КАКВО ЈЕ УСТРОЈСТВО ЧОВЕКОВО?  

Протојереј Василије Зјењковски, познати руски хришћански мислилац и педагог, у свом огледу „На прагу зрелости“, који се бави младалачком полношћу, истиче да се некад мислило да је човек устројен хармонично, то јест да природно задовољење његових потреба само no себи ствара унутарњу равнотежу, одређује унутарњу хармонију свих функција.“ Ипак, није тако - човек је устројен пре свега хијерархијски:

„To значи да развитак једне функције зависи од развитка других, да се успорен или, обратно, појачан развој једне функиије погубно одражава на друге. Постоје почетне, основне функције, као што има функција споредних, изведених. Развој човека не даје слику једновременог, ритмичног развоја свих страна његовог бића, - напротив, у развоју човека стално место заузима аритмија, неподударање једних страна другима. Но, осим хијерархичности у само човековом устројству постоји неравномерност и у значају који припада различитим функцијама у току човеког развоја какво имају болести ових или оних органа. Тако болести нервног система или срчаног рада могу да доведу до судбоносних последица за човека, a болести коже на пример, или зуба, са ретким изузецима, не могу“.                            

У том смислу, полност је другостепана у односу на основне животне функције. Али, то уопште не значи да је она неважна – напротив! Човек је умногоме одређен својим полним идентитетом, и он га прати читавог живота.             Неправилно коришћење дара полности може имати озбиљне   последице по човека, ако не успе да избегне њихове замамљиве, сиренске гласове.

ПОКАЈАЊЕ И ОБНОВА ЧИСТОТЕ                     

Зјењковски, међутим, истиче да, иако човек може да изгуби телесну чистоту, што се не може надокнадити, он душевну чистоту може да поврати – покајањем. Он каже да „у хришћанству постоји још једно важно откровење о човеку (које се такође слаже с оним што пружа савремена психопатологија) - о лековитом значају исповести, кроз коју се опраштају наши греси. Ако je губитак телесне чистоте, нарушавање чедности ненадокнадив, онда за губитак душевне чистоте ваља рећи да се она обнавља кроз покајање. Ово je необично важна чињеница с тачке гледишта душевне хигијене a још je важнија за морални развој човеков. He треба сматрати непоправивим губитак душевне чистоте. Греси који су учињени у младости, често у незнању, често из лакомислености не остају тешко бреме за човека. Треба признати дубоко штетном заблуду као да нема опротштаја за извршене грехе. Колико младих људи запада због тога било у очајање и још чешће - запада у цинизам, исмејава и код себе и код других све светло и чисто, jep ce не надају бољем, не верују у себе саме, jep не познају шта нашој души пружа исповест и опроштај греха. Једино je необновљив губитак телесне чистоте (зато треба на сваки начин избегавати предбрачни полни живот), али чистота душе, жива радост стваралачког кретања напред обновљива je само ако ce покајемо за своје грехе. У овоме je наше спасење од онога у шта нас je увукло незнање или лакомисленост.“                         

Покајање је радост која се стиче обраћењем Богу. Покајати се значи рећи Господу:“Да, ја јесам чинио грех, али ја нисам сав у греху. То су моја дела, али то нисам сав ја. Господе, дај ми да почнем из почетка.“               

КАКО СЕ БУДИ ПОЛ КОД ДЕТЕТА?

Човек је полно биће, али не, по Фројду, „полиморфнмо перверзно“, него животно осетљиво. Буђење пола код човека може бити прожето разним искушењима, о којима Зјењковски каже:“Прва јављања полних покрета у човеку могу ce приметити веома рано - можда чак у првој години живота (само овде ваља избегавати натегнута Фројдова тумачења). До полне зрелости (код девојчица до 11-13 године, a код дечака до 12-14 године) полни живот носи, како ce обично каже, неиздиференцирани карактер. Телесни полни органи су веома мало развијени, читаво тело има ерогени карактер, то јест може да буде извор полног узбуђења. Полно, пак, сазревање састоји ce у томе што у први план ступа такозвана генитална зона, то јест зона простирања телесних полних органа. Истина, и до полне зрелости ерогеност читавног тела неретко ствара превремени полни живот. Говорим о скривеном пороку код дечака: дечаци путем надраживања тела и полних органа теже да код себе изазову полне доживљаје. У ствари, то je најдубље изопачавање полности jep ce читав смисао полности састоји у сједињењу с бићем другог пола. Али, упоредо с превременим развојем телесних полних кретњи често ce запажа и превремени развитак полне психе. Понекад, већ од девет година, деца проналазе порнографске слике, сладуњаву литературу, с нездравом радозналошћу ce загледају у живот одрлслих.“ То јесте опасност, с којом се треба борити тако што ће се деци, постепено, указивати на истину пола, с настојањем да схвате значај чедности. Врло је важно чувати их од погрешних утисака који их могу одвести од изворног назначења мушког и женског. Свети Григорије Нисијски каже да се „у полним удовима чува бесмртност људскога рода“, јер „сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док „полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је „посао смрти безуспешан“. Наша врста се не продужује „ни оком, ни ухом, ни језиком“, но полним органима. Они, детородни источници, стога међу свим осталим удовима заузимају најчасније место. То је узвишено учење Цркве, које треба да постане доступно и младима.

ПУБЕРТЕТСКО БУЂЕЊЕ  И ДВОЈСТВО ДУШЕ

Велико и значајно противречје наступа у пубертету, када се човек, пре свега мушкарац, двоји између сексуалности и љубавне чежње. По Зјењковском, „све ce то мења у годинама полног сазревања бујним појављивањем нове силе која захвата у целини и тело и душу - почиње да ce развија сфера полности с таквом усмереношћу и напетошћу да то сасвим мења читав духовни став младића. Овде je нарочито важан овај расцеп у нашем бићу које у то доба налази свој израз у два различита стожера свести. Ha једној ce страни сусрећу сексуалност која обухвата чисто телесну страну полности, a исто тако и они психички покрети који су повезани с овом телесном страном полности - a на другом крају, особито снажно, a понекад с оштрим одбијањем сексуалности, иступа ерос, то јест тражење љубави што ставља у покрет читаву психу, читав духовни свет који душу озарује поетском маштом о вољеном бићу. И ерос, и сексуалност једнако су цветање полности, али њихово раздвајање и расцеп, a понекад и њихово узајамно одбијање с довољном јасноћом открива сложеност полности као духовно-телесне моћи. Човекова полност je, доиста, ватра која ce храни оним пламеном што гори у човековој дубини као сила живота и тај огањ гори (мада не с подједнаком снагом) и у сексуалним покретима и у најфинијим појављивањима ероса. Јединство извора једнога и другога поставља зато оштро и неотклоњиво питање јединства ове две појаве полности; потреба таквог јединства састоји ce управо у томе што je извор две различите појаве полности један. Ту, пред нама, поставља ce некакав закон човековог устројства: то je закон целовитости који ce састоји у томе да неминовно и неодређено живи у човеку потреба унутарњег сједињења сексуалности и кретања љубави.“ То јесте тајна, и то јесте проблем, и то јесте мука: како љубав сјединити са биолошко- телесним односом?          

