Јеросхимонах Сава (Ћировић):

О браку

Тешка ситуација долази. Нико никад није најсрећнији био у браку; никад нико није изабрао најбоље нешто у браку. И лепотани нису вечни лепотани; мењају се људи, године чине од њих промену. Али не треба на то да се гледа, већ на оно поверење, с каквим су поверењем пошли једно за друго. Раније није хтео човек да говори ништа лоше о жени лоше. А већ жена о човеку! А да иде на суд да брука човека, и ко зна за шта све!

Људи, не свађајте се! Па то је ваша кућа! Заједничка…

Она вама треба обадвома. Ви сте домаћини, ту су ваша деца. Како смете да се свађате? Да изазовете мржњу? Кад се изазове мржња, онда долази освета и долазите до онога: Е, баш ме брига! Е, има да види он! Има да види она!

Све ту мора да се гледа. Кад би ја теро у мојој кући инат, с овај мој народ, лепо би прошо. Обро би зелен бостан! И то како обро! Не може инат да се тера онамо де не сме да се тера. У кући вашој, у вашој породици је место само за поштовање и за снисхођење. Не може нико никада да учини све најпаметније. Па, не може, дабоме! И ако је човек нешто учинио што није баш ваљано, или жена учини, није то ништа опасно. Све се то исправи, све се то надокнади. Ал чељаде никад не вређај! Ни да мислиш не смеш све, а камоли да кажеш.

Брачници не смеју једно друго да понижавају никад и нигде. У заједничком животу није срамота пазити кога  ради потребе, ради куће, ради кућнога реда и ради очувања мира и очувања своје имовине.

Ако си у ма каквој дужности и као родитељ и као супружник, пази на своју дужност! Немој мислити да можеш све да чиниш, и свакако, како ти оћеш. Поред себе имаш дужност, брачну дужност, имаш дужност разумевања, пажње, сажаљења, милости, а никако да се поносиш и да је теби задовољство ако је твој брачни друг у невољи, у тузи.

Увредио си брачног друга, муж жену или жена мужа. То не би смело да буде.

Знао сам ја некога Саву и Милку из Сарајева пре ових ратова. Они су седамдесет година проживели у браку. Њима су усташе убиле и ћерку и сина, па су остали без деце. Али та Милка и тај Сава кажу да никада нису попреко погледали у животу. То је пажња.

Пазиш алатку, чуваш је, треба ти алатка. Ако немаш алатку, не можеш да радиш. Бадава мајстор без алата, а камоли да ти не треба друг брачни.

Откуд смеш да га понижаваш, откуд смеш да га ожалошћаваш? Откуд смеш ти њему да чиниш нажао? Јел је он код тебе дошо као роб, нисте ли се ви из љубави и из поверења узели? Шта ти тражиш друго и боље? Све што мислиш да је боље, није боље, то је само горе. Изгубићеш образ у својој породици, пред својим брачним другом, изгубићеш вредност. Цену ћеш да изгубиш. Неко ће због тога твога шарлатања да буде тужан, угрожен, ожалошћен. И та жалост, та угроженост ће да се преноси са мајке на сина и ћерку, и ти ћеш остати мио твојој деци, али неисправан,  као онај ко није био добар у животу.

Како смеш? Нема разлога за то. Никако нема разлога.

Ако ма шта туђе желиш, никако туђе није боље од твога. Није без разлога  Бог казао у заповести својој: „Не пожели што је туђе!“ (2. Мој. 20:17) „Што не желиш теби неко да чини, не чини ти никоме.“ (Мт. 7:12) Јел би дозволио да ти се неко увуче у амбар, или у тор, или у кућу лопов да ти дође? Не би желео. Је л' би желео да ти неко обешчасти ћерку? Је 'л би желео да твоја жена, супруга, буде свакојака? Зашто чиниш другоме то? Што се не уставиш, што си ти неувиђаван, неосећајан? Где ти је савест, где ти је господарство над твојим осећањем? Мораш да имаш господара и да знаш за господара, да туђе ништа не желиш. Кад своје имаш, да туђе не желиш и онда ће твој пут бити пут благодати Божје и благодарности Богу. Баш зато што ниси отишао у туђе, што ниси ником нанео жалост и тугу и штету, бићеш радостан.

Пита се тамо кад се исповеда: „Да л' ниси обешчастио нечију супругу? Дал ниси обешчастио нечију мајку, нечију ћерку?“ Ако си обешчастио, ти си понизио. Њих си понизио, завио си их у црно. Ако  неко мисли да то за многе не важи, нека зна за све то важи. Јер иако неко тиме може да буде неувређен, многи су увређени због тога... Како не би били увређени? То је оно што вређа човеково достојансто. И не сме човек да пожели ништа што је туђе.

