Поводом текста >>„О истински лицемерној хомофобији српских "истински православних зилота"<<, који смо објавили 12. марта (овде:), огласили су се расколници из такозване „Српске истинске православне цркве“, познатији као „зилоти“, односно њихов „епископ“ Акакије. Он је на свом сајту објавио одговор на наведени текст нашег читаоца, али без преношења истог. Толико о истинољубивости "истинских". 

У складу са истинитим и објективним информисањем, најпре доносимо Акакијев текст, а такође, као посебан прилог, и одговор (овде:).

Уредништво

+ + +

Ко другом јаму копа...

Неко од пријатеља ми скрену пажњу на текст под називом „О истински лицемерној хомофобији српских истински православних зилота“. На основу наслова и првих ишчитаних пасуса било је јасно да је у питању пасквила  која не завређује пажњу. Одмах ме је асоцирала на текстове са сајта „Пешчаник“. Но, свако ко је и мало пратио уређивачку политику Пешићке и Кораћа, сложио би се да „Пешчаник“ у поређењу са овим (не знам како „то“ да назовем) ипак држи висок ниво. Како сам наставио са читањем, идентификовање извора текста свело се на логичан најужи избор: ако иза ове пасквиле не стоје Луковићеве „Е-новине“, онда су њени састављачи дефинитивно „Атеисти Србије“, трећег нема. Али не лези враже, тек када сам читање привео крају, приметио сам да је објављен на ћирилици и то у ћириличном окружењу сајта, по изгледу другачијег од концепта наведених другосрбијанских јуришника. И ништа ми више није било јасно... Профану пасквилу против хомофобних зилота СИПЦ објављују хомофобни зилоти СПЦ са сајта „Борба за веру“! Питате се сигурно откуда сада зилоти Српске Православне Цркве – па зар се група окупљена око сајта „Борба за веру“  у црквеним круговима не сматра као ревнитељска (зилотска) струја, унутар јеретичествујушче СПЦ, и зар нису од сопствене јерархије проглашени зилотима? А што се тиче хомофобије ових зилота СПЦ, па ваљда је свима познат њихов став према содомској пошасти јер је, барем до сада, био непријатељски, хомофобан. Дакле, хомофобни зилоти СПЦ нападају хомофобне зилоте СИПЦ!..

На тренутак ми паде на памет – да нема случајно појава ове пасквиле, састављене у маниру најрадикалнијег другосрбијанског новоговора, некакве везе са преласком утицајног члана уредништва сајта „Борба за веру“, г. Владимира Димитријевића, у другосрбијански, грађански, прозападни и сорошевски табор „#1od5miliona“? Изненадио ме je и један можда не тако битан детаљ – да је пасквила на сајту „Борба за веру“ постављена у други дан Великог поста (12. март 2019.), тако да је свој ударни продор у хришћанску јавност остварила управо током прве недеље Великог поста. 

Основни циљ овe пасквилe (= натпис увредљивог, клеветничког садржаја; погрдан, подругљив састав, обично непотписан, у писму или штампаном облику) најнижа је могућа дискредитација Српске Истински Православне Цркве. У други план смештена је дефетизација и овако ништавног и малобројног супротстављања содомизацији Србије.

Слажемо се, Српска Православна Црква јесте и до краја века биће „легитимна званична црква српског народа“, како је наведено у тексту. Али, ако којим случајем, јерархија која је на њеном челу, као што је сада случај, скрене странпутицом јереси или потчињења и сарадње са антихристовском влашћу, била она комунистичка или демократска, јер њена антихришћанска агенда је иста, онда православном хришћанину, да би сачувао своју веру, остаје једина могућност прекидања општења са отпалом јерархијом, што никако не значи да је тим чином напуштена Српска Православна Црква. Да би Српска Црква могла у таквим условима колико толико да функционише потребно јој је обнављање епископата. Дакле, не оснивање неке нове црквене структуре, него препород оне исте Српске Цркве каква је била пре узурпације јеретичествујушчих епископа. А да би се ове две јерархије, узурпаторска и препорођена, и поред истог имена разликовале међу собом, овој другој додат је префикс „Истинска“. Дакле, ради разликовања од јеретичке, лажне јерархије.

