О ПРИРОДИ ПОЛНЕ ПРИВЛАЧНОСТИ  

Велики, натприродни хришћански подвиг је монаштво. Јер и монаси се морају борити да би надишли сва искушења, па и искушење полне привлачности. Зашто је то тако тешко и захтевно? Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже:

Треба, дакле, бити јунак у монашкој борби за чистоту. Духом савладати тело. Али, каква је то противуречност?

ДУХ И ТЕЛО                              

У нашем свакидашњем животу супротстављени су дух и тело. О томе руски хришћански мислилац Семјон Франк, у својој књизи „Светлост у тами“, каже: “"Дух" и "тело" су, наравно, нешто сасвим друго од "душе" и "тела"; али су оба елементи човековог душевног живота. "Тело" је оно начело душевног живота које је повезано с чисто физиолошком, грубо чулном и, самим тим, космичком, "световном" природом човека, пуном зла и греха, док је "дух" надсветско начело човека, она његова страна којом је он непосредно повезан с Богом или уопште с вишим силама уопште, и којом је укорењен у њима. У Јеванђељу по Јовану, тај дуализам је исказан толико једноставно да то на први поглед граничи с баналношћу, али у суштини садржи најдубљу философију људског живота: "Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је" (3; 6). У овој једноставној формули дато је лапидарно и класично, вечно важеће одређење како права тако и граница оног погледа којег је "мудрост овога света" (1Кор 1; 20) тријумфално, као да је реч о великом открићу, промовисала у XIX веку, и које смо се договорили да зовемо "натурализмом". По том погледу човек је "природно биће" и у принципу се ничим не разликује од осталих бића у природи. Дарвин је открио да је "цар природе", дакле човек, заправо потомак човеколиког мајмуна, његов најближи сродник, можда чак и први "рођак" његов. А кад се крене тим путем, онда није тешко видети да је човек у ствари само веома сложен облик првобитног стихијског носиоца примитивног живота – неке амебе, протоплазме, ћелије. Додуше, они, обично због непромишљености, не схватају шта заправо значи такав поглед и на какве закључке он обавезује. Ако је човек само угрушак слепих природних сила, онда би се целокупно његово биће морало свести на узбуркавање тих слепих примитивних сила. Без обзира на то, на тај поглед обично се надовезује вера да се човек може и мора руководити моралним мотивима, да његов живот има неки узвишен, посебан смисао. Није, наравно, тешко раскринкати сву конфузију те представе и показати да она није ништа друго до неподношљив и бесмислен спој противречних ознака. У границама научног познавања човека и на основу искуствених показатеља ту нејасну натуралистичко-идеалистичку представу недавно је својим учењем разобличио и оборио Фројд. Фројд је доказао – по натуралистима с непобитном очигледношћу – оно што се заправо од самог почетка могло и очекивати. Ако човек потиче од "протоплазме", ако се у основи самог његовог бића налази такав стихијски природни принцип какав је полни чин, чин слепог спајања и размножавања ћелија, онда човек и својом суштином и свим оним што чини његов телесно-духовни живот и јесте отелотворење тамне стихије пола, рекло би се кристализација те слепе узаврелости хаотичних стихија из којих он настаје. Кратко и једноставно речено, Фројд је, најпре уз опште негодовање, а затим уз опште одушевљење просвећеног европског света, само потврдио истину која каже: "рођено од тела, тело је" (Јн 3; 6). Оно што се родило, како каже Јеванђеље, "од крви, од жеље телесне, од жеље мужевљеве" (Јн 1; 13), сасвим природно, и по својој суштини јесте "жеља телесна", дакле тамно, слепо, природно-стихијско начело које има власт над људским бићем. И поред свега морамо истаћи да је појам "тела", по Јеванђељу и по суштини ствари, ипак шири од појма слепог сексуалног динамизма. У Првој посланици св. апостола Јована (2; 16) налазимо тврдњу да "све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света", и све то, заједно, чини "похоту његову" (2; 17). Тако "тело" у ширем и адекватнијем смислу, као носилац похоте која је "од света", представља сферу тамних, слепих наслада и удовољавања охолости. Укратко, тело је стихија греха, и све што је рођено од тела, што је потчињено тој загонетној стихији греха, ономе што апостол Павле именује као "грех који живи у мени" (Рим 7; 20) "поробљава ме законом греха" (Рим 7; 23).    

