switzerland, 24.5.1988, став 33, Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26.11.1991, став 59, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 42, Sürek v. Turkey, 8.7.1999, став 58, Sürek and Özedmir v. Turkey, 8.7.1999, став 57, Paturel c. France, 22.12.2005, став 43, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 30, 34)./…/   О тој слободи ( политичке расправе, нап.В.Д.) проф. Владимир Водинелић каже следеће:“Док су слободне све врсте информација без обзира на њихову садржину (горе Ц.1.а), дотле ширина слободе и допуштеност ограничавања слободе није иста код свих врста информација посматраних према садржини, него, варира с обзиром на објект информације: зависна је од тога на шта се информације односе, у који домен спадају: Слобода политичке расправе и расправе о другим јавно важним питањима, штити се најпотпуније, односно сме се најмање ограничавати; шира је него слобода уметничког изражавања, а поготово шира него слобода комерцијалних исказа, која се највише сме ограничавати. Са политичким питањима у ужем смислу (а то су она која се непосредно или посредно тичу учешћа грађана у процесу доношења одлука у демократском друштву, (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 61), изједначавају се и све друге ствари које су од јавног значаја (Sundau Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, став 65, Barfod v. Denmark, 22.2.1989, став 29 i d., Handuside v. the United Kingdom, 7.12.1976, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 43, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, став 58, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, став 40). „(С)лобода политичке расправе је заправо језгро појма демократског друштва које прожима целу Конвенцију“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 42, Castells, v. Spain, 23.4.1992, став 43, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, став 31, Prager and Ovberschlick v. Austria, 26.4.1994, став 57, i d., Andreas Wabl v. Austria, 21.3.2000, став 42), „Слобода изражавања ужива нарочиту заштиту Конвенције као један од суштинских темеља демократског друштва“, „један од основних услова за његово напредовање, као и за развој сваког човека“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994, став 31, Handyside v. the United Kingdom, 7.12.1976, stav 49, Sunday Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, став 65, Alternatives Lokalradio Bern and Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 1983, str. 139, Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 42;). Зато, „не само да штампа има задатак да саопштава информације од јанвог значаја: јавност такође има право да их прима. Да је другачије, штампа би била неспособна да игра своју животну улогу ‘јавног пса чувара’ (’public watchdog’)“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, став 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, став 43, Observer and Guardian v. the United Kingdom (no. 2), 26.11.1991, став 59, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, став 31, Barthold v. Germany, 25.3.1985, став 58, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, став 45, 51, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, став 37, 39, Sunday Times v. United Kingdom, 26.4.1979, став 65, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, Jersild v. Denmark, 1994, став 63, Guerra and others v. Italy, 19.2.1998, став 53, Roirre v. France, 21.1.1999, став 45, News Verlags GmbH & CoKG, v. Austria, 11.1.2000, став 56, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 30, Gaweda v. Poland, 14.3.2002, став 34, Pedersen and Baadsgard v. Denmark, 2004, став 71, 91, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 49, 58, Dammann c. Suisse, 25.4.2006, став 49. „(М)ада првенствено формулисани за штампу, ови принципи се несумњиво примењују и на аудио-визуелне медије“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994; став 31, Verein Alternatives Lokalradio Bern, Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 16.10.1986, Decisions and Reports, 49, стр. 139: „this principle is of particular importance not only for the press (cf. Eur. Court H. R., Sunday Times judgment of 26. April 1979, Series, P, no. 40, para 65), but also for broadcasting.“).  Широке границе допуштеног критиковања у политичкој расправи примењују се и у расправи о другим стварима од јавног значаја (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, став 64, Wingrove v. the United Kingdom, 25.6.1992, став 64, Wингрове в. тхе Унитед Кингдом, 22.10.1996, став 58). Дискусија о политичким и другим питањима од јавног значаја ужива већу заштиту и мање се сме ограничавати него када се ради о информацијама о ономе што нема општи значај (Tammer v. Estonia, 6.2.2001, став 50, Barthold v. Germany, 25.3.1985, став 58, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 33, Raichinov v. Bulgaria, 20.4.2006, став 71). „(М)ало је простора по члану 10. ставу 2. Конвенције за ограничење слободе политичког говора и расправе о јавно важним стварима“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, став 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, став 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, став 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, став 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, став 46./…/    

Проф. Владимир Водинелић то овако објашњава: Допуштена критика политичара као таквог шира је него допуштена критика приватног лица, а политичар је обавезан на већи степен толеранције него приватно лице: „Границе допуштене критике шире су у погледу политичара када дела као такав, него у погледу приватне јединке. За разлику од ове последње, први се неизбежно и свесно излаже помном испитивању сваке своје речи и дела, како од стране новинара тако и од стране најшире јавности. Зато мора да испољи већи степен толеранције“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, став 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, став 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, став 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, став 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, 6.4.2006, став 57). Политичар који својим ставовима провоцира, мора прихватити и провокативне исказе о себи (Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, став 33, 34), али је, у ствари, у природи политичке дебате употреба претераних и увредљивих израза (Lopes Gomes Da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 34, Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, став 43). Оштре политичке расправе лако прерасту у личне, а то је један од ризика који се прихвата учешћем у политичком животу (Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, став 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, став 34). Што важи за политичара и јавног функционера, важи и за експерта којег ангажује власт када се ради о ономе што он чини у том својству (Nilsen and Johnsen v. Norway, 25.11.1999, став 52). 

(О слободи новинарског изражавања проф. Владимир Водинелић вели следеће, нап.В.Д.): Новинарска слобода подразумева известан степен претеривања или чак провоцирања (Prager and Oberschlick, 26.4.1995, став 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, став 46, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, став 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, став 55, Lopes Gomes da Silva v. Portutgal, 28.9.2000, став 34, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, stav 40, Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, 17.12.2004, став 71).“(1) Дакле, из речи Косте Чавошког јасно се види колико је слобода мишљења битна за један демократски поредак. Закон о забрани дискриминације, донет 2009, угрозио је, на најозбиљнији начин, слободу мишљења и изражавања у Србији.    