ПОВЕЗАНОСТ ДУХОВНОГ И ТЕЛЕСНОГ САЗРЕВАЊА

Зјењковски овај развој догађаја описује на следећи начин:“Полно сазревање локализује полну енергију у телесним органима и одсад телесна страна полности добија завршни, одређени карактер помичући се у први план. Самим тим баш као да се и ствара сексуална свест; оно што смо до сада звали сексуалношћу захтева због тога и објективно сазревање (развитак полних органа) и само сазнање сексуалних кретњи. Обе стране сексуалности повезане су веома тесно, може се рећи истинито, но сексуално сазнање може бити при том расплинуто и нејасно (у чему се и састоји психичка „чистота" у то доба - првенствено код девојчица, a понекад и код дечака). Ha основу особености физиолошко-анатомског карактера у мушком организму, сексуална свест код дечака je увек изразитија и јаснија. Управо зато je рад уобразиље код дечака много активнији и живљи у сфери полности a ако се овоме додају они разговори које међусобно воде дечаци, чак малишани, онда постаје код њих схватљива опасност „прљања" уобразиље. Али, независно од тога, да ли расплинуто или одређеније ради сексуална уобразиља, само полно сазревање изазива дубоке промене у младом бићу. Духовна промена која се овде догађа састоји се у томе да младићи који су се још недавно с одушевљењем предавали различитим социјалним покретима (подражавање старијих, одлазак од породице међу другове и другарице, развој спољашњег авантуризма, везаност за књижевне јунаке итд.) сада се повлаче у себе, затварају се у себе, често се туђе од друштва, траже пријатеља. Младићи постају изнова, као у раном детињству, егоцентрични, они први пут сазнају своје ja издвојено или супротстављено околини, сазнају у себи личност. Изворном основом многих душевних покрета сада je област подсвести која овладава душом, свест се, пак, не обавештава о овој игри тајних сила које сазревају у младом бићу, не овладава њима, - одатле сталне противречности у то доба, честа претенциозност, маштовитост, лака раздражљивост, развој фантазије. Младићи често ни сами не знају шта хоће.“

ЕРОС И УОБРАЗИЉА               

Прота Зјењковски указује на значај уобразиље у првотном развоју пубертетске полности:“Развој сексуалности као такве, то јест само полно сазревање и развој сексуалног сазнања одвија се у приказаној форми у прве три-четири године, a затим оно добија спокојнији карактер и престаје да буде извор противречних покрета и душевног немира. Али у ове прве три, четири године полног сазревања развија се упоредо са развојем сексуалности, и потреба за љубављу, сазрева ерос. Понекад се обе обе сфере (сексуалност и ерос) не одвајају одвише једна од друге (мада су путеви једне и друге различити), a понекад се веома разилазе као да сметају једна другој. Kao што постоји чисто сексуална уобразиља, тако и у сфери ероса уобразиља постаје моћном силом која добија огромно напајање, нарочито од уметности. Ерос се првобитно пробија у младалачкој замишљености, у меланхоличној маштовитости, тражи своје храњење у читању романа./…/У сваком случају сви познају особености овог периода током којег ерос као да шири своја крила. Девојчице хоће „да се допадну", почињу нападно да се баве својом спољашношћу, таже друштво дечака, уопште постају „мале жене", заљубљују се, почињу да бивају љубоморне, итд. A дечаци нарочито теже да се покажу старијим за своје године, подражавају оног ко им се чини истакнутим човеком, такође се заљубљују (или глуме заљубљеност). Уопште, покрети ероса у том првом периоду су плашљиви, снебивљиви, као да траже „препреке" како би се сакрили од њих, како би се сакрили од других покрета ероса; они су смешни споља, или су, често дирљиви у својој чистоти и готово увек сасвим поетични. Тургењев je превасходно ово насликао у при-чи „Прва љубав" - и баш као да je код њега јасно показано како су ти први покрети љубави страни сексуалности. Мада сексуалност и ерос расту из једног те истог корена, и касније се с необичном снагом јавља потреба за сливањем ероса и сексуалности, духовне љубави и телесне близине, али док се оба тока крећу раздвојено, неретко се узајамно одбијају. Потреба за љубављу почесто пребива у оквирима чисте спиритуалности; према изразу руског песника „само је јутро љубави добро". Ту, свакако, нема никаквог „гушења" телесне стране, сва је суштина овде у оној моћној потреби за идеализацијом вољеног бића која je покретачка снага ероса и припада основним потребама нашег духа. У овом се и састојм оргроман стваралачки значај доживљаја љубави, - управо у њему и преко њега израстају ова моћна крила која узносе дух у горњи свет. Нема никаквог богохуљења у томе да се љубљено биће чини у то доба божанством. To уопште није реторика, већ истинско проживљавање карактеристично за „јутро љубави" које се реализује код нас у жеђи за бесконачношћу. Наравно, на овом путу нас увек очекује опасност донжуанизма чија je суштина да Дон Жуан тражи управо доживљаје љубави, a не стреми предмету љубави, то јест не предаје се у целини вољеном бићу, већ га одбацује да би изнова проживео „јутро љубави". Ова потера за новим и новим доживљајима љубави постаје пред крај код Дон Жуана некаквим проклетством, у њој je „рђава бесконачност" потрага за саблашћу, јер реална лубљена жена Дон Жуана не задовољава.“

Донжуанизам је велика опасност за младог човека, који тражи пут ка идеалном бићу, при чему гази живе жене пред собом, не видећи у њима оно о чему машта.                             

ШТА ИДЕ ПРВО: ЉУБАВ ИЛИ СЕКСУАЛНОСТ?

Немачки философ Артур Шопенхауер је тврдио да је идеализација вољене особе само „смоквин лист“ који прикрива потребу за парењем. Зјењковски каже да је то суштински нетачно, јер сексуалност је израз најдубље потребе за љубављу, а не обратно:“Кретње ероса не само да нису "смоквини листићи“, већ оне баш и образују истински корен свега-сексуалност je, пак, само транскрипција у телесној области онога што происходи из тражења љубави. Последња суштина полности баш као да се и састоји у тражењу љубави што и јесте центар и темељ ватре која гори у човеку; сексуалност, пак, je само у телесној сфери израз ових унутарњих покрета. Kao што je тело, уопште, инструмент душе (и у том смислу исправно се може назвати делом душе, a не обратно), тако се сексуалност само преноси и изражава оно ошто се распламсава у души, - као инструмент који својим звучањем преноси мелодију која се на њему изводи. Истина, постоје форме заљубљености које као да оправдавају Шопенхауерову, мисао, у којима бије пулс сексуалности одвише снажно, али то je најмање типично за млади узраст и увек сведочи о нарушености“.

ДУШЕВНИ ЕРОС И ТЕЛЕСНА ЧУЛНОСТ           

Телесна и душевна полност се узајамно допуњавају. Зјењковски истиче:“Да би се до краја схватио узајамни однос сексуалности и покрета ероса, да би се схватило њихово привремено раздвајање и уз то дубоко унутарње јединство, ваља имати у виду закон психологије који називам законом - двојног изражавања осећања. Суштина овог закона који je првобитно усвојен за сферу осећања, али има општије значење у савременом учењу о човеку, састоји се у томе да све кретње осећања и сва дубока узбуђења која произлазе из самих недара људског бића траже двојаки израз - телесни и психички (боље речено физички и душевно-духовни). Пример овог двојаког изражавања може бити свако осећање - na и страх: оно што проживљавамо као страх изражава се у низу теле-сних потреса (општа телсена депресија која понекад доводи до лупања срца, до обамрлости, бледила, дрхтања удова, слабљења гласа, итд) али истовремено разлива се no својим законима психичког таласа који изазива одређена преживаљавања страха (напетост, осећање језе, психичка депресија која доводи до слабљења памћења и воље, расејаност).Овај психички талас налази свој „израз" кроз рад уобразиље (што je добро примећено у речима „у страху су велике очи"), a кроз уобразиљу утиче на читав наш духовни састав. Али, суштина означеног закона није само у констатовању двојаког изражавања осећања или дубоких душевних покрета-већ је још и у томе да један израз (на пример телесни), не замењује други (душевно-духовни), и не може се њима замењивати.             