Поставку "рођено од тела, тело је" (Јн 3; 6), уз храбро признање свих закључака који из ње следе, допуњава – и у томе је садржана она пуноћа без које нема истине – друга, с њом узајамно повезана, пресуднија и дубља свест: "што је рођено од Духа, дух је" (Јн 3; 6). У тајанственом, узвишеном ноћном разговору с Никодимом (Јн 3; 1-12) Исус објашњава "кнезу јудејском" (Јн 3; 1) да је човеку, осим рођења из мајчине утробе, потребно да се поново роди, "одозго" (Јн 3; 3), "од Духа" (Јн 3; 6), и да оно што је у човеку рођено од Духа није тело, него дух. Рођено од Духа у човеку исто је што и рођено "од Бога" (Јн 8; 47), док рођени од тела, макар то била и деца Аврамова, за свог правог "оца" имају ђавола (Јн 8; 44).

Ако у човеку постоје та два различита начела – "дух" и "тело", или "рођено од Духа" и "рођено од тела" – онда се тиме одређује двојно устројство или двоструки правац његовог живота. Значај тих двају начела Јеванђеље одређује овако: "Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа" (Јн 6; 63). То значи да одговор на благу вест, способност да примимо благодатне силе истине и живота, које су у свет донете кроз Христа и у лику Христа, јесте дело "духа" у човеку: једино "онај који је од Бога, речи Божије слуша" (Јн 8; 47). Једино онај који се родио "од Духа", "може ући у Царство Божије" (Јн 3; 5), док "тело и крв не могу наследити Царства Божијега" (1Кор 15; 50). Уопштено речено, хришћанин је призван да живи "по Духу" (Рим 8; 1) или "у Духу" (2Кор 6; 6), а не "по телу" (Рим 8; 1); апостоли неуморно указују како су погибељна "дела телесна" (Рим 8; 13), и призивају да их не следимо. Међутим, упоредо с тим општим, принципијелним саветом или захтевом, морамо се суочити са сложенијим и проблематичнијим односом који се потпуно подудара с поменутим, и до краја века несавладивим, дуализмом хришћанског живота. У трагичним тренуцима гетсиманске борбе сами апостоли су својим држањем показали да је "дух срчан", али да је, у исто време, "тело слабо" (Мт 26; 41). Тај дуализам апостол Павле открива с оном њему својственом духовном неустрашивошћу и дијалектичком оштроумношћу у већ поменутој седмој глави Посланице Римљанима. Човек зна шта је добро и хоће да га чини, али "добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним", "јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним". Али то значи да то "не чиним више ја, него грех који живи у мени". "Унутарењем човеку" у мени, који се "радује закону Божијему" супротставља се "други закон", "који је у удима мојим", "и поробљава ме законом греха". "Тако, дакле, ја сâм умом служим закону Божијему, а телом закону греха".“ Тако каже Семјон Франк. Зато је монасима (нарочито њима) у области пола неопходна борба за чистоту и чедност – да би дух надвладао тело.         

Али како?                                  

О ЈЕДНОЈ ПОУЧНОЈ ПРИЧИ     

Пред нама је прича «Тиваидска напаст» Григорија Божовића.    Јунак приче је угледан србски калуђер и духовни вођа Васојевића, игуман Мојсије Зечевић, који је обновио славне Ђурђеве Ступове. Моћан је на дивану и на мегдану, а чува веру свог народа и приводи их Богу. Народ његовог краја поштује га и због јунаштва, и због дипломатских путовања за добро племена, али нарочито због његове моралне чистоте и молитве, која исцељује душевно оболеле и помаже им да поврате равнотежу. Он је прави јунак и лепотан, и да није калуђер жене би се око њега окретале. Овако, чува своје достојанство и пази шта ради, да би могао остати оно што јесте – и монах и народни вођ.         

Кад наилази на реку да је преброди, одједном наиђе на огромно искушење – лепоту девојку која пере рубље. Усамљена, она је делимично обнажена, јер мисли да је нико не гледа. Не бојећи се Турака, јер би сваки њихов насртај племе осветило, али ни својих, јер би сваки мушкарац од стида спустио очи и прошао, она ни примећује игумана који је, први пут у животу, пао у телесно искушење. До тада, није му се дешавало ништа слично, мада су многе жене прилазиле његовој руци по благослов: “Његови завети су били чврсти као врхови на Комовима, а крв некако сама по себи била мирна као да струји кроз јагње, кроз правога измождена испосника.»Али, сада је осетио у себи силу полног нагона. Оно што је видео од лепог тела игуман је покушао да заборави, али га је спопала машта, која је у њему будила пожуду. И то је огромна опасност, по речи Светог Антонија: "Нема ничег горег него погледати на жену са жељом. Многи су погинули због жена... Не будите слуге нечистих подприродних страсти, стидних похота, толико мрских пред Богом. Име Божје напишите на срцима вашим; нека се у унутрашњости вашој свагда чује глас: "Ви сте храм Божји" (I Кор. 3,16) и стан Духа Светога. Човек, обманут нечистом жељом, пред Богом је сличан бесловесним животињама, лишеним сваке свесности".                             