ЉУДИ СУ УПОЗОРАВАЛИ  

Рецимо, Слободан Јанковић је писао:“Предлог Закона о забрани дискриминације имао је 63 члана. Прве замерке СПЦ и традиционалних цркава односиле су се на 18-ти и 21-ви члан. Коначно, оне су јавности предочиле „Концентрисани предлог традиционалних Цркава и верских заједница за измену новог Предлога закона о забрани дискриминације” који је предлагао промене у наведеним и у члану 45, те увођење новог члана који би се односио на ограничавање забране дискриминације. Нажалост далеко је од тога да су ово били једини проблематични чланови. Мањкави су и чланови 2, 25, 45, ст. 2 и 46. Могуће најспорнија одредба је у члану 2, став 1 који гласи: „изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање” означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање, или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси… родном идентитету, сексуалној оријентацији… и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства)“.      

 Полазећи од овога члана, неоправдано прављење разлике или неједнако поступање могу доћи у сукоб са постојећим законима попут Породичног закона који и брак и ванбрачну заједницу дефинише као уређену, односно трајнију заједницу мушкарца и жене (чл. 3 и 4). Јер, није ли неједнако поступање на основу личних својстава ( а сексуална оријентација се према овом члану тумачи као лично својство) дискриминаторно понашање и у складу са тим недозвољавање цивилног брака (црквени брак дефинише верска заједница и у складу са чл. 18 Закона)? Након брака, није ли исто тако према ширем тумачењу овог члана и недозвољавање усвајања деце од истополних парова дискриминација? Такав сценарио остварио се у америчкој држави Масачусетс у којој је 2003. године на основу претходно законски забрањене дискриминације на основу сексуалне оријентације, Врховни суд легализовао геј бракове а пар година касније и усвајање деце од стране истополних супружника што је довело до затварања већине домова за незбринуту децу с обзиром да их у овој држави углавном води Католичка црква. Наиме држава је наредила католичким и свим другим установама за незбринуту децу да дају децу хомосексуалним паровима на усвајање. Усвајање деце од стране хомосексуалних регистрованих парова одвија се у неколико савезних америчких држава и према релевантним студијама има изразито негативне последице по децу о чему ће бити речи даље у тексту. Такође, сличне одредбе без усвајања прецизнијих које би дефинисали области на које се односи потпуно изједначавање или оне у којима је забрањена дискриминација (у многим земљама ове одредбе важе уз Закон о раду и области које он покрива) не могу бити задовољавајуће.  Измењени члан 18 предложеног текста „Не сматра се дискриминацијом поступање свештеника, односно верских службеника који је у складу са верском доктрином, уверењима или циљевима цркава и верских заједница … у складу са посебним законом којим се уређује слобода вероисповести и статус цркава и верских заједница” недостатан је јер не гарантује верницима право на слободу вероисповести. Дакле, свештена лица имају право на поступање у складу са доктрином а исто се не гарантује и верницима ни у једном домену што представља јасно кршење једног од основних права а то је слобода вероисповести а крши и слободу говора и мишљења, чиме се посредно ојачава вербални деликт.           

Овај проблем показује се у ЕУ и САД где због широког тумачења забране дискриминације бива угрожена слобода говора па је на тим основама у Енглеској укинут Sexual Orientation Regulations раније усвојен за Северну Ирску. Шведска законска уредба Discrimination Act у већини одредби дефинише и шта се изузима од забране дискриминације. У Шведској се најчешће ради о примени позитивне дискриминације у корист жена, док су друге одредбе везане углавном за војску, неопходност дискриминације у одређеним занимањима и сл. Летонски парламент је тек након година притисака у јесен 2006. усвојио допуну Закона о раду којом се забрањује дискриминација у запослењу на основу сексуалне оријентације. Дакле, само у домену рада.  Коалиција организација које не зависе од Владе Србије и министар Љајић у аргументисању су помињале  и финални извештај Комитета УН за људска права о стању људских права у Србији од 12. августа 2004. Међутим, као што смо навели, извештај се позива на одредбе Повеље УН о грађанским и политичким правима, која у члановима 18 и 19 гарантују слободу вероисповести, мишљења, савести и изражавања. Такође члан 19, ст. 3 тачке 1 и 2 вели да права из члана 2 подразумевају и посебне обавезе и одговорност али и да могу бити подложни рестрикцији како не би нарушавали право другог, националну безбедност, јавни ред, здравље или морал. Слично или исто понавља се и у члану 12, ст. 3.         

 Члан 25, Предлога закона који регулише да се дискриминацијом не сматрају ограничења ради „спречавања заговарања и вршења фашистичких, нацистичких и расистичких активности, прописана у складу са законом” требало би допунити после фашистичких са (зарез) комунистичких због заједничке тоталитарне особености и историје.  Традиционалне цркве и верске заједнице већ су указале на проблематичност у члану 45 ст. 1, која одбацује могућност да починилац може доказати невиност. Међутим став два је такође споран јер терет доказивања пребацује на туженог. Члан 46, став 3 је недовољно јасан, јер он може омогућити и провоцирање дискриминаторног понашања, при чему би искључиво испровоцирани починилац акта дискриминације сносио одговорност. На пример, хомосексуални мушкарац који би тражио да обави физиолошке потребе у женском тоалету, могао би бити опоменут или од других жена или од стране особе која води рачуна о хигијени истог, не слутећи да могу бити тужени.  