Пошто је Српској Православној Цркви (Истинској) у ту сврху обновљен епископат – од стране епископа Руске Истински Православне Цркве (РИПЦ) која води Апостолско прејемство и Духовно наслеђе од Руске Заграничне Цркве и Руске Катакомбне Цркве, а ове од Руске Цркве пре Бољшевичке револуције – фанатични следбеници ове друге, јеретичествујушче СПЦ, свој напад на СИПЦ фокусирају баш на сатанизацију њеног апостолског прејемства. У ту сврху, они као извор апостолског прејемства СИПЦ наводе три руска епископа: Лазара (Журбенка), Валентина (Русанцова) и Варнаву (Прокофјева), који су, како се наводи у тексту, „духовно родили Акакија и СИПЦ“. Наравно, верзије њихових биографија, злонамерно објављених на „Борби за веру“, преузете су из добро познатог оперативног материјала којим су се НКВД (ФСБ) и МП служиле како би дискредитовали Истински Православну Цркву у Русији. Овој совјетско-богоборачкој агентури недавно је придодат и западни огранак, део РЗЦ која је склопила унију са МП, па се отуда понекад може наићи на клевете против Руске ИПЦ и од од стране савремених, унијатских епископа Руске Заграничне Цркве. 

Иако ова пасквила сама по себи није достојна освртања – због безобзирних и безбожничких клевета изнетих на рачун нових исповедника Русије, истинских бораца за веру, епископа, свештеника, монаха и верног народа, који и данас трпе прогоне и константне клевете од стране неосергијанске симфоније државне и црквене власти, њих ради, ради разобличења ноторних лажи изнетих у овом тексту – ипак ћемо се осврнути на биографије поменута три епископа, уз разјашњење ко су они СТВАРНО били и каква је њихова ВЕЗА са Српском Истински Православном Црквом. 

Архиепископ Лазар Журбенко 

Архиепископ Лазар је рођен 1931. године, у време великог помора од глади који је 30-их година прошлог века вештачки изазвала совјетска власт. Мајка му је умрла од глади, а остала ближа родбина депортована је у сибирске логоре смрти. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. Године 1947. У узрасту од шеснаест година бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране чувеног старца Теодосија (Кашињина) Кавкаског. А већ 1950. године, као деветнаестогодишњак, бива ухапшен од стране НКВД због припадности контрареволуционарној организацији Истинска Православна Црква и осуђен на 10 година стаљинових концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору, радећи исцрпљујуће послове у бакарним рудницима, каменоломима, сечи шума, где је не једном мучен и понижаван ради вере. У логору је био у тајном контакту са катакомбним исповедницима. Године 1955, после смрти Стаљина, објављивања амнестије и реализације програма постепеног укидања логора смрти, измучен тешким физичким радом, оскудном храном и болестима, нашао се међу логорашима пуштеним на слободу.
После логора, успоставио је духовну везу са катакомбним старацима Тимотејем и Герасимом. Скривао се од власти, странствовао је и бавио се пчеларством.
Почетком 60-их година, посредством светогорских стараца који су посећивали СССР, успоставио је тајну преписку са епископом Руске Заграничне Цркве Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка монаха Теодосија Журбенка је удовствујућoј Истински Православној Катакомбној Цркви, свештенству и верном народу после дужег времена омогућила тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РЗЦ. Од тада је ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РПЦЗ митрополита Филарета Њујоршког. Пошто је сам примљен под омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је издејствовао примање под његов епископски омофор готово свих постојећих угледних катакомбних свештенослужитеља из Вороњежа, Харкова, Санкт-Петербурга и осталих крајева Русије. Године 1971. по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве у Русији монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин јеромонаха архиепископ Вењамин (Новицки), који је одлежао 12-о годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати икономијом на коју се архиеп. Леонтије одлучио не видећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља. Био је приморан да то препусти епископу МП-а, којега је добро познавао као часног човека, али у исто време и слабог да издржи тортуре совјетске власти. Јеромонаха Теодосија архиеп. Леонтије је одмах потом примио под свој омофор, кроз чин покајања, онако како је РЗЦ примала свештенослужитеље из МП. Године 1975. Јеромонах Теодосије је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског, схиархимандрита Амвросија (Иванова), био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. Јеромонах Лазар је покушавао да емигрира из СССР али му то није пошло за руком. Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца-исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. И катакомбни старац-исповедник о. Тимотеј (Несговоров) пред смрт је својој пастви завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара. Таквих примера било је још. На тај начин, крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне обудовеле катакомбне заједнице од Сибира и Казахстана, до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао неканонске катакомбне самосвјатске групе – «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, већ су се оријентисали искључиво на духовно јединство са РЗЦ. 