Обраћајући се сфери полности у светлости закона двоструког изражавања, лако схватамо да су сексуалност и ерос нормално дужни да се развијају паралелно, један другог обогаћујући, али један другог не замењујући. Говоримо о нормалним појавама живота полности, али та „расцепљеност", та раздељеност сексуалности и ероса о којој je било речи и која се може назвати „природном болешћу", периода сазревања, повезана je баш са узајамном незаменљивошћу и неотклоњивошћу обе појаве живота полности. У младости природно разилажење сексуалности и ероса  ипак јесте својеврсна болест, дефект, a баш у породици, у брачном животу обнавља се њихова целовитост.“                       

Треба се чувати до брака да би се човек у својој целовитости расцветао.                                           

ИДЕАЛИЗАЦИЈА ВОЉЕНОГ     

Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили, писала је Марина Цветајава, руска песникиња. Ту је дубоки извор идеализације вољеног, о коме Зјењковски пише:“Када се у човековом срцу разгали љубав, онда онај ка коме je усмерено срце с љубављу, сав светли некаквим сјајем. Све на свету пада у задњи план, постаје другостепено - душа je у целости, каткад до екстазе загњурена у проматрање вољеног бића које од сада заузима управо цетрално месту у свету. Најбездушнији и најокорелији људи мењају се када се у њих зачне љубав, душа се размекшава и радује, као да добија крила. /…/ Смисао ове идеализације je у томе да кроз спољашњу опну, у светлости љубави, гледамо у другима скривену, идеал-ну страну која постоји у сваком човеку као лик Божији, скривен, a често и потиснут спољашњом љуштуром - „карактером" (који je увек нешто другостепено у човеку, a не његова „суштина"). Својственост, сва снага сазревања љубави се и састоји у томе што се ми примичемо, преко љубави, човековој лепоти, скривеној и неизрецивој, не можемо се одвојити од ње - хтели бисмо увек и у свему да будемо с вољеном особом. Када се љубав распламсава, све друго постаје већ другостепено: тада je само једно важно, само je једно мило и драго - бити с љубљеним, a све нас раздражује што нас раздваја или удаљује од њега. У овим доживљајима љубави, свакако, још нема улажења у реалну бесконачност (ма колико бивало да пламен љубави брзо гасне у човековој души), али се у њима открива перспектива бескраја; ми као да ступамо у сферу вечног, пуну светлосоти и живота бића, a ван њих се све чини беживотним и непотребним.“                     

ЉУБАВ И БЕСМРТНОСТ                       

Волети неког значи рећи му: “Ти никад нећеш умрети“, говорио је митрополит Антоније Блум. И ово је тај блажени ерос младости

О томе отац Василије каже:“Када у младој души почиње да трепери полност, онда истовремено енергија полности прелази с једне стране у полну енергију, док се с друге стране развија, мада мутно, али дубоко тражење блаженог, срећног живота који се открива у љубави. Једно je од другог неодвојиво. Једно друго не уклања али тежиште у „игри" полности ипак лежи не на сексуалности већ на еросу./…/ Управо у кретању ероса, у љубавним поривима душе осећа се дубока потреба да се зађе иза границе своје личности како би се достигло целовито сједињење с вољеним бићем. Управо потреба за љубављу сведочи о немогућности повлачења у себе, - у љубави се превладавају природне границе индивидуалности. раскида се њена „природна" љуштура. Због тога у љубавним побудама човек почиње да се мучи самим собом; повући се у себе, баш у светлости љубави, значи осудити себе на усамљеност, наћи се у метафизичкој пустоши. Због тога наша душа неутаживо тежи да заволи некога како би у вољеном нашла тачку ослонца, како би нашла смисао свога постојања. A та снага поетске уобразиље која je својствена љубави и на основу које ми „идеализујемо" вољеног човека није уопште некакав „додатак", деловања фантазије, већ напротив, у њој се разоткрива најдубља жеђ за духовним поретком, жеђ за апсолутним бићем. Ту баш као да je умесно приметити да сви видови љубави, какви су својстевни људској души, потичу из једног извора: љубав-жалост, љубав-страхопоштовање; мада немају ничег заједничког с љубављу која се рађа из дубине полности, сви ови видови љубави, не случајно, називају се једном те истом речју: све je ово љубав, залазак за границе свога ja, стремљење ка ономе која волимо полном љубављу или љубављу жалости или љубављу - страхопоштовања. He развијајући ову тему приметићемо, ипак, да се, очевидно, сам живот људског духа и састоји у љубави: тајна сваке личности јесте тајна како, с каквом дубином тражи љубав и воли човека. Љубав према мајци, према сестри, према жени - како су оне дубоко различите и све je то ипак један те исти живот духа.“        

Дакле, прво је душевна, па тек онда телесна љубав. По Зјењковском:“Управо у овом смислу, у области полности-љубави, припада еросу основни значај, a сексуалност je једино телесна транскрипција истог кретања љубави. Отуда je схватљиво, између осталог, и то да што je дубље пламсање љубави, тиме je слабија сексуалност. Ето због чега љубав тако често спасава (нарочито у младим годинама) од притиска сексуалности: љубав носи са собом некакав миомирис који човека чисти, ослобађа од сексуалног немира.“                                             

НЕОПХОДНОСТ СИНТЕЗЕ ДУШЕВНОГ И ЧУЛНОГ

Ипак, истиче Зјењковски, веома је битно да се телесна и душевна љубав споје. А то је истински могуће само у браку и породици: “Но, раздвајање сексуалности и ероса, које je нарочито својствено периоду сазревања, ипак je пролазно стање: полност je у човеку дубља него што je разлика између тела и душе, она je повезана с оном тачком у човеку где ja положена његова целовитост, али буђење полности, полно сазревање, га поларизује. Ова поларизација јесте болест раста и захтева постепено обнављање првобитне целовитости. Због тога, животмполности може да нађе свој истински израз само у породичном животу, - ван овога je нормални живот у полности неостварив. Ми не говоримо сада о невиности, нарочито о „монаштву", - то je нарочити пут у „устројству" полности./…/ Нормални, обични човеков пут, води ка образовању породице, - и сваки предбрачни или ванбрачни полни живот не може да нема тешке последице на човеково нервно-психичко и духовно здравље. Задовољавање, пак, сексуалних жеља ван тог унутарњег окриља, какво се пружа у љубави, јесте изопачавање и извртање закона целовитости положеног у нашој души. Уопште, раздвајање сексуалности и ероса, природно само у периоду полног сазревања, постаје тежак грех у односу на самог себе./…/ Породица, живот у браку, пружа нормално решење свих оних захтева и тежњи који су код нас повезани с полношћу. Истина, у наше време породични живот je постао веома сложен - углавном због оних економских тешкоћа које необично тешко притискају породични живот и већ одавно стварају врло тешку и за живот народа опасну кризу породице. Ипак, било би нетачно сводити кризу породице само на економску страну - она je на жалост далеко сложенија. Али сада нећемо да улазимо у ово питање пошто je за нас битно да приметимо како само у браку полни живот налази здраво и животно разрешење. Другим речима - из тешког, a често и мучног стања у којем пребивају младићи и девојке, једини прави и здрави пут, открива се у браку. И ако je он због нечега немогућ или отежан, онда ипак ван брака нема никаквог излаза, нема здравог полног живота - ту ће све бити одступање од норме, нарушавање здравља, и неизбежно ће постати изопачење које упропашћује саме основе наше личности.“                                                  

БРАК КАО РЕШЕЊЕ ПИТАЊА ПОЛНОСТИ       

Зашто је тако важно да се проблем полности решава браком? Зјењковски је недвосмислен.“Живот у браку садржи у себи три стране - биолошку, социјалну и духовну, и све те три стране нису нам једноставно дате, једна поред друге, али у нормалним условима, образују целовито јединство. To раздвајање сексуалности и ероса, које у младости означава пометеност у сфери полности, у овом прелазном периоду, не само да се савршено уклања (говорим, наравно, о нормалној породици), не само да пружа њихово унутарње усклађивање, већ у свој својој сједињености извор je нових снага, открива нов животни пут. У Апостола Павла су знамените мисли о браку из којих ћемо навести садасамопочетнеречи. „Тајна ова(тј. Тајна брака), вели Апостол Павле, велика је". Ето, ова „велика тајна" брака само тамо и наступа где je већ сасвим превладано одвајање сексуалности и ероса. Где се због нечег ово раздвајање задржава или где иступа само једна страна (наравно, нарочито често - баш сексуалност) тамо не само да се не открива „велика тајна" брака, већ се тамо изопачава њен смисао, прља се најсветлије и најдубље у људима и унакажава се нормалан човеков пут. Погрешно je поистовећивати чисту сексуалност с „животињском" страном у човеку (код животиња нема никаквог раздвајања сексуалности и ероса; ерос код њих, мада веома елементаран, /…/игра велику улогу у животу животиња ипак, je у унутарњој нераздељености са сексуалношћу), али пошто се та терминологија учврстила, можемо će њоме користити. Можемо, према томе, рећи: једнострано испољавање полности у његовој „животињској" форми уопште не разоткрива оно што постоји у браку; оно обухвата односе супружника и повлачи за собом гашење и слабљење човекових виших снага. Међутим, у браку се заиста хране наши виши пориви, најбоље снаге се расцветавају у нама.“

ЗАШТО ЈЕ ВАЖНА ПРЕДБРАЧНА ЧЕДНОСТ?