Овакав случај се десио у америчкој држави Мејн у којој је у току судски процес због тужбе родитеља трансродног детета (рођеног као дечака) коме школа и школске девојчице, бране коришћење женског тоалета. Школске власти и деца никако да прихвате да уствари и не би требало да постоје мушки и женски тоалети (наравно ни мушка и женска гардероба). Овакви случајеви доводе до апсурда и родне политике које инсистирају на женским паровима свих речи у мушком роду и наглашавању разлика између мушкарца и жене.  Због свега наведеног, члан 7 бугарског Закона о заштити од дискриминације, који у четири параграфа дефинише шта се не сматра дискриминацијом може се увести или прилагодити за домаћи Закон о забрани дискриминације. Поменути члан 7 дозвољава другачији (неједнак) третман особа на основу религије, вере или пола а у вези са професијом, образовањем, верским институцијама и сл.“(2) Наравно, озбиљне људе попут Слободана Јанковића нико није слушао.  И то има последице. Између осталог, и по потписника ових редова.       

ПОВЕРЕНИК LOCUTA, CAUSA FINITA     

Ове, 2019, 17. јануара, Повереник за заштиту равноправности, Бранкица Јанковић, донела је пресуду у случају Владимира Димитријевића, кога је тужила НВО „Да се зна“ да је, својим текстом „У одбрану природне породице“, дискриминисао „ЛГБТ популацију“:“У пoступку кojи je спрoвeдeн пo притужби организације цивилног друштва, против Владимира Димитријевића, због навода у тексту „У одбрану природне породице“ којима се вређа достојанство особа другачије сексуалне оријентације, повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је дошло до кршења одредаба Закона о забрани дискриминације, уз препоруке за њихово отклањање. С обзиром да Владимир Димитријевић није поступио по датој препоруци у законском року, ни након опомене, повереница за заштиту равноправности, у складу са Законом о забрани дискриминације, о томе обавештава јавност.“( http://ravnopravnost.gov.rs/vladimir-dimitrijevic-diskriminisao-lgbt-osobe-cir/  ) Како је до тога дошло?  То је тема овог текста.     

СЛУЧАЈ МИЛАНА БРДАРА

Године 2012, у априлу, професор др Милан Брдар одговорио је Поверенику за заштиту равноправности, Невени Петрушић, која га је оптужила да је дискриминисао ЛГБТ популацију на свом универзитетском предавању. Бранећи право на слободу мишљења, Брдар је, између осталог, описао оптужбу на своју рачун, прво цитирајући Невену Петрушић: „На предавању из предмета „Теорија јавног мњења“, које је студентима одржао 12. октобра 2011. године на Ф[акултету] з[а] к[ултуру] [и] м[едије]. „М[егатренд] у[ниверзитета].“ у Б[еограду], др М. Б., професор овог Факултета говорио је о хомосексуалности, помињући у том контексту „болест“, „лечење“ и „промену пола“, и доводећи у питање ваљаност одлуке којом је она уклоњена с листе болести, чиме је допринео стварању понижавајућег и увредљивог окружења у односу на ЛГБТ особе. Тиме је извршио дискриминацију ЛГБТ особа на основу њиховог личног својства – сексуалне оријентације, забрањену чланом 12. Закона о забрани дискриминације.“  На захтев Повереника за заштиту равноправности од 4. новембра 2011. године, подносилац је допунио притужбу 14. новембра 2011. године, достављањем података о особи за коју се у притужби тврди да је присуствовала предавању проф. др М. Б. 5. октобра 2011. године. Не каже се која је то особа! Значи, мене прикивају на стуб срама (у виду вести „Професор дискриминисао…“ на сајту Б 92, а с друге стране крију име и презиме да не бисмо видели ко је то дошао до тако значајног открића.)“(3)  Дакле, Брдар се нашао на удару накарадног Закона о забрани дискриминације на основу једне анонмне пријаве, баш као у доба шпанске инквизиције. 

КАКО ЈЕ ОПТУЖЕН?      

Милан Брдар је описао како је реговао Повереник за заштиту равноправности:“Уз то, у даљем ћемо видети да и повереник Н. П. блокира рационалну расправу, тиме што је: 1) очигледно стала на страну тужиље и организације која иступа уместо ње;  2) што је оптуженом професору подигла изнад главе Дамоклов мач, направљен волунтаристичком применом закона, и 3) што беспримерно ниподаштава образложење универзитетског професора који је испрва беневолентно у свему видео „неспоразум“. Уосталом да видимо како је па могућа рационална расправа, када се став да је хомосексуализам болест олако проглашава за дискриминацију и подводи под Закон о забрани исте, чиме се свима осталима егземпларно затварају уста! Да ли је повереник Н. П. свесна да чином потврђује управо оно што речима негира? Даље каже Н. П., како је проф. М. Б. навео да је чир на желуцу на предавању поменуо у вези с начином на који је Америчко удружење психијатара „хомосексуализам скинуло с листе болести – демократским гласањем“, упућујући при том студенте да замисле како би било примљено „када би лекари, на пример хирурзи, демократски одлучили да чир више није болест“. Објаснио је да ту „није идентификовао два случаја, већ је напоменуо могућу близину проблема пола и хомосексуализма, која је сигурно већа него у случају чира на желуцу.“ Наравно да сам истицао близину два проблема! Хоће ли повереник Н. П. у својој стручности да нам каже да није могуће да хомосексуалац дође и тражи медицинску помоћ, то јест, промену пола! А тако нешто тешко може да се догоди неком ко болује од чира. То је смисао речене „близине“. И није потребно делити лекције о томе ко из ЛБГТ групе припада подгрупи за промену пола. То је апстрактна подела, зато што су итекако могући управо поменути случајеви.   Изјашњавајући се о основаности притужбе, проф. Б. је навео да се у конкретном случају не ради о дискриминацији, већ о „размени ставова и мишљења“. Заиста, чак и ако сам погрешио, откуд је то дискриминација, кад би све било само израз незнања! По његовом тврђењу, уколико би се дискриминацијом проглашавала сама „размена ставова и мишљења“, која је на универзитету „природна ствар“, била би „уведена Инквизиција“. А шта друго? Даље је навео да сáмо изношење мишљења о томе да је „хомосексуализам“ болест не представља дискриминацију, нити је повезано с толеранцијом, закључујући: „рекао ја или не рекао да (ли) је хомосексуализам болест, то још не каже ништа о мом ставу према људима ЛГБТ опредељења“. Видећемо из даљег излагања да је питање толеранције заиста одвојено, као и разлоге за то. И у изјашњењу сам рекао и то да: „Тужиља очигледно не зна право значење речи толеранција, јер је брка са саглашавањем“. Видећемо да није сигурно да ли право значење зна и сам повереник Н. П. пошто ће толеранцију прогласити за безначајну у целој ствари! Зато се овим питањем ни не бави, него тај део мог исказа потпуно изоставља.                                

