На подсмех одговори осмехом.

Њихов подсмех потиче из злобна срца; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех, а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и подсмеха. Све су те стреле тупе врхом а оштре дном, те одбијајући се од тебе стварају ране самим стрелцима.

Цар Давидова жена Михаила подсмехнула се једном одушевљеној молитви свога мужа. Од тога подсмеха Бог се нађе више увређен него ли цар Давид. Зато Свевишњи казни Михаилу, и Михаила кћи Саулова не има порода до смрти своје. Ко пажљиво прати судбе људске и догађаје, тај се може уверити, да и у наше дане Бог оштро кажњава подсмеваче светиње.

А ти реци подсмевачима својим – то јест ако мислиш да је икаква реч јачи лек за њих од ћутања – реци им: варају ли ме очи или видим ли добро, како се ви сваки дан молите трговцима, и кметовима, и пандурима, те за ово те за оно? Зашто се онда ви подсмевате мени, кад се ја молим вечном Створитељу нашем? Није ли смешније молити се немоћним него Свемоћном? Није ли луђе клањати се прашини него Животодавцу и Господу?

Речено је негде код пророка: проклет човјек који се нада у човјека. Ко полаже наду у смртна човека, у један пролазни мехур, а не полаже је у Бога Сведржитеља, очигледно је проклет. И ово проклетство на њему и на дому његову може се утврдити посведневним искуством. Јасно је, да је исто тако проклет човек који се моли само човеку а не моли се Ономе који држи све и може све. Али, пази, понекад је ћутање корисније и од ових речи.

Први подсмех смућује молитвену душу. Но ти си га већ преживела, и од молитве ниси одустала. А поновљени подсмех јесте подстрек. То си и сама, велиш, искусила. Сад ти је некако Бог ближи, и црква милија, и молитва слађа. Знај, доћи ће време, кад ће то подсмевање престати а настати одобравање и дивљење и похвала; и тад ће душа твоја бити у већој опасности него што је сада. Сада се учиш смерности, а онда ћеш се бранити од гордости. Али то је друго питање, друго искушење.

Знај, они који нас муче подсмевањем – они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине они нам чине добро. Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божји они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам чине небо милим. Мраз и ветар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.

Зато опрости им, и благослови их, и моли се Богу за њих, и – оно што је врхунац света – љуби их као највеће своје добротворе после Бога.

Али ако душа твоја не отрпи то ништавно сиктање праха земаљскога, те се застиди Христа, онда ће ти се смејати не само људи но и демони.

Посећуј што чешће домове туге. Посећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом, и целуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све ће ти то помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне победе.

Мир ти и милост од Бога.

Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 3. писмо.