Ево шта каже Божовић: >>Јаком руком вична серхатлије, игуман Мојсије Зечевић нагна својега брњаша у Бучку Бистрицу, недалеко од њена увора у плаховити Лим. Бејаше био код своје родбине у Виницкој, па се отуда враћаше у Ђурђеве Ступове, које је обновио и који под њиме пропојаше као и некад у сретнију старину.

Иако тек зашао у најбоље године, калуђер је већ на гласу и стварни поглавица Горњих и Доњих Васојевића. Првак и на дивану и крваву мегдану. Племенски војвода, остали главари и јунаци великих брастава у њему гледаху правога кнеза. Беше то муж заиста најбољи у покољењу и по мудром држању, и по учености, и по способности да управља народом који у самој ствари не припадаше ни Турској ни Црној Гори. Попут других великих породица и Зечевићи бејаху из дома издвојили најбољега што имадоше – на поклон Богу и народу. Дечански ђак, друг прворедних, начитан и зналац неколико језика, калуђер је био дошао да послужи пoстојбини као већ израђен посленик. Познаваше Беч и Трст, Цариград и Петроград, каогод и све прве људе нашега народа. Носећи у души као иједан све велике нагоне Васове Ђеце, њему није требало много времена да коначно избије на површину. Два-три боја са Турцима, неколико узмаха на племенским већима, једна или две дипломатске мисије за племе, негледање на снаше по селима – било је довољно да богоданик постане вођ и затитра се горштачким душама, као да је дошао из Тиваиде или другога каквога пророчкога брега. Јер су чудни његови саплеменици. Нигде више мужанске зависти и утрке. Али ни бистријега ока да се вредности брзо спазе, нити лепшега попуштања да им се путови за прегнућа отворе. Њега обожаваху и стрепљаху као пред свецем. Од његове се речи бојаху као од грома. Његове молитве враћаху људе из гoре; живчано оболеле младице излажаху из Ђурђевих Ступова као кошуте. И старо и младо трчало је на сеоске раскрснице, да их само благослови. Накупивши пуне обрве у повије, а озарена лица, он спушташе руку намештену за благослов, тек кад би га његов брњаш изнео из села. А беше појава. Тек овлаш прогрушале црне браде, крупних огњених очију, дуга лица, господских потеза на њему, а висина барјактарска стаса, као да га је песма саковала. Да му витешку појаву не појачава, попут старинске суре међедине, игуманске џубе с видром по оквиру, но да му долама обавија струк, све би се жене за њим помамиле. На седлу кубурлуци и у њима скадарске леденице (пиштољи, нап.прир.) Али гадарија остала у манастиру: њу не паше, као дечански игуман, у свакој прилици. Грчка, стрехаста камилавка, висока и црна до преливања, улива страхопоштовање као и сабља да му звекће о огромну бакрачлију.

Тешки брњаш као какав средњевековни мегданџија упла незграпно у брзицу, те његове ноге подигоше читав пљусак свеже планинске воде. Покропљени игуман се трже на седлу као из заноса, усправи главу и нехoтично погледа испред себе, па се намах сав затресе и подиже на бакрачлијама, да би могао боље видети. За пакост коњ повуче вођице наниже и поче да пије воду. На другој обали, мало ниже испод брода, пераше рубине нека као капља млада Васојевићанка. Задигла, пусница, скутове сукње чак за ремен на струку. А обе руке обнажила до рамена. Прса на топлини  разгалила, па снажно измахујући пирајком по грубој сеоској рубини, заводно показиваше као снег беле и обле мишиће своје. Занела снашу младост и снажност, просто је уљуљкала једнолична лупа дрвене направе, па ништа не види и не чује. Није јој до бриге. Раскош сунчана дана у дивној долини опила је њену крв. Турчина се не боји, јер ће за свој грешни поглед платити главом, а крштеник ће оборити одмах очи и разминути около-около, као да је наишао на сплет помамних гуја. Уосталом, ако наиђе онај жељени, хе... није сретна друга!...