 Повереник Н. П. даље каже да је анализирала „све наводе садржане у притужби, изјашњењу и писаној изјави сведокиње, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.“  Једино недостаје: да ли је анализирала и професоров исказ? Не каже да јесте, а по свему судећи није. Омашка открива истину, да је мој исказ de facto сасвим занемарила. Што ли га је уопште тражила? Уосталом, док с једне стране, каже како је „тешко утврдити шта је тачно проф. Б. изговорио на предавању“ – иако пред собом има моју изјаву, с друге, уопште јој није тешко да без задршке понавља садржај из изјаве тужиље као потпуно неспоран. Притом, тај садржај наводи као резултат закључивања („може се закључити“) иако је очигледан и без дотичне логичке радње. Целокупним излагањем повереник Н,. П. сматра да је утемељила препоруку:„Проф. др М. Б. ће убудуће водити рачуна да оно што студентима говори о хомосексуалности буде сасвим јасно и недвосмислено, без икакве могућност да се смисао његових речи погрешно разуме, имајући при томе у виду да одређене нетачне изјаве могу допринети стварању и одржавању стереотипа, предрасуда и нетолеранције према ЛГБТ особама, повредити њихово достојанство и у односу на њих створити понижавајуће и увредљиво окружење.“  Коме ли је само ова препорука упућена? Она стоји у допису упућеном мени, али колико се види упућена је трећем, загонетном лицу (не каже: тражимо од вас, захтевамо). Само што не каже: Не брините, убудуће ће он водити рачуна! А шта би на то рекао проф. М. Б.? Пошто ме повереник Н. П. није поштедела своје пристрасности, нећу ни ја њу поштедети суда објективности. Шта се може, кад је пренебрегла да је ударила на професора који, за разлику од свих других „жртава“, може да јој рецензентски узме меру. То ћемо због истеривања истине у јавност сада и учинити. Само да се разумемо: овде сам у дуелу с повереником Н. П. и организацијом „Лабрис“, која ме је притужила у име ЛГБТ-популације коју, по властитом саморазумевању, представља и чија осећања тумачи. Нисам у дуелу са самим припадницима дотичне популације, јер њихов аутентичан глас ни немамо нигде на располагању, изузев у блоговима на порталима НСПМ и Б92. Све оцене и критичке опаске односе се на повереника, речену организацију и на организације чија је пракса сличног типа оној која ће овде бити предмет критике.   Видећемо да је повереник Н. П. испољила нетолерантност тиме што је стала на једну страну и ништа није уважила из моје одбране. Видећемо зашто се оваквим односом према професору универзитета, стајући на страну анонимних актера, који очигледно нису рашчистили значење основних појмова, уводи Инквизиција. Непосредно на универзитет, а потом у јавни живот у целини.         

Пошто је повереник Н. П. својим писањем само потврдила да је и за њу толеранција исто што и саглашавање – што за мене никад неће бити – видећемо и то да кроз њен дискурс ради „репресивна толеранција“ типична за тоталитарну политику, што сирово отворену, што профињенију. Видећемо, такође, који све елементи те политике искачу из готово свих пасуса њеног образложења. Аргументацијом која следи, показаћемо да би то могло скупо да нас кошта уколико оваквој пракси на време не станемо на пут. То ће бити могуће једино ако дође до колективног отпора најезди оваквог „антидискриминационог“ волунтаризма и дилетантизма. Да бих тај отпор подстакао пишем овај текст као аргументован протест.“(3)     

ДА ЛИ ЈЕ ТОЛЕРАНЦИЈА САГЛАШАВАЊЕ?  

Брдар наставља:“У вези с мојим ставом по коме сáмо изношење мишљења да је хомосексуалност болест не представља дискриминацију, јер не показује став према ЛГБТ особама онога ко такво мишљење изражава, повереник Н. П.  „стоји на становишту да је овакав став неприхватљив“.  Њено становиште нас не интересује, него аргумент. Нема га, она то рече и крај. Међутим, неће бити:   Пошто је хомосексуалност појава, а хомосексуалци су особе, то ни став према појави није исто што и став према особи. Не може се појава вређати, госпођо Н. П., него само личности. А то што ви из мог говора о појави закључујете о увреди личности, ваш је проблем и сведочанство вашег одсуства чула за логичко закључивање. Појава се може дискриминисати само на начин дефиниције и разграничења од осталих појава. А о личностима није било речи./…/ Позитиван став да хомосексуализам није/јесте болест нема ништа с толеранцијом, јер његова истинитост не може да зависи од ње. Томе насупрот став према геј-особама директно је повезан с толеранцијом, а не са ставом о хомосексуализму, какав год да је. Био суд о хомосексуализму истинит или не, толерантна особа неће дискриминисати геј особу, док ће нетолерантна то чинити иако је сва светска наука доказала да болести нема. Да ли је сад јасно?“(3) ( Подвукао В.Д. )           