На основу ових контаката са руским катакомбницима, Архијерејски Сабор  РЗЦ је донео одлуку да се приступи делу обнављања епископата за обудовелу Руску Истински Православну (Катакомбну) Цркву. На основу те одлуке, 1982. године, по благослову Светог Синода РЗЦ на челу са митрополитом Филаретом (Вознесенскоим), архимандрит Лазар бива тајно хиротонисан у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РЗЦ Варнаве (Прокофјева), који је ради тога допутовао у СССР, а који је претходно у Западно-Европској епархији РЗЦ такође тајно био рукоположен у епископа, само ради обављања тајне хиротоније епископа Лазара. Епископ Лазар је одмах започео подвиг служења Катакомбној Цркви. Непрестано се скривајући од власти, прелазио је са места на место, тајно служио по кућама и рукополагао за обудовеле парохије ИПЦ нове свештенике.
Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, почео је да прима под омофор РИПЦ-РЗЦ вернике и свештенике из Московске Патријаршије, почевши са оснивањем легалних, јавних парохија РИПЦ-РЗЦ. Пошто је тајно рукоположење епископа Лазара 1982. године по нужди обављено у СССРу од стране једног епископа, како би се та неправилност исправила, приликом прве посете владике Лазара Америци, марта месеца 1990. године, Синод Руске Заграничне Цркве саборно је извршио над њим допунску хиротесију, као исправку хиротоније извршене од стране једног епископа. Том приликом је рукоположен и други архијереј за потребе обнављања епископата Руске Истински Православне Цркве, епископ Вењамин (Русаленко). Архиепископ Лазар и епископ Вењамин прибројани су Архијерејском Сабору Руске Заграничне Цркве. Године 1994. Архијерејски Сабор РЗЦ, под председавањем митрополита Виталија (Устинова), поставио је архиеп. Лазара за председника Архијерејског Савета РИПЦ.  

Архиепископ Лазар и епископ Вењамин свакако су значајне личности Руског Истинског Православља, нарочито због њиховог противљења унији РЗЦ са МП (2007), због тога што су по апсорпцији РЗЦ у МП фактички остали једини канонски чланови Синода РЗЦ,  верни заветима Руске Заграничне и Катакомбне Цркве. На тај начин сачували су и обезбедили наставак канонског апостолског прејемства РЗЦ од пре њеног уједињења са МП. 

Наравно да су Лазар и Вењамин као такви постали «легитимна мета» градитеља Новог Светског Поретка и глобалистичке религије антихриста, те је против њих покренута права хајка која је за циљ имала два исхода, њихову ликвидацију или дисквалификацију. Пошто тајне службе у спрези са МП нису нашле никакав компромитујући материјал везан за архиепископа Лазара, на њему је примењена операција недоказиве клевете о наводним хомосексуалним склоностима. Бољшевици се у новије време обично опредељују за овакав начин борбе против својих непријатеља, јер би проста ликвидација од убијеног створила култ још једног новомученика, док каљање његовог имена и части има много јачи ефекат: иако хришћани у такве приче у већини случајева не верују, међу многе ипак бива посејан црв сумње, што се показало као веома успешна метода дискредитовања противника и борбе против Цркве. Клевете о архиеп. Лазару као содомити појавиле су се у каснијем периоду, када се он већ увелико повезао са РЗЦ од које је примио епископски чин, те је као такав постао опасна клица која је поседовала потенцијал препорода Истинског несергијанског Православља у Русији. Познато је да је ова клевета била пуштена у етар црквених кругова од стране катакомбног монаха Епифанија Чернова, „ауторитативниог свештеника“ како га квалификује сајт „Брба за веру“ , који је као преживели сапатник из логора архиепископа Лазара, много година касније, покренут личним анимозитетом према архиепископу, изненађујуће стручно и детаљно пренео наводну психијатријску дијагнозу стаљинових логорских лекара: „шизофренија параноидне форме сексуалног отклона (педерастија)“. Не постоје сведочанства да је Чернов током свог дугогодишњег робијања по совјетским казаматима био заврбован од стране НКВД, али је чињеница да је ова његова клевета здушно коришћена у пропагандне сврхе од стране НКВД и МП. Поред овог његовг посредног или непосредног клеветања архиеп. Лазара, које је Служба као погодан материјал преузела и ширила даље, и целокупна црквена делатност међу катакомбницима монаха Епифанија Чернова, као љутог противника Руске Заграничне Цркве, била је већ довољно штетна по Цркву. Тешко је замислити да су у стаљинским логорима смрти, у којима су заточеници били приморани да раде до крајње изнемоглости, која се најчешће завршавала смртним исходом и у којима су радно неспособни били немилосрдно ликвидирани, постојале било какве добронамерне и хумане здравствене установе, тим пре психијатријске болнице. Ако је тако нешто у логорима и постојало, онда је засигурно било стављено у сврху психичког инжењеринга и сламања непокорних логораша. Али хајде да претпоставимо да је чак и постојала та фамозна дијагноза логорске психијатрије: „шизофренија параноидне форме сексуалног отклона (педерастија)“; но, пошто запажамо да је она осталим логорашима била доступна или је чак пред њима јавно прокламована, можемо закључити да је као таква била плански усмерена на рушења угледа не само дотичног пацијента, него и угледа цркве, пред осталим логорашима, нарочито ако је он био црквено лице, у овом случају млади катакомбни монах. Занимљиво је и то да у овом сведочанству видимо навођење тобожње најинтимније исповести пацијента логорском психијатру, што већ и само по себи потврђује очигледност клеветничке природе овог Черновљевог «сведочанства».     