Игуман се као скамени, па поче да таре пламене очи. И сав се најежи, док му кроз снагу не удари бујицом плаха крв, а на очи поче да наилази магла. Буди Бог с њиме! Ово му се никад није десило. Шта је он све видео жена и у колу и на сабору, па и кад се у праскозорје обливају иза својих клети као од мајке рођене. Зар је мало дивних и стаситих Васојевићанка прилазило његовој десници, па га палило и дрхтавом руком и врелим као жар усницима? Али се није никад ни збунио, нити осетио на себи какву промену, колико и да није мушко. Његови завети су били чврсти као врхови на Комовима, а крв некако сама по себи била мирна као да струји кроз јагње, кроз правога измождена испосника./.../»

У наступу пожуде, игуман Мојсије креће ка жени, не могавши да се уздржи. Хита, али га она пресеца погледом, и каже му да је погрешио брод – место на коме се прелази река. Њему са главе пада камилавка, а она креће да је хвата у води и подсмева му се због немоћи. Кад схвати куд је забраздио, Зечевић пожурује свога коња, да би што пре стигао у мнастир и избавио се беде. Григорије Божовић описује његово подвижничко кајање због ране коју је задобио:  

>>Калуђер рикну, па страховитом снагом поново затеже вођице, а приљуби бакрачлије уз коњска ребра колико га снага служаше. Коњ поче по води да се окреће у ковитлац, да се као хала пропиње, е да би се отргао у скок. Утом његов господар потеже по вођицама својим ножићем и одсеченим крајевима ошину узнездрављену животињу. У два скока она изби на обалу, па у најпомамнијем трку појури пут манастира, не гледајући ни на какве препоне. Јер јој јахач не одмицаше бакрачлије, а раширено на ветру џубе пооштраваше снажну помаму. Узалуд се свет по њивама покрену у пресрет: брњаш се заустави тек пред самом црквом, дрхтећи као да су га ваздијаније гониле.

- А да шта је било, за вељи хајтер Божји? – узвикну његов коњушар и пратилац по писанији Пајко Шкипац, истрчавши пред њега и ударајући се по бедрима.

- Ва име Оца...

- Да те нијесу Рамусовићи причекали? – опет Пајко, видећи као смрт бледа игумана како једва цеди кроз зубе, па и то онако као да је шенуо. Али се још више зачуди кад спази пресечене вођице, па се продера из свега гласа:

- Ха, ко је Васојевић!... Турци!... Ха, потеците!...

- Мучи, Пајко, зло ти јутро данас и довијека! – болно проговори калуђер: – но ми помози одсједнути. Не боји се игуман Зечевић Рамусовића, но су га други јади задесили... Мучи!... О, ва име Оца!..

- Чим га коњушар спусти на травну ледину, он приђе коњу и из кубурлука извуче обе леденице, па с њима пође доле под манастир, рекавши и њему да тамо дође чим коња уведе под кров.

- Испод самих основа Ђурђевих Ступова избија снажан врутак студене као лед воде, каква се може наћи само на Комовима. Врело пуни округлу у сиги јаму, па се прелива и ниже манастира окреће многе витлове воденица. Дошавши до њега, игуман спусти на ивицу оба пиштоља до саме воде, па збаци џубе и антерију, а скиде чизме. И опружи се у студено врело колико је дуг, да му само глава остаде над водом и десна рука поред верних леденица.

- Ва име оца, духовниче! – крстећи се кликну Пајко при повратку, кад га виде у овом положају, готов да га ни Горња Ржаница не заустави од запрепашћења.

- Ћути, Пајко сине!

- Како да ћутим сињи кукавац, кад те тако виђу!... Изиђи отле, за хајтер божји!... Ту би и шугав Малисорац крепао за душак!...

- Но игуман га мрко премери. И неимоверно напрежући се да му вилице не почну цвокотати, забруја из воде по старој заповедничкој навици:

- Кажи калуђеру Максиму нека гледа манастир. К мени овђе да нико осим тебе није прилазио. Видиш ли ове пиштоље крај мене? Убићу свакога ко ми се примакне или рекне да одавле изиђем. Био то војвода из Коњуха, или из Буча... Да те змија није ујела да друкчије буде!... Ако сјутра, кад сунце зађе за брдо, будем жив и при свијести, остаћу овђе још... и још док не видим да ми се од ђавола не ваља страшити... Хоћу да убијем студеном водом све ове змије које се, виђу, праћакају по мојим жилама...Једном се само ријеч даје... Божја је најтврђа: нијесам ја безгрешне власи своје уремио ћивоту Дечанскога краља, да ми их потлије мрси рука какве гојне Ашанке из Луга! Пази, соколе, и полумртав калуђер Зечевић може скресати двије целине(опалити из два пиштоља, нап.прир.), кад се већ учинио крвник тијелу своме поганом!...                                  