Зјењковски истиче значај предбрачне чедности:“Они који ступају у брак чисти, чедни први пут у њему постижу тајну телесног јединства - и од тога се у души рађа нов, пун поштовања, однос према телу другог које постаје као посвећено и свето. Kao што показује живот, управо од телесног зближавања у браку (у нормалним условима) расцветава се у души дубоко, светло и радо-сно осећање љубави једног према другом, нежно поклоњење и дубоко осећање нераскидивости. Управо овде, у овој тачки кроз искуство се упознаје истина моногамије (једнобрачности) и сва неистиност развода. Муж и жена могу припадати само једно другом – и то нараста у свести не само као потреба социјалног морала која очувава породично огњиште, већ и као нека безусловна и дубока тајна која се достиже у браку. Полно зближавање не само да не може бити одвојено од других видова јединства, већ ствара и формира завршену целовитост свих узајамних односа. Када између мужа и жене цвета љубав, она сија у свему и овладава свиме. У то време се најмања дисхармонија преживљава веома болно: непажња, омаловажавање, равнодушност - чак и у најмањим ситницама - изазива вређање, зебњу, мучи и рањава. A када се појављују знаци зачећа детета, тада се односи мужа и жене још више учвршћују кроз љубав према будућем детету, у трепету пуном поштовања пред тајном појављивања новог човека на свету због блискости мужа и жене. Тананост и чистота узајамне љубави не само да не стоје ван телесног зближавања, већ се њиме храни и нема ничег честитијег од оне дубоке нежности која се састоји у живом осећању узајамног испуњења једног другим. Ишчезава осећање свога ja као издвојеног човека, и у великим стварима, у унутарњем свету, a и у спољашњим стварима; муж и жена осећају себе само деловима некаквог заједничког целог. Једно без другог не желе ништа да проживе, хоће све заједно да виде, све заједно да деле, да буду у свему увек заједно. Сваки се растанак проживљава мучно, као цепање тог целовитог јединства. To уопште није победа сентимен-талности коју je Гогољ иронично представио у ликовима Афанасија Ивановича и Пулхерије Ивановне („Старовремске спахије"); здрава, нормална љубав мужа и жене не само да нема потребу за егоистичким одвајањем од других већ напротив, ствара нарочито нежност према другим људима. Нежна брига мужа и жене спон-тано и природно стварају исту нежну бригу о другим људима: збацивши кроз породицу снагу егоизма и муж и жена, свако само no себи, постаје отвореним у свом срцу за све људе. Од благостиве повезаности једног с другим, код оба супружника се рађа социјална осетљивост - одатле највећи значај породице у развоју социјалниходноса. За површан и спољашњи погледова огромна снага социјално стваралачке окренутости породице ка свету прикривена je (нарочито у наше доба ) спољашњом, економском издвојеношћу сваке породице. Сурови, економски услови преображавају породицу у неприступачан свет, стварају потпуни егоизам. Све je то - последица утицаја спољашњих услова који се не дају уредити оним социјално стваралачким покретима који се рађају из дубине породичног живота. Па ипак, без обзира на снагу економских и социјалних препрека, извор оне топлине која побеђује хладноћу социјалних односа, смекшава их и покреће ка „братству" ( прилагођавајући социјалне односе породици) она je топлина која се скупља у самој основи породичног живота.“                             

Данашњи свет је леден – јер је љубав брачника у њему скоро нестала.                                               

ПОРОДИЦА КАО ДИВНА ТАЈНА            

По Зјењковском, породица је велика тајна која нас приближава и самом Богу:“Тајна породице, о којој je говорио апостол Павле јесте, уопште, тајна духовног ширења које се рађа из самих недара породичног живота. Свакако, најдубље значење има овде рађање деце које не само да носи собом радост, већ и ствара осећање „потпуности" које се тако јасно испољава када муж и жена постају „родитељи": појава деце у породици je истинско реално улажење у сферу бесконачног постојања. Од поколења до поколења, од родитеља до деце којима предстоји да у своје време, такође, постану родитељи протеже се непрекидно јединство човечанства. Живо сведочанство, живо појављивање оне бескрајности која се до преображаја космоса у другом доласку Спаситеља разоткрива само у поретку времена, то јест у смени једних поколења другима - јесте породица. Овај улазак у реалну бесконачност како je она дарована човечанству у његовом постојању знамо сви када смо и сами били деца, када су нас осим родитеља окруживали тетке и стрине, бабе и деде. Али, управо због тога што je ово бескрајност на земљи, она нас приближава другој бескрајности – апсолутној светлости Свете Тројице. Управо кроз породицу и само кроз оно што она носи у себи, можемо се приближити тајни СветеТројице,тајниТројичног Бића Божијега које je у исто време Јединство. Баш у том смислу се о породици и говори да je она мала црква: у њој je присутан Бог, породица постаје ћелијом црквеног организма, то јест ћелијом Христовог тела. Због тога се у здравој, исправној породици, расцветава у човеку његова духовна страна као некаква „домаћа црква" (израз Апостола Павла), породица живи благодатном снагом коју joj je подарио Бог. Овде je, узград, потребно приметити да без обзира на сталне тешкоће које се појављују у породици због спољашњих (превасходно економских) услова, Црква не понавља за исте супружнике свету тајну брака (као што понавља свету тајну покајања, св. Причешћа). Благодат која се дарује у браку не може бити никад исцрпљена, она увек пребива у породици и са породицом. Миомирис такве хришћанске породице, њена непобедива духовна снага сија не само унутар породице већ изхлази и ван њених граница. Они којима није било дато да имају своју породицу, духовно се обасјавају обично поред туђе породице, - и можда, баш такви усамљени људи могу да виде и доживе сву велику истину, сву задивљујућу тајну породице - чак и више од оних који имају своју. Али и у овом својем највишем цветању породица остаје целовитом. Нема у породичном животу издвојене телесне, социјалне, духовне блискости; овде се једно одазива другом, једно се одражава на другом, све je повезано, врло унутарње и интимно, и било какав бол на једној страни веома се осетљиво спознаје и у другим сферама. Породица je нормално откривање тајне полности у нас; за породицу, за породични живот дата нам je полност и све богатство, неистражива пуноћа и снага њена први пут се открива у породици као свом највишем цветању и изражавању. Ово можемо и другачије да кажемо: ван породичног живота нема и не може бити живота полности, он тада може да буде само неисправан, погубан за нашу природу и нарушаваће законе живота. Пут чистоте пре брака није само потреба јалног морала који чува породицу, већ je диктиран самом човековом природом. Предбрачни полни живот je, једноставно, једнострани и зато унакажени израз полности и прети да уништи душу и унакази њен унутарњи поредак.“                                 

Душу је лако унаказити, али није лако вратити је првобитну целовитост и отвореност за Божју благодат.

ДЕЦА КАО ВЕЛИКИ СМИСАО БРАКА   

Зјењковски указује на смисао полности који се пројављује кроз рађање и гајење деце:“Породица образује некакаву социјалну јединицу: овде баш као да делује принцип - сви заједног и један за све. Ako je неко у породици болестан, онда се средства читаве породице троше на болест тог члана, и никоме не може да падне напамет да je то неправилно. У породици може да и не буде „заједничке касе" (ако зарађује неколико чланова породице), али суштина тог поретка који je постављен у породици, због тога поретка који je постављен у породици, због тога се не уздрмава. Ово социјално јединство породице не уклања разлике њених чланова no њиховим типовима, у радној способности, у здрављу: свако се труди no мери својих моћи. Породица јесте некаква радна јединица, a не, јед-ноставно, општи и заједнички живот. Али, социјално јединство се овим не исцрпљује: довољно je сетити се да постоји „част" породице коју бране сви њени чланови како би се схватило шта припада породици као социјалном јединству; она захвата и душу, дубоко улазећи ту као у живи и хранљиви извор. Деца у породици нису пуки предмет бриге и стрепњи, већ она дају породици нови смисао постојања, она су извор радости и снаге. Љубав према деци даје родитељима снаге да поднесу све животне недаће, љубав према родитељима деци светли читавог живота. Шта може да буде ближе за сваког човека од његове мајке, од његовог оца? A, међутим, нови живот долази у свет управо кроз брак, кроз зближавање два пола. To значи да се у породици и само у њој, у дубини полности, открива огромна стваралачка снага која уноси смисао у наш живот./…/Читава безмерна, неизрецива радост због де-це осветљава на нов начин смисао полности. He треба мислити, наравно, да се полност код човека разоткрива само у овоме: оно што пружају муж и жена који се воле једно другом јесте, такође, огромна, неизмерива вредност и снага, - смисао полности je откривен и на овај начин. Ова два „краја" полности у нас - образовање породице као социјалне целине, рађање деце с једне стране и сва духовна садржајност и снага заједничког живота мужа и жене с друге - дозвољавају нам да признамо у полности почетак светлости стваралаштва, истине и живота.“

Сексуалност одвојена од целине живота постаје отров, а не лек.