Треба да чувате једно друго... Кад будете стари и болесни, кад више не будете тако лепи и млади, биће вам потребан неко да вам помогне.

И што је тешко у браку? Па како ћеш  да опстанеш као човек ако ниси у браку? Шта ће од тебе да буде ако ниси у браку,ако живиш на том удару и у таквим ситуацијама? И шта ће од тебе да буде ако не ступиш у брак? Ништа.

Јесте ли видели како тица чим спрема пород, спрема гнездо за мале њене потомке? Она је задужена, заокупљена; она се занима радом, она се занима светим радом. Тако исто и брак. Он је  дужност, света дужност, занимање свето- подиже потомке. Како родитељи воле децу малу, како им се радују, како их весело у наручју носе! Како им све омогућавају, не знају шта би им све дали и учинили само да милоште деци својој! Онда њихов разум не лута; онда су они заштићени бригом, старањем за своје потомке, и верношћу својом за својега брачнога друга.

Данас се то много лако прекрши, брак се оскрнави. А то је много тежак грех, нико вас оправдати не може. Ви ту не само што сте понизили себе и тога с ким сте се свезали, него сте ви и родбину увредили. Ви сте себе унаказили пред Богом; своју вредност ви сте изгубили пред Богом. Својој верности и својој дужности нисте одговорили. Своју дужност сте прекршили. И не можете да кажете да то није грех,  или да је мали грех. Ем је прљава ствар, ем је учињена где не би смело да се учини. И то не може никако да се опрости без великих суза, без стварног покајања.

То је убиство. Убио си морал, убио си снагу томе да буде добар и истрајан, унаказио си га. Видите ви како је то тежак грех, не само за женски свет, него и за мушки, за обе стране. То је тежак грех, издајство.

Како ћеш ти да имаш поверења у брачнога друга? Твој брачни друг шуња ко зна куда и ко зна где оставља новац, и своје плате; имовину ко зна ком жртвује. А овамо деца.

Дошао ми  пре неког времена  један човек, млађи човек, па каже:

„Оче, да л' ти можеш мени да помогнеш?“

„Не знам,“ реко, „шта је у питању, да л' могу, да л' не могу.“

Каже: „Ја имам жену и сина и ћерку. Спанђао сам се са једном тамо,“ каже, „и добио дете и с њом. Шта да радим ја?“

Реко: „Како ја теби могу сад да помогнем? Теби не може нико да помогне. Ти си сада супруг две жене, ти си сад родитељ деце од две мајке. Ти мораш све да дајеш, ти мораш много да радиш и од себе много да очкрбиш да би обезбедио и те мајке, и ту децу, мораш.“

Каже: „Да л' да кажем жени то ил да не кажем? Ако кажем, зло моје, а ако не кажем, она ће сазнати па опет зло моје.“

А ја му кажем: „То ти да одлучиш, не могу ја теби то да кажем. Не могу ја да будем крив, и не би био крив и нећу да будем крив, па сазнала она сад, ил сазнала доцније, ко зна кад.“

Видите ви како људи западају у тешке невоље, физичке невоље, моралне невоље, душевне невоље, и све то зато што не поштују Бога и закон Божји.

Брат Радисав

Отац Сава – проповедник спасења

Док се нисам оженио, ја сам ретко ишао у цркву. Али кад сам се оженио, 1976. године, почео сам да идем по Овчарским манастирима и са таштом сам отишао код оца Саве. Од те године га ми познајемо, и често идемо тамо.

Мене је нешто горе много привлачило. Отац Сава ме је одмах заволео. Ја то у прво време нисам ни приметио, али се временом почело осећати, јер је он раније био оштрији према свакоме. Био је млађи и снажнији, пун обавеза, некад и забринут. А ја сам се трудио. Нисам баш одмах могао да осетим шта њима треба, и колико треба. У то време нисам имао ни кола. Али наше познанство је текло. Кад сам купио кола, возио сам га на разна места, већ према потреби, и чешће смо се сусретали и договарали о свему.

Дешавало се да дође он послом код мене у Горевницу. Ја онда нисам баш обраћао пажњу на облачење, нити на то како то изгледа пред Богом. И сећам се, лето, врућина, кад он стиже код мене неким послом. А ја пред њега изађем у шорцу.

„Радисаве, што си се тако обуко?”

„Опрости, оче Саво.”

Пожурим ја у кућу, обучем дугачке панталоне, и пристојно изађем пред њега. Од тада никада не носим шорц, ни по највећој врућини.

