|
 Знам да ти је тешко. Пре неколико година умро ти је муж. Жалила – прежалила. Оженила си јединца сина – радост повраћена. Потом највише те радовало унуче. Но оно што си ти волела, и Бог волео па узео. Тек што је унуче узлетело у невидљиви свет, разболи ти се и снаха. Осуши је туга и жалост, па и она за сином. Најзад за њима оде и твој јединац. И ти оста сама самохрана.
Покушавала си једном да се отрујеш. Остала си жива. Спремила си потом вешала да се обесиш. Но изненади те девојка из комшилука. Видећи те испод спремљеног конопца она ти рекне, како је чула од старих, да је самоубиство грех без опроштаја у оба света. Добро ти је казала. Та девојка ти је душу спасла. Заиста, она ти је највећи добротвор у свету. Само њој благодарећи ти се можеш надати да ћеш се видети у другом свету са сином, снахом, унучетом и мужем. Црква Христова је од почетка одлучно стала против самоубиства као претешког греха. Западни учитељ цркве Августин рекао је: „Ко сам себе убије, тај је убио једног човека“. Самоубица се овим, дакле, ставља наравно са убицом. Али у нашој источној цркви самоубиство се још строжије судило. Према 14. канону александријског патријарха Тимотеја самоубица се лишава опела и црквеног погреба. Православна црква одредила је строгу казну чак и за сам покушај самоубиства. На онога ко покуша самоубиство она налаже епитимију од 12 година. Знам да ћеш ти помислити да је ово претерано строго. Но ова строгост потиче из милости. Истину ти говорим: Црква је овако строга у погледу самоубиства из чисте милости према људима. Јер црква има у својој духовној ризници видовито искуство, да самоубице не улазе у царство бесмртног живота и вечне милости. Па својом строгошћу жели Црква да људе предупреди од вечне пропасти. У Светом Писму споменута су само два човека, који су сами себи живот одузели. Једно је Ахитофел, издајник цара Давида, а друго Јуда, издајник Господа Исуса Христа. Нека је далеко и помисао од тебе, да се у овоме друштву нађеш с оне стране гроба. Ко претрпи до краја тај ће бити спасен, рекао је Господ. Многобројна су и разнолика трпљења што Бог попушта на људе, али сврха свију њих јесте и та, наиме: горчином излечити душе људске од греха и припремити их тако за вечно спасење. Ма колико да ти је понекад тешко, сети се двеју ствари, прво да сам Отац твој небески одређује меру страдања, и друго да Он познаје твоју снагу. Ако ти икада дође помисао на самоубиство, одбаци је као дошаптавање сатанино. Милост Божија нека те укрепи. Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 73. писмо. |