НЕ БУДИМО ЛАКОМИСЛЕНИ                

Отац Василије указује на сву озбиљност с којом се морамо односити према својој полности:“Према властитој полности се не треба односити лакомислено, треба чувати и плашити се сваког унакажавања или лакомислене игре с полношћу./…/Ван породице не сме бити никаквог полног живота, он се мора ван породице сагорети и угушити - било одласком у монаштво или усамљеничким животом. Потребе хигијене овде се поклапају с потребама морала и тим пре с потребама хришћанске свести: сваки ванбрачни полни живот може да пружи задовољење само привремено - ако не увек на путевима лажи, онда увек на путевима греха. Заиста, ванбрачни полни живот je победа чисте сексуалности на рачун духовности, a нарочито на рачун оних радости и стваралачке снаге која проистиче из љубавних доживљаја. Таква су сведочења социјалних сазнања, таква су категоричка сведочења и опит моралног и религиозног сазнања.“                                               

Ванбрачност је замка која изгледа као излаз.   

ЗАШТО СЕ БРАКОВИ РАСПАДАЈУ?

Зјењковски је, још пре Другог светског рата, видео све симпотоме распада породице и породичног живота:“Но, осветливши питање са принципијелне стране, не можемо да се не запитамо: a како, ствари стоје у реалном животу? Оправдава ли реални живот оне принципијелне тврдње које смо развијали до сада? He треба критида нам стварност пружа тужну слику све више разрастајућег слабљења породичних односа, пада породице, слику таквог изопачења и рушења „велике тајне" породице да се неизбежно јавља питање: куда се креће савремени живот, у којем правцу? Несрећни бракови, бесконачно умножавање развода, често нарушавање чистоте брака од једног или оба супружника, умножавање случајева случајног или краткотрајног конкубината, тешке последице свега овога no децу, no младо поколење, све ово неретко изазива негирање брака, страх од њега. Обично се то често среће код девојака: нагледавши се у туђој или чак властитој породици онога што реално представља породични живот, оне се туђе од брака, плаше се удаје, спремне су да прихвате, можда, и ванбрачну заједницу да би при првом конфликту одбациле свога прилежника. Нормално je да у таквим случајевима избегавају да имају децу, иду на абортусе не водећи рачуна до каквих тешких обољења то обично касније доводи./…/

Брак се све више дискредитује код младих поколења и у вези са тим све више расте култ ванбрачне везе; лакомислени став према полним односима каткад се увија чак и у форму некакве „идеје", више отмености („поезија отмене неморалности", како je говорио руски мислилац К. Леонтјев). Није чудно да на овом тлу побеђује оно лакомислено епикурејство које не жели да ничему приђе озбиљно, смеје сe када се поведе реч о „вишим вредностима", цинично скида „маску врлине" како се обично каже, како би објавило неограничену слободу полног живота. Све ово није клевета против савремености, није ситничаво моралисање, већ пре ублажена карактеристика оне кризе породице која се развија све силније и дубље у савременом животу.“             

Свети Пајсије Светогорац је говорио да ће свет пропасти, и Црква бити урушена, кад породица пропадне.    

ШТА УГРОЖАВА ПОРОДИЦУ?              

Зјењковски истиче да је криза породице надасве духовна, па тек онда материјална:“Ma како били тешки економски услови живота (који су за породице нарочито тешки у случају болести деце), ма како се људи увијали под тежином тога крста, чврста породица подноси ова искушења као јединствена целина. Муж, жена, деца - у нормалним условима - не постају при том удаљенији једни од других, већ, напротив, постају ближи једни другима. Сви заједно носе овај крст - и узајамна повезаност, ма колико je загорчавале спољне недаће, постаје само дубља и јача. Све основне тешкоће породичног живота које су сада довеле породицу у дубоку кризу, леже, очевидно, не ван ње, већ у њој самој - у личности људи који су се сјединили у породицу. Породични живот, већ смо говорили о овом, има у себи тре стране: биолошку („супружнички односи"), социјалну и духо-вну. Aкo je „устројена" било која од ових страна, a друге стране било да непосредно недостају, било да су занемарене, онда ће криза породице бити неизбежна. Оставимо no страни случајеве где je женидба или удаја изведена ради новчаних погодности, где je у први план изашла социјална страна - не треба се чудити да такви бракови „из рачуна" (осим оних ретких случајева када се кроз заједнички живот ипак развију здрави, породични односи), авај, сигурно воде у неверство супружника. Брак није и не може да буде само социјална заједница, - он je и полна и духовна заједница. Ha жалост, и раније и сада, при закључењу брака, социјални моменат игра одлучујућу улогу; теше себе и они који ступају у брак, и њихова родбина оним да je трпен - спасен. Верност je велика снага која јача породичне сдносе, али се не може хранити само једним осећањем дужности, једном идејом верности: она мора имати ослонац у живој љубави. Још je у Старом завету истакнута заповест: „He пожели жену ближњега свог" - и ова заповест мора да штити брак. Међутим, људи возвољавају себи да се заљубљују у туђе жене, у туђе мужеве - и овде заповест о верности долази одвише касно, звучи апстрактно и немоћно. Ако супружанска верност остаје ненарушеном, а у срцу се развија страст према неком ван брака, онда je, свеједно, породични живот већ разбијен. Понекад муж и жена чувају верност (мада им je срце већ отишло из породице и приљубило се некоме ван ње), „ради деце". Донекле je њихова жртва у таквим случајевима оправдана (док деца не сазнају истину), али je ипак породични живот овде већ у суштини нарушен, њен животворни пламен je згаснуо, у породици je хладно, празно, мучно. Деца увек у таквим случајевима веома пате - недостаје им неопходне топлине, недостаje оно што она несвесно очекују од породице, од родитеља. Уколико криза породице ниче овде, због тога што су се људи нашли у браку не осећајући једно према другом љубав, утолико нормалног излаза ту не може бити. Распад породице je већ трагедија за децу, дубока рана у моралној и нарочито у религиозној сфери њихових душа, - очување, пак, целовитости у таквој породици где je све празно да се нема ни ради чега цветати, такође je трагедија - и за децу и за родитеље. Баш у овој охлађености у породицама добро je говорио Розанов карактеришући наше време као време „залеђене" цивилизације.“

Предуслов брака мора бити узајамна наклоност - као да je такав извод из ових запажања. Резултат, свакако, тачан, али он не обухвата с потребном потпуношћу тајну брака. Ha сваком кораку срећемо случајеве где људи ступају у брак зато што су се „заљубили" једно у друго али често и такви бракови бивају лабави.“ О чему је реч?

ДА ЛИ ЈЕ ДОВОЉНА САМО НАКЛОНОСТ?       

Да би се брак одржао, сматра Зјењковски, није довољна само сексуална наклоност:“Наклоност je појава сексуалног поретка, и заљубљеност које при том може бити, заиста je „смоквин лист“. Често такву заљубљеност зову „физиолошком", то јест у целини повезаном са сексуалном сфером, - a ако се понекад на овом тлу може ипак развити истинска љубав, то се такав „случај" сусреће одвише ретко у наше доба. Раније, када свест није била толико засићена, толико затрована заштитом „слободне" љубави, када je читава духовна атмосфера била макар и суровија, али и моралнија, тада су у идеји крста обе стране прихватале озбиљно остварену заједницу и на тој основи чувале чистоту брака. To je било суморно, безбојно, али духовно чврсто. Сада, чак, када се „физиолошка заљубљеност" стишава, људи у браку или нарушавају верност чувајући спољне брачне односе, или се разводе. Распусност у овом правцу долази сада до невероватних размера - лакомисленост при закључењу брака прелази у лакомисленост при разводу - и у таквим случајевима се треба радовати ако нема деце. Али, ако има деце- на каква су страдања она осуђена! У породици где je међу родитељима све не само опустело, не само да влада хладноћа, већ се на тренутке развијају крајње непријатељски односи који прелазе у сукобе, псовања и вређања, деца се или душевно потискују, постајући тупа, према свему равнодушна, или западају у цинизам не признајући ништа за свето, не верујући никоме и ничему...