Кад ми се кћер удавала, нисам играо. О свему човек треба да мисли... У свакој прилици. Отац Сава је учио примером. Није требало да он мени нешто конкретно скрене пажњу. Ја сам њега врло мало питао у вези ствари из живота. Ја сам слушао шта он прича. Слушао сам како прича другоме, а ја се учио. И кад год смо ишли на пут, колима негде, у Годачицу или негде другде, он само прича. Беседи као да нас има десеторо. А то што је говорио било је путоказ свакоме од нас. Ко је имао уши могао је да чује.

Отац Сава ме је посебно волео и уважавао. Никад није хтео да ме укори строго за нешто. То себи није дозвољавао иако је имао разлога много пута.

Долазио је код мене за славу. Он није много ишао по славама, али би код мене долазио за Ђурђиц. Никада није пропустио да дође. Није секао колач. Седне, руча (увек је слатко појео код нас), и увек је беседио. Гости ћуте, а отац Сава беседи.

Ја сам често ишао горе у манастир и помагао пет-шест дана. Деца ми била мала, па поведем дете, а ја радим. Пуно времена сам проводио са њим. И за време рада, увек се чуло понешто ново. Он није губио време. Или је радио или је беседио или се молио. Радио је и причао. Сваки је моменат користио да поучава. Ја радим, а отац Сава наиђе и почне беседа.

Никога он није штедео. Ни пред свештеником, ни пред научником, ни пред ким се није устезао да каже шта има. Још их је више критиковао.

Првих година је било мало народа у Вазнесењу – ми и још двоје-троје. Добро је да има народа у цркви, али је чудесан доживљај кад је у цркви монаштво и мало људи. То је неописив духовни доживљај, то човека подиже и испуњава.

Он је раније  беседио у цркви. Сећам се неких његових беседа за време Великог поста. Штета што то није снимљено, јер се то не да испричати. Само оне речи почетне у тим беседама биле су довољне да те дигну у небеске висине. Какве беседе и какав дар!

Он је осећао шта ми мислимо. Једном сам на Литургији, док је отац Сава беседио, помислио како је лепо бити свештеник. А он ми после, у трпезарији каже:

„Јес, јес, лепо је бити свештеник. Ако твој син мисли, нек буде свештеник.”

А моја супруга је једном помислила:

„И, како је отац Сава смешан!”

Он се врати два корака и каже јој:

„А, шта јесам ли ја смешан? Јесам смешан, а доста сам и шашав.”

Увек је говорио о томе како човек треба да буде чист у животу и како не може човек да мења Божји закон. Велику је благодат имао и свакога је у душу знао какав је. Плачући је молио да српски народ чува побожност. Говорио је:

„Молим вас, чувајте побожност. Тешка времена долазе.”

Он је живео јеванђељски. Наш народ каже да туга нема много речи. Исто важи и за радост. Тако и ми – то што смо од оца Саве примили, тај печат, то ми животом треба да докажемо. Оно што је он нама пренео и утиснуо у наше умове, у наша срца, трајно је остало у нама, као неибрисив печат. И мада су људи склони греху, мислим да неке ствари које сам у животу радио више никада не бих могао ни у каквим околностима да поновим. Толико је он тај грех људски, универзални, изобличио и толико нам га је представио из свих могућих углова, да нам је стварно јасно да је то нешто што је човеку непотребно и да то понижава човека. Ако смо боголики, ако смо ми Божја деца, онда треба да се стидимо и гнушамо тога. Он је знао да каже:

„Кад бисте знали шта мислим о вама никада не бисте дошли,” хоће рећи, шта он мисли о нашим гресима. Као праведник, који је од малих ногу живео једним чистим животом, он се ужасавао шта све човек може да уради.

Дешавало ми се да он на исповести каже све оно што бих ја рекао. Све он лепо исприча, а онда каже: „Кајеш ли се?”

Пред таквом моралном чистотом човек се осећа као црна овца. И то је највећа корист за нас.

Ми јесмо били једна несрећна генерација. Мој отац није смео да доведе попа у стан за време комунизма. Страшно је то време било. Каква је ту молитва могла да буде, како је он могао да слави? Како је он нама могао да прича? Сад је другачије време и ми можемо деци да причамо. Али, сад су друге невоље наступиле, медији, секте, невоље модерног живота.

Међутим, и то је на нашу корист. Кад човек добро и лагодно живи, одмах се дух стешњава, а душа замире. Управо се у тим невољама човек мало уздигне и види, сагледа сво то ништавило и пролазност и закључује да само дух треба спасавати. А отац Сава је, стварно, био проповедник спасења.

