КО ТО СТИЖЕ У „АПОСТОЛСКУ ВИЗИТАЦИЈУ“?           

Канцеларија печатa при Ватикану објавила је 7. марта 2019. званични програм посете папе Фрање новопроглашеној НАТО државици, Севереној Македонији. Папа, после посете Бугарској, треба да дође у Скопље, родни град Мајке Терезе.

Тако ће папа Фрањо, човек дубинских глобалистичких структура, обележити још једну НАТО територију, на  коју је Ватикан бацао око још у 9. веку, од доба папе Николе, што је сматрао да словенске територије ових крајева не треба да припадају јурисдикцији Цариграда, него баш Риму, на шта му је Свети патријарх Фотије јасно и одлучно одговорио бранећи правоверје и канонски поредак.                          

Да је Ватикан заинтересован за ове просторе, видело се  и касније, када је скопски митрополит Теодосије, који је био у јурисдикцији неканонског Бугарског егзархата, 1891. године, да би створио „Македонску цркву“, покушао да, са паством, пређе на унију са Римом. Тада се обратио папском нунцију у Цариграду, Бонетију, нудећи себе као поглавара будуће унијатске Охридске архиепископије. Бонети се сложио, али званични Стамбол и званична Софија су овај подухвата спречили.   

А данас? Неки су већ изјавили да ће папина посета дати снажан импулс признавању расколоничке „Македонске православна цркве“ на канонској територији Српске цркве.

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕДНОГ РАСКОЛА         

Крајем педесетих година 20. века, врх СПЦ је, под притиском титоистичког режима, био приморан да призна аутонономну Македонску православну цркву (МПЦ). Ипак, она је остала у оквиру Пећке патријаршије. Али, комунистима то није било довољно, па су прогласили „аутокефалију“. То је била кап која је прелила чашу стрпљења. Године 1967, СА Сабор СПЦ донео је следећу одлуку: „Пошто се виша јерархија МПЦ оглушила о надлежно донету одлуку СА Сабора СПЦ и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке Цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност СА Синоду СПЦ да против виновника раскола поведе поступак./…/Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама.“

Ватикан је одмах почео да се интересује за ситуацију на овом простору. Како у својој биографији патријарха Германа сведочи Вељко Ђурић, монсињор Јан Вилебрандс, кључни човек римокатоличког Секретаријата за хришћанско јединство, разговарао је првих дана марта 1969. са Вјекославом Цврљом, југословенским послаником у Ватикану. Вилебрандс је рекао да је приликом сусрета са патријархом Германом схватио да ће македонски епископи бити црквено осуђени, при чему ће се Ватикан наћи у веома деликатном положају у односу на православне Цркве с којима жели да настави екуменистичке контакте. Цврље је казао да је патријарх Герман једнострано и тенденциозно информисао Вилебрандса о позицији Македонске православне цркве. Потом је Цврље говорио о „недоследностима“ српских архијереја, који су створили такву ситуацију да руски и бугарски патријарх нису у могућности да признају Македонску православну цркву. Вилебрандс је, наводно, одговорио како му је бугарски патријарх рекао да је његов Синод подељен око признавања Македонске православне цркве. У априлу 1969, македонска Комисија за верска питања је комунистичком врху СФРЈ упутила извештај о томе како врх СПЦ негира македонску „цркву“, спречавајући аутокефалне Цркве да је признају, а делујући и према Ватикану. Цинкарили су патријарха Германа као непријатеља македонског народа, који је пре Вилебрандсом тврдио да  у СФРЈ постоји само СПЦ, да нико не признаје македонску нацију, да СР Македонија нема статус државности – „другим речима, негирајући македонску самобитност Герман је Македонце и СР Македонију пред овим страним представницима третирао на исти начин како то чине Бугари и други непријатељи наше земље.“                              

МАКЕДОНЦИ У РИМУ               

Папа је 22. маја 1970. примио у приватну аудијенцију једну делегацију из Скопља, коју су сачињавали митрополит Доситеј, Вако Апостолски, председник Скупштине Македоније, Вјекослав Цврље, итд. Пријем је договорен захваљујући Хрвату Цврљи, а повод је био посета делегације гробу Светог Кирила. Ипак, Вилебрандс је јавио патријарху Герману да Ватикан не може признати Македонску цркву ако то не учини СПЦ.                           

Македонски расколници су, иначе, одржавали редовне везе са Ватиканом. Тако је самозвани владика кумановско – полошки Кирил (Поповски), један од ученика расколничког антисабора 1967. и носилац Титовог ордена, који је умро 2013, често водио делегације у Рим, на празник Светих Кирила и Методија и на ноге папи. Коаутор је монографије „Чествовање Светог Кирила Солунског – Десетина поклоништава Светокириловог гроба у Риму“.Овај жестоки етнофилетиста је тврдио да је Македонија са све Титовим Македонцима библијска земља:“Ми смо библијска земља и библијски народ, а Црква смо са апостолским прејемством. Уздигнути и узвеличани смо од Бога на највишем пиједесталу тиме што смо унедрени у књизи вечности, у књизи мудрости над мудростима, у Светом Писму – у Библији (где се спомињемо више од тридесет пута). Тај дар и ту част и славу, која нам се дарована од Бога нико не може да нам одузме, ако му ми то не дамо.“ Наравно, у Светом Писму се помиње грчка земља Македонија, а не НАТО Македонија. Али, ко за то мари?

ЗА ШТА ЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАН ВАШИНГТОН

Дотични је, у интервјуу, који је дао 2007. часопису «Македонско Сонце» најавио како ће „Македонска црва“ стећи признање:  «Но, будући да су правда и истина на нашој страни, да се надамо да ће убрзо Господ да нам помогне да се нађемо на заједничкој софри у НАТОу и у ЕУ и тиме ћемо засвагда бити ослобођени од тешког бремена, које нам је вековима било насилно наметано од неких суседа и које смо морали трпељиво да носимо, те сада једном заувек да га одбацимо.»                             

Дакле, НАТО „аутокефалија“.

Историчар и дугогодишњи сарадник Министарства вера Републике Србије, Александар Раковић, јасно је указао на америчке ставове када је раскол у Македонији у питању:“Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“./…/На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика. Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ.“ А један од најзначајнијих стручњака за Балкан, сива еминенција Демократске странке САД, Мајкл Холцел, рекао је Раковићу 2009. да је веома важно да се питање Македонске цркве реши, али не у складу са намерама СПЦ.                  

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА     

Римски папа Фрања, маскиран у екуменисту и нашег „пријатеља“, а одани НАТО језуита, долази у мају у Скопље, на канонску територију Охридске архиепископије СПЦ, никог, осим својих глобалистичкиух господара, ни за шта не питајући. Очито, циљ му је да покаже urbi et orbi да је још једна земља пала у сенку Империје, чији је он духовни отац. За нас, православне Србе, веома је важно да му то не заборавимо, и да његове осмехе и поздраве схватимо онакве какви заиста јесу – лаж у служби интереса једног војног савеза, а не израз хришћанске љубави.      

Објављено у „Печату“ 15. марта 2019.