Ради тога да би породични живот био не просто „подношљив" већ и духовно здрав и хранљив, потребна je не једна наклоност, неједна „физиолошка закљубљеност", већ истинско одушевљење које прелази у љубав. Другим речима, само јединство сексуалног привлачења и покрета љубави (ероса) обезбеђује нормалан породични живот (говоримо сада о области полности): у одсуству „наклоности" постаје тешко зближавање супружника, a у одсуству љубави када у први план иступа (чак и узајамно) чисто сексуални нагон - породица ће бити слаба: згасне ли „страст", ослаби ли сексуални нагон - и су пружници неизбежно доживљавају у оштрој форми своју унутарњу туђост једног према другом.

Тајна брака je, уистину, велика. Два човека која су до ступања у брак живела лични живот, који имају већ формиране навике, погледе, који имају, свако понаособ, другове, пријатеље - ступивши у брак, почињу да живе заједничким животом. To, наравно, не може да буде лако одмах - потребно je много напрезања из љубави ради узајамног прилагођавања, ради предусретљивости и ради вештине да се пронађу животни путеви који нису неугодни ни за једну страну. Када je у срцу љубав, тада, свакако, постаје лакше, природније, али ако није љубав, већ „физиолошка заљубљеност" чисто сексуални нагон једног према другом, тада привремено обе стране праве уступке како би скриле од себе све што им je тешко у другом човеку, да би пробудивши се из „опијености страшћу" доживеле оштро одбијање једног према другом.“                      

Дакле, телесна привлачност не може бити основа чврстог и постојаног брачног живота.        

ОПАСНОСТИ ПРЕДБРАЧНИХ ВЕЗА

Василије Зјењковски у студији „На прагу зрелости“ каже и ово (при чему, наравно, морамо истаћи – у његово време су мушкарци били распуснији од жена, а данас је то подједнака огреховљеност):“Огромне препреке за нормалан живот (често и при искреној љубави међу супружницима) може да изазове то што je код оних који су ступили у брак већ постојао предбрачни полни живот (што обично бива код мушкараца, ређе код жена). Тешко je младој жени, којој je муж испричао како je живео пре брака, без одвратности и ужаса да то поднесе. Сенка предбрачних веза никада не може бити скинута; душа тога мушкарца који je живео предбрачним полним животом и мимо његове воље носи у себи трагове овог предбрачног живота. Ja сада не говорим о полним болестима којима муж неизбежно заражава жену; сва савремена средства која се, на пример, примењују ради излечења сифилиса не могу коначно да одстране из организма онај отров који се у њему нашао. Француски психијатар Шарко имао je добру навику да младе студенте води на клинику за венеричне болести како би заувек запамтили ужасе на које су често осуђени сифилистичари. О тим тешким последицама предбрачног полног живота нећу расправљати - као што се нећу заустављати подробно ни на оним наказностима које мушкарци понекад стичу у предбрачном животу и од којих потом страдају њихове жене. Далеко je озбиљније да се у предбрачном полном животу исцрпљује организам: сексуални живот неповезан с љубављу, с породичним огњиштем, с децом, узима далеко више снаге од нормалних супружанских односа у браку. Али, најтеже што са собом носи предбрачни полни живот, то су оне ране које муж који je живео таквим животом наноси својој жени. Нема много жена које могу да опросте (истински) својим мужевима што су се зближили са другим женама пре њих. To у њих изазива дубоку одвратност, понекад срџбу и мржњу. /…/ Предбрачна распусност не само да je ужасно мрска за девојке, већ она изазива и дубоку кризу у њиховом прихватању живота. Оне не могу да приме, не могу да схвате како je могуће без љубави и заноса приближити се женама које се обично називају „лаким"“.

Ако мушкарац погледа на жену са жељом, он чини прељубу – јер ју је претворио у предмет своје похоте, порекао је као човечицу. А то није мали грех. Напротив.       

ЗБОГ ЧЕГА БЛУД ПРЕ БРАКА?

Свет у коме је живео Зјењковски није био свет потпуног разврата. У њему још није било ни телевизије, ни Интернета. Па ипак, било је заметака свега овога што се данас збива. Зјењковски се пита због чега се ступа на пут предбрачног блуда, и истиче:“Ради чега и зашто ступају младићи на пут предбрачног полног живота? Најчешће их на тај пут одвлаче лоши другови; догађају се случајеви када их саблажњавају лоше жене, понекад (можда веома често) посртање младића бива у стању пијанства. Лав Толстој негде приповеда да му je једна његова тетка саветовала да ступи у везу са женом, имајући, очевидно, у виду да га она научи деликатном саобраћању са женама при полном зближавању... О последњем треба рећи, (и на то се већ много пута указивало у психопатологији, a исто тако je добро познато свештеницима на исповестима), да полно зближавање у браку пролази у почетку веома тешко девојкама које су ступиле у брак и са мужевљеве стране је потребна, доиста, посебна деликатност како не би изазвао мучне доживљаје код супруге. Ови тешки доживљаји често су почетак судбоносног процеса код жене која, захваљујући овоме, гаји одвратност, страх према полном зближавању. Одатле се у знатној мери појављује и фамозна „хладноћа жена" која смета бра-чним односима и неретко води разводу. Али, ако je доиста толико потребна нарочита деликатност и осетљивост када се муж и жена први пут приближавају једно другом, онда савет тетке Лава Толстоја даје добар пример како старији подстичу своју младеж на предбрачни живот. Стално се сусрећемо са случајевима када очеви говоре својим синовима који су достигли одређен узраст да им je време „да имају жену". Нарочито чудно и чак језиво бива сазнање да некакав младић воли некакву девојку, „удвара" joj се и спрема се да се жени њом - и у исто време живи, у смислу полног живота, с некаквом другом женом. /…/                        

Наравно, огроман значај за ступање младића на пут предбрачног полног живота, овде припада утицају уметности, нарочито савременој. Kao да уметност себи поставља за циљ појачавање полног нагона код читаоца или гледаоца, и у исто време га саблажњава на пут ванбрачне везе. Уметност je већ одавно заузета овим - и хоће ли некада овоме доћи крај?... Нарушавање породичне верности, „прељубници" сваке врсте сликају се тако као да je све то „природно". Чак и код Толстоја у „Ани Карењиној" високо морални Карењин представљен je тако да читалац осећа према њему одвратност, a његова жена која je нарушила супружанску верност, мимо воље уметника (јер je Толстој све учинио да би потцртао неморалност Ане Карањине) изазива према себи осећање дубоке симпатије. Уосталом, ова се симпатија односи не према њеном нарушавању верности, већ према томе што je она била дубоко несрећна. Када je Вронски доспео до полне блискости с њом, када je Ана, која се овоме дуго противила, коначно попустила, она je горко и неутешно плакала - и то читалац не може да заборави.“                                            

Ако је књижевност некад имала такво дејство, какво је дејство медија данас? Шта се дешава у главама и душама оних који живе у виртуелној стварности?                               