 Професор Брдар указује на чињеницу да овакво Поверениково понашање значи непосредан притисак на мислеће људе да одустану од свог мишљења и да не смеју да га искажу у јавности:“Она, дакле, зна да је професор говорио нејасно зато што има две изјаве, а држи се само тужиљине! Поврх тога, повереник Н. П. заиста слабо стоји са знањем о „дискурзивним праксама“ које иначе помиње: немогуће је говорити на „савим јасан и недвосмислен начин, не остављајући било какву могућност да се смисао онога што су рекли може разумети различито“. Они који су спремни на овакву врсту дојава, увек су расположени да тумаче различито, тим пре што имају повереника који им верује „више но рођена мајка“. Уосталом, није Наполеонов полицајац Фуше без разлога рекао: „Ма, дајте ми само реч, и онога ко је изговорио стрпаћу у затвор!“     

Шта повереник Н. П. овим упутством ради него око нас професора, индукује атмосферу страха и угрожености, у којој ћемо мерити сваку реч и на крају се плашити да је изговоримо. Што се мене тиче, то нећете дочекати. Као професор прибојавам се једино опонената с јаким и јачим аргументима. Нађите аргументе, па дођите. До тада, довиђења! Ово тим пре што сејање атмосфере неизвесности, страха и угрожености такође представља једну црту тоталитаризма.   Став повереника Н. П. да је говор о хомосексуализму као болести нужно чин дискриминације хомосексуалаца, представља дакле извод из истог, тоталитарног синдрома. Она очито губи из вида смисао свог занемаривања разлике између опредељења и чина: предмет права и суда је тек превођење опредељења у чин, односно сам чин. Закон нема ништа с опредељењем, јер је оно резултат уживања права: могу да се опредељујем како хоћу, али не могу да делам како хоћу!  Тоталитаризам ту разлику не признаје, јер поништава разграничење res privata (где спада опредељење) и res publicae (где спада чињење). Зато он увек опредељењу суди као чињењу – што је урадила и повереник Н. П. Да бисмо истакли контраст у односу на демократију, послужимо се примером: Када је пруска полиција, уходећи Карла Маркса док је живео у Лондону, дојавила Скотланд јарду да „дотични анархиста и револуционар у својој кући с истомишљеницима прича о убиству краља“, рачунала је да ће овај одмах бити ухапшен и осуђен. Међутим, одговор је био изненађујући: „Господин Маркс, као грађанин, има право да говори и мисли шта хоће, о било чему. За нас ту нема посла све док и ако не предузме практичну акцију против суверена“.( Подвукао В.Д. ) Ово је практична лекција из демократије, изречена пре 160 година, којој, на жалост, још нису дорасле тзв. „демократске снаге“ које нас воде у недођију легализовањем и свесрдним помагањем дискурзивних пракси о којима је овде реч“.(3)    

НАКАРАДНОСТ ЈЕДНОГ ЗАКОНА         

Професор Милан Брдар је показао колико је било опасно доношење накарадног „антидискриминационог“ закона 2009. године:“Тзв. демократска власт је, не знајући шта чини, у циљу демократије и њене заштите у законодавству посејала семе тоталитаризма, које већ буја захваљујући „дискурзивним праксама“ којима се врше његове проевропски помодне примене из табора сродних мишљеника и мишљеница.                

Онима који су проф. др. Н. П. поставили на место повереника, грађани су били потребни пре 2000. године. После велике промене од које нам сада глава пуца, потребно је исте те грађане претворити у овце, и на то је усредсређена дискурзивна пракса која је овде предмет анализе а која је украшена домаћим верзијама штапа и шаргарепе као средствима дресуре: с једне стране батина закона, а с друге награда у виду признања да си „културан, образован просвећен и урбан грађанин“ чак и ако блејиш синтагме које су ти силом утерали у главу. Тоталитаризам управо томе тежи, а када постигне циљ, окончава у параноји свеопште потраге за „вуком у јагњећој кожи“. Да ли ће до тога доћи у великој мери зависи и од нас осталих који трпимо испаде тих и таквих дискурзивних пракси.“(3)                          

ШТА ИЗАЗИВА НАСИЉЕ: СЛОБОДА ГОВОРА ИЛИ СПРЕЧАВАЊЕ ТЕ СЛОБОДЕ?

Професор Брдар је истакао:“Тиме што став о хомосексуализму као болести проглашава, заједно с ЛГБТ-организацијама, за дискриминацију особа дотичног опредељења, они, у ствари, индукујете насиље према њима, тим пре што над свима држите Дамоклов мач у име закона. Тако нас присиљавају да се на речима саглашавамо и да ради своје безбедности тврдимо „неее, није болест, здраво је“. На основу чега уопште могу да помисле да управо та принуда неће водити нетолеранцији и насиљу у реалном животу. И одакле им право да нас тако уцењују и малтретирају?                              

 Погледајмо исходе двеју педагогија:              

1. ако безбедност ЛГБТ-популације покушавају да осигурају лупањем по глави и интелектуалним понижавањем сваког ко каже нешто што „Лабрису“ и поверенику Н. П., као њиховом адвокату на рачун државе, не одговара, ако помоћу законске претње свима затварају уста, онда тако само на видело истерују привилеговање као крајњи исход позитивне дискриминације. При том није реч о привилеговању ЛГБТ-популације, него организација које их самозвано представљају, а да то нигде није објективизовано у смислу да су демократски изабрани за тај посао. ( Подвукао В.Д. )Том дискриминацијом психолошки код свих осталих индукују: 1) дволичност, или кетман – једно ће потврђивати јавно, а друго ће говорити тајно, што би водило: 2) фрустрацијама, а услед тога индуковању нетрпељивости и трансферу беса и насиља на ЛГБТ-групу. То ће рећи да их својом праксом, тобоже усмереном на њихову заштиту, у ствари посредно истичу као мету, чиме управо они, само на дужи рок, врше стигматизовање те групе као „жртвеног јарца“.(Подвукао В.Д. )Тоталитаризам, коме таква пракса води, мора да има жртву као вентил, тим пре што истим начином нема говора о образовању и нормализовању толеранције – коју је повереник, уосталом, прогласила за неважну (пази то)! Напротив, све завршава у искључивости и зашто не рећи, временом у параноичном лудилу. Искључивост само рађа искључивост.“(3) А демократија се не заснива на искључивости.       