Све његове беседе су биле само о Богу, о спасењу и души.

„Благодарите Богу што сте побожни,” говорио је.

Њега је монаштво много поштовало. У Жичи сам од млађих монаха, кад нас виде, чуо:

„А, ево су ови, ученици оца Саве. То је монах који усправно хода.”

Они су добро знали да је он несаломив. Отац Сава се није устезао да опомене нити поучи, ма ко био у питању. Није допуштао да се у манастир увуче светски дух, нити било шта што би монаха ометало у његовом подвигу и труду. Оцу Серафиму је говорио:

„Серафиме, краву која даје више од 4 литра млека, одмах на пијацу.”

Наиме, чим се примети да економија почиње да улази у манастир, и да одвлачи од молитве и од духовности, одмах прекидај! Наглашавао је:

„Ми смо овде да се молимо Богу!”

Много смо путовали са оцем Савом, многе светиње видели, а шта смо научили то се не да испричати. Ја живим онако како ме је учио, а та је прича најважнија.                                                          

+ + +

Доктор Никола Вујовић

Сам Бог зна колико је душа спасао отац Сава

Човека такве моралне чистоте, љубави, отворености, нелицемерја и незлобивости никада раније нисам срео. Поред њега сам се увек осећао као праотац Адам када је први пут спознао своју голотињу.

Када је требало да се први пут исповедим, обузео ме је силан страх и стид. Али када је отац ставио своју руку на моју главу, имао сам осећај као да сам се подигао од земље. Уследила је моја исповест.

Очекивао сам осуду или бар чуђење са његове стране, али он се (о, чуда!) чак тихо смешкао, као да је уловио неког другог у превари, а да сам ја у целој ствари невин.

То ме је охрабрило да наставим све даље и даље...

После разрешне молитве, ја сам, сав озарен и растерећен, и даље просто лебдео. Сматрам да је таквим приступом овој светој тајни, отац Сава био јединствен и ненадмашан. С једне стране, он је милостиво „скидао наша бремена” (а на себе их товарио), а са друге, он никада није давао епитимију већ добар савет. Затим би неминовно уследило појакање, а то је оно што нам је најпотребније за спасење.

Такође, отац није захтевао да подробно описујемо своје грехе, али је често напомињао да свако вече, кад станемо пред икону, треба да „поднесемо рачун Богу” и да се искрено покајемо.

„Потребно је много клечања, много метанија и много суза,” говорио би често наш учитељ.

Игуман Сава је имао посебну технику „брзе тријаже” (селекције) новопридошлих у његов манастир. Знао је да буде оштар и непријатан према неприкладно одевеним и онима који су се неприкладно понашали. Својим чудним понашањем и још чуднијим питањима изазивао је збуњеност, страх или љутњу код оних који су се из радозналости, доколице или неких других светских разлога запутили у Вазнесењски манастир и они би брзо кренули натраг.

„Нећу волове у цркви,” прокоментарисао је отац.

Међутим, он се није устезао да познате, веома угледне госте јавно разобличи, свидело се то некоме или не.

Нешто слично десило се и мени. Било је то средином осамдесетих, кад сам тек почео редовније да долазим у манастир. Седели смо за пуном совром, и неко ме је јавно похвалио пред оцем, а он је одмах наставио: „Добар је наш доктор, само није богомољац.” Тада тај коментар мени није много засметао јер нисам сматрао неком врлином бити богомољац, али када са ове временске дистанце посматрам след ствари које су се потом догодиле, потпуно ми је јасно да је целокупно моје унутрашње биће било уздрмано, и да сам дефинитивно био “уловљен” за Христа.

Сам Бог зна колико је отац Сава душа спасао и на које је све начине успевао да некога приведе вери. Много касније ја сам му се за ово захвалио, рекавши:

„Хвала вам, оче, треба стопе да вам љубим, јер сте ме извукли из блата.”

Један од ретких дарова које имају само чисте и истанчане душе је умилење. Запажали смо га много пута код оца Саве, нарочито кад чита Јеванђеље или беседи о духовном свету.

Али једном се то десило и на улици. Шетао сам испред куће мога у Христу брата Радисава, када се изненада створи отац Сава:

„Шта ћете ви овде, докторе?” упита ме, уместо ја њега.

„Па, чекам Радисава,” одговорих, нашта се њему неочекивано напунише очи сузама.

„Где ће чума него код чуме,” био је његов закључак.

Из књиге „Бог у срцу човека“ (приредили Р. П. и Н.П.)