ОПАСНОСТ НЕЧИСТЕ УОБРАЗИЉЕ

Колико је опасна нечиста уобразиља? Зјењковски је веома јасан:“Да, поезија "профињене неморалности“ игра судбинску и страшну улогу у саблазнима које са свим страна очекују нашу младеж. Уобразиља младића и девојака je веома рано укаљана и на тлу овога, код младића већ неизбежног, разлаза сексуалног и еротског, о којем смо говорили, блаћење уобразиље постаје веома опасно. A ствар није само у блаћењу, уобразиља je уопште, одвише дубоко повезана са читавом нашом осећајном сфером, na према томе и са сфером полности; она je у овом погледу двосмислена, то јест од уобразиље задојене чистом потребом за љубављу постаје сексуалном уобразиљом. A сексуална уобразиља je увек - нечиста уобразиља: она огољује и открива оне сексуалне полете које су нормални и здрави једино када су укључени у целовит породични живот. Одвајањем, пак, од ове целовитости (захваљујући ометању уобразиље) сексуални полети нарушавају основну животну норму, a уобрази-ља испуњена сексуалним темама постаје врело отрова. Између осталог, у развијању тајних порока код дечака, уобразиљи припада огромна улога, и ко хоће да се бори с тајним пороком, тај не мора да подстиче сексуалну уобразиљу, већ мора да прекине њен рад. У том погледу савремена књижевност показује погубан утицај на младе душе испуњујући њихову сексуалну уобразиљу разним сликама раздражујућим no полне кретње.

He произлази ли одатле да се са уобразиљом уопште морамо борити, можда je гушти још у детињству? Такав би излаз био, такође, погрешан, јер снага и утицај чисте уобразиље толико су значајни и вредни да je без њих тешко ићи путем устројства свог духовног живота. У римокатоличкој аскези уобразиља се признаје за једну од главних моћи с чиме се ми, православни, не можемо сложити, пошто за врховни принцип духовног здравља признајемо начело „трезвености" како се то код нас назива. Ово начело „трезвености", јасноћа и просветљеност свести, поставља границе уобразиље без чега духовном животу прети врло брза опасност од прелести (обмане), како веле у аскези, то јест неприметног приклањања лажи и неистини. Али, ако наша православна аскеза поставља границе уобразиљи, ма колико она била управљена ка вишој сфери, ка сфери светиње, ипак се уобразиља, ако је чиста, нипошто не сматра опасном и чудовишном. Она може бити и стваралачка“.                                

МАШТАРИЈЕ КОЈЕ ШТЕТЕ        

Зјењковски напомиње: “Уобразиљи придајем тако огроман значај у животу полности, у његовом устројству или неустројству да сматрам како je корисно задржати се мало на њеној анализи. Ради јасности слике користићу се књижевним примером, заправо приповешћу Тургењева „Фауст" која врло танано и дубоко лриступа питању за које смо заинтересовани. У овој je приповести реч о девојци која никада није читала романе, бавећи се искључиво природним наукама. Она се удала, имала децу, али joj je, као и раније, био стран читав свет фантазије када се први пут упознала с Гетеовим „Фаустом", a потом и са другим поетским делима. Била je потресена читавим овим новим светом поетских ликова, у њој су се пробудиле некакве снаге које су остале без покрета у души. Овоме се придружила неочекивано распламсала љубав према човеку који ју je упознао са светом поезије - и јунакиња приче, проживљавајући врло дубоку унутрашњу драму, не издржи, разбољева се од грознице и умире. Смисао ове занимљиве приповести необично je важан за нас. С једне стране свет поезије, свет уметности уопште садржи у себи несумњиво отрове чије je деловање на душу тешко савладиво. Верина душа (јунакиње приче) остала би чиста, не би се зачела љубав према страном човеку да je није дотакао отровни дах поезије који je изазвао у њој потребу за таквим доживљајима какве joj није пружио живот. Тако je у њеној души била припремљена „издаја" мужа - у њој су проговориле оне снаге душе које није искористила породица - и онај који je дао живот овим моћима, тај joj je постао дражи од мужа. Ha овом се примеру довољно види не само огромна сила уобразиље, већ и сва њена силовитост, несавладивост. Кад чак и тако чист човек, као Вера, која je већ била мати, пробудивши се за живот уобразиље није могла да издржи страсни полет у себи, онда шта рећи о онима који се у младим годинама одају фантазији? Уобразиља je језива, опасна моћ у нама и не само зато нисмо у стању да регулишемо, већ и зато што уобразиљи нема граница, што губимо осећање реалности, губимо подсвесну контролу инстинката самоочувања, предајемо се нашим поривима и као да се њима опијамо. A, неправилан развој уобразиље откидајући нас од стварногсвета, може да доведе до губитка психичке равнотеже. Ова власт уобразиље je тим опаснија што у исто време пружа души највишу насладу. Естетски доживљаји којима душа, наслађујући се, досеже неупоредиве доживљаје радости, не могу бити доступни души ако у нас не делује уобразиља. С друге стране, у делатности уобразиље постоји увек макар мали део естетског усхићења: довољно je присетити се сласти маштања.                                                        

Уобразиља je огромна стваралачка, али и језива и страшна, душевна сила. Но, нема другог начина да се њом овлада, осим да се да свему истинит правац. Гушити рад уобразиље опасно je, a често и немогуће. Потребно ју je само исправно развијати. Треба уобрази-љи дати чист и светао правац - као што и уметност, no својој суштини, може уобразиљи да пружа ту узвисујућу и светлу снагу. Још je Аристотел учио о очишћујућем деловању уметности, a то je тачно у том смислу да нас светли ликови које je створила уметност, као вечни сапутници, увек зову ономе што je чисто, лепо, благородно. Прикључујући се свету уметности, ми уводимо у нашу душу оно велико начело ритма којe оплемењује и тело и душу, ослобађа нас од свега грубог, тамног и зове нас лепоти, нашем преображају. Ипак, у уметности, како ми то проналазимо и раније, увек има ного и двосмисленог - то не треба одрицати. Управо зато и деловање уметности на нас je двојако: она узвисује душу, али она, такође, уноси и отров у њу. To треба одмах признати, али треба имати у виду да човеков пут у свему иде не онако како би пролазили поред зла (што je немогућно, јер зло улази у саму нашу душу), већ тако како би се зло одбацило, како би се свесно и слободно изабрало добро. Зло које кроз уметност струји у душу, лакше je одбити него зло у животу и ако уметност садржи у себи отров, онда je у њој самој дат и противотров - a душа je дужна да изабере оно чему даје предност. Због тога je не само немогућно, но и непотребно угушивати уобразиљу - потребно je једино помоћи души да превлада саблазан зла и заволи добро.“

Зато је отац Серафим Роуз говорио: "У нашем друштву до 14-15 године деца сазнају све о гресима плоти – далеко више него што су раније знали одрасли породични људи. Деца одлично познају све што се приказује у биоскопу и што се чини у животу јер и сами живе у атмосфери распуштености. Неки кажу: "’Зашто се борити против тога? Па то је природно!’ Самим тим они припремају тло за распуштеност и греховност.Дечаку треба показати пример целомудрене девствености. наравно, веома је тешко тако живети, то је високи подвиг, али треба барем укоренити у његовој души мисао о целомудрености да би му било лакше да се бори са свепрождирућом чулношћу – она погађа не само плот, него и разум. Дечак види саблажњиву рекламу, листа одвратне часописе. Све око њега делује на њега далеко јаче, него мисао о целомудрености. Сада се та мисао радије исмева. Шта да чини један дечак? Тешко је не само супротставити се, него и просто бити свестан да се треба супротстављати. Само сићушна и слабашна мисао о чистоти супротставља се лавини саблазни и греха. И ту у помоћ мора да дође књижевност...Дајте дечаку Дејвида Коперфилда. Јунак није монах, није подвижник, већ обичан дечко. Та световна књига о световним људима потиче из времена када је свет био другачији. И већ само то је корисно истаћи: дакле, није увек било тако лоше као што је данас. Осим данашњих мерила морала, постојала су и другачија. И у тадашњем свету људи нису могли без полног живота, али нису му придавали такав значај. Охрабрује и испуњава снагом свест о томе шта се сматрало у то време нормалним и природним. На пример, Дикенс описује одрастање дечака, његову прву љубав. У друштву девојчице, он је збуњен и нема прљавих помисли зато што ништа такво у животу није видео. Данас је сваки роман препун сцена из ’кревета’. Дикенс пише о узвишеној љубави која ће, наравно, довести до женидбе, до породичног живота, до васпитања деце – на томе се и гради сав човеков живот. Али ни у једном од јунака не настаје помисао о тренутном задовољењу пожуде са једном девојчицом да би одмах почео да се бави трагањем за другом. Дејвид машта о вољеној жени, о томе како ће живети с њом када одрасте велики и јак. Разуме се, он ће спавати са својом женом, али полни живот је само део великог и тешког живота у целини.Ту може наћи помоћ дечак којега нападају саблазни. Када он пита: "Како треба да се понашам са девојчицом?" – ту се не може проћи са општим фразама. Али видећи пред собом веродостојни пример вршњака који је живео у прошлом веку – вршњака снебивљивог, брижног, углађеног, склоног маштању и нежног – дечак нашег времена ће се такође понашати нормално, посматрајући узоре норме понашања из прошлости. Тај роман има много епизода које се тичу љубави и пола, њихове сложености и важности за нашу људску природу. О православној вери није речено ни речи иако је сва књига задојена духом хришћанских вредности – то је такође ослонац нашем савременику који одраста у свакодневном животу овога света.Дикенс с великом топлином приповеда о људима, о њиховим односима. Нажалост, у школи се данас о томе не говори. И то топло осећање према људима ће вероватно дати дечаку далеко веће уверење да треба да живи целомудрено, него сви догмати Православља...“