ЛБГТ НВО И ЊИХОВИ ТРИКОВИ   

Професор Брдар је указао на трикове које примењују ЛГБТ организације да би могле да добијају паре од својих страних спонзора:“Овде је на делу нешто сложенији трик. Бес услед посредне дискриминације свих осталих у последици реченог привилеговања непосредно може да се трансферише на организације као што је „Лабрис“. Њихови представници ће то представљати као бес према живим ЛГБТ-особама, што ће рећи да их, говорећи у њихово име, ради самозаштите гурају између себе и јавности као заштитни појас. Таквим начином самоодбране они додатно индукују (а не умањују) атмосферу угрожености и страха. То им, опет, иде на руку јер док постоји таква атмосфера они имају разлог свог постојања и разлог да буду у милости финансијера.  Дакле, пракса за коју смо овде утврдили да је потпуно погрешна, за дотичне организације је управо као таква фунционална, пошто само репродукује проблеме које декларативно настоје да реше. И уместо да правилнијим радом скрате и рок свог постојања, овим обнављањем и увећањем проблема обезбеђују свој трајни опстанак, по цену непрекидног дискриминисања и стигматизовања Србије и српског народа на светској сцени. ( Подвукао В.Д.) Ето, то је смисао исказа: кољу вола за кило меса, а то кило не добијају ни они којима су га обећали.“(3)

ШТА ЈЕ МОРАЛНА ПОЛИЦИЈА?  

О чему је реч? О ономе што професор зове „морална полиција“:“Позитивна дискриминација је, у ствари, само изврнута негативна. Чињеница или осећај угрожености само су изокренути у корист речених организација и привилегију њиховог потенцијалног угрожавања свих осталих. Преузимајући функцију моралне полиције, дискриминишу и јавно стигматизују сваког уколико проговори било шта што могу да протумаче да додирује „мањински осећај угрожености“, а што у ствари њима увек добро дође као разлог за јавну хајку. Томе много припомаже законом осигурана пракса повереника Н. П., а и дискурзивна пракса многих јавних личности и припадника актуелне власти. И док у првој фази мањина не сме да каже ко је, на крају би свима била зачепљена уста, тако да не би смело да се каже ништа против привилегованог положаја, не ЛБГТ-популације, него организација које говоре у њено име, чак и када галаме преко сваке мере и укуса. Другим речима, од те моралне инквизиције нисмо угрожени само ми који говоримо објективно и критички о свему па и о њима, него и припадници ЛГБТ-популације, што понекад и осете на својој кожи, када заиста аутономно проговоре, а лидерима се то не свиди.“(3)       

 КАКВА НАМ ТОЛЕРАНЦИЈА ТРЕБА?    

По професору Брдару, потребна нам је толеранција:“А то је грађанска толеранција, једнака према свима, а не привилеговано резервисана за неку групу. Тако и особа геј-опредељења заслужује и мора да има правну заштиту и да ужива толерантан однос своје околине, али не зато што је геј, него зато што је признати грађанин који има право да се опредељује, који се определио и са законским покрићем тражи: толеришите ме, да бих толерисао ја вас! ( Подвукао В.Д. )И то мора да важи, сасвим независно од тога да ли је закључена расправа о томе да ли је хомосексуализам болест или није.“(3) Брдар је поново указао на методологију НВО које би да забране дискриминацију:“Организацијама као што је „Лабрис“ управо одговарају ексцеси које наводно настоје да спрече, јер у њиховим обнављањем осигуравају своје важење и измонтиран јавни значај.“(3)                                                             

О чему је реч? О ономе што професор зове „морална полиција“:“Позитивна дискриминација је, у ствари, само изврнута негативна. Чињеница или осећај угрожености само су изокренути у корист речених организација и привилегију њиховог потенцијалног угрожавања свих осталих. Преузимајући функцију моралне полиције, дискриминишу и јавно стигматизују сваког уколико проговори било шта што могу да протумаче да додирује „мањински осећај угрожености“, а што у ствари њима увек добро дође као разлог за јавну хајку. Томе много припомаже законом осигурана пракса повереника Н. П., а и дискурзивна пракса многих јавних личности и припадника актуелне власти. И док у првој фази мањина не сме да каже ко је, на крају би свима била зачепљена уста, тако да не би смело да се каже ништа против привилегованог положаја, не ЛБГТ-популације, него организација које говоре у њено име, чак и када галаме преко сваке мере и укуса. Другим речима, од те моралне инквизиције нисмо угрожени само ми који говоримо објективно и критички о свему па и о њима, него и припадници ЛГБТ-популације, што понекад и осете на својој кожи, када заиста аутономно проговоре, а лидерима се то не свиди.“(3)       

 КАКВА НАМ ТОЛЕРАНЦИЈА ТРЕБА?    