После једнога часа Пајко Шкипац прими од једнога дерана још мокру камилавку, метну је побожно на скровито место да се осуши, па пође у цркву и наслужи сва кандила, чак и оно задње у припрати. И поврати се под манастир да несметано очува чудно испаштање својега гласитога господина.<<  

Шта смо овде видели? Отац Мојсије је «пунокрван» мушкарац, који, иако је калуђер, у себи има полни нагон. Он није туњавац и евнух. Али, он је «уремио» (заветовао) своје власи на монашењу Светом Стефану Дечанском, и он хоће и може да одржи свој свети завет девствености и чистоте, за који је Господ обећао највеће награде. Схвативши да није успео да савлада пожуду (иако се она, због његовог духовног живота, до тада није пројављивала), он решава да се обрачуна са собом тако што ће два дана провести у леденој води извора, «убијајући змије» које се гнезде у његовој крви. И победиће! То је пут монашке борбе за девство и чистоту.

ЕНЕРГИЈА ПОЛА И ПОЛНА ЕНЕРГИЈА

Протојереј Василије Зјењковски у својој књизи „На прагу зрелости“ истиче да се енергија полности разликује од полне енергије: “Под енергијом полности треба схватити све оно што се рађа из сфере пола (и у телу и у души), што уопште одговара појму стваралачке силе у човеку; полна енергија, пак, повезанаје с делатношћу полних органа у човеку. Већ je из овог одређења јасно да je појам енергије полности шири од појама полне енергије, - значајнији део енергеије полности не прелази у полну енергију, као да обилази полну сферу, одлази у друге сфере нашег бића. Ha овом се заснива сав оргоман значај полног уздржавања које као да ослобађа енергију полности за њено стваралачко искоришћавање у вишим сферама психичког живота. Оно што се у савременој психологији назива сублимацијом управо се састоји у томе да полна енергија може изнова да прелази у заједничку енергију полности и тако се ослобођа од везе с делатношћу полних органа. Парадокс сфере полности, међу другим човековим функцијама, састоји се у томе да потпуно полно сазревање, то јест одлучно одсуство задовољења полних потреба показује да уопште не нарушава човеков живот, већ je, напротив, често претпоставка истинског расцвета вишег стваралачког живота у њему.“          

Уздржање у Христу обезбеђује велику енергију човеку, и зато су прави калуђери пуни живота и силе који су им награда за уздржање.

БРАК И ЧЕДНОСТ                     

Отац Василије Зјењковски повезује борбу за брачну и монашку чистосту у општем стремљењу ка целомудрију: “Све ово што je речено ослања се на савремено сазнање о човеку, a нарочито на податке психопатологије, - али je исто овакво учење о човеку одувек развијало и хришћанство. Хришћанство није само утврдило принцип моногамије одлучно осудивиши многоженство, није само допринело хуманизацији односа између мушкарца и жене, одуховило ове односе, већ je и високо подигло идеју чедности. И у паганским религијама наћи ћемо култ невиности у неким облицима религиозног служења (сетимо се весталки), - али je у хришћанству сам принцип чедности добио ново значење на основу новог, високог схватања брака. Од самог свог почетка хришћанство je осудило сваког гађење над браком, посветило брачне односе (упореди чудо у Кани Галилејској, Јован 2,1 - 11) a потом je установило нарочиту тајну брачне везе. Због тога се принцип невиности у хришћанству уопште не супротставља браку, a јавља се као паралелан, макар и другачији пут кретања човека ка Богу. И на путевима породичног живота, и на путевима чедности човек може да иде ка Богу, - но управо зато принцип чедности у хришћанству садржи у себи некакво нарочито откровење о човеку. Смисао овог откровења оцртава се пред нама када се позабавимо питањем о невиности и о монаштву, и одмах ћемо потцртати да и све савремено знање о човеку, a нарочито медицина, такође, високо уважава телесну чистоту (то јест чистоту у сфери полности). Телесну чистоту сви признају за највреднији ослонац животног расцвета личности и за највеће човеково благо, источник духовне снаге и чврстине./…/ Монаштво je свесни одлазак из живота полности - и ми поштујемо монаштво због ове његове чистоте. Ако je то тако, не значи ли онда да je породица и расцват полности у породици, ипак, нижа форма живота? Није ли дужан онај који тражи виши и бољи пут да остане увек чедан и да живи ван полности? He значи ли то, на свој начин, да je полност дата човеку као мучење и бреме, a не за живот и не за стваралаштво?