ПУТЕВИ СУБЛИМАЦИЈЕ

Енергија сексуалности се може и мора сублимисати. Зјењковски каже:“С културом уобразиље јако je повезана и такозвана сублимација која обухвата покрете ероса и преводи их у више форме. Ha сублимацији je заснована сва тајна уз-државањаипрематомеичедности: ова „игра" полности коју нико не може да избегне може да буде трансформи-санау вишекретања, „сублимисана" (уздигнута). Много вредног се на ову тему може наћи у књизи професора Вишеславцева „Етика преображеног ероса" где je о „преображају" ероса, о путевима сублимације речено много истинитог. Но, ако je тачно да нас „дивни лик" одваја од сексуалности, и може да повуче наш дух ка висинама преводећи самим тим полну енергију у енергију полности, то јест у резервоар стваралачких снага у човеку, онда je непотребно да се заборави како je овде увек неизбежан и нужан неки духовни напор - често веома тежак. Одвајати се од оних „наслада" које нам наговештавају сексуалне страсти, увек бива тешко, чак и мучно. Аскеза свих векова je накупила огромно искуство оних напора уз помоћ којих се морају превладати сексуалне саблазни: већ једноставна „помисао", обичан лик који у себи скрива могућност сексуалног узбуђења, поседује велику снагу. Због тога у борби за „преображење" ероса, борба с помислима добија необичан значај. Треба само држати у свести јасно ради чега je неоп ходно гушити у себи помисли сексуалног карактера. И, свакако, идеал чистоте отеловљен код светаца, помаже нам да се боримо у себи за чистоту, за „преображење ероса", то јест за сублимацију сексуалних порива.

Овде се поново мора подсетити да je сваки духовни напор код нас повезан, чак и несвесно, с крстом. Сваки човек има свој крст, то јест има свој пут успињања ка Богу, ка Царству Божијем. Крст не значи неизоставно страдање, али он га неизбежно укључује у себе. Ова страдања произилазе из оне исконске растројености читавог нашег бића која се назива „првородним грехом", то јест грехом не индивидуалним, чак не ни створеним из услова физичке и социјалне наследности, већ проистеклим из својства наше пале природе: при-родно да je област полности више од других (no повезаности тела и душе) осуђена да буде извор патњи. Нико не може да мимоиђе ове патње због полности, али могу се и морају се не само подносити, но и преобраћати на добро и корист. И онај духовни напор који je чак и у самој добро уређеној породици неопходан ради регулације „игре" полности, баш се изнутра одређује нашим крстом.“                      

КРСТ БЕЗБРАЧЈА                     

Зјењковски указује на чињеницу да многи људи данас живе у принудном безбрачју, и да они носе својеврсни подвиг:“Овим именом означавамо оне случајеве када уз сву жељу, не полази за руком стварање властите породице. Мушкарац, који према постојећим социјалним условима има то преимућство да може да испољи иницијативу и учини „предлог" девојци коју би хтео да узме за жену - ако je одбијен то може да поднесе спокојно и храбро покушавајући да тражи друге путеве. A девојке лишене иницијативе (не могу оне себе да предлажу за супруге!) често остају уседелице - иги зато што се они који им се допадају не интересују за њих, већ се интересују они који им се не допадају, или из других разлога. Овако или онако безбрачност je присутна - када je без икакве склоности ка монаштву где се безбрачно стање одредјује наклоношћу према усамљености, према полном уздржавању. Безбрачност која проистиче из тежње ка монаштву je накаква степеница улажења ка вишем звању, и овде борба с полношћу постаје једном од тема духовног унутарњег живота. Сублимација полне енергије која се неизбежно нагомилава у телу, мада и тешка, остварива je управо на путевима стремљења навише. Овде се доиста догађа „преображење ероса"; сам крст борбе с полним покретима постаје делом општег крста борбе са „старим човеком" у себи. Сав удар, сав динамички набој повезан je овде са слободним стремљењем увис што садржи у себи огромну духовну енергију. Да не говоримо о томе да они који доспевају у манастир с његовим вековним поретком равномерног, ритмички устројеног црквеног живота, ступајући на пут монаштва налазе у овом црквеном животу с његовим ритмовима, правилима, обавезама огромну психичку подршку.

Принудна чедност, недобровољна, која не налази никакву подршку у души, не ствара ли нова мучења - не само не слабећи притисак полности, већ напротив, појачавајући га, јер душа жуди за полним животом и мучи се због ове жеђи? Присилно беженство, не поставља ли, на нов начин, питање ванбрачне заједкице, не оправда-ва ли случајне и неслучајне везе?         

Но, ваља имати у виду: само у брачном животу задовољавање сексуалних потреба не уноси никакве лажи, никакву дисхармонију, a сви ванбрачни односи неизоставно укључују у себе лаж, неизоставно уносе дисхармонију. Треба изгубити стид да се не би осећао терет на души када се људи потајно или путем свакојаких смишљених комбинација „налазе" с туђим женама. Или - што се ређе догађа, али се, авај, ипак догађа - када се младићи састају с девојкама с којима из ових или оних разлога не могу, a и не желе да се жене. Сва ова мрежа лажи, неистина, свакојаких смишљених подухвата итд., неизбежно трује душу ма шта о себи говорили они који крећу на овај пут. Из принудне пак безбрачности постоји једино један нормалан излаз - брак; чак и „несрећен" породични живот пун разних тешкоћа и трзавица у сфери полности пружа оно што joj je неопходно. Само ако обе стране у таквом „несрећном" браку храбро носе свој крст и теже да ублаже једно другом тежак живот који им je додељен у браку, онда и бреме таквог брака постаје лакше и подношљивије. Принудна безбрачност осуђује, свакако, на тешку борбу са самим собом, али постоји пут на којем се ова борба, доиста, олкашава - то je зближавање с неком породицом где има деце. Туђа деца постају за нас наша, властита; радости туђе породице хране душу, њене недаће присиљавају нас да улажемо напоре за њихово олакшање. Вековно искуство je показало на овом путу да присилно уздржавање постаје подношљиво и ствара ону сублимацију полне енергије која ослобађа и тело и душу од трзавица и неспокојства.“              

Енглески хришћански писац Клајв Стејплз Луис је својевремено записао: “Девијације сексуалног инстинтка су бројне, застрашујуће и тешко се лече. Жао ми је што морам да улазим у све ове детаље, али то је неопходно. А неопходно је зато што се у последњих двадесет година и вама и мени по читав дан протурају веома уверљиве лажи о сексу. До бесвести нам понављају да се сексуална жеља ни по чему не разликује од осталих природних жеља и да ће све бити савршено уколико само напустимо ону смешну стару викторијанску идеју о заташкавању те жеље. Али то није тачно. Чим обратите пажњу на чињенице, а не на пропаганду, увидећете да то није тачно. Кажу нам да је секс постао проблем зато што се заташкава. Али у последњих двадесет година то више није случај. О сексу се разглаба по читав дан. Па ипак, он и даље представља проблем. Да је заташкавање секса представљало узрок проблема, проблема би нестало чим се о сексу почело јавно говорити. Али то се није догодило. Мислим да се одиграло управо супротно. Мислим да је људски род секс заташкао управо због тога што је овај прерастао у тако велики проблем.“                       

Зато је о проблему полности неопходно говорити јасно, чисто, истинито. И тек онда ћемо моћи да га решавамо у Господу.