По професору Брдару, потребна нам је толеранција:“А то је грађанска толеранција, једнака према свима, а не привилеговано резервисана за неку групу. Тако и особа геј-опредељења заслужује и мора да има правну заштиту и да ужива толерантан однос своје околине, али не зато што је геј, него зато што је признати грађанин који има право да се опредељује, који се определио и са законским покрићем тражи: толеришите ме, да бих толерисао ја вас! ( Подвукао В.Д. )И то мора да важи, сасвим независно од тога да ли је закључена расправа о томе да ли је хомосексуализам болест или није.“(3) Брдар је поново указао на методологију НВО које би да забране дискриминацију:“Организацијама као што је „Лабрис“ управо одговарају ексцеси које наводно настоје да спрече, јер у њиховим обнављањем осигуравају своје важење и измонтиран јавни значај.“(3)  

ЗАШТО ЈЕ ПРОФЕСОР БРДАР ОДБАЦИО ОПТУЖБЕ?        

 После свега, професор Брдар је рекао да одбија сваку

ЗАШТО ЈЕ ПРОФЕСОР БРДАР ОДБАЦИО ОПТУЖБЕ?        

 После свега, професор Брдар је рекао да одбија сваку тужбу Повереника, и то образложио:                       

 „Дакле, као оптужена страна, рачунајући да ово није прилика за трговину „мало теби – мало мени“, мишљење повереника Н. П. одбацујем у потпуности, из до сада довољно елаборисаних разлога: 1) Зато што је мој исказ узела олако, површно истумачила и још лакше одбацила, не водећи рачуна да је то исказ универзитетског професора који признаје само захтев за толеранцијом, али не и било какав захтев за било каквим саглашавањем тек тако, експлицитним или имплицитним, с било ким и о било чему. 2) зато што је у потпуности стала на страну оптужбе и принуђава нас на сагласност с организацијом „Лабрис“. 3) Зато што Образложење повереника Н. П. представља случај анахроног коминтерновско-комесарског начина мишљења, у којем је: а) природно да се доушник прихвата као веродостојан извор, да се б) тужени, макар био и професор, спушта на ниво послушног поданика који, ето, не зна шта говори, па је неопходно да му се патерналистички деле лекције, не би ли се „просветлио“; и в) у којем се чланови закона растегљиво тумаче, већ према  захтеву унапред донесене одлуке.  4) зато што се овако пристрасним, потпуно волунтаристичким писањем неодрживе логичке структуре и препуним површности, недостојне онога ко се бави професуром, уопште не штити и не унапређује „морал демократског друштва“. 5) зато што као професор и академски грађанин никад неђу пристати на овакав патернализам, испољену пристрасност и ароганцију. 6) Зато што повереник Н. П. није свесна објективних последица свог сочињенија, кад је већ употребила тај модус анализе: наиме, ако успемо да професоре универзитета утерамо у подобност, која се данас зове коректност, онда ћемо много лакше радити на „едукацији“ становништва, приводећи га саглашавању са цементираним ставовима ЛБГТ-организација. Хвала, господо, не долази у обзир. Морамо да останемо различити, јер и ми „непросвећени“ имамо опредељење и захтевамо поштовање, а ако не можете да разумете одрживост толеранције и несаглашавања, онда вам је потребно мало додатне едукације.        

 7) Зато што је недопустиво подлегање преосетљивости као оправдању да је неко увређен и да су му угрожена права. Ако је данас то случај с ЛБГТ популацијом, сутра може да буде у вези са свим мањинама, и на крају у вези са свим питањима државе и друштва. Тим пре што као увређени и понижени могу да се јаве: они који не прихватају евроскептицизам, нарочито ако чују да је неко „против Европе“, војвођански сепаратисти који траже републику, љубитељи САД који не могу да поднесу критику а поготово „увредљив назив Империја“, заговорници НАТО које вређа говор да је то „злочиначка организација“, итд. А где су тек они који тврде да је ЕУ – империјалистички и експлоататорски пројекат, НАТО – машинерија ратних злочина и злочина против хуманости, а Хашки трибунал – суд глобалне светске лажи и неправде, а прича о геноциду у Сребреници неоснована антисрпска монтажа. Све су то саме мањине. С обзиром на то ко се све може осетити „погођен и увређен“, најједноставније је све оне који их „објективно, тј. без намере“ вређају, хапсити, како се огласе, упркос чињеници да Србија нема толико затворских капацитета. 8) Зато што би овај случај, без реакције, значио легализацију и популаризацију доушништва и ухођења, на распону од кафане, преко улице, до универзитета и слушаоница, као и саучешће у довољно елаборисаној тоталитарној симптоматологији. 9) Зато што се унапред затварају уста универзитетским професорима, да не могу са студентима размењују мишљења, на шта их иначе тера Болоњска реформа, у ствари има смисао убиства аутономног грађанина и човека, независно од тога да ли је пекар, лекар, апотекар или професор, геј или стрејт. 10) Зато што одбијам да учествујем у свему набројаном, јер бих тиме погазио академско достојанство, професионалну част и лични интегритет. А то нико не може да тражи ни по Уставу, ни по закону, ни по моралу.“(3)Све ово бих и сам могао да потпишем. Прошло је толико година од „случаја Брдар“, Невену Петрушић је наследила Бранкица Јанковић, и све је остало исто.  То је зато што још увек делује исти распоред светских сила. Стари поредак је на умору, рађа се мултиполаризам, али ми, под „меком окупацијом“, још увек живимо у прошлости лажне толеранције, која је једно од имена „меке окупације“.