Била би огромна грешка мислити тако и не само зато што je гнушање над полношћу, његово презирање велики грех који je Црква осудила, не само зато што тајна брака „јесте велика" и што се у браку досеже нарочита благодат (a прљавштина не може заслужити благодат), што се у породици остварује „мала црква", ова расуђивања осветљавају узвишени религијски смисао брака, јер се и монаштво поштује управо због његове религијске снаге. Но, не само на основу религијских схватања да смо дужни да поштујемо светост брака и да страхопоштујемо тајну полности, већ и само поимање монаштва то установљава. Чедност монаха не унижава полност, него наглашава могућност да се она укроти. He даје борба с полношћу смисао монаштву, већ борба с грехом, a чедност, уздржавање од полног живота, није циљ, већ средство борбе с њим. У монаштву људи траже најбоље путеве превладавања греха, и овај задатак, који једнако стоји пред свим људима, овде се разрешава не на путевима одрицања од свега световног, не као презирање света, већ на основу тога што тежина греховности нарочито силно пада на нас због света. Ko тражи борбу с грехом на овом путу, тај се ослобађа од непосредног притиска света, али на свом усамљеничком путу он ступа у сурову заобилазну борбу са светом у самом себи. Приметимо, такође, да и живљење у браку поставља задатак борбе с грехом, само овде, при јединству циљева, имају се у виду друга средства. У монаштву нема власти света над човеком, али у човеку се распламсава нова борба са светом. Сви који траже истину, ступају у борбу са светом - једни остајући у свету, други одлазећи из света. Борба са светом, тачније с начелом греха у свету, јесте задатак који стоји пред сваким човеком - и они који одлазе у монаштво, и они који ступају у брак, подједнако стоје пред овим задатком, али га решавају различитим начинима. У монаштву се не уклања тајна полности, не стишава се тескобни пламен који мучи и искушава монахе. Можда je ова тегобна снага и сва дубина полности још јаснија у монаштву, него у породици. Смисао монаштва се састоји у подвигу распећа сопствене плоти, не ради презрења плоти (то je грех и јерес), већ ради тријумфа духовног начела у човеку над телесним. Али, исти задатак постоји и у браку, само у другој форми. Брак није само полни живот, већ je то велики и сложени духовни пут на којем има места и за властиту чедност, властито уздржавање. Тамо где полни живот заузима одвећ велико место, тамо je породица угрожена опасним одласком у сексуалност. Монаштво je борба за духовни живот, али и у породици се, такође, мора увек стајати на страни користи духовног живота. Уколико у породици нестају духовне везе, она неизбежно постаје једноставно полно наложништво спуштајући се понекад до истинске проституције која je добила легалну форму. Унакажавање породице, нарушавање њених закона јесте факт трагичног поретка -пут породице није због тога лаган, и он се састоји не у озакоњености једног полног заједничког живота, већ у устројству целовитости заједничког живота и његовој одбрани. Полност не може и није обавезна да живи у нама издвојеним, самосталним животом, али je дужна да буде укључена у целовит заједнички живот. Пут по-родице je пут успостављања заједничког целовитог живота који је од Бога завештан човеку још при његовом стварању, пут монаштва, пак, није одбацивање полности, већ победа над грехом кроз савлађивање полности. Због тога није пред свима откривен пут монаштва, већ једино пред онима у којима нема нарочитих склоности ка породици, или пред оним који je искусио породични живот и лишио га се због смрти оног с ким je био у браку.

У монаштву, у чедности, постаје јасно другостепено значење сексуалности: она овде не подлеже, једноставно, нестајању, већ се у процесу сублимације враћа човеку у нову функцију. У том смислу ваља рећи да нестајање сексуалности, када je она сједињена (као у монаштву) с духовним животом, обогаћује нашу душу.“                                     

Сви смо дужни да стремимо чистоти. Јер, она је циљ и смисао нашег живота. Али, путеви су разнолики, и Богом благословени.