Крајем фебруара 2019. дошло је до инцидента у градићу Врбник (родно место кардинала Бозанића) на острву Крк: група хрватских полицајаца сукобила се са мештанима, претећи да ће „Србима запалити град“

После петнаестак година сазнао сам за постојање резолуције југословенских националиста острва Крк од 23. јуна 1943. упућене Дражи Михајловићу. У резолуцији се наводи (досад необјављено): „У нашој борби ми смо увјек стали уз српски народ, а против свих његових непријатеља, па и данас остајемо уз борбу, коју воде четници и војска под командом нашег вође Драже Михаиловића. Ако се буде земља федератно уредила, ми се вежемо уз српски дио народа, а не хрватски и тражимо, да се оток Крк одвоји од заједнице у којој би Загреб или његови политички представници имали представљати нашу вољу и наше расположење“. Један део те резолуције објавила је у Загребу 1986. др Фикрета Јелић Бутић али су она и њен муж, историчар др Иван Јелић, под трагичним околносима изгубили живот у Туђмановом Загребу 1992. (неколко дана пре смрти жалила се да их прате).

Претпостављам да је главни аутор резолуције, усвојене јуна 1943. у Александрову (данас Пунат) на Крку, био католички свештеник из Врбника дон Јерко Гршковић. Изузетно образован, он је био идеолог и духовни пастир четника на Крку. Овај познати филолог, хуманиста, гимназијски професор и члан Демократске странке, изузетно поштован на Крку, већ у јесен те године је убијен од комуниста. По једном сведочењу, Дража је плакао када му је Алтео Шустер донео у штаб резолуцију са Крка.

Откуд србофилство на Крку 1918.-1945.? Оно је само у малој мери последица свести да су многи родови некад били православни Срби, нпр. Маричићи, Орлићи, Божанићи (Бозанићи), Василићи, Карабаићи, Лолићи, Ненадићи, Косићи и други (и председница владе Ана Брнабић је по тврђењу историчара Божидара Кљајевића старином од Малића-Брнабића од Никшића – „Вести“, Франфурт од 8. септембра 2018.). У већој мери то је било политичко опредељење које се у југословенској краљевини изражавало у оданости Југославији, гласању за политичке странке са ослонцем у Београду.

После италијанске окупације, у илегали су створене организације Драже Михаиловића: најбројније су биле у Александрову од 120 чланова и у Врбнику од 60 чланова (на око 1750 становника велик број).

Осим монархиста, јак је био и партизански покрет, вођен од комуниста; сарађивали су до почетка 1942., када су комунисти југонационалистима украли заједничко сакривено оружје. Главни финансијери четничког покрета на северном Јадрану били су чланови породице Жиц, власници бродоградилишта у Александрову, најбогатији људи на Крку. Када је септембра 1943. капитулирала Италија, четници су се понадали да ће доћи до искрцавања Савезника на острва. На Крк се тада пребацују делови личких четника из 503. бригаде, која је била под командом Осме бритaнскe aрмијe а са њима део збега из западне Лике – жене, старци и деца.

Тито је, плашећи се монархиста, на Крк упутио др. Ивана Рибара, који се два пута састао са крчким бискупом Сребрнићем, који је 1941. зграду бискупије уступио усташком покрету. Даља догађања је описао пуковник Велимир Иветић у Војноисторијском гласнику 2004. године: четници из Лике и са Крка, њих више стотина и чланови породица су се, под партизанским притиском, упутили на Црес и Лошињ а Тито је 22. септембра послао наредбу: „Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте“. Предлози четничке команде Лошиња партизанима да се организује заједничка одбрана од надирућих Немаца су били узалудни. После партизанског напада, део четника се, са два брода, упутио Британцима у Бари. Други део се, после краће борбе и партизанског обећања да им се ништа неће десити, предао партизанима. Обећање није одржано, део заробљеника је одмах масакриран ножевима и бацан у море, на згражање становника Лошиња. Исту судбину доживели су и монархисти који су приликом капитулације Италије заузели острва Силбу и Олиб и затим се предали партизанима: по казивању једног партизана са Раба (жив је и не могу му навести име), ни приликом њихове ликвидације нису трошени меци. Многи обични партизански борци нису разумели зашто се то чини са младим људима тог краја, који су били познати по љубави према Југославији. Њима није било јасно да се те ликвидације чине баш због таквог њиховог става.

Други део ухапшених четника (њих око 140) је са Лошиња одвезен у Цриквеницу бродом којим је управљао Јурај Бонаћи, дотад усташки заповедник луке Цриквеница (касније адмирал ЈНА). Одатле су одведени до једне јаме између села Брибир и Грижане и ту су завршили свој овоземни живот. Страци, жене и деца су такође доведени на исто стратиште али по свему судећи неколико дана касније, преко Раба. У Цриквеници се још пре тридесетак година причало да се запомагање из јаме чуло данима и да су 2-3 домаће жене Хрватице биле убијене од партизана јер су полуживима давале храну и воду.

У јами код Цриквеници и данас леже збратимљени православци и католици монархисти тих крајева, као и око 150 невиних жена, деце и стараца, Срба из западне Лике. Пре двадесетак година подигнут је барем крст али нема никаквог натписа. Врло ретко одем у тај крај и тада поред крста жена и ја запалимо свећу тим мученицима.

Напомена аутора: реченице означене курзивом су додане накнадно за интернетно објављивање

Извор: "Политика", 11. 3. 2019, стр. 18.