ЏЕНДЕР-ТОТАЛИТАРИЗАМ 

Потписник ових редова се нашао на удару глобалистичког „џендер тоталитаризма“. О чему је реч? Италијански философ Дијего Фузаро у свом огледу „Добро дошли у џендер-тоталитаризам“ пише ( а поводом приморавања деце у Енглеској да на часовима у државним школама пишу „геј љубавна писма“, да би били „толерантни“ ):“Ево новог наказног родног еротског поретка, усмереног на дестабилизацију колективног менталитета народа и стварање новог унисекс пост-идентитског атома. Чини се као да је вест из једне од многих застрашујућих романа a la Орвел. Уместо тога, то је стварност. У ствари, то је део те реалности која је превазишла фантазију.“(4) По Фузару, иза свега тога стоји канцер- капитализам апокалиптичног доба:“Либерални атомизам хиперсексуалног друштва лишен љубави, настоји да раствори породицу у номадском и дијаспорном плурализму неповезаних „ја“ и еротских конзумената: или, конвергентно, да је редефинише као пуку ефемерну и привремену, необавезну творевину, која уважава искључиво слободну и неограничену жељу појединаца без каквих примеса родног идентитета и са искључивом еротском тежњом и слободном разменом, без правила, односно живљењем ослобођеним од породичне везе и одговорности које њу прате.“(4)  Оно што је велики србски мислилац, Марко С. Марковић, звао „атомизацијом човечанства“, сад се збива у сфери сексуалности. Фузаро упозорава:“Ослобођен од било које етике заједнице, чак и у еротском контексту, пост-идентитетски појединац мора дa се постави као сам свој предузетник и да буде потпуно аутодетерминисан. Помрачење етике заједнице у поретку дерегулисаног система планетарних потреба носи са собом одбацивање непотпуности и међузависности за које је неопходна комплементарност мушкарца и жене која се остварује у животу у породичној заједници. Као саучесник своје индивидуализације, субјект се труди да буде аутономна целина, у тријумфу мита о андрогиној потпуности подигнутој на нови начин живота за космополитске и пост-породичне помодне зависнике, лишене права на породицу, а истовремено индуковане да глупаво славе то лишавање као еманципацијски напредак.“(4)   Човек треба да остане сам, и постане „андрогин“. Зато се од државних пара у земљама трулог морала и мртве популације плаћају операције промене пола. То је, по Фузару, непосредно повезано са разарањем националних заједница и суверених држава:“Нови светски класни поредак не толерише опстанак националних држава и породица, националних језика и култура, идентитета и колективних субјеката, било да су они народи или класе, државе или нације. У складу са новом либерално-либертаријанском монадологијом, он тежи да свуда буде све исто, односно да се све сведе на огољену раван глобалног тржишта, при чему су људи приморани на апатридност, на говор на енглеском језику и да буду пасивнни и недиференцирани потрошачи без корена, родно неодређени и без способности непристајања у домену потпуне либерализације навика и потрошње. Са новим унисекс моделом промовисаним путем родности, либерална и либертаријанска финансијска елита објавила је рат не само традиционалној грађанској етици, већ читавој западној цивилизацији и њеној вишемиленијумској историји, неспојивој са производњом новог несигурног и дестабилизованог сексуалног идентитета, униформисаног у односу на флексибилну акумулацију и њену тенденцију да раствори све чврсте форме.“(4) Зашто глобалистичка врхушка подржава „веселнике“( gay)? Зато што, по Фузару, „интерес глобалистичке владајуће класе за права ЛГБТ покрета уопште није филантропски и некористољубив, већ је усмерен ка организованој дестабилизацији колективне психологије народа и нација. Та дестабилизација се одвија кроз уништавање историјских традиција и сагласних комунитарних обичаја, а користи истовремено масовну манипулацију која, под управом педагога глобализма и космополитских либерализатора потрошње и обичаја, тежи наметању поруке да људска природа не постоји и да на тржишту потрошачког капитализма свако може неограничено да дефинише свој идентитет по свом слободном индивидуалном хиру.“(4)                    

Човек мора да буде разбијен на крхотине да би постао идеални потрошач. Опет Фузаро:“У овом лежи суштина новог субјективног пост-идентитетског профила или, ако вам се више допада, суштина деконструисаног идентитета, чије специфичне особине се претварају у фрагменте, у одсуство памћења и перспективе, у засићеност, недостатак ослонца. Стално отворен за преговоре и промене, субјекат се схвата само као конструкт, као једноставан резултат споразума, конвенција и потреба диктираних у датом тренутку. Кроз праксу дезинтеграције идентитета и његове рекомпозиције у складу са јединственим моделом који је кодификован биоинжењерингом капитала, личност се свевише лишава одлучивања на основу свог искуства и деградира се на ниво“just in time”. Губи се могућност да сопствена лична биографија буде кохерентна и унитарна нарација, да не буде једноставно рапсодијско смењивање епизодних, неповезаних и дисконтинуираних фрагмената.   Овај аспект доприноси наглашавању карактера нашег доба као времена сталне неизвесности и универзалне флексибилности, чији се крајњи циљ може кондензовати у пуком индивидуалном опстанку и пост-идентитетском, родно-флуидном и приватизованом “засићеном сопственом егу“, без друштвеног и политичког живљења, у облицима сведеним на пуки дневни егзистенцијални опстанак.“(4)            

 Наравно да у таквом времену људи који, попут потписника ових редова, звоне на узбуну морају бити извођени на инквизицијске судове. Али, они ће, увек и свагда, рећи остати верни слободи јер су истина и слобода сама суштина наше људскости.       

УПУТНИЦЕ

( Интернету приступљено 19.2.2019. г.)                         

 1.http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/zhalba-koste-chavoshkog-na-presudu-osnovnog-suda/              

2.Слободан Јанковић, О хомосексуалности, педофилији и Закону о забрани дискриминације, Нова српска политичка мисао, 1-2/2011, стр. 102-105

 3.http://www.nspm.rs/polemike/totalitarizam-golubijeg-hoda-ili-recenzija-rada-poverenika-n.-p.-na-slucaju-profesora-m.-b.html  

4.http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:760953-Добро-дошли-у-џендер-тоталитаризам

Извор: „Центар академске речи“