У сваком случају, овакве клевете ни до сада нису успеле да умање значај архиеп. Лазара Журбенка као катакомбног исповедника и борца за препород истинског православља у Русији.

Од ове Лазаро-Вењаминовске јерархије Руске Истински Православне Цркве води своје апостолско прејемство Српска Истински Православна Црква, хиротонијом епископа Акакија у историјском Свето-Богородичином манастиру Руске Заграничне Цркве у Лесни (Француска), 2011. године.  

Епископ Валентин (Русанцов) 

Иако епископ Валентин (Русанцов) нема никакве, чак ни посредне, додирне тачке са апостолским прејемством епископата Српске Истински Православне Цркве, аутори пасквиле га доводе у овај контекст ради наглашавања зацртаног циља аутора – што упечатљивијег убеђивања у бизарну тврдњу о содомској природи руских истински православних епископа као оних који су «духовно родили Акакија и СИПЦ». 

Без обзира на то што епископ Валентин, нити ико од његових епископа, како рекосмо, нема везе са извором обнове канонског православног епископата у Србији, дужни смо да разобличимо и ову безобзирну клевету бачену на другу значајну групу руских Истински Православних Хришћана, истинских бораца за веру. Дакле, епископ Валентин је до 1990. године био клирик Московске Патријаршије, када је са својим монаштвом, паством па чак и готово свим историјским храмовима Суздаља, прешао под омофор Руске Заграничне Цркве, која га је 1991. године, као угледног и успешног клирика хиротонисала за епископа Суздаљског. Године 1994. услед озбиљних несугласица са Синодом РЗЦ у вези са организацијом Цркве на територији Русије и штетног и неканонског мешања америчких епископа РЗЦ у унутрашњи живот руских епархија, дошло је до прекида општења, због чега је 1997. године епископ Валентин рашчињен од стране Синода РЗЦ у коме су већ преовладавали либерали и присталице уније са МП. Група епископа, монаштва и верника – међу којима је био не мали број прејемствених катакомбника, као и чувени епископ Григорије Грабе, жива легенда руског зарубежја, познати секретар Синода РЗЦ при првојерарсима Антонијем, Анастасијем и Филаретом – ово рашчињење сматрали су неправедним и као такво нису га признавали, па су образовали независну црквену структуру под називом Руска Православна Аутономна Црква, познатија као Суздаљски Синод, за чијег првојерарха је изабран епископ Валентин, касније уздигнут у чин митрополита. Успон ове јурисдикције је ишао паралелно са постепеним процесом апостасије РЗЦ. Суздаљски Синод је због своје одличне организованости, бројности, и поседовања историјских храмова града Суздаља који су у периоду правног вакума  десовјетизације Русије припали не МП, него епископу Валентину као представнику РЗЦ у Русији, од стране многих сматран дуго очекиваним препородом несергијанског православља у постсовјетској Русији. Али не лези враже – када се МП консолидовала са бољшевичким властима које су се у процесу десовјетизације пресвукле у демократско рухо, 2001. године Московска Патријаршија и ФСБ су уз помоћ неколико, од епископа Валентина одбеглих и рашчињених клирика подигла озбиљну клеветничку кампању оптужујући митрополита Валентина за педофилију. Сва средства масовног информисања у Русији брујала су о овој афери која је свој епилог нашла у напорном дугогодишњем судском процесу. И поред очигледне пристрасности суда, услед недостатка доказа, 2004. године, оптужбе за педофилију на митрополита Валентина су одбачене. И поред тога што је ова ужасна клеветничка кампања коштала Суздаљског Синода губљења угледа у народу као цркве десеткујући клир и верни народ – прогони су настављени и после завршетка судског процеса. У периоду од 2004. до 2010, на иницијативу МП, државне власти им одузимају све храмове и манастире које је епископ Валентин преко прилога сакупљаних од верника у Русији и расејању, годинама уназад обнављао и од полуразрушених руина из совјетског времена довео у стање прелепих храмова, украса историјског града Суздаља. Сав верни народ, монаштво и свештенство у кратком временском периоду из свих храмова бива избачен на улицу, а храмове заузима МП. Све ово проузроковало је трауме које су засигурно утицале да се ионако лоше здравље епископа Валентина погорша. Упокојио се од срчаног удара 2012. године, а после његове смрти, Суздаљски Синод је као најбројнији опонент и ривал МП потпуно поражен, дискредитован и маргинализован.  

Пошто је митрополит Валентин био рашчињен од стране Синода РЗЦ, општење између Лазаревско-вењаминске РИПЦ и Суздаљског Синода било је прекинуто. Ипак, треба имати у виду, да је борба против Истинског Православља вођена из два правца – један у Русији, клеветама и прогоном, а други од стране епископа либерала који су унутра РЗЦ већ били преузели иницијативу и систематски радили на томе да се уништи Истинско Православље, као главна препрека унији РЗЦ са МП. Зато о рашчињењу епископа Валентина и самим тим питању каноничности Суздаљског Синода, од стране истински православнх није донет коначан суд.  

Архиепископ Варнава (Прокопфјев) 

Што се тиче епископа Варнаве (Прокофјева) мора се направити разлика између два животна периода овог јерарха Руске Заграничне Цркве. Он је као свештеник РЗЦ служио при руској цркви у Кану. Преко својих рођака који су радили у амбасади Француске у Москви, имао је могућност да несметано посећује Совјетски Савез. Ову његову предност, Синод РЗЦ је искористио при остварењу саборне одлуке обнављања истински православног епископата обезглављене Катакомбне Цркве у Русији. На основу одлуке, свештеник Владимир, како му је било световно има, бива тајно замонашен са именом Варнава и тајно рукопожен у епископа, ради обављања тајне мисије РЗЦ у Совјетском Савезу – хиротоније, од стране Архијерејског Сабора РЗЦ изабраног кандидата, катакомбног јеромонаха Лазара Журбенка. Тајни епископ Варнава 1982. успешно обавља ову мисију после које наставља да служи као свештеник РЗЦ у Кану све док 1990, одлуком Синода РЗЦ, нису јавности откривене тајне хиротоније Варнаве и Лазара. До тренутка хиротоније епископа Лазара (Журбенка), и нешто времена после тога епископ Варнава је био канонски беспрекоран епископ РЗЦ, што је за његову посредну повезаност са апостолским прејемством Српске ИПЦ најбитније. Шта се касније са њим дешавало прича је за себе. Без обзира на то што је једно време био у табору супротстављених унијатској групи РЗЦ-МП, дакле међу истински православнима, од 2006. године вратио се унијатској РЗЦ митрополита Лавра (Шкурле), потписника уније са московским патријархом Алексејем II. Дакле, све економске малверцације тешке стотина хиљада евра, пресуда условне робије донета од стране француског суда против њега и његовог келејника јеромонаха Серафима (Барачникова), као и скандали моралне природе, десили су се у периоду његове издаје принципа истинског православља, повратка и пребивања у ону фракцију РЗЦ која је у општењу са Московском Патријаршијом, а посредно и са Београдском патријаршијом. Дакле, то што «Борба за веру» покушава да «Акакија и СИПЦ» повеже у контекст контраверзног ступања Варнаве и његовог келејника јеромонаха Серафима у «партнерски савез» ради «очувања» црквене имовине, није на месту, јер се односи на период када је он био у канонском општењу са зилотима из СПЦ који су окупљени око сајта Борба за веру. 

Што би рекао наш народ – ко другом јаму копа, сам